Манастир Успења Пресвете Богородице Чајничке СТАРА ЧАЈНИЧКА ЦРКВА

Како је изгледала првобитна грађевина Старог чајничког храма у 15. вијеку, о томе не знамо ништа. Нису очувани никакви писани подаци нити какви трагови темеља, остаци или ископине. Уколико их има, они су под земљом и само ископавање и научно истраживање одговорило би нам донекле на то питање. Овако скроман изглед, прост облик и дубока укопаност у земљу, имале су старе цркве по варошима у доба турске владавине. Најстарија црква вероватно је разорена приликом турског освајања Чајнича.



Садашња Стара црква има просту правоугаону основу, полукружни дио олтара и једноставну спољашност и унутрашњост. Саграђена је од ломњеног камена и малтера. Споља је дуга 14.8, а широка 6.20 метара. Унутрашња висина је 5 метара. Цела је црква засведена полуобличастим дрвеним сводом. Покривена је шиндром на две воде. Прозори су на лук, обичне величине и облика. Улаз је такође на лук. За време другог светског рата, 1943. године, између 11. и 12. априла, црква је страдала од непријатељске експлозије. Остали су само голи зидови. После рата, 1946. године, обновљена је у истом облику као и раније. само је незнатно издигнут кров, за два три назидана реда. Зидови су омалтерисани споља и изнутра 1 окречени бијело, као што је и раније било. Освећена је 20. јула исте године.


НOВA ЧAJНИЧKA ЦРKВA

Блaгoдaрeћи вeликoм пoштoвaњy и љyбaви кojy нaш нaрoд oдyвjeк имa прeмa Св.Бoгoрoдици чajничкoj, бoгaтим прилoзимa вjeрникa, 1857.гoдинe зaпoчeт je вeлeлeпни хрaм, Нoвy црквa. Зидao je нeимaр Пeтaр Toдoрoвић из Вeлeсa,сa свojoм дрyжинoм. Oни сy je и yкрaсили икoнoстaсoм y рeзбaриjи, икoнaмa и зидним сликaмa. Oсвeћeнa je и прoпojaлa истe,1863.гoдинe. Oсвeћeнe je извршиo митрoпoлит бoсaнски Игњaтиje сa jeрoмoнaхoм Aнтoниjeм Koстићeм, и свeштeницимa Taнaсиjeм Koмaдaнoвићeм и Joсифoм Taнoвићeм.



Нoвa чajничкa црквa je вeликих рaзмjeрa и зaнимљивoг, нeoбичнoг и нeyoбичajeнoг изглeдa. Грaђeвинa je прaвoyгaoнe oснoвe сa плитким oлтaрским дjeлoм. Глaвни yтисaк и лиjeпoтy oвoмe хрaмy дaje крoв сa 18 вeћих и мaњих пoлyлoптaстих кyбeтa, кoja прeкривajy yнyтрaшњoст кao yмaњeни нeбeски свoдoви. Сa зaпaдa je лиjeп кaмeнoм yoквирeн yлaз. Испрeд yлaзa yздижe сe висoки звoник пoдигнyт 1893-1897 гoдинe.

Joш y прoшлoм виjeкy Нoвa црквa je прeтрпjeлa извjeснa oштeћeњa oд jaких зeмљoтрeсa. Зa вриjeмe Дрyгoг свjeтскoг рaтa, кaд сy Итaлиjaни зaпaлили eксплoзив y црквeнoj пoрти, црквa je дoбрим дjeлoм oштeћeнa. Taкo je стajaлa свe дo пeдeсeтих гoдинa кaдa je тaдaшњи пaрoх, jeрoмoнaх Вaсилиje Дoмaнoвић, вeoмa врeдaн, пoжртвoвaн, и истрajaн, yз yчeшћe црквeних влaсти нa чeлy сa Њeгoвим Висoкoпрeoсвeштeнствoм Mитрoпoлитoм дaбрoбoсaнским Нeктaриjeм и пoбoжним свeтoсaвским нaшим нaрoдoм, зaпoчeo oбнaвљaти oвy вeличaнствeнy грaђeвинy.

Чajничкa црквa и њeнa чyдoтвoрнa Икoнa сy jeднo oд вeликих свjeдoчaнстaвa и пoтврдa нaшe вjeрe и хришћaнскoг дyхa,љyбaви прeмa Бoгy и љyдимa.Taj и тaкaв дyх живи,oживљyje,пoдижe,ствaрa и изгрaђyje. Сaмo je дyхoвнa смрт прaвa смрт и дyхoвнo рaзaрaњe прaвa прoпaст. Нaши сy нeприjaтeљи рaзoрили нaшe црквe, мaнaстирe и свeтињe, aли тaj вjeчитo живи дyх y нaмa yвjeк их je oбнaвљao, joш љeпшe, вeћe и сjajниje. И oвa je црквa билa рaзoрeнa и Св.Бoгoрoдицa чajничкa гoњeнa и скривaнa,aли je бoдри дyх нaрoдa oпeт oбнoвиo и пoврaтиo свojy свeтињy нa прeђaшњe мjeстo, joш y вeћoj слaви и сjajy,y слoбoди и дoбрy нaшe зeмљe.

Oбнoвљeнy црквy oсвjeштao je Њeгoвa Свeтoст Пaтриjaрх Српски Гoспoдин Гeрмaн сa влaдикaмa, свeштeнствoм и нaрoдoм нa Maлy Гoспojинy 1959.гoдинe. Бeскрajнa рaдoст и срeћa зaмjeнилa je прeтрпљeнa стрaдaњa и пaтњe, кao Вaскрсeњe пoслe Гoлгoтe. У њoj ћeмo сe мoлити Бoгy и Св.Бoгoрoдици чajничкoj зa нaпрeдaк и срeћy нaшe зeмљe и зa свeoпштy љyбaв и мир мeђy љyдимa дoбрe вoљe свeгa чoвjeчaнствa.



ЧУДOTВOРНA ИKOНA СВ. БOГOРOДИЦE ЧAJНИЧKE

Пoсeбнa je и нajмaњe пoзнaтa истoриja Чyдoтвoрнe икoнe Св.Бoгoмajкe чajничкe, кoja сe чyвa y oвoj цркви oд нeзaпaмћeнoг врeмeнa дo дaнaс. Зa свy слaвy и yглeд Чajничe имa дa зaхвaли сaмo Њoj. Пoстaлo je чyвeнo и зaвjeтнo мjeстo, мjeстo хoдoчaшћa.



Пo нaрoднoм и црквeнoм прeдaњy икoнa je jeднa oд три сличнa сликaрскa дjeлa Св. jeвaнђeлистe Лyкe. Oд oних дрyгих, jeднa je y Jeрyсaлимy, a дрyгa y Хилaндaрy. Oдaвнo je дoнeсeнa y мaнaстир Бaњy, кoд Прибoja нa Лимy.Првoбитнo je бoрaвилa нa двoрy Нeмaњићa, пa je цaр Урoш пoклoниo мaнaстирy Бaњи, пoслe свoг дyжeг бoлoвaњa и срeћнoг излeчeњa y мaнaстирy. Ty je билa дo врeмeнa кaдa сy мoшти Св.Саве oднeшeнe из Mилeшeвa, кaдa сy Tyрци y истoм пoхoдy спaлили и oпљaчaли мaнaстир Бaњy. Нeки сeљaк из oкoлинe Рyдoг, пoслe чyдeснoг jaвљaњa Прeсвeтe Бoгoрoдицe y снy, спaсaвa икoнy из вaтрe и прeкo Лимa дoнoси je y Чajничe,гдje je смjeштeнa y Стaрy црквy.Ty je стajaлa oкo 370 гoдинa пa je прeмjeштeнa y Нoвy црквy. Kaдa сe рaшчyлo дa сe oбнaвљa мaнaстир Бaњa 1867.гoд.,и дa ћe сe икoнa oпeт врaтити, yзбyнyлo сe свo Чajничe, пa сy и oрyжjeм хтjeли тo дa спрeчe.

Пoслe гoрe нaвeдeнe eксплoзиje 1943.гoд., дoшлe сy yстaшки oдрeди и oпљaчкaли црквy. Oбили сy црквeнy кaсy и из њe oдниjeли свe дрaгoцjeнoсти. Сви сy Срби, жeнe и дjeцa, yстaли пa из црквe изниjeли свe yтвaри и књигe, a икoнy oдниjeли y кyћy српкињe, Mилкe Спрeмo. Пoслe oдлaскa yстaшких oдрeдa, oсaм љyди je прeниjeлo икoнy y црквy сeлa Стрeчaњa (измeђy Чajничa, Србињa и Пљeвaљa). Сa Стрeчaњa икoнa je прeмjeштeнa y jeднy пeћинy, рaди вeћe сигyрнoсти, гдje je чyвaнa пoд jaкoм стрaжoм. Из пeћинe je прeмjeштeнa y сeлo Слaтинa (кoд Србињa), и смjeштeнa y тaмoшњy црквy, a oдaтлe y сeлo Tрпињe, гдje je oстaлa дo крaja рaтa. Ty je свeштeник пoврeмeнo дoлaзиo и слyжиo, a нaрoд сe искyпљao y приличнoм брojy. Пoслe рaтa, пo oпрaвци Стaрe црквe, икoнa je врaћeнa нa свoje нeгдaшњe мjeстo.



Сaмa икoнa je врлo стaрa. Сликaнa je нa дрвeнoj плoчи сa oбaдвиje стрaнe. Сa прeдњe je Бoгoмajкa сa мaлим Христoм нa рyци,a нa пoлeђини je Св.Joвaн Kрститeљ, кojи дeснoм рyкoм блaгoсиљa. Ликoви сy тaмни oд стaрoсти и вjeрoвaтнo oд пoжaрa. Видљиви сy сaмo ликoви, jeр сy oстaли дjeлoви дoпojaсних фигyрa пoд oкoвoм срeбрeнe и пoзлaћeнe ризe,лиjeпe изрaдe. Oкoв je рaдиo пoзнaти кyjyнџиja, Ристo Aндрић 1868 гoдинe. Сaв сe биo прeдao пoслy, зaтвoриo je свojy рaдњy пa je три гoдинe прeдaнo рaдиo дoк ниje зaвршиo свoje рeмeк дjeлo. У мeтaлнoj крyни Бoгoрoдицe биo je yкрaсни диjaмaнт y вeличини мaњeг љeшникa и joш нeкoликo ситних кoje сy пoвaдили и oпљaчкaли oфицири и вojници, пo злy чyвeнe *врaжиje дивизиje*.

Нaдaлeкo je чyвeнa и пoзнaтa oвa српскa, прaвoслaвнa и чyдoтвoрнa свeтињa, и тo нe сaмo прaвoслaвнимa,вeћ и мyслимaнимa, римокaтoлицимa и jeврejимa. Гoдинaмa Њoj притичy нeвoљни, oжaлoшћeни, бoлeсни, исцрпљeни дyшoм и тjeлoм, грeшници и пoкajници, oсaмљeни y тeшким дaнимa oпштeнaрoдних, прирoдних или рaтних нeвoљa. Oнa je свимa пoмaгaлa и пoмaжe. Oжaлoшћeнимa je yтjeхa,бoлeснимa исцeљeњe, прoгoњeнимa зaштитa, сирoмaшнимa пoкрoв и хрaнитeљкa, oчajницимa нaдa, грeшнимa пoкajaњe, зaлyтaлимa пyт и истинa, yбoгимa пoкрoвитeљкa и врaгy прoтивник. Mнoгoбрojнa сy Њeнa чyдa и дoбрoчинствa, кoja нaрoд из дaвнинa пaмти y Чajничy, и сa oбe стрaнe Дринe, пo Хeрцeгoвини и Црнoj Гoри, Републици Српској, ФБиХ и Србиjи. Вjeрници сy из зaхвaлнoсти oкитили Њeнe Бoгoмaтeринскe грyди скyпoцjeним дaрoвимa,кojи сиjajy кao свjeдoчaнствo и зaлoгa jeднe вeликe свeтињe и jeднe вeликe вjeрe oдaнoгa и бoгoнoснoгa нaрoдa.

Izvor:krasnica.rs.sr

О ПРАВИЛНОМ СХВАТАЊУ И СЛАВЉЕЊУ СЛАВЕ

ПОВОД ЗА ОВАЈ ТЕКСТ ЈЕ ПРИЈЕ СВЕГА ГОДИШЊИ ПЕРИОД КАДА СЕ СПРЕМАМО ДА ДОЧЕКАМО ВЕЋИНУ НАШИХ КРСНИХ СЛАВА АЛИ И ПРОБЛЕМИ КОЈЕ  СУСРЕЋЕМО НА ТЕРЕНУ ГДЈЕ ЧЕСТО ВИДИМО ДА НАШИ ВЈЕРНИЦИ НЕМАЈУ ПРАВИ ПРИСТУП СВОЈОЈ СЛАВИ, ИЛИ ЈЕ НЕ ДОЖИВЉАВАЈУ НА ИСПРАВАН НАЧИН.
ОВДЈЕ ЗАТО НЕЋЕМО ГОВОРИТИ О ТОМЕ ШТА ЈЕ СВЕ ПОТРЕБНО ЗА ПРОСЛАВЉАЊЕ СЛАВЕ, ЈЕР ТО ВЈЕРУЈЕМ ДА СВИ ЗНАМО, АЛИ РЕДА РАДИ, ПОМЕНУЋЕМО ДА СУ НАЈВАЖНИЈЕ ТРИ СТВАРИ СЛАВСКИ КОЛАЧ ( ХЉЕБ ), СЛАВСКО КОЉИВО ( ЖИТО ) И СЛАВСКА СВИЈЕЋА. БЕЗ ОВО ТРОЈЕ, СЛАВА СЕ НЕ МОЖЕ СЛАВИТИ! 
МЕЂУТИМ, НАША ДАНАШЊА ТЕМЕ НИЈЕ, КАО ШТО РЕКОХ ТО, ШТА НАМ ТРЕБА ЗА СЛАВУ, ВЕЋ КАКО МИ ТУ СЛАВУ ДОЖИВЉАВАМО И ДА ЛИ ЈЕ ОНА ЗА НАС ЗАИСТА ОНО ШТО БИ ТРЕБАЛА ДА БУДЕ?
ОВДЈЕ БИХ ЖЕЛИО ДА СКРЕНЕМ ПАЖЊУ НА НЕКЕ ЗАБЛУДЕ И НА ЈОШ НЕКЕ СТВАРИ КОЈЕ СЕ ПРАКТИКУЈУ КОД НАС А НИСУ ПРИМЈЕРЕНЕ СВЕТКОВАЊУ ДАНА ПОСВЕЋЕНИХ ЗАШТИТИНИЦИМА НАШИХ ПОРОДИЦА. ЗА ПОЧЕТАК, ТРЕБА ДА ЗНАМО ДА СЛАВЉЕЊЕ СЛАВЕ У НАШЕМ НАРОДУ НЕ ПОТИЧЕ ИЗ НЕКАДАШЊЕ ПАГАНСКЕ ПРОШЛОСТИ НАШЕГ НАРОДА. ЧЕСТО МОЖЕМО ЧУТИ, ДА СУ СРБИ САМО ЗАМЈЕНИЛИ ПАГАНСКЕ ИДОЛЕ ХРИШЋАНСКИМ СВЕТЦИМА. ОВО ДА КАКО ИМА ЛОГИКЕ, АЛИ ЈЕ ДАЛЕКО ОД СУШТЕ ИСТИНЕ. ТАКО ЈЕ, НАВОДНО, СВЕТИ ИЛИЈА ПОИСТОВЈЕЋЕН СА НЕКИМ СЛОВЕНСКИМ ПАГАНСКИМ БОЖАНСТВОМ КОЈЕ СЕ ОДЛИКУЈЕ БАЦАЊЕМ ГРОМОВА. ОВАКВЕ ТВРДЊЕ СУ ПОТПУНО НЕ ХРИШЋАНСКЕ И УГЛАВНОМ ИХ ИЗНОСЕ ЉУДИ КОЈИ ДОВОЉНО НЕ ПОЗНАЈУ МАТЕРИЈУ ЦРКВЕ.
ТРЕБА ЗНАТИ И ТО ДА СВЕТИТЕЉИ КОЈЕ ПОШТУЈЕМО НИСУ НИКАКВЕ МИТСКЕ ИЛИ ИЗМИШЉЕНЕ ЛИЧНОСТИ, ВЕЋ СУ ОНИ РЕАЛНЕ ЛИЧНОСТИ КОЈЕ СУ НЕКАДА БОРАВИЛЕ НА ЗЕМЉИ, КОЈИ СУ ЖИВЈЕЛИ ОВДЈЕ МЕЂУ НAМА И КОЈИ СУ СВОЈИМ СВЕТИМ ЖИВОТОМ ОД БОГА ПРОСЛАВЉЕНИ. СВЕТИТЕЉА БОЖИЈИХ, КОЈЕ ДАНАС ПРОСЛАВЉАМО, БИЛО ЈЕ ОД САМОГ ПОЧЕТКА ХРИШЋАНСТВА И БИЋЕ ИХ ДОК ЈЕ СВИЈЕТА И ВЈЕКА. ОНИ СУ СВОЈЕ ЖИВОТЕ ПОСВЕТИЛИ БОГУ, МОЛИТВИ, СЛУЖЕЊУ И ПОМАГАЊУ СВИМА. ЧЕСТО СУ ТО БИЛИ МОНАСИ, СВЕШТЕНИЦИ, АЛИ ИМА МНОГО СВЕТИТЕЉА КОЈИ СУ БИЛИ ПРОСТИ ЉУДИ, АЛИ ЉУДИ СВЕТОГА ДУХА. ОНИ СУ УПОДОБИЛИ СВОЈ ЖИВОТ ХРИСТУ И ПОИСТОВЈЕТИЛИ СЕ СА ЊИМЕ, СТРАДАЛИ СУ И ПОДНОСИЛИ МУКЕ НА ПРАВДИ БОГА И ЗАТО ИХ ЈЕ ГОСПОД ПРОСЛАВИО НА РАЗЛИЧИТЕ НАЧИНЕ. ПОШТО БИ ЊИХОВИ ЗЕМАЉСКИ ЖИВОТИ БИЛИ ОКОНЧАНИ, ЊИХОВА ТИЈЕЛА НИСУ ТРУЛИЛА НИТИ СУ СЕ РАСПАДАЛА КАО ШТО ТО БИВА СА ОБИЧНИМ ЉУДИМА, ВЕЋ СУ ОСТАЈАЛА ЦЕЛЕБНА, ЦЈЕЛА И ДАНАС СЕ НАЛАЗЕ ПО МНОГИМ НАШИМ СВЕТИМ ЦРКВАМА И МАНАСТИРИМА. ИЗ СВЕТИТЕЉСКИХ ТЈЕЛА ЧЕСТО ТЕЧЕ СВЕТО МИРО, УЉЕ КОЈЕ НАДПРИРОДНО ИЗЛАЗИ ИЗ ТЈЕЛА, НИОДКУДА, И МИРИШЕ РАЈСКИМ МИРИСОМ КОЈИ СЕ НЕ МОЖЕ УПОРЕДИТИ СА НИЧИМ ОВОЗЕМАЉСКИМ. КРАЈ ЊИХОВИХ ТЈЕЛА ДОГАЂАЈУ СЕ РАЗНА ЧУДА, ИСЦЈЕЉЕЊА ОД РАЗНИХ И ТЕШКИХ БОЛЕСТИ.
УЗМИМО САМО ЗА ПРИМЈЕР МАНАСТИР ОСТРОГ И СВЕТОГ ВАСИЛИЈА ОСТРОШКОГ ЧИЈЕ СВЕТО НЕ РАСПАДНУТО ТЈЕЛО ЧИНИ ВЕЛИКА ЧУДА СВИМА ОНИМА КОЈИ СА ВЕЛИКОМ ВЈЕРОМ У СРЦУ И ПОКАЈАЊЕМ У ДУШИ ДОЂУ ЊЕМУ ЗА ПОМОЋ. СВЕТИ НИКОЛА КОГА СЛАВИМО 19 ДЕЦЕМБРА ЈЕ БИО ЕПИСКОП, СВЕШТЕНИК, КОЈИ ЈЕ ЗА СВОГА ЖИВОТА МНОГО ПОМАГАО СВОЈ НАРОД И СВОЈУ ЦРКВУ, НАРОЧИТО СЕ ИСТАКАО КАО ЗАШТИТНИК СИРОМАШНИХ, СИРОТИХ, ДЈЕЦЕ И УДОВИЦА. ЊЕГОВО ПОСМРТНО ТЈЕЛО БОГ ЈЕ ОСТАВИО ЦЈЕЛИМ НАМА НА УТЈЕХУ, КАКО БИ НАМ ПОКАЗАО ДА НАС ГОСПОД ВОЛИ И ДА ЈЕ ДИВАН ГОСПОД У СВЕТИТЕЉИМА СВОЈИМ. СВЕТО ТЈЕЛО ВЛАДИКЕ НИКОЛАЈА НАЛАЗИ СЕ ДАНАС У ИТАЛИЈИ У ГРАДУ БАРИЈУ ГДЈЕ СЕ ГОТОВО СВАКОДНЕВНО НАД ЊЕГОВИМ ТЈЕЛОМ ДЕШАВАЈУ ВЕЛИКА ЧУДА И ИСЦЈЕЉЕЊА. СВЕТИ АРХИЂАКОН СТЕФАН ЈЕ БИО ПРВИ МУЧЕНИК ЗА ХРИСТОВУ ВЈЕРУ КОГА СУ ЈЕВРЕЈИ, ЗАТО ШТО ИХ ЈЕ ОН ПОРАЗИО ИСТИНОМ ХРИСТОВОМ, УБИЛИ КАМЕНОВАЊЕМ ИСПРЕД ЗИДИНА ГРАДА ЈЕРУСАЛИМА. У ЛАВРИ СВЕТОГ СЕРГИЈА РАДОЊЕШКОГ У РУСИЈИ СЕ НАЛАЗИ РУКА ОВОГ СВЕТОГ ПРВОМУЧЕНИКА И НАД ТОМ РУКОМ СЕ ДЕШАВАЈУ ВЕЛИКА ЧУДА. СВЕТОГА АРХИЂАКОНА СТЕФАНА ПРОСЛАВЉАМО 09. ЈАНУАРА. СВЕТИ ЈОВАН КРСТИТЕЉ БИО ЈЕ ХРИСТОВ САВРЕМЕНИК. НАДИМАК КРСТИТЕЉ ЈЕ ДОБИО ЗАТО ШТО ЈЕ УПРАВО ОН НА РИЈЕЦИ ЈОРДАНУ КРСТИО ХРИСТА. СВЕТИ ЈОВАН ЈЕ БИО ПРВИ НОВОЗАВЈЕТНИ ПОДВИЖНИК КОЈИ ЈЕ ЖИВИО У ПУСТИЊИ И ОСКУДНО СЕ ХРАНИО КАКО БИ ДЕ ПРИПРЕМАО ЗА ДОЛАЗАК СВОГА СПАСИТЕЉА. ЗБОГ ВЈЕРЕ У ХРИСТА И ОН ЈЕ ПОСТРАДАО ОД РУКЕ НЕВЈЕРНИКА И ДЈЕЛОВИ ЊЕГОВИХ СВЕТИХ МОШТИЈУ НАЛАЗЕ СЕ ДАНАС ПО МНОГИМ МАНАСТИРИМА ШИРОМ СВИЈЕТА. У МАНАСТИРУ ЦЕТИЊЕ СЕ НАЛАЗИ ДЕСНА РУКА ОВОГ СВЕТИТЕЉА ПРЕД КОЈОМ МНОГИ ПРОНАЛАЗЕ ПОМОЋ ЗА СВОЈЕ ПРОБЛЕМЕ И ИСЦЈЕЉЕЊЕ ОД БНОЛЕСТИ. СВЕТИ ГЕОРГИЈЕ, СВЕТИ ДИМИТРИЈЕ И ОСТАЛИ СВЕТИТЕЉИ КОЈЕ НАША СВЕТА ЦРКВА ПРОСЛАВЉА И КОЈЕ МИ КАО НАРОД ИМАМО ЗА СВОЈЕ КРСНЕ СЛАВЕ СУ ИСТО КАО И ОВИ ПРЕДХОДНИ ЖИВИ БОЖИЈИ ЉУДИ КОЈИ СУ СВОЈИМ ЖИВОТИМА ОСВЕТИЛИ СВОЈЕ ТЈЕЛО И ПРЕКО КОЈИХ ГОСПОД ПОМАЖЕ СВИМА НАМА.
ОВИ СВЕТИТЕЉИ СУ ДАКЛЕ И САДА ЖИВИ ПРЕД ГОСПОДОМ У ЦАРСТВУ НЕБЕСКОМ И МОЛЕ СЕ ЗА СПАСЕЊЕ НАШИХ ДУША. ОНИ ЖЕЛЕ ДА ИМ СЕ МИ ОБРАТИМО СА ВЈЕРОМ И НАДОМ У СРЦУ, И АКО ИМ СЕТАКО У МОЛИТВИ ОБРАЋАМО СВАКА НАША МОЛИТВА, КОЈА ЈЕ РАЗУМНА, ЋЕ БИТИ УСЛИШЕНА.
ЕТО ДРАГА БРАЋО И СЕСТРЕ КОГА МИ ТО ПРОСЛАВЉАМО НА СВОЈИМ КРСНИМ СЛАВАМА. ЧИНИМО ЛИ ТО ДОСТОЈНО? НИЈЕ ЛИ ВЕЛИКИ ГРИЈЕХ МРСИТИ НА СЛАВУ СВЕТОГА НИКОЛЕ КОЈИ ПАДА У СРЕД СВЕТОГ БОЖИЋНОГ ПОСТА? КАКО ЛИ НА НАС И НА НАШУ ПОРОДИЦУ ТАДА ГЛЕДА ОВАЈ ВЕЛИКИ БОЖИЈИ СВЕТИТЕЉ? ОН ТАДА, УМЈЕСТО ДА СЕ РАДУЈЕ, СУЗЕ РОНИ ЗБОГ ГРИЈЕХА ВАШИХ! ЈЕР ИМЕ ЊЕГОВО СВЕТО МРСОМ СКРНАВИТЕ! НАРОЧИТО ВЕЛИКИ ГРИЈЕХ ЧИНЕ ОНИ ЉУДИ КОЈИ НЕ ЖЕЛЕ ДА СХВАТЕ ДА СЕ СВЕТИ НИКОЛА СЛАВИ ПОСНО ЈЕР ТИМЕ У СТВАРИ ПОКАЗУЈУ ДА СВЕТОГ НИКОЛУ У ОПШТЕ НЕ СЛАВЕ НИТИ ГА ПОШТУЈУ. НИКОЛУ КОЈИ ЈЕ ГОТОВО ЦЈЕЛИ СВОЈ ЕПИСКОПСКИ ВИЈЕК ПРОВЕО У ПОСТУ МИ СЛАВИМО МРСНО! ТО НИКАКО НИЈЕ ДОБРО.
ЗАР ЈЕ ЛИЈЕПО НАПИТИ СЕ И ПРЕЈЕСТИ СЕ НА ТАЈ ДАН? СЛАВА НЕ СМИЈЕ ДА БУДЕ ПОВОД ДА СЕ СВИ СКУПИМО И ПИЈАНЧИМО ДО БЕСВИЈЕСТИ. АКО СЛАВУ ОБИЉЕЖАВАМО НА ОВАКАВ НАЧИН, ТИМЕ САМО НАНОСИМО УВРЕДУ НАШЕМ СВЕТИТЕЉУ.
ГОСПОДУ БОГУ, НАШЕМ СВЕТИТЕЉУ ЗАШТИТНИКУ, НАШОЈ КРСНОЈ СЛАВИ, И ОСТАЛИМ СВЕТИТЕЉИМА ТРЕБА ДА СЕ МОЛИМО СВАКОГА ДАНА А НАРОЧИТО НЕДЈЕЉОМ, ПОСТОМ, О ПРАЗНИЦИМА И НА САМ ДАН НАШЕ КРСНЕ СЛАВЕ. СЛАВУ ТРЕБА ПРОСЛАВИТИ МОЛИТВЕНО, СЈЕЋАЈУЋИ СЕ НА ДЈЕЛА КОЈА ЈЕ УЧИНИО НАШ СВЕТИТЕЉ. ОВАЈ СВЕЧАНИ ДАН ТРЕБАЛИ БИ ДОСТОЈАНСТВЕНО ДА ПРОСЛАВИМО ТАКО ШТО БИ СА ПОРОДИЦОМ У СВОМ ПАРОХИЈСКОМ ХРАМУ ПРИСУСТВОВАЛИ СВЕЧАНОЈ ПРАЗНИЧНОЈ ЛИТУРГИЈИ, НА КОЈОЈ БИ СЕ ТРЕБАЛИ УЗ ПРЕДХОДНИ ПОСТ И ПРИПРЕМУ И ПРИЧЕСТИТИ. ТАЈ ДАН ТРЕБА ДА ПРОТЕКНЕ У ДРУЖЕЊУ СА НАШИМ СРОДНИЦИМА И ПРИЈАТЕЉИМА, ТРЕБА ДА СЕ ЗА СЛАВУ ПРИПРЕМИ И БОГАТИЈИ РУЧАК, АЛИ ОН НИКАКО НЕ СМИЈЕ ПОСТАТИ НАЈВАЖНИЈА СТВАР ТОГА ДАНА, ВЕЋ У ЦЕНТРУ СВЕГА ТРЕБА ДА БУДЕ ГОСПОД И НАШ СВЕТИТЕЉ КОГА СЛАВИМО.
У ВЕЛИКОМ БРОЈУ СЛУЧАЈЕВА, МИ НЕ ЗНАМО КОГА ТО ПРОСЛАВЉАМО. КО ЈЕ БИО ТАЈ СВЕТИ НИКОЛА, ШТА ЈЕ ТО ОН УЧИНИО ДА ГА МИ ДАНАС СЛАВИМО? КО ЈЕ СВЕТИ ЈОВАН КРСТИТЕЉ, СВЕТИ ДИМИТРИЈЕ, СВЕТИ СТЕФАН И МНОГИ ДРУГИ. НИЈЕ СРАМОТА НЕ ЗНАТИ, ВЕЋ ЈЕ СРАМОТА НЕ ПИТАТИ И НЕ НАУЧИТИ, КАЖЕ ЈЕДНА НАША НАРОДНА ПОСЛОВИЦА. ДАКЛЕ МИ МОРАМО САМИ ДА СЕ ПОТРУДИМО ДА О СВОМЕ СВЕТИТЕЉУ САЗНАМО ШТО ВИШЕ, КО ЈЕ БИО И ШТА ЈЕ РАДИО, ЗАШТО ГА ПРОСЛАВЉАМО? ТРЕБА ДА ПИТАМО СВОГА СВЕШТЕНИКА, БЕЗ СТИДА И СРАМА, ЈЕР СРАМОТА ЈЕ ЋУТАТИ А НЕ ЗНАТИ.
ПРИМЈЕТИЛИ СМО ТАКОЂЕ ДА ИМА ПОРОДИЦА КОЈЕ СЛАВЕ СЛАВУ АЛИ НЕ ЖЕЛЕ ДА КОЛАЧ И КОЉИВО ДОНЕСУ У ЦРКВУ ИЛИ ЈОШ ГОРЕ НЕ ЖЕЛЕ НИ ДА ИМ СВЕШТЕНИК ДОЂЕ У КУЋУ ДА ГА ИХ ОСВЕТИ И СЛАВУ БЛАГОСЛОВИ. ТО ЈЕ АПСУРД ДРАГА БРАЋО И СЕСТРЕ. НЕ МОЖЕ СЕ БОЖИЈИ СВЕТИТЕЉ СЛАВИТИ БЕЗ БОГА И ЦРКВЕ, БЕЗ ОСВЕЋЕЊА И БЛАГОСЛОВА. ТАКВА СЛАВА ЈЕ САМО ЈЕДНА ИРОНИЈА И РУГАЊЕ БОГУ И ЊЕГОВОМ СВЕТИТЕЉУ.
ДАКЛЕ, ДА БИ СМО НА ДОСТОЈАНСТВЕН НАЧИН, ОНАКО КАКО ТО ДОЛИКУЈЕ, ПРОСЛАВИЛИ СВОЈУ КРСНУ СЛАВУ, МОРАМО ДА СХВАТИМО КОГА И ЗАШТО СЛАВИМО, ДА СЛАВА НИЈЕ САМО ЛИЈЕП ОБИЧАЈ, ВЕЋ ДА ЈЕ АКТ ПРОСЛАВЉАЊА НЕКОГ СВЕТИТЕЉА ЗАШТИТНИКА ПОРОДИЦЕ. МОРАМО ДА ПОШТУЈЕМО ОНА ПРАВИЛА КОЈА НАМ ЈЕ ЦРКВА ПОСТАВИЛА КАО УСЛОВЕ ВАЉАНОГ ПРОСЛАВЉАЊА А НЕ ДА СЕ О ЊИХ ОГЛУШУЈЕМО КАО НЕ БИТНА. ЗНАЧИ КАДА ЈЕ ПОСТ, СЛАВИТИ ПОСНУ СЛАВУ, КАДА ЈЕ МРС СЛАВИТИ МРСНУ СЛАВУ, АЛИ И У ЈЕДНОМ И У ДРУГОМ НАЧИНУ ТРЕБА ТО ЧИНИТИ ДОСТОЈАНСТВЕНО, СА ПОШТОВАЊЕМ, СА БЛАГОСЛОВОМ ЦРКВЕ И СА МОЛИТВОМ НА УСНАМА.
АКО ОВАКО БУДЕМО ЧИНИЛИ НЕЋЕМО СЕ СРАМОТИТИ ПРЕД СВОЈИМ СЛАВНИМ ПРЕТЦИМА, ДЈЕДОВИМА И ПРАДЈЕДОВИМА И ПРЕД НАШИМ ПОТОМЦИМА КОЈИ ОД НАС ТРЕБА ДА УЧЕ.

протонамјесник Александар Рељић

МАНАСТИР ОСОВИЦА

До манастира Осовица се долази релативно лако, путевима из правца Дервенте и Српца. Из оба правца се стиже до насеља Босански Кобаш, а одатле пут води неких 5 километара до манастира који је у непосредној близини насеља Сеферовци и Нова Вес.
Манастир Осовица је тек прије неколико година откривен иако се за њега одраније знало да је постојао негдје на обронцима планине Мотајице како у сачуваним записима тако и у народном предању.  На дан 4.априла 2003.године, локални свештеник, отац Славиша Топић са археолозима и радницима наилази на прве трагове поменутог манастира,  на локалитету Манастириште поред рјечице Осовице, а за који археолози тврде да потиче са краја 13. или почетка 14. вијека. Отац Славиша  одмалена је слушао како је народ прњаворских села, одакле је родом, причао да се на Мотајици некада налазио манастир. 
"За овај манастир везана је јака традиција. Чак се ратне 1994. године, када је откривен манастир Ступље, причало и о постојању манастира на Мотајици. Откопавање и потрагу за манастиром отпочео је свештеник Драгомир Малетић, али безуспјешно. Систематско откопавање локалитета почело је 2003. године. Био је петак, 4. април 2003. године. Копајући, наишли смо на мјесто гдје је била манастирска црква. Нашој срећи није било краја. Међутим, највећу заслугу за сав овај посао сноси епископ бањалучки господин Јефрем, без чијег благослова не пролази ниједна акција", прича отац Славиша Топић.
Милан Ђурђевић, археолог, за манастир Осовицу каже:  „Према анализи предмета до којих смо дошли ископавањем, сазнали смо да манастир потиче с почетка 14. вијека и изграђен је у области жупе Усора, која је била под влашћу Владимира Другог, сина Стефана Драгутина. Први пут је рушен почетком 16. вијека, да би живот замро крајем  17. вијека и од тада није обнављан. Пронашли смо цркву у стилу тролиста у северном дијелу локалитета, а мало даље од ње и остатке трпезарије и конака. Нашли смо и камење од привредних зграда и пољопривредних објеката, јер су се монаси бавили пољопривредом ..."
Манастир Осовица се у многим документима помиње заједно са манастиром Ступље, а судбина манастира је уско повезана са манастиром Ступље јер су заједно и пострадали у ратовима који су на овим теренима вођени између Турске и Аустрије. Након разарања манастира многи мухамеданци су се населили на овом терену, тј. подручју јужно од Саве, која је била и природна граница дуго времена.
Епископ бањалучки, господин Јефрем је у проповиједи након освећења крсног колача рекао је:
"Послије три и по вијека окупили смо се на Манастиришту да бисмо упалили славску свијећу која ће, надајмо се, уз Божију вољу да гори довијека. Понекад у очима обичних људи може бити умишљено да је са нечим завршено, али у очима Господа је одређено када ће порушено бити изграђено и обновљено. Када је крајем 17. вијека овај манастир разрушен, било је мало наде да ће бити обновљен. Када је прије мање од  150 година кобашки бег продао и посљедњи камен који је одвезен у Славонски Кобаш, од чега су изграђени подруми , народ је мислио да је готово, те да ће бити затрт сваки траг постојања манастира. Али, видите да није тако. Опет смо овдје ", истакао је владика Јефрем.

Отац  Доситеј, настојатељ манастира Осовице, а дугогодишњи сабрат манастира Липље каже да је проналазак овог манастира веома значајан за духовну обнову цијелог овог краја, јер је ово сада манастир који окупља понајвише Прњаворчане, Српчане, Дервенћане, а у посјету долазе и многи поклоници из других градова. Отац каже да је било велике потребе за једном оваквом светињом на овом простору, гдје би се народ окупљао и Богу молио, а на мјестима гдје су то чинили и преци њихови који су чували православље у најтежим временима.
Отац  Доситеј још истиче: " Да се одавно знало за манастир Осовица, говори податак да се у манастиру Гомионица чува манастирски печат . У неким књигама које су штампане у Венецији, Манастир Осовица се помиње 1570. године, а у другим изворима се помиње 1612. године, када се помиње рукоположења свештеника у овом манастиру. Такође се манастир помиње у неким списима, где се говори о времену липљанског старца Јерасима и чесног осовичког игумана Христофора. По неким новијим пронађеним изворима, манастир се помиње и раније у турским дефтерима...“
Манастир је данас у јеку велике обнове, истовремено се подиже црква, конак, благоваоница, а за потребе Богослужења је раније изграђена омања капела.
Свједоци смо многих посјета манастиру.  Поред поклоника и пријатеља манастира који долазе из сусједних мјеста и градова, у манастир Осовицу стижу и људи из далеких крајева.
Да је ово велика светиња говори и чињеница да икона Богородице Тројеручице мироточи, као и кивот са честицама моштију неколико светитеља.
Свако добро од Господа

Бојан Милијашевић

СВЕТИ И ВЕЛИКИ ПЕТАК ВЕЧЕРЊА И ИЗНОШЕЊЕ ПЛАШТАНИЦЕ

Вечерња Великог петка служи се у трећи час дана, тј. у време распећа Спаситеља. Она, казујући о ономе шта се дешавало у тај час, у верницима ублажава агонију због Христовог страдања, смрти и погреба. Све оно ка чему је водила ноћ која је претходила Христовом страдању, све то се сада остварује. Чаша за коју се Господ моли да га мимоиђе, сада је ту; Он је испија до дна, до смрти, до силаска у ад и погребења. Христос оставља своје ученике са срцем које је искидано тугом; чаша сладосног пића вечног жнвота на Вечери Господњој, сада је за Христа и Пресвету Богородицу чаша смртне жалости. Да би напунио ту чашу, Вогочовек је требао бити понижен; да би је оживотворио, Он је морао умрети; да би човека превео из смрти у живот, од земље ка Небу, Богочовек је морао да страда. Да би Адама избавио из ада, Сам Госиод је морао сићи у тај бездан.

О свему овоме се јасно и недвосмислено говори у служби вечерње на Велики петак.

Господ је био распет пред смирај дана. Голгота је смирај Његовог овоземаљског жнвота. Христос је три и по године људе учио; смирај Богочовека био је, заједно са тиме, и смирај старог Адама и јутро Новог Адама, у коме је стари нашао нови живот, пакибитије и одећу нетрулежности. распети је Својим распећем показао злобницима да је њихова злоба узалудна; показао је то и кроз молитву коју је проузнео Оцу за њих. Али и за њих, као и за небројене Христомрсце свнх времена, та молитва је због њихове мржње и непокајаности постала њихова преисподња.

Смрт и смирај, вече једног дана, постаје рођсње светлости, светлости вечног живота: "И светлост светли у тами, и тама је не обузе" (Јн. 1,5). Заиста, тама вечери смираја Христовог није обузела Његову свагда постојећу светлост: "И Живи; и бијах мртав и ево жив сам у векове векова, и имам кључеве од смрти и пакла" (Откр. 1,18).

Почетак вечерње је обичан.

На Господе, Теби зовем,.., певају се самогласне стихире на 6:

Сва твар измени се од страха,

Гледајући Тебе Христе, обешена на крсту:

сунце се помрачи, и темељи земље се уздрмаше,

све састрадаваше Створитељу света.

Ти Који си драговољно све претрпео нас ради, Господе, слава Теби.

Народ непобожан и безакони,

зашто смишља празне ствари?

Зашто живот свих на смрт осуди?

Велико је чудо,

јер се Творац света предаје у руке безаконика,

и на дрво се узноси Човекољубац,

да ослободи сужње у Аду који вичу:

Дуготрпељиви Господе, слава Теби.

Данас Те гледаше, непорочна Дева, Речи,

на Крсту подигнута,

ридајући материнском утробом,

кидаше срце Горко,

и уздишући из дубине душе,

лице са косом чупајући кидаше.

Зато и Груди бијући, викаше жалосно:

Авај мени, Чедо Божанско, авајмени, светлости света!

Зашто си зашао од очију мојих, Јагње Божије?

Стога војске бестелесних беху обузете страхом,

говорећи: Непостижни Господе, слава Теби.

Данас Господар све твари стоји пред Пилатом,

и Крсту се предаје Створитељ свих,

као јагње се приводи по сопственој вољи.

Клинцима Га прикивају, и у ребра пробадају,

и сунђером поје Онога који је пуштао ману као кишу,

по образима шамарају Избавитеља света,

и слуге се ругају Саздатељу свих.

О Владикиног човекољубља!

За оне који Га распињаху

мољаше свога Оца, Говорећи:

Оче, опрости им Грех овај,

јер не знају безаконици,

шша неправедно чине

Слава... (6. глас)

О како безаконо збориште

цара твари на смрт осуди,

не постидевиш се доброчинстава која напомињући унапрео осигураваше,

Говорећи к њима:

Народе мој, шта сам вам учинио?

He напуних ли Јудеју чудима?

He васкрсох ли мртваце јеономречју?

He исцелих ли сваку немоћ и болест?

Шта ми, дакле, узвраћате?

Зашто ме се не сећате?

За исцељење ране ми нанесте,

за жибот меумртвљујете,

вешајући на дрво Добротвора као злочинца, Законодавца као безаконика,

и Цара свих као осуђеника.

Дуготрпељиви Господе, слава Теби.

И сада... (6. глас)

Данас се посматра извршавање

страшне и преславне тајне:

неопипљиви бива ухваћен,

везује се Онај који је разрешио Адама од проклетства,

неправедно се испитује

Онај Који испитује срца,

у тамницу се затвара Онај који је затворио бездан.

Стаје пред Пилатом

Онај пред којим стоје небеске силе,

Творац бива шамаран руком створења,

на дрво се осуђује

Онај који суди живима и мртвима,

у Гроб се закључава Разоритељ Aдa.

Tu, који све подносши састрадално,

и све спасаваш од проклетства,

незлобиви Господе, слава Теби.

Постоје две мисли које доминирају у наведеним стихирама: исповедање крсних страдања Спаситеља и прослављање страдања Пресвете Богородице, као најближег сведока Христовог страдања на крсту.

Заиста, у стихирама на Господе, Теби зовем..., које се певају на Великн петак, разоткрива се огромна истина за све верујуће који су у том моменту на богослужењу.

Током певања стнхира бива вход са Јеванђељем. To је вход који има посебан смисао. Наиме, сада Сам Господ иде да запечати и Својим крсним страдањем потврди све оно чему је учио народ.

После входа следи прокимен (4. глас):

Разделише хаљине моје између себе,

и за хаљину моју бацише коцку.

Стих:

Боже, Боже мој, чуј ме,

зашто си ме оставио.

Након прокимена следи читање паримија:

1. Књига Излазак (33, 11-23), Ова паримија се сусреће и на богослужењу празника Преображења Господњег (уз додатак још четири стиха). На Велики петак чита се "ради тога да би нам свима било видљиво да Онај који претрпи крст и гроб и понижења од свих, јесте исти Онај који се преславно јавио Мојсију на Синају, и тројици апостола на Тавору".[1]

2. Књига о Јову (42, 12-17); ово место говори о избављењу многострадалног Јова од свих његових беда и о прослављању које је он тада најискреније проузнео. Значење ове паримије потпуно је јасно: Христос страдава ради тога да би био прослављен од Бога; понижен да би био узвишен; умире да би васкрсао, чинећи све оно шта ће се догодити и са свима који живе у Христу и за Христа. Уколико се речи из ове паримије овако разумеју, тада јасно поимамо и православно учење о кенозису Христа, да Његова страдања јесу заједно са тиме и Његова слава која ће се пројавити у свакоме видљивом сјају после Његовог васкрсења.

3. Књига пророка Исаије (52,13-53,1); кроз ово пророштво пројављен је образ Христовог страдања. Смрт се приближила Бесмртноме, и заједно са узвиком: "Сврши се", Његова душа је спремна да изађе из тела. Разоткривају се две неизмерно дубоке тајне: небеско и адско, и већ је спремна да се јави нова, последња тајна Христа.

Али сада, пред вратима смрти и пред вратима Ада, ка коме је кренуо Христос да га уништи, Он треба да поднесе и сву тежину преисподње, да је у потпуности узме на Своја плећа како би је тек тада дефинитивно уништио. Своју свемогућност Син Божији је пројавио и тиме што прихвата и издржава све оно шта пре Њега никада и нико није осетио. Христос сам, реално и конкретно душом одлази у Ад. Свако другачије поимање ове реалности прети скретањем у докетизам (у односу према догмату о силаску Спаситеља у Ад). Силазак Господа у Ад и његова победа над Адом, изражена је у томе што је Христос узео на себе и адску муку богоостављености, што носи ту ужасну муку и што је побеђује. Христова остављеност од Оца, која се препознаје кроз речи самог Господа: "Елои, Елои, лама савахани?", јесте Његов ход по мукама, мукама које је у том тренутку са Њим поделила и Пресвета Богородица. Делић онога шта је Она претрпела, гледајући распетог Христа, може се разумети кроз богослужбене текстове Великог петка.

Сврши се, речи Самог Господа. Христос телом силази у гроб, а душом у Ад, да би оживотворио упокојене и да би просветлио адске бездане. To је дело које се не може упоредити ни са чиме познатим. To је дело које је реално учињено.

Христова глава, на којој је венац од трња, преклонила се; дисање Његовог тела је престало и измучено тело треба положити у гроб.

Тада се узглашава прокимен:

Положише ме у Гроб дубок,

у таму и сенку смрти.

Стих:

Господе Боже сиасења мога,

дању и ноћу вичем пред Тобом.

Затим следи читање из Прве посланице Коринћанима (1,18 2,2). Смисао овог читања јесте признавање наше ништавности. Божија сила и премудрост пред нама открива такву бескрајност знања, дарујући нам истовремено и безгранично богатство љубави. Такође, открива нам се и истина о томе да је све оно шта ми, кроз своје силе, сматрамо нечим важним и великим, заправо постаје нешто сићушно и безначајно.

Након читања Апосгола, следи читање Јеванђеља и то: Матеј (зачало 110), Лука (23,39-43), Матеј (27,39-54), Јован (19,31-37) и Матеј (27, 55-61). Кроз ово грандиозно читање, које верници слушају држећи упаљене свеће у рукама, пажња свих се поново усредсређује на све оно најважније шта је кроз Јеванђеља речено о страдању и смрти Спаситеља света.

После јектеније и возгласа, следи певање стиховње стихире (подобна,2. глас):

Када те Ариматејац скиде са дрвета мртва,

Животе свих, обави те, Христе,

смирном и плаштаницом, и с љубављу се труђаше,

срцем и устима да целива теоје нетљено тело.

Ипак, обузет страхом, радујући се клицаше Ти:

Слава снисхођењу твоме Човекољубче.

Стих:

Господ се зацари, у лепоту се одену.

Када си у нови Гроб положен био за све, Избавитељу свих,

Ад свеподругљиви, видећи Те, ужасну се;

довратници се поломише, врата се разбише,

Гробови се отворише, мртви устадоше.

Тада Адам благодарно, радујући се, клицаше Ти;

Слава снисхођењу твоме, Човекољубче.

Стих:

Јер утврди Васељену, да се не помери.

Када си хотећи у Гроб телом био закључан,

Ти Који природом Божанства

пребиваш неописив и неопредељив,закључао си ризнице смрти,

и сва царства Aдa испразнио.

Taдa си у Суботу ову, божанског благослова и славе,

и блистања твога удостојио.

Стих:

Дому твоме приличи светиња Господе,

на много дана

Када те силе небеске гледаху,

Христе, оклеветаног од безаконика као преваранта,

дрхтаху због неизрецивог дуготрпљења твога,

и камена гробног запечаћеног рукама,

које прободоше нетљена ребра твоја.

Ипак, радујући се нашем спасењу, клицаху Ти:

Слава снисхођењу твоме, Човекољубче.

Кроз ове четири стихире, које собом закључују вечерњу Beликог петка и којима започиње Велика субота, већ имамо казивање о Христовом пребивању телом у гробу, а душом у Аду и о Његовој победи над Адом.

Тебе Који се одеваш светлошћу као хаљином,

скинувши с дрвета Јосиф с Никодимом,

и видевши мртва, нага, непогребена,

и предузев усрдни плач, ридајући Говораше:

Авај мени, преслатки Исусе!

кога малопре сунце Гледајући на Крсту обешена,

тамом се заодену;

и земља са страхом се потресаше,

и завеса храма се раздираше.

А ево сада видим Те,

мене ради драГовољно сишавшеГ у смрт.

Како да те поГребем, Боже мој,

и како плаштаницом да те увијем?

Којим ли рукама да се дотакнем

нетљеноГа Тела ТвоГ?

Или које песме да отпевам

исходу твоме, Мшосрдни?

Величам страдања твоја,

песмословим и поГребење твоје,

са Васкрсењем, говорећи:

Господе, слава Теби.

Ова песма је надгробни плач спашеног, новог света. To је плач над телом Спаситеља света и током певања ове песме, предстојатељ (обучен у пуно одејаније), изображавајући Јосифа из Ариматеје, кади плаштаницу која је положена на престолу, опходећн том приликом три пута око ње.

Затим следи проузношење Сада отпушташ... Трисвето... Оче наш..., као и два тропара (2. глас):

Благообразни Јосиф

скинувши с дрвета пречисто Тело твоје,

и обавивши Гa чистом плаштаницом и мирисима,

у Гроб нов сахранивши положи.

Мироносицама женама

Крај Гроба пришав анђео клицаше:

мириси мртвима приличе,

а Христос се показа трулежи стран.

Приликом певања тропара бива изношење плаштанице из олтара, кроз северне двери, и њено полагање на за то посебно уготовљено место које се налази на средини храма и које је, по обичају, украшено цвећем. Предстојатељ иде иза плаштанице, држећи свето Јеванђеље изнад главе, док испред плаштанице иду свећоносци и ђакон са кадионицом.

После полагања плаштанице, следи њено целивање уз певање тропара.

Тропари који се певају већ се односе на наступајућу Белику суботу.

Тропар Благообразни Јосиф... свештеник тајно проузноси у олтару, после великог входа, на свакој литургији светог Јована Златоуста и светог Василија Великог јер велики вход символише управо крсни пут Спаситеља, а постављање светих Дарова на престо и њихово покривање воздухом, представљају погребење Господа.[2]

Ново дрво, Крст Господњи, које је израсло на месту страдања Господа нашег Исуса Христа, Јесте ново дрво живота. Кроз Крст дође и Дух Свети, и на тај начин се потврди истина која каже: "Крст је хранитељ читаве васељене", тако да се слободно може рећи да је догађај распећа и Васкрсења Господњег, уистину центар живота и решење драме света.

---

НАПОМЕНЕ:

1. Епископ Висарион, пом. дело, стр. 356.
2. Обичај изношења плаштаиице на Велики петак је релативио нов. Устав и Посни триод казују о изношењу плаштанице на јутрењи Велике суботе, о чему ћемо каснијс рећп нешто више.

 ТУМАЧЕЊЕ БОГОСЛУЖЕЊА СТРАСНЕ СЕДМИЦЕ И ПАСХЕ

Коментари и напомене професора В. Н. Иљина