ОМИЛИЈЕРОЖДЕСТВО I
Јеванђеље о Првенцу
Матеј 1, 18-25. Зач. 2.
Ко са послушношћу и смирењем приђе Господу Исусу Христу, тај неће никада више пожелети, да се одвоји од Њега.
Почетна вежбања регрута за војску Христову јесу вежбања у послушности и смирењу.
Са послушношћу и смирењем почиње нови свет, нова твар, ново човечанство. Стари свет је погазио послушност према Богу и смирење пред Богом, и тиме је порушио мост између земље и неба. Духовна грађа за обновљење тога моста јесу, на првом месту, послушност и смирење.
Док је Адам био богат послушношћу и смирењем, дотле је он једва могао правити разлику између свога духа и духа Божјега, између своје воље и воље Божје, између својих мисли и мисли Божјих. Он није могао ништа ни осећати, ни хтети, ни мислити, што није било у Богу и од Бога. Као ангели Божји тако је и Адам стајао у непосредној близини Бога, и из непосредне близине гледао је у праизвор светлости, мудрости и љубави. Није му било потребно палити некакву своју свећу живећи у самоме сунцу. Његова свећа у сунцу нити би горела нити би светлила.
Но када је Адам прекршио послушност и изгубио смиреност - а то двоје увек једновремено се или губи или добија - тада је његово непосредно општење с Богом пресечено, мост порушен, и он је пао у страшну таму и мемлу, у којој је морао светлити себи својом свећом, коју му је ипак милост Божја дала онда када га је правда Божја истерала из Раја. Тада је он не само почео правити разлику између себе и Бога, између своје воље и воље Божје, својих осећања и осећања Божјих, и својих мисли и мисли Божјих, - не само почео правити и увиђати разлику, него је једва, овда онда у часовима просветљења, могао запазити сличност своју с Богом.
Авај, у такав бездан био је сурван својом непослушношћу и гордошћу онај, који је првобитно био створен по образу и подобију саме Свете и Божанске Тројице! ("У човеку непорочном образ Божји био је извор блаженства, у човеку палом он је (само) надежда блаженства". Филарет Московски: Слово на Ваведеније.) Авај, сви смо ми потомци Адамови, сви - ниски изданци из пања посеченог кедра, који се негда величанствено узвишавао и вијао над свима Божјим створењима у Рају, ниски изданци обузети високим коровом сурове природе, која се као завеса спустила између нас и праизвора бесмртне љубави.
Погледајте само како, као на удар магичнога штапа, непослушност и гордост људскога праоца наједанпут мењају сву твар около њега, и он бива окружен читавом војском непослушних и погорђених!
Док је Адам био послушан и смирен пред својим Творцем, дотле је сва његова околина дисала послушношћу и смирењем. Но каква промена сцене у једном тренутку! У тренутку Адамова пада, Адама окружују све само непослушни. Ту је покрај њега непослушна Ева. Ту је главни носилац непослушности и гордости - дух непослушности, Сатана. Ту је и сва природа, непослушна, збунтована и луда. Воће, које се дотле топило од сласти у човековим устима, почиње га ударати својом горчином. Трава, која се повијала као свила под његовим ногама, почиње га грепсти као боца. Цвеће, које се радовало кад га цар њен мирише, почиње се оклопљавати трњем, да га одбије од себе. Зверови, који су се као јагањци умиљавали око њега, почињу налетати на њ са оштрим зубима, и очима пламтећим од гнева. Све узима немиран и пратећи став према Адаму. И најбогатији од све створене природе осетио се најсиромашнији. Пре тога обучен у славу архангелску, сада се осетио унижен, усамљен и - наг; тако наг, да је морао да позаима од природе одело својој наготи, и телесној и духовној. За своје тело почео је позаимати кожу од животиња и лишће од дрвећа, а за свој дух почео је позаимати од свих ствари - од ствари! - знање и умење. Онај који је дотле пио са препуног извора живота, сада је био принуђен да ходи за стоком, да се сагиње у блато, и пије из стопа сточних, како при физичкој тако и при духовној жеђи.
Погледајте сада Господа Христа и Његову околину. Све сама послушност и смирење! Архангел Гаврил, представник ангелске послушности и смирења; Дева Марија - послушност и смирење; Јосиф - послушност и смирење; пастири - послушност и смирење; мудраци источни - послушност и смирење; звезде небеске - послушност и смирење. Послушне буре, послушни ветрови, послушна земља и сунце, послушни људи, послушна стока, послушан и сам гроб. Све је послушно Сину Божјем, Новом Адаму, и све се смирава пред Њим, јер и Он је бескрајно послушан према Своме Оцу и смирен пред Овим.
Познато је, да уз многе земаљске усеве, које човек сеје и негује, радо ничу и неке друге траве и прорашћа, несејана и ненегована. Тако и са добродетељима: будеш ли марљиво сејао и неговао послушност и смирење у души твојој, видећеш, да ће убрзо поред њих нићи и цела кита осталих добродетељи. Једна од првих јесте простота, унутрашња и спољашња. Послушну и смирену Деву Марију краси истовремено и чедна простота. Тако исто и праведнога Јосифа, тако и апостоле, и јеванђелисте. Погледајте само, с каквом беспримерном простотом описују јеванђелисти највеће догађаје у историји људскога спасења, у историји васељене! Можете ли себи представити, с каквом би опширноћу и театралношћу један светски књижевник описао, рецимо, васкрсење Лазарево, да је случајно могао бити очевидцем тога догађаја? Или, какву би нафразану и надувену драму написао о свему ономе, што се дешавало у души послушнога, смиренога и простога човека Јосифа у оном тренутку, када је дознао, да је његова штићеница и обручница бременита? Све ово пак описује јеванђелист у данашњем јеванђељу свега са неколико простих реченица:
А рођење Исуса Христа било је овако: кад је Марија, мати његова, била обручена Јосифу, а још док се не беху састали, нађе се да је она трудна од Духа Светога. Пре тога јеванђелист је описивао родослов Господа Исуса, или боље рећи: родослов праведног Јосифа, из племена Јудина а од колена Давидова. У томе родослову јевнађелист је ређао људе, рођене од људи, путем и начином природним, како се сви смртни људи у свету рађају. Наједанпут почиње описивати рођење Господа и вели: а рођење Исуса Христа.... као да покаже са оним а необичност и надприродност Његовог рођења, које се сасвим издваја од начина рођења свих набројаних предака Јосифових. Марија, мати Његова, била је обручена Јосифу. У очима света то обручење могло се сматрати као увод у брачни живот; но у очима Марије и Јосифа то се није могло тако сматрати. Исплакана од Бога, Дева Марија је заветом родитељским била заувек посвећена Богу. Тај завет родитељски она је и од своје стране драговољно усвојила, што показује и њено многогодишње службовање у храму јерусалимском. Да је стајало до њене воље, она би несумњиво провела до смрти у храму као и Ана, кћи Фануилова (Лк. 2, 36-37), али закон је другчије прописивао, па је друкчије морало и бити. Она се обручила Јосифу не зато, да би живела у браку него баш да би избегла брак. Све појединости овога обручења и његовог значаја налазе се у предању црквеном. И кад би људи ценили предање у вези са Богоматером, са праведним Јосифом и са свима личностима, поменутим у Јеванђељу, колико цене предања, често и најлуђа, у вези са светским царевима, војводама и мудрацима, свакоме би био јасан смисао обручења Пресвете Деве са Јосифом. (Свети Игњатије вели, да је Дева обручена била "да би рођење Његово било сакривено од ђавола, те да би ђаво мислио о Њему као рођеноме од венчане жене а не од девојке". Исто и Јероним Толк. на Матеја. Исто и Григорије Неокесаријски: II Слово на Благовести).
А још док се не беху састали - ове речи не значе, да су се они потом састали као муж и жена, нити је ово на памети јеванђелиста. Јеванђелиста интересује у овом случају само рођење Господа Исуса и никога више, и он исписује горње речи, да покаже, да је Његово рођење било без састанка мужа и жене. Зато разуми речи Јеванђелиста исто као да је написао: и без састанка њихова нађе се да је она трудна од Духа Светога. Само од Духа Светога и могао је бити зачет онај, који је имао да усред царства духа мрака и злобе успостави царство Духа светлости и љубави. Како би Он могао испунити Своју божанску мисију у свету, да је дошао у свет кроз све канале земаљске, затворене грехом и запахнуте трулежи смртном? У том случају ново вино мирисало би на старе мехове, и Онај, који је дошао да спасе свет, и сам би потребовао спасења. - Чудом је само могао бити спасен свет, чудом Божјим; тако је веровао цео човечји род на земљи. Па кад је чудо Божје дошло, не треба сумњати у њега, него му се треба поклонити и себи у томе чуду потражити лека и спасења. Како поступа Јосиф сазнавши за трудноћу Деве Марије?
А Јосиф муж њезин, будући праведан, и не хотећи је јавно срамотити, намисли је тајно пустити. Он поступа, дакле, по послушности к закону Божјем. Он је послушан вољи Божјој, како је и уколико је воља Божја до тада била објављена народу израиљском. Он поступа и по смирењу пред Богом. Не буди сувише правдив! опомиње премудри Соломон (Пропов. 7, 16). То јест: не терај сувише правду над онима, који погреше, него се сећај своје слабости и својих грехова, па се старај да милошћу ублажиш правду према грешницима. Запојен овим духом Јосиф није ни помислио, да Деву Марију предаје суду за подозревани грех: и не хотећи је јавно срамотити, намисли је тајно пустити. Овакав план приказује нам Јосифа као узорита човека, узорита у правди и милости, каквог је у опште дух старога закона могао васпитати. Код њега је све просто и јасно, како је то и могло бити у срцу једног богобојажљивог човека.
Али тек што је праведни Јосиф био смислио један згодан излаз из незгодног положаја, наједанпут умеша се небо у његов план са једном изненадном заповешћу:
Но кад он тако помисли, а то му се јави у сну ангел Господњи и рече: Јосифе, сине Давидов! не бој се узети Марије жене своје, јер оно што се у њој зачело од Духа је светога. Ангел Божји, који је пре тога јавио Пречистој Деви долазак у свет Богочовека, сада иде и рашчишћава пут пред Њим и уравнава стазе ногама Његовим. Јосифова сумња је једна сметња на путу Његовом, и то врло јака и опасна сметња. Ту сметњу треба уклонити. Да би показао, како је небеским силама лако учинити и оно што је људима врло тешко, ангел се не јавља Јосифу на јави него у сну. Ословљавањем Јосифа сином Давидовим ангел хоће да га истовремено и почаствује и опомене. Као потомак цара Давида ти треба да се радујеш овој божанској тајни више од других људи, но треба и да је разумеш боље од других. Но како то да ангел назива Деву женом његовом: не бој се узети Марије жене своје? Онако исто како је и Господ са крста рекао Мајци Својој: жено, ето ти сина! а потом ученику своме: ето ши матере (Јов. 19, 26-27)! Ваистину, штедљиво је небо на речи, и ништа излишно не говори. Да није требало то рећи, зар би ангел рекао? Ако је овај назив Марије женом
Јосифовом камен спотицања неким неверним људима, он је одбрана чистоте од нечистих сила, Јер Божју реч не слушају само људи него сви светови, и добри и зли. Онај ко би желео проникнути у све тајне Божје, тај би морао имати вид Божји за сву твар видљиву и невидљиву.
Оно што се у њој занело од Духа је светога. Божје је то дело а не људско. Не гледај на природу, и не бој се закона. Овде дејствује већи од природе и јачи од закона, без кога ни природа не би имала живота, ни закони силе.
Из овога што ангел саопштава Јосифу јасно је, да Дева Марија ништа није причала овоме о своме ранијем виђењу са великим архангелом, као што је јасно, да се она сада, када ју је Јосиф намеравао отпустити, није ни најмање правдала. Саопштење архангела, као и све небеске тајне, које су јој се постепено откривале, она је чувала и слагала у срцу своме (Лк. 2, 19; 2, 51). У својој вери у Бога и послушности према Богу она није презала ни од каква понижења пред светом. "Ако су моје муке угодне Богу, зашто да их не поднесем?" говорили су доцније неки хришћански мученици. Живећи у сталној молитви и богомислију и Пречиста је могла рећи: "ако је моје понижење угодно Богу, зашто да га не поднесем?" Само нека ја будем права пред Господом, који срца познаје, а свет нека чини са мном што хоће. Знала је пак она, да јој сав свет не може ништа учинити, што Бог не би допустио. Какво милокрвно мирење пред Господом живим, и каква предивна преданост вољи Његовој! И још уз то - какво херојство духа код једне нежне девице! Тајна је Господња у оних који га се боје (Пс. 25, 14). Док грешнице у наше време, као и у сва времена, наводе чак и лажне сведоке за себе, дотле Дева Марија, која нема човека за сведока него Свевишњега Бога, не правда се, не узбуњује се, него ћути, - ћути и чека, да је сам Бог у своје време правда. И Бог је похитао брзо, да оправда Своју избраницу. Онај исти ангел, који јој је открио велику тајну њеног зачећа, пожурио је сада да он говори место ћутљиве Девице. Објаснивши, дакле, Јосифу оно што је већ било, ангел Божји сада иде даље и објашњава му оно што има да буде:
Па ће родити сина, и надени му име Исус, јер ће он спасти свој народ од грехова њихових. "Не рече: родиће ти сина, но тако просто рече - родиће; јер (га) не роди њему но свему свету" (Златоусти). Ангел упућује Јосифа, да се понаша према Новорођеном као истински отац, због чега и каже: и надени му име. Исус значи Спаситељ; зато друга реченица и почиње са јер; то јест. надени му име Спаситељ, јер ће он спасти свој народ од грехова њихових.
Архангел је истинит весник Божји. Он говори оно што дознаје од Бога; он гледа истину о Богу. За њега природа са својим законима као и да не постоји. Он зна само за свемоћ Бога живога, као што је некада и Адам знао. Рекавши: он ће спасти народ свој од греха њихових, архангел је предсказао основно дело Христово. Христос има да дође да спасе људе не од неког споредног зла него од главног зла, од греха, који је извор свему злу у свету. Он има да спасе дрво човечанства не од једног облака гусеница, које га случајно брсте једне године, него од црва у корену, од кога се цело дрво суши. Он долази да спасе не човека од човека, ни народ од народа, но све људе и све народе од Сатане, сејача и властитеља греха. Он долази не као браћа Макавеји, или Варава, или Бар -Кохба, да диже буну против Римљана, који су као облак гусеница навалили на народ израиљски да га опусте, него као бесмртни и свеопшти лекар, пред којим су и Израиљци и Римљани, и Грци и Мисирци, и сви народи на земљи, болесни и преболесни, сушећи се од једног истог микроба, од греха. Христос је, доцније, савршено испунио предсказање архангела. Опраштају ти се греси! била је Његова победоносна реч кроз целу Његову земну делатност међу људима. У тим речима садржавала се и дијагноза болести и лек. Грех - то је дијагноза болести; опроштење греха - то је лек. И Јосиф је био први удостојен од смртних људи у Новом Стварању, да сазна прави циљ доласка Месије и праву природу Његове делатности.
Ово што је архангел до сад рекао Јосифу, било је довољно, да овај, у послушности новој и непосредној заповести Божјој, одустане од својих мисли као и од плана у погледу отпуштења Марије. Небо наређује - Јосиф се повинује. Но обичан метод неба није, да људима издаје наредбе без апеловања на људско поимање и самоопредељење. Богу је од почетка било стало до тога, да човек дејствује као слободно биће. Јер у слободи, у слободном самоопредељењу човека, и састоји се сва чар човека. Без слободе човек би био само једна механичка вешта направа Божја, коју би Бог држао и кретао искључиво по својој вољи и својој сили. Таквих направа Бог има у природи доста, но човеку је Он досудио изузетан положај, давши му слободу, да се опредељује за Бога или против Бога, за живот или за смрт. Положај пун части но у исто време и пун опасности. Зато и не издаје Бог Адаму просту заповест: једи слободно са свакога дрвета у врту, али с дрвета од познања добра и зла - с њега не једи, него Бог одмах додаје: јер у који дан окусиш с њега, умрећеш (Пост. 2, 16-17). Са овом последњом реченицом Бог даје човеку један разлог његовом разуму и један мотив његовој вољи, да не једе од забрањеног дрвета ]ер у који дан окусиш с њега, умрећеш. Слично чини сада и архангел с Јосифом. Пошто је издао наређење овоме, да прими Марију и не отпушта је, и пошто је објаснио, да је плод девичанске утробе њене од духа светога, архангел подсећа Јосифа и на јасно пророчанство великог пророка: гле, девојка ће зачети и родиће сина, и назваће се Емануил, што ће рећи: с нама Бог (Иса. 7, 14)!
То што је напред речено: и надени му име Исус не стоји у противности са овим што се сад каже, наиме: и назваће се Емануил, што ће рећи с нама Бог. У првом случају Јосифу се наређује, да му он надене име Исус, тј. Спаситељ, а у другом случају тврди се, да ће Младенац бити назван, од људи и народа, Емануил, тј. с нама Бог. И једно и друго име, свако на свој начин, изражавају најбољи смисао доласка Христовог у свет и Његовог дела у свету. Он ће наиме доћи, да опрости грехе, да помилује и спасе људе од греха, зато ће се звати Спаситељ, - Исус. Но ко може опраштати грехе осим једнога Бога (Марк. 2, 7)? Нико у свету; нико ни на небу ни на земљи нема ни права ни моћи опраштати грехе и спасавати од греха токмо един Бог. Јер грех је главни црв болести светске. И нико не познаје бездани ужас греха као Бог, који је безгрешан; нити ико може црв греха ишчупати из корена осим Бога. Па како је Исус опраштао грехе, и кроз то чинио људе здравим, то Он и јесте Бог међу људима. Кад би се хтела имена доводити у узрочну везу, онда би се име Емануил ставило пред име Исус. Јер да би Новорођени могао извршити посао Спаситеља, он мора бити Емануил, тј. мора доћи као Бог међу нас. Но и овако како је, има исти смисао. Свеједно је, рекли овако или онако; смисао је исти, рекли ми: Емануил - зато Спаситељ, или рекли Спаситељ - јер је Емануил (Но ко ће Га назвати Емануилом? Гле, овде се говори безлично "Нико Га није назвао Емануилом. По имену - нико, а уствари - сви. Они који су поверовали, саглашавали су се, да је с нама Бог, мада Он живи међу нама као човек". Монах Е. Зигабен: Толковање Матеја). У сваком случају једно је јасније од свега у свету, а то је, да спасења овоме свету нема, ако Бог не дође у њега; и да нама људима нема ни лека ни спасења, ако Бог не буде био с нама. Ако не буде Бог био с нама, и то не само као идеја или лепи сан, него с нама као и ми: с душом као и ми, у телу као и ми, у јаду и страдању као и ми, и - најзад, у ономе што нас највећма чини различним од Бога - у смрти као и ми. зато свака вера, која учи да Бог није дошао у телу и да не може доћи у телу, лажна је, јер представља Бога и као немоћна и као немилосрдна; представља га као маћеху а не као мајку. Као немоћна представља га, јер га увек бојажљиво чува од највећег мегдана - мегдана са Сатаном, грехом и смрћу. Треба оковати Сатану, треба ишчупати клицу греха из корена душе људске, треба жалац смрти сатрти - ах, треба извршити дело веће и теже него што би било свет држати на својим плећима. Наш Бог је тај мегдан одржао, и то победоносно. Људи других вера боје се, да и у мислима дозволе својим боговима такву борбу, у којој би противници њихови могли победити. Каква би то мајка била, која се не би сагнула до земље из љубави према своме чеду, да га теши, да га љуљушка, да му гугуће? Па још ако је дете у огњу, или у зверињаку! О, Господе, опрости, што се овако питамо! Какав би Ти био милосрдни Творац света, кад Те милост не би спустила међу нас, него кад би само из магловите и безболне даљине посматрао несрећу нашу, а да никада хладан прст не пружиш у огањ наш, нити ногом Својом да крочиш у пећину, у којој нас зверови даве? Заиста, Ти си се спустио међу нас, и још ниже него што икаква земаљска љубав то изискује; родио се се у телу, да с телеснима поживиш и телесне спасеш; причестио си се чашом страдања свих Твојих створења; ниси делио ни с ким ту чашу горког причешћа, него си је сам до дна испио. Ти си зато наш Спаситељ, јер си био Бог међу нама; био си Бог међу нама, зато си и могао бити наш Спаситељ. Слава Ти, Исусе Емануиле!
Што се тиче Јосифа, он је са страхом и трепетом све јасније увиђао, да се око њега плете ткиво, дуже од сунчане светлости а шире од ваздуха; једно ткиво, коме је сам Свевишњи основ, а ангели и сва створења потка. Њему је пало у део, да у центру самога ткива Новог Стварања послужи као оруђе Божје. Док год човек не осети, да Бог кроза њ дела Своје дело, дотле је он слаб и нејак, неодређен и самопрезрен. Но када човек осети, да га је Бог узео у Своје руке, као ковач гвожђе за ковање, он се осети истовремено моћан и смирен, јасан у поступцима својим, и поносит Богом својим.
Кад се Јосиф пробуди од сна, учини онако како му је ангел заповедио, и узе Деву Марију опет к себи, и не знадијаше за њу док не роди сина свога првенца, и надене му име Исус. Кад читамо свето Јеванђеље, треба ум јеванђелски да преносимо у себе а не свој ум у Јеванђеље. Сам у чуду јеванђелист прича о чуду рођења Спаситељева. Њему је главно да покаже, да је то рођење било на чудесан начин. Ово је већ четврти доказ тога, који јеванђелист Матеј у данашњем јеванђељу истиче. Прво је рекао, да је Дева Марија била само обручена Јосифу; друго, да се она нашла трудна од Духа светога; треће, да је ангел у сну објавио њену трудноћу као чудесну и надприродну; и четврто, ево, сада понавља ту исту мисао речима, да Јосиф не знадијаше за њу док не роди сина свога првенца. Јасно је, дакле, као сунце, да Јеванђелист и не помишља да каже, као да је после овога рођења Јосиф ступио у везу са Маријом. Оно што није било док не роди сина, није било ни после, када роди сина. Кад би ми рекли за некога, да док год траје богослужење у цркви он не пази на речи свештеника, ми свакако и не помишљамо да тиме кажемо, да тај неко по свршетку богослужења пази на речи свештеника. Или кад кажемо за чобанина, да он пева док овце пасу, ми не мислимо, да чобанин не пева кад овце престану да пасу. ("Као што се каже за време Потопа, да се гавран не врати у лађу докле се земља не исуши; он се, наравно, ни после не врати. (Или) као што Христос говори: с вама сам до краја времена: еда ли потом неће бити с нама?" Теофилакт) Реч првенац пак односи се искључиво на Господа Исуса (Пс. 89, 27; сравни II Самуил 7, 12 - 16; Јевр. 1, 5-6; Рим. 8, 29), који је првенац међу свима царевима, и првенац међу браћом својом (Рим. 8, 29), то јест: међу спасеним и усиновљеним људима. Кад би се првенац писало са великим почетним словом, као особена именица, не би произашло никакво двојство у мишљењу. Или, кад би се пред реч првенац ставила запета, опет не би произашло никакво двојство и никаква забуна. Међутим, баш треба и читати, као да је Првенац особно име, и као да напред стоји запета: и роди сина свога, Првенца. Господ Исус је Првенац као творац новога царства, као Нови Адам.
За светога Амона (Житија Светих: 4 Октобра) прича се, да је осамнаест година био у браку са венчаном женом не имајући с овом никако телесне везе. Света мученица Анастасија (22. децембра), такође живела је низ година у браку са Помплијем, римским сенатором, и није имала с њим никако телесне везе. Наводимо овде само два примера од хиљаде других. Својим пречистим девичанством, прежде рождества, в рождествје и по рождествје, Дева Марија је покренула на девичански живот хиљаде и хиљаде девојака и момака кроз историју цркве. Угледајући се на њено девичанство многе су венчане жене прекидале брак и посвећивале се девичкој чистоти. Угледајући се на њу многе су тешке развратнице трзале се од свог развратног живота, перући своју упрљану душу сузама и молитвом. Како би се, дакле, могло и замислити, да је Пречиста Дева, стуб и надахнуће хришћанске чистоте и девичанства кроз векове, могла бити нижа у девичанству, од свете Анастасије, Текле, Варваре, Катарине, Параскеве и осталих безбројних? Или, како би се могло и замислити, да је Она, која је носила у телу своме бестраснога Господа, могла икада имати и сен телесне страсти; Она, која је Бога носила и Бога родила "била је девом не само телом него и духом", говори свети Амвросије. А Златоуст опет сравњује Духа Светога са пчелом и вели: "као што пчела неће да уђе у смрадан суд, тако ни Дух Свети неће да уђе у нечисту душу".
Но прекинимо разговор о ономе, чему треба посветити мање разговора а више дивљења. Тамо где је послушност и смирење наспрам Бога живога, тамо је чистота. Послушне и смирене слуге Своје Господ исцељује од сваке земаљске страсти и похоте. Посветимо се с тога очишћењу своје савести, своје душе, свога срца и свога ума, да би се и ми удостојили благодатне силе Духа Светога; да би једном престала земља сејати своје семе по унутрашњем човеку нашем, те да би Дух свети зачео унутра у нама нов живот и новога човека, сличнога Господу и Спасу нашем Исусу Христу. Њему нека је слава и хвала, са Оцем и Духом Светим, - Тројици једнобитној и неразделној, сада и навек, кроза све време и сву вечност. Амин.
Христос се рађа – прослављајте! Христос с небеса – сусрећите!
Христос на земљи – узвисите се! Пјевај Господу сва земљо!“ Тим
ријечима почео је своју божићну бесједу Свети Григорије Бо-
гослов и од тада, ево шеснаест вјекова оне звуче у нашем црквеном
богослужењу постављајући нам једна те иста питања: У чему је значај
Христовог рођења за свакога од нас? Како да дочекамо Христа који си-
лази са небеса? Како се ми можемо вазнијети са земље на небо? Како мо-
жемо прославити Христа својим животом?
Многе религије које исповиједају једнога Бога обећавају човјеку да
се може у некој мјери приближити Богу, осјетити Његово присуство и
близину. Али, ниједна религија, осим хришћанства, не даје могућност
човјеку да упозна Бога као брата, као пријатеља. Кроз оваплоћење
Сина Божјег, по ријечима Преподобног Симеона Новог Богослова,
постајемо синови Бога Оца и браћа Христова. Бог се оваплотио да би имао могућност да општи са нама на равним основама, да би подијеливши
нашу судбину и проживјевши наш жи-
вот, добио право да нам каже о себи и
о нама ону последњу истину, која нам
се никако другачије није могла откри-
ти. Истину о томе да нема провалије
која дијели Бога и човјека; нема несав-
ладивих препрека за сусрет између
Бога и човјека - очи у очи, лице у лице.
Тај сусрет се дешава у нашем срцу. Ради
тог сусрета Господ је сишао на земљу,
постао човјек и проживио људски
живот: родио се у Витлејемским
јаслама, бјежао у Египат, вратио се у
Назарет, васпитавао се у кући стола-
ра, крстио се, изашао да проповиједа,
ходао по Галилеји, Самарији и Јудеји
проповједајући Царство небеско и
лијечећи људске болести, претрпио
муке и смрт на крсту, васкрсао из
мртвих и вазнео се на небеса. Све то
ради тога да би се збио тајанствени
сусрет, да би се срушила преграда
између човјека и Бога, коју је подигао
људски гријех (...)
Историја Адамовог грехопада је
историја цијелог људског рода и сва-
ког човјека. Адамов гријех понавља
свако од нас када се удаљава од Бога
и гријеши. Али Христос се оваплоћује
за сваког од нас и зато је Христо-
во спасење Адама и наше спасење.
„Раздријеши се свезани Адам, слобо-
да пак свима вјерним дарова се“, каже
се у канону који се чита на повечерју
уочи Божића. Кроз Христа се свим
људима враћа та богоподобна слобо-
да, коју су Адам и његови потомци из-
губили кроз гријех и отпадање од Бога.
Свети Григорије Богослов назива
Богоовлапоћење „другим стварањем“,
када Бог поново ствара човјека,
примајући на себе људско тијело,
„другим општењем“ између човјека и
Бога: „Постојећи почиње да постоји,
Нестворени се ствара, Богати постаје
сиромашан кроз примање плоти како
би се ми обогатили Његовим Божан-
ством... Шта је нова тајна? Ја сам имао
лик Божји и изгубио га, а Он узима
моје тијело да би спасао и лик, и мене
обесмртио. Он ступа у други контакт с
нама, који је много бољи и узвишенији
од првога.“
У оваплоћењу Слова се дешава, пре-
ма мишљењу Светог Јефрема Сири-
на „размјена“ између Бога и човјека.
Бог од нас усваја људску приро-
ду, а нама дарује своје Божанство.
Кроз оваплоћење Слова дешава се
обожење човјека. „Слово се оваплотило, да би се ми
обожили“, каже Свети Атанасије Велики. „Син Божји
је постао Син човјечји, да би синове људске учи-
нио синовима Божјим“, казао је Свети Иринеј Лион-
ски. Обожење за које је човјек био предназначен са-
мим чином стварања и које је кроз грехопад изгубио,
враћено му је кроз оваплоћено Слово.
Управо се у Христовом рођењу дешава потпуна об-
нова људске природе. И не само у том јединственом
Рођењу које се десило прије двије хиљаде година у
Витлејему, него и у овом Христовом рођењу које се
опет и опет дешава у нашим душама. Јер људске душе
су „животињске јасле“ које Бог чини смјестилиштем
свог Божанства и храмом својим. Човјек је у грехопа-
ду „постао сличан бесловесним животињама“, али Бог
долази палом човјеку и од његове душе чини мјесто
у којем се дешава тајанствени сусрет између Њега и
нас.
Највеће чудо Богооваплоћења је у томе што се оно,
догодивши се једном у историји, изнова обнавља у
сваком човјеку који прилази Христу. У дубокој ноћној
тишини Слово Божје се оваплотило на земљи: тако
се оно оваплоћује у ћутљивим дубинама наших душа
– тамо гдје разум ћути, гдје су ријечи исцрпљене,
гдје људски ум предстоји Богу. Никоме знан, на
земљи се родио Христос и само су магови и пасти-
ри, са анђелима дошли да га дочекају. Тако се тихо и
непримјетно Христос рађа у људској души, а она му
излази у сусрет, зато што се у њој разгара звијезда
која води Свјетлости.
Ми тајанствено Христа сретамо у молитви, када
одједном откривамо да је наша молитва примљена
и услишена, да је „Бог дошао да се усели у нас“ и ис-
пуни нас својим живоносним присуством. Ми Христа
сретамо у Евхаристији, када причестивши се Тијелом
и Крвљу Христовом одједном осјетимо да је наше
сопствено тијело проткано Његовом Божанственом
енергијом и да нашим венама тече Божја Крв. Ми Хри-
ста дочекујемо и у другим Тајнама Цркве, када се кроз
додир са Њим обнављамо и оживотворујемо за жи-
вот вјечни. Ми сретамо Христа у нашим ближњима,
када се наш ближњи одједном отвара пред нама и
ми видимо гдје у његовој скривеној дубини сија лик
Божји. Ми сретамо Христа у нашем свакодневном жи-
воту, када у буци и вреви одједном чујемо Његов глас
како нас зове или када видимо његово јавно и изне-
надно мијешање у ток историје.
Управо тако изненадно и неочекивано се умијешао
Бог у живот човјечанства прије двадесет вјекова, када
је својим рођењем преокренуо читав ход историје.
Управо се тако Он рађа поново и поново, у душама
хиљада и хиљада људи и мијења и преображава чи-
тав њихов живот, чинећи од невјерника вјернике, од
грешних светитеље, спасене од губитника.
Нека празник Христовог рођења буде празник
рођења Христовог у нашој души и нашег препорода
у Христу. Ућутимо за свијет, како би се у нашој души
родило Божје Слово и напунило нас Божанством,
свјетлошћу и светошћу...
Архимандрит ЈУСТИН ПоповићРОЂЕЊЕ ГОСПОДА И БОГА И СПАСА НАШЕГА ИСУСА ХРИСТА
А КАД се наврши време посла Бог Сина Свог Јединородног (Гал. 4, 4), да спасе род људски. И кад се испуни девет месеци од благовести, коју јави архангел Гаврил Пресветој Дјеви у Назарету говорећи: Радуј се, благодатна! ... ево зачећеш и родићеш Сина (Лк. 1, 28. 31), - у то време изиђе заповест од ћесара Августа, да се попише сав народ у царевини римској. Сходно тој заповести требаше свако да иде у свој град и тамо се упише. Зато Јосиф Праведни дође с Пресветом Дјевом у Витлејем, град Давидов, јер обоје беху од царског колена Давидова. Па како се у тај малени град слеже много народа ради пописа, не могоше Јосиф и Марија наћи конака ни у једној кући, због чега се склонише у једну пећину овчар ску, где пастири овце своје затвараху. У тој пећини, а у ноћи између суботе и недеље, 25. децембра роди Пресвета Дјева Спаситеља света, Господа Исуса Христа. И родивши Га без бола, као што Га је и зачела без греха, од Духа Светога а не од човека, она Га сама пови у ланене пелене, поклони Му се као Богу, и положи Га у јасле. Потом приђе и праведни Јосиф, и он Му се поклони као божанском плоду девичанске утробе. Тада дођоше и пастири из поља, упућени од ангела Божјег, и поклонише Му се као Месији и Спаситељу. И чуше пастири мноштво ангела Божјих где поју: Слава на висини Богу и на земљи мир, међу људима добра воља (Лк. 2, 14). У то време стигоше и три мудраца с Истока вођени чудесном звездом, с даровима својим: златом, ливаном и измирном, и поклонише Му се, као Цару над царевима, и дариваше Га даровима својим (Мт. 2, 11).
Тако дође у свет Онај, чији долазак би проречен од пророка, роди се онако како би проречено: од Пречисте Дјеве, у граду Витлејему, од колена Давидова по телу, у време када више не беше у Јерусалиму цара од рода Јудина, него цароваше Ирод туђин. После многих Својих праобраза и наговештења, изасланика и весника, пророка и праведника, мудраца и царева, најзад се јави Он, Господар свега и Цар над царевима, да изврши дело спасења људског, које не могаху извршити слуге Његове: ни ангели, ни људи, нити ма које друго створење. Јер је требало спасти људе од греха, смрти и ђавола. А само је Бог јачи од ђавола и његових главних злотворних сила: греха и смрти. То спасење је извршио оваплоћени Бог - Богочовек Христос Исус, који у Богочовечанском телу Свом - Цркви и спасава људе од греха, смрти и ђавола, спасава их светим божанским Тајнама и светим еванђелским врлинама. Зато Њему нека је вечна слава и хвала и поклоњење од свих бића људских у свима световима. Амин.
ПОВЕСТ О РОЂЕЊУ ГОСПОДА БОГА и СПАСА НАШЕГ ИСУСА ХРИСТА[1]
РОБЕЊЕ Исуса Христа би по обручењу Преблагословене Матере Његове, Пречисте Дјеве Марије, Јосифу, човеку праведном и већ старом, коме беше осамдесет година. Пречиста Дјева би дата њему, по сведочанству светог Григорија Ниског[2] и светог Епифанија Кипарског,[3] под видом супружанства, да он чува Њено девство и да се стара о њој. А још пре него што стадоше живети заједно нађе се да је Она трудна од Духа Светога. Јер Јосиф бејаше привидни муж Маријин, а у ствари чувар посвећене Богу девичанске чистоте Њене, и очевидац и сведок беспрекорног живота Њеног. Јер Господу би угодно да утаји од ђавола тајну Свога оваплоћења од Пречисте Дјеве, покривши супружанством девство Своје Пресвете Матере, да враг не би дознао да је то она Дјева за коју пророк Исаија рече: Ето, девојка ће затруднети (Мт. 1, 23; Ис. 7, 14).
О томе сведочи свети Атанасије, архиепископ Александријски, говорећи: "Јосиф беше дужан послужити тајни, да би се Дјева, као имајући мужа, славила,[4] и да би сама ствар остала сакривена од ђавола, те да он не би сазнао на који ће начин Бог благоволети боравити с људима".[5] И свети Василије Велики вели: "Обручење с Јосифом би извршено, да би се од кнеза овога света, ђавола, сакрило оваплоћење Сина Божија".[6] То исто каже и свети Јован Дамаскин: "Јосиф се обручује Марији као муж, да би ђаво, не знајући о безмужном рођењу Христовом од Дјеве, одступио, тојест престао побуђивати Ирода и подстицати Јевреје на завист. Јер ђаво, још од времена када прорече Исаија: "ето, девојка ће затруднети и родити", будно мотраше на све девојке, да која од њих не затрудни без мужа и не роди остајући девојка. Божји промисао устроји обручење Дјеве Марије Јосифу, да би се од кнеза таме сакрило и девство Пречисте Богородице и оваплоћење Бога Логоса".
Још пре извршења супружанске тајне, нађе се да је Пречиста Дјева Марија трудна од Духа Светога, и растијаше света утроба Њена смештајући у себи несместивог Бога. Но нарочито Њена трудноћа постаде јасно приметна када се Она после тромесечног боравка код Јелисавете врати дому своме,[7] и Божанствени плод с дана на дан растијаше у Њој и приближаваше се дан порођаја. Увидевши то, Јосиф утону у велику недоумицу и тугу, јер мишљаше да је Она погазила завет девствености. Веома смућен, старац говораше у себи: Ја је не познах, и чак се ни помишљу не огреших о њу, а ето Она је бременита. Авај, како се то десило? ко је преласти? Просто не знам шта да радим. Да ли да је изобличим као законопреступницу, или да прећутим због срамоте и њене и моје? Ако је изобличим, Она ће несумњиво, по закону Мојсијевом, бити засута камењем, и ја ћу испасти као мучитељ, који ју је предао на љуту смрт. Ако пак прећутим не изобличивши је, онда ће ми удео бити с прељубочинцима. О, шта ћу да радим? Не знам. Отпустићу је тајно, нека иде куда хоће. Или ћу ја сам отићи од Ње у далеку земљу, да очи моје не виде такву срамоту.
Размишљајући у себи тако, праведни Јосиф приступи Дјеви Марији, како о томе сведочи свети Софроније, патријарх Јерусалимски,[8] и рече јој: Марија, шта је то што у тебе видим? за поштовање - срамоту, за радост - тугу, уместо хвале донела си ми презрење; од свештеника у храму ја те примих беспрекорну. А шта сада видим?[9] - И свети Атанасије Александријски овако говори о томе: Јосиф, видећи да је Дјева Марија трудна, но не знајући какво је скупоцено благо у њој, сав смућен питаше је: "Шта се то догоди с Тобом, Марија? Ниси ли Ти она чесна Девојка, васпитана у свештеним притворима храма? Ниси ли Ти она Марија која није хтела ни погледати у лице мушкарца? Ниси ли Ти она Марија коју свештеници нису могли наговорити да ступи у брак? Ниси ли Ти она која се заветовала ружу девствености сачувати неувенљивом? Где је палата Твоје целомудрености? Где је беспрекорни вајат Твоје девствене чистоте? Где је Твоје стидљиво лице? Ја се стидим, а Ти си смела пошто ја скривам грех Твој".
Када Јосиф говораше ово Светој Дјеви, - о! како се стиђаше Она: пречисто Јагње, беспрекорна голубица, целомудрена Дјева, црвенећи у лицу од таких речи Јосифових! Не смејаше Она да му открије благовест донесену Јој Архангелом и пророчанство изречено о Њој Јелисаветом, да не би испала славољубива и хвалисава. То истиче и гореспоменути свети Атанасије, стављајући Јој у уста овакве речи к Јосифу: Ако ја сама будем говорила теби о себи, онда ћу испасти сујетна. Стрпи се мало, Јосифе, па ће те пастири обавестити о мени. - И ништа друго не говораше Дјева Марија Јосифу до ово: Жив је Господ који ме досад чува у беспрекорној девствености, те не познах грех, и нико се не дотаче мене, а што је у мени јесте од Божје воље и дејства.
Међутим Јосиф као човек мишљаше по човечански, сматрајући да је Њена трудноћа од греха. Али, будући праведан, не хте је срамотити, већ намисли тајно је пустити; или, како се вели у сиријском преводу: он намисли тајно је оставити, тојест отићи од Ње некуда далеко. А када он тако помисли, гле, ангео Господњи јави му се у сну, говорећи: "Јосифе, сине Давидов, не бој се узети Марије жене своје". Ангео зато назива Дјеву женом Јосифовом, да би у Јосифу уништио мисао о прељубочинству, јер Јосиф мишљаше да је Марија зачела од прељубочинства. Ангео као да вели Јосифу: "обручница је твоја жена, а не неког другог мужа". О томе блажени Теофилакт каже: "Ангео назива Марију женом Јосифовом, показујући тиме да се обручница његова није оскврнила с другим. А назива је женом његовом још и зато, да би се заједно са девственошћу поштовао и законити брак". Тако расуђује и свети Василије Велики: "Ангео назива Марију и Дјевом и обручницом мужу, да би се и девству одало поштовање и брак не био укорен. Девство дакле би изабрано за свето рођење, а обручење, које је почетак брака, би извршено по закону зато, да не би ко помислио да је од безакоња оно што се има родити; а још и зато, да би Јосиф био стални сведок Маријине чистоте, те да је не би стали клеветати како је Она, тобож, оскврнавила своје девство. Јер у лицу свога обручника Јосифа Она имађаше сведока и чувара свога живота". Речи ангела Јосифу: "не бој се узети Марије жене своје", по тумачењу светог Григорија Ниског и блаженог Јеронима, значе: "прими жену своју по обручењу, а Дјеву по њеном завету даном Богу"; јер Она јесте прва у Израиљском народу девојка која се заветова Богу очувати неоскврњеним девичанство своје до краја живота. "Не бој се, јер оно што се у њој зачело од Духа је Светога". А родиће Она Сина, и ти Му надени име као отац, иако немаш удела у Његовом Рођењу. Јер пошто је обичај да очеви дају имена својој деци, као што Авраам даде своме сину име Исаак (1 Мојс. 21, 2), тако и ти, премда ниси природни већ само тобожњи отац Детенцету, послужићеш Му као отац наденувши Му име. - Свети Теофилакт овако говори Јосифу од лица Ангела: "Премда ниси имао никаквог удела у Рођењу Детенцета, ипак хоћу да ти дам звање оца, да би ти и име дао Детенцету; ти ћеш Му наденути име, мада Оно и није твој пород; но тиме ћеш учинити оно што је својствено оцу. А које име? Исус, што значи Спаситељ, јер ће Он спасти људе Своје од грехова њихових".
Јосиф, пробудивши се од сна, учиНи као што му заповеди ангео Господњи и узе жену своју, обручену њему, а Дјеву беспрекорну, заветом девства посвећену Господу, и Матер Владике која заче Спаситеља света од Духа Светога. Он је узе као обрученицу своју, с љубављу Јој одајући велико поштовање као Дјеви Господњој, и служећи Јој богобојажљиво и са страхом као Матери Спаситељевој.
"И не знађаше за њу док не роди" (Мт. 1, 25), тојест, по објашњењу блаженог Теофилакта, никада је он не познаде као жену. Јер како је Он, будући праведан, могао познати Њу, када му Она беше дата из храма Господњег не ради брака, већ ради чувања њенога девства под видом брака? Како се он могао дотаћи девице Господње која је обећала Богу вечно девство? Како се он могао коснути Свебеспрекорне Матере Господа свога и Саздатеља? А што се тиче Еванђелских речи: "док не роди", треба имати на уму да у Светом Писму израз "док" обично означава време које не престаје. Јер и Давид каже: "Рече Господ Господу моме: сједи мени с десне стране, док положим непријатеље твоје за подножје ногама твојим" (Псал. 109, 1). Ове речи не значе да ће Господ - Син само дотле седети с десне стране Господа - Оца, док Он не положи непријатеље Његове за подножје ногама његовим; него оне значе то, да ће Господ Син, и пОшто Му непријатељи буду положени под ногс Његове, још славније седети као Победитељ у бесконачне векове. Слично томе пише се и о светом Јосифу: "не знађаше за њу док не роди". Ове речи значе не као да је он њу потом имао познати, како су то неки јеретици сматрали, што је туће Православној цркви, него да се по Рођењу таквога Сина који беше Бог оваплоћени, и после толиких чудеса која се догодише у време Рођења Његова, којих Јосиф беше очевидац, овај благочестиви старац не само не смејаше дотаћи Ње него је и дубоко поштоваше као слуга госпођу своју, служећи Јој као Матери Божјој са страхом и трепетом. О тој речи "док" свети Теофилакт пише овако: "Свето Писмо обично тако говори; као на пример ово о потопу: не врати се гавран у ковчег док не пресахну вода "а земљи (1 Мојс. 8, 7), а он се и после тога вратио није. И Христос каже: Ја сам с вама до свршетка века (Мт. 28, 20). А зар по свршетку века Он неће бити с нама? Напротив, тада ће Он још више, у бесконачне векове, бити с нама. Тако се и овде каже: "док не роди", тојест: Јосиф не позна Пресвету Дјеву ни до Рођења, ни по Рођењу, као што ће Господ и у току века, и по свршетку века, бити с нама неодступно. Јер како се Јосиф могао коснути Пречисте Дјеве, пошто је сазнао о неисказаном Рођењу од Ње Спаситеља?"
Из свега досад реченога јасно се показује да је Пречиста Богородица и по зачећу и по трудноћи сачувала беспрекорно девство. А када се исти Ангео јави Јосифу после Рођења Христовог у Витлејему и у Егииту, пошто се Јосиф већ био уверио у чистоту Маријину и о Рођењу Богомладенца од Духа Светога, тада Ангео не назива Пречисту Дјеву Марију женом његовом већ Мајком Рођенога, јер у Еванђељу пише овако: А кад мудраци отидоше, гле ангео Господњи јави се Јосифу у сну и рече: устани, узми дете и матер његову, (а не жену твоју), па бежи у Египат (Мт. 2, 13). И опет у Египту ангео говори Јосифу: устани, и узми дете и матер његову и иди у земљу Израиљеву (Мт. 13, 21), јасно показујући тиме да он Јосифа упућиваше не на брак него на служење Младенцу и Матери Његовој. Тако дакле, Јосиф не познаде Марију као жену не само док Она не роди Сина свога првенца, него и после Рођења Богомладенца Она остаде чедна Дјева, као што о томе сложно сведоче сви велики Учитељи Цркве.
Прича се и ово:[10] у време када Пресвета Дјева Марија беше бременита, неки књижник по имену Анин дође - пошто се ангео већ беше јавио Јосифу - кући њиховој, и угледавши бремениту Девицу, хитно оде к првосвештенику и к свему синедриону и рече им: "Тај Јосиф дрводеља, за кога ви сведочасте да је праведан, извршио је безакоње: тајно је упропастио и оскврнавио Дјеву која му би дата из храма Господњег на чување, и ето она је сада бременита". Првосвештеник посла слуге кући Јосифовој, и нађоше Марију бремениту, као што каза онај књижник. Онда они узеше Њу са Јосифом и одведоше их првосвештенику и синедриону. Првосвештеник рече Дјеви Марији: "Заборавила си Бога ти, васпитана у Светињи над светињама; ти која си примала храну из руку ангелских и слушала певање ангелско. Шта си то урадила? - А она плачући говораше: Жив Господ Бог мој, ја сам чиста и мужа не знам. - Тада првосвештеник рече Јосифу: Шта си то урадио? - Јосиф одговори: Жив Господ Бог мој, ја сам чист од Ње. - На то првосвештеник рече Јосифу: Пошто главу своју ниси приклонио под крепку руку Божију, да би потомство твоје било благословено, и тајно си се од синова Израиљевих састао са Дјевом, посвећеном Господу на дар, зато сте ви обоје дужни попити воду изобличења, да би Господ обелоданио грех ваш пред свима.[11]
- Такав суд Бог је установио преко Мојсија; то је описано у Четвртој књизи Мојсијевој, у петој глави: ако би се у неко лице, био то муж или жена, посумњало да је учинило прељубу, а то лице не каже истину о томе, онда се таквоме лицу давала заклетвена вода уз нарочита свештенодејства и преко посебног чина. И по суду Божјем, после пијења те воде, збивало се неко изобличитељно знамење на лицу које је извршило прељубу, по коме се знамењу обелодањивало учињено безакоње. Том дакле водом, по прописаном чину, првосвештеник напоји најпре Јосифа, па онда Марију, и не догоди се на њој никакво изобличитељно знамење, тако да се народ чуђаше што се грех њихов не обелодани. Тада им првосвештеник рече: Када Господ Бог не објави грех ваш, онда идите с миром. - И отпусти их. А Јосиф, узевши Дјеву Марију, оде кући својој радујући се, и славећи Бога Израиљева.
После тога изиђе заповест од ћесара Августа[12] да се попише сав свет; и сви иђаху да се попишу сваки у свој град. Пође и Јосиф из Галилеје из града Назарета у Јудеју у град Давидов који се зваше Витлејем, јер он беше из дома и племена Давидова, да се попише с Маријом, обрученом за њега женом, која беше трудна (Лк. 2, 1-5). Витлејем је малени град, недалеко од Јерусалима на југу, поред пута што води у планински крај, ка свештеничком граду Хеврону, где бејаше дом Захаријин и где Пречиста Дјева, после Архангелова благовешћа, посети и поздрави Јелисавету, Претечину мајку. Витлејем се дакле налази на средини пута између Јерусалима и Хеврона, а од Назарета галилејскога града до Витлејема има три дана хода, и нешто више. Витлејем се назива градом Давидовим зато што се у њему родио цар Давид и у њему био помазан за цара; тамо и Рахила умре (1 Мојс. 35, 19); тамо се налази и гроб Давидова оца Јесеја. Витлејем се најпре називао Ефрата, али Јаков, када пасијаше тамо своја стада, назва га домом хлеба (= Витлејемом), провиђајући духом и предсказујући да се у том месту има родити "хлеб који сиђе с неба" - Христос Господ (Јн. 6, 51). Близу пак Витлејема, на истоку, према Давидовом студенцу, недалеко од кога Давид једном силно ожеДни и рече: Ко би ми донео воде да пијем из студенца Витлејемскога што је код врата! (2 Цар. 23, 15), налази се пећина у каменитој гори, на којој лежи град Витлејем. Недалеко од те пећине налажаше се њива Саломије, која живљаше у Витлејему а беше рођака и Дјеви Марији и Јосифу. И кад се Јосиф приближи граду, дође време да Чиста Невеста роди, и он стаде тражити кућу за преноћиште, где би Породиља могла имати удобно место себи, да би родила на свет Благословени плод утробе Своје. Али он не нађе стана због мноштва народа који беше дошао да се попише, и беше заузео не само општу гостионицу него и сав град. Због тога Јосиф и сврати у споменуту пећину, пошто им не беше места у гостионици, а дан је већ нагињао к вечеру. Та пак пећина служаше као склониште за стоку. У њој Пречиста и Преблагословена Дјева топло се у поноћи мољаше Богу, и сва богомислијем налазећи се у Богу и горећи чежњом и љубављу к Њему, она без бола роди Господа нашега Исуса Христа, у двадесет пети дан месеца децембра.
Тако и доликоваше да роди без бола Она која заче без супружанске насладе: "не познах насладе, рече Она, јер нисам у браку.[13] А пошто Она заче чисто, тако се и породи Она без губљења девства, као што говори о томе свети Григорије Ниски: "Дјева заче, Дјева ношаше, Дјева роди, Дјева остаде; ниједно од догодивших се на земљи чуда није слично овоме".[14] И свети Дамаскин каже: О, чуда новијег од свих древних чудеса! јер ко зна мајку која је родила без мужа?"[15] Пресвета Дјева роди Христа без мужа, као што Адам произведе Еву без жене. О томе свети Златоуст говори овако: "Као што Адам без жене произведе жену, тако и овде Дјева без мужа роди Мужа, одужујући мужевима дуг за Еву. Адам остао цео целцат пошто му би извађено из тела ребро, и Дјева остаде чедна не изгубивши девство по Рођењу Младенца".[16] И зби се оно што је прасликовано у несагоривој купини и у Црвеном мору: "јер као што купина горећи не сагореваше, - пева Црква -, тако Дјева си родила, и Дјева си остала".[17] И опет: "море по преласку Израиља остаде непроходно; Беспрекорна, по Рођењу Емануила, остаде чедна".[18]
Тако, Увекдјева роди оваплоћеног Бога не повредивши Своје девство. Поред тога Она се породи без уобичајене помоћи и прислуживања бабице, као што сведочи о томе свети Атанасије Александријски, објашњавајући еванђелске речи: "роди сина свога првенца, и пови га, и метну га у јасле" (Лк. 2, 7). Он каже: "Погледај на тајанствено Рођење Дјеве: Она сама роди, и сама пови Младенца. Код мирских жена једна рађа а друга повија; код Пресвете пак Дјеве није тако. Она сама роди, и сама пови; сама безболна мати и неучена бабица, Она не допусти никоме да се нечистим рукама дотакне Пречистога Порода: сама Она послужи Рођеноме од Ње, и пови Га, и метну Га у јасле". Тако и свети Кипријан: "У Рођењу и после Рођења Дјева Божанском силом остаде дјева; Она која се породи без бола, не беше Јој потребна никаква услуга од стране бабице, него сама би породиља и служитељка Породу, и Своме милом Чеду указује побожно старање: милује Га, грли, љуби, даје Му сису; и све то Она чини радосно, без икаквог бола, без икакве немоћи природе, који су природни при порођају". Тако дакле Она своме Божанском Породу послужи својим девојачким рукама, не чекајући рођаку своју старицу Саломију, по коју Јосиф оде да је позове да послужи Пресветој Дјеви. Али Саломија дође када већ све беше свршено, јер Она која роди, Она и послужи, носећи Младенца, повијајући Га, и мећући Га у јасле.
Свети свештеномученик Зинон епископ[19] саопштава и ово: када бабица дође, она не верова да је порођај био девствен и да није повредио девство Породиљино, и стараше се да истинитост тога провери на начин својствен бабичкој вештини. Али она одмах искуси казну за дрски поступак свој: јер рука која се дрзну да то провери, изненада би захваћена неком страховитом огњеном болешћу и сасуши се. Када пак она своју сасушену руку прислони на Божанског Младенца, рука се тог часа исцели и постаде здрава као што је и раније била. Тада Саломија поверова да Мати јесте Дјева, а Младенац - Бог.[20]
После тога Девствена Породиља и необична Служитељка Своме Породу, повивши Сладчајше чедо Своје у ланене, беле, чисте, танане пелене, благовремено спремљене и из Назарета донесене, и метнувши Га у јасле што беху у тој пећини, поклони Му се као Богу и Створитељу. То спомиње блажени Јосиф, писац канона,[21] када се обраћа к Пречистој Дјеви оваким речима: Дјевице, држећи у рукама Оваплоћеног и Обавијеног човечјим обличјем, и поклањајући Му се и целивајући Га матерински, Ти Му говораше: Чедо преслатко, како ја овако држим Тебе који руком држиш сву твар?[22] Нема сумње да се Богодјевица поклони до земље Рођеноме од Ње који лежаше у јаслама; и њих са удивљењем окружаваху невидљиво ангелски чинови, као што о томе сведочи Црква говорећи: Ангели окружаваху јасле као престо херувимски, јер пећину у којој лежи Господ гледаху као небо.[23] А уз јасла беху привезани во и магарац, да се испуни Писмо: Во познаје господара свога и магарац јасле господара свога (Ис. 1, 3). А тај во и магарац беху доведени Јосифом из Назарета. Магарац би доведен због бремените Дјеве, да би је носио на себи за време пута; а вола доведе Јосиф да га прода, и тако исплати дужни данак цару и себи купи све што је потребно. Стојећи за јаслима, обе те бесловесне животиње својом паром загреваху Младенца у то зимско време, и на тај начин служаху своме Господару и Творцу. А и Јосиф се поклони и Рођеноме и Родившеј јер тада познаде он да Рођено од Ње јесте од Духа Светога. О томе свети Атанасије вели ово: "Заиста Јосиф не знађаше Њу док Она не роли Сина свога првенца; све док Дјева ношаше у утроби својој Зачето, Јосиф Је не знађаше, не знађаше шта је у Њој, шта се у Њој збива. А када Она роди, тада он познаде: тада познаде Јосиф Дјеву, каква бејаше сила у Њој, и шта се Она удостоји постати;. тада познаде он видевши Дјеву где доји и у исто време чува своје девство неприкосновеним; тада познаде он када Дјева роди, али не искуси оно што је својствено породиљама; тада познаде он да Несециви Камен даде силу Духовноме Камену;[24] тада познаде Јосиф да се на Њу односе речи пророка Исаије: "Ето, девојка ће затруднети" (Ис. 7, 14)". - Ове речи светог Атанасија потврђују, да је у то време Јосиф познао силу тајне, и познавши поклонио се са страхом и радошћу, благодарећи оваплоћенога Бога што га удостоји да буде очевидац и служитељ ове тајне.
Што се тиче дана у који се збило Рођење Христово, многи поуздани писци тврде да је то било у поноћи између суботе и недеље. А то се слаже и са Шестим Васељенским Сабором, који објашњава да се недеља празнује и са тог разлога што се Господ Христос родио у тај дан: "јер у тај дан Господ створи светлост; у тај дан Господ благоизволе родити се; у тај дан Он прими крштење у Јордану од Јована; у тај дан сам премилостиви Искупитељ рода људског васкрсе из мртвих ради спасења нашег; у тај дан Он изли Духа Светога на ученике Своје". Јер као што се тачно зна: Господ Христос се заче у девичанској утроби на Благовести у петак, и у петак пострада; тако се Он у недељу роди, у недељу и васкрсе. И доликоваше Христу да се роди у недељу - дан у који Бог рече: "Нека буде светлост", и у који "би светлост" (1 Мојс. 1, 3) у тај исти дан требало је да и Он сам, Светлост Вечна, засија свету. А да се Христос имао родити ноћу, и у који час ноћи, пророчки је предсказано у Књизи Премудрости Соломонове, где се каже: "Јер када кротка тишина зали све, и ноћ у своме току достиже средину, сиђе с неба од царских престола Свемогућа Реч Твоја, Господе, као страшни ратник на средину пропале земље" (Прем. Солом. 18, 14-15).
Збише се и чудеса велика по васељени у време Рођења Христова. Јер у онај сами час у који Господ наш изиђе кроз чистотом запечаћена девичанска врата, изненада у тој пећини потече из камена извор воде, а у Риму изби из земље извор јелеја и потече у реку Тибар. Храм идолски, називан вечним, сруши се; идоли се испоразбијаше, и на небу се показаше тамо три сунца. А у Шпанији те ноћи појави се облак светлији од сунца; у Јудејској пак земљи виногради енгадски процветаше у зимско доба. Но дивније од свега беше оно што је описано у Еванђељу, када ангели с песмопојем сиђоше с неба и јасно се показаше људима. А догоди се то овако. Према оној пећини у којој се роди Христос, по сведочанству блаженога Јеронима, нахођаше се врло висока кула, звана Адер, у којој живљаху пастири стада. Тамо, те ноћи, тројица њих беху будни и чуваху своје стадо. И гле, врховни међу Небеским Силама, ангео, за кога свети Кипријан мисли да је свети благовесник Гаврил, јави се њима у великом сјају, блистајући небеском славом, којом и њих обасја. Видевши га они се веома уплашише. Но појављени ангео, наредивши им да страх одбаце и да се не боје, објави им радост која је Рођењем Спаситељевим дошла свему свету. Притом он им указа на знак истинитости своје благовести, рекавши им: наћи ћете дете повијено где лежи у јаслама (Лк. 2, 12). Док им ангео говораше то, одједном се чу у ваздуху појање мноштва небеских војника који слављаху Бога и певаху: Слава на висини Богу, и на земљи мир, међу људима добра воља (Лк. 2, 13-14). После тог јављења ангела и певања небеских војника, пастири се посаветоваше и хитно одоше до Витлејема да виде је ли истина што им ангео каза. Када дођоше, они нађоше Пречисту Дјеву Марију Богородицу, и светог Јосифа њеног обручника, и Дете повијено где лежи у јаслама. И поверовавши чврсто да је то Христос Господ, очекивани Месија, који је дошао да спасе род људски, Они му се поклонише, и испричаше све што видеше и чуше, и што им би речено од ангела о овом Детенцету. И сви који чуше: Јосиф, Саломија и они који у то време беху дошли тамо, дивише се томе што им казаше пастири; а нарочито Пречиста Дјева Мати све речи ове чуваше и слагаше их у срцу своме. И вратише се пастири славећи и хвалећи Бога (Лк. 2, 15-20).
Тако се зби Рођење Исуса Христа, Господа нашег, коме и од нас грешних нека буде част и слава, поклоњење и благодарење, са беспочетним Оцем Његовим и са Вечним Духом, сада и увек и кроза све векове. Амин.
ПОВЕСТ О ПОКЛОЊЕЊУ МУДРАЦА
КАДА се Исус роди у Витлејему Јудејскоме у дане Ирода цара, гле дођоше мудраци од истока (Мт. 2, 1), - не из једне одређене источне земље него из разних земаља, као што се то види из дела светих Отаца, који на разне начине говоре о томе. Неки од светих Отаца мисле да су мудраци били из Персије. Тако мисле: свети Златоуст, свети Кирил Александријски, блажени Теофилакт и други. А тако мисле због тога што је у то време тамо врло високо стајала наука звездочатаца,[25] и тамо нико није могао постати цар док претходно не изучи ту науку. Други пак од Отаца сматрају да су мудраци били из Арабије. Тако сматрају свети мученик Јустин Философ, свети Кипријан, свети Епифаније. А тако сматрају због тога што је та земља била веома богата златом, тамјаном и измирном. А неки свети Оци мисле да су мудраци дошли из Етиопије, јер је отуда дошла некада царица Савска, тојест етиопска, у Јерусалим, да чује премудрост Соломонову (3 Цар. 10, 1-13), што је, по тумачењу блаженог Јеронима, било праобраз овог доласка мудраца к духовном Соломону - Христу, који је Божија премудрост.[26] А и Давид говори: Етиопија ће пружити руке своје к Богу (Псал. 67, 32).
Уосталом, све споменуте земље су на истоку и граниче једна с другом; оне изобилују златом, тамјаном и мирисима; у свима се њима веома неговало чаробњаштво и звездочатство; притом мудрацима у тим земљама није било непознато Валаамово пророштво о звезди која је имала засијати, а које се пророштво предавало из рода у род усмено и писмено. Може се сматрати као највероватније ово: један је од мудраца био из Персије други из Арабије, а трећи из Етиопије. О томе имамо указање у пророштву Давидовом, где је речено: Цареви Тарсиски и острвљани донеће даре, цареви Арабијски и Савски даће данак (Псал. 71, 10). А ово Давид предсказа, како претпостављају тумачи Светога Писма, о мудрацима који су имали доћи ка Христу с даровима. Речи Давидове: "цареви Тарсиски" означавају "прекоморске", јер Тарсис означава "море", те тако под тим треба разумети Персију, земљу "за морем". Речи пак: "цареви Арабијски" јасно указују на Арабију. А реч "Савски" указује на Етиопију, у којој је град Сава престоница. Тако дакле ова три мудраца = волха беху из Персије, Арабије и Етиопије.
Ови се мудраци називају волси не у том смислу да се они баве демонским враџбинама, мађијама и злотворним чинима, заклињањима и бајањима, већ зато што је код Арабљана, Сиријаца, Персијанаца, Етиопљана и других источних народа био обичај своје мудраце и звездочатце називати волсима = магима. И ова три мудраца = волха не беху дакле из средине врачара и чаробњака већ из средине најмудријих звездочатаца и философа. А називају се они и цареви, не у смислу великих царева који имају под својом влашћу многе земље, већ као они који су добили од њих власт у своме граду или у одређеној кнежевини. Јер Свето Писмо назива поглаваре појединих градова царевима, као што се то види из четрнаесте главе Прве књиге Мојсијеве. Из којих пак градова беху ова три цара, нема поузданих података; само се то зна, да су из источних земаља, да их је било тројица, према броју трију донесених дарова: злата, тамјана и измирне. Мада је сваки од њих ишао из своје земље, но вођени једном звездом, они се, по Божјем промислу, састадоше путем, па сазнавши намеру један другога наставише пут заједно идући за звездом, о којој некада предсказа преславни звездочатац Валаам рекавши: Изаћи ће звезда из Јакова и устаће човек из Израиља (4 Мојс. 24, 17). А каква је то звезда била? Свети Златоуст и Теофилакт тврде да то није била звезда из броја небеских видљивих звезда већ нека Божанска и ангелска сила која се јавила уместо звезде. Јер све звезде постоје од почетка стварања света, а ова се звезда појавила на крају векова, при оваплоћењу Бога Речи. Све звезде имају своје место на небу, а ова се звезда видела на ваздуху; све звезде обично се крећу од истока на запад, а ова се звезда необично кретала од истока на југ у правцу Јерусалима; све звезде сијају само ноћу, а ова звезда је и дању сијала слично сунцу, неупоредиво превазилазећи небеске звезде и сијањем и величином; све звезде са осталим светилима стално су у покрету и јуре, а ова звезда некада иђаше а некада стајаше, као што блажени Теофилакт вели: "Када иђаху мудраци, иђаше и звезда; а када се они одмараху, и она стајаше".
О времену пак појаве те звезде, разни тумачи разно мисле. Једни веле да се она појавила у саму ноћ и у сами час Спаситељева Рођења од Дјеве. Али свакако није тако. Јер ако се звезда појавила у то време, како су онда мудраци из такве даљине могли стићи до Јерусалима у тако кратком року? Јосиф је, по истеку четрдесет дана после Рођења Богомладенца и по законском очишћењу у храму, одмах, не задржавајући се у својој кући у Назарету, узевши само што је најпотребније за пут, хитно кренуо у Египат. Мада неки и говоре да су ти мудраци употребили брзе коње, хитно превалили свој пут, и у тринаести дан по Рођењу Христовом стигли у Витлејем. Али то је невероватно. Јер, пре свега, они су били цареви а не брзоходци, и путовали с даровима и са многим слугама, као што доликује царском звању и части, а исто тако и са теглећом марвом и стварима потребним за путовање. Како је онда било могуће да они за тринаест дана стигну до Витлејема из Персије, Арабије и Етиопије? Поред тога они су били задржани неко време у Јерусалиму од Ирода, док Ирод није сабрао све главаре свештеничке и књижевнике и они разјаснили да се Христос има родити у Витлејему Јудејскоме. Друти тумачи, међу њима и свети Епифаније, кажу да се звезда појавила у часу Рођења Христова, али да су мудраци дошли на поклоњење после две године и затекли Христа као двогодишње Дете. Ово је мишљење засновано на томе што је Ирод наредио, да се побију сва деца од две године и наниже, по времену које је добро дознао од мудраца. Но за ово мишљење свети Теофилакт вели да је очигледно нетачно, јер васцела Црква насигурно зна да су се ти мудраци поклонили Христу у Витлејему, када се Христос налазио још у пећини. А после две године Христос се не само не налажаше у Витлејему него ни у Палестини већ у Египту. Јер по сведочанству светога Луке, после очишћења у четрдесети дан у храму где је старац Симеон срео Господа и извршено све по закону Господњем, свети Јосиф и Пречиста Дјева са Детенцетом одмах се вратише у Галилеју а не у Јудеју, у свој град Назарет а не у Витлејем; и из Назарета, по наређењу Ангела, отпутоваше у Египат. Како су онда мудраци могли, после две године наћи Христа у Витлејему?
Древни пак грчки историчар Никифор[27] вели, да се звезда појавила на истоку пре Рођења Христова на две године, и да су мудраци путовали до Јерусалима две године, те тако стигли у сами час Рођења. Наизглед, и овај се историчар слаже с оним што пише у Еванђељу о покољу деце од две године и наниже. Али и ово мишљење није веродостојно. Јер каква би то нужда натерала те мудраце да две године путују из источних земаља, када се отуда може за два или три месеца доћи до Јерусалима? Нека су они, као цареви, путовали споро и дуго, но и у том случају они нису могли пробавити на путу више од шест или седам месеци, јер источне земље, као Персија, Арабија и Етиопија, нису толико далеко од Јерусалима, да би путовање могло трајати две године.
А које би мишљење о времену појаве звезде било најверодостојније? Сматрам, мишљење светог Јована Златоуста и светог Теофилакта. Ови учитељи говоре овако: "Звезда се јави мудрацима пре Рођења Христова. Пошто су имали провести много времена на путу, зато им се звезда јави дуго времена пре Рођења Спасова, да би они могли благовремено стићи у Витлејем и поклонити се Христу док је још био у повоју".
Обратимо пажњу на то да ови свети Учитељи не одређују тој звезди двогодишње време, већ само кажу: "дуго времена пре", као говорећи: "неколико месеци пре". На основу таквог тумачења ових светих Учитеља, можемо извести овакав побожан закључак: звезда се појавила на истоку у онај сами дан и час, у који благовешћу Архангела и силаском Светога Духа Бог Логос постаде тело, зачевши се у пречистој утроби девичанској. Тако дакле, на девет месеци пре Рођења Христова, на сам дан Благовести мудраци су угледали звезду на истоку, и спочетка се у недоумици чудили и размишљали каква ли је то звезда. Није ли она неки метеор који блесне у ваздуху, и предсказује неку несрећу, као што је то случај с кометама? - Да, у самој ствари та звезда је предсказивала у тим земљама несрећу за душеубицу врага, наиме: слом идола, изгнање демона, а грануће светлости свете вере. Потом схвативши да то није нека случајна звезда него има неку Божанску силу, мудраци се опоменуше древног пророштва Валаамовог, и предсказања Еритрејске сибиле[28] да ће се у Израиљу родити Господ и Цар васељене. И они закључише да ово и јесте Његова звезда, одавна предсказана.
Поверовавши чврсто да је то несумњиво тако, мудраци се потпуно спремише за пут, па кренуше из својих земаља. И путем се, као што је речено, сретоше и заједно продужише пут једнодушно. Међутим стаде истицати деветомесечни рок од појаве звезде, и приближаваше се час Рођења Христова. А н они се приближише к пределима Палестинским, и најзад стигоше у престоницу Јудеје Јерусалим, и то на сам дан Рођења Христова. А када се примицаху к Јерусалиму, звезда која их вођаше, одједном се сакри из очију. Јер да је та звезда засијала и у Јерусалиму, народ би је нема сумње угледао, и пошао за њом заједно са мудрацима ка Христу. Тада би и Ирод и завидљиве јеврејске старешине синагоге дознали где се налази рођени Христос, и превремено би Га убили из зависти. Но Божји промисао, који на најбољи начин устројава наше спасење, нареди звезди да се сакрије, једно стога да они који траже душу Детињу не би дознали где се налази пећина, а друго стога што су очи злоћудног Јеврејског народа биле недостојне видети чудесну звезду ону; и треће, да испита веру њихову, да ли ће поверовати речима тих мудраца који благовесте долазак Месијин, и да ли ће зажелети да познаду Христа, Спаситеља света; а не зажеле ли, онда нека им то буде на већу осуду. О томе блажени Теофилакт расуђује овако: Ради чега дођоше мудраци? На осуду Јеврејима, јер када волси, будући незнабошци, повероваше, какав онда изговор могу дати Јевреји? Волси дођоше из тако далеких земаља да се поклоне Христу, а Јевреји, имајући Га у својој средини, гоњаху Га".
Када мудраци уђоше у престони град Јерусалим, они питаху о новорођеном Цару: Где је цар Јудејски што се роди? Јер видесмо звезду његову на истоку и дођосмо да му се поклонимо (Мт. 2, 2). И ова нова вест одмах удиви народ, а смути цара Ирода и све старешине јерусалимске. Цар сабравши све главаре свештеничке и књижевнике народне, питаше их: где ће се родити Христос? (Мт. 2, 4). Јер он се уплаши да му се не одузме царство, и размишљаше како би убио новорођеног Цара. Дознавши да се Христос има родити у Витлејему, он дозва мудраце и извести се од њих о времену кад се појавила звезда. Затим прикривши превару, а имајући мисао неправедну и намеру злу, рече мудрацима лукаво: Идите и испитајте тачно о детету, па ;када га нађете, јавите ми, да и ја дођем да му се поклоним (Мт. 2, 8).
Када мудраци отидоше из Јерусалима, одмах се појави звезда, која их је водила и пође пред њима, а они се веома обрадоваше њеном поновном појављењу. И иђаше пред њима док их не доведе у Вилтејем до пећине и стаде одозго где беше Детенце. Над тим обиталиштем где се налажаше Дете, заустави се звезда, тојест она сиђе с висине доле и приближи се земљи. Јер би иначе немогуће било распознати над којим то местанцетом она стоји, да се није спустила ниже. Тако расуђује и блажени Теофилакт, следећи светом Златоусту: "То беше необично знамење, јер звезда сиђе с висине, и спустивши се к земљи показа мудрацима место. Јер да је она остала на висини, како би онда они могли дознати оно посебно место где се налазио Христос? Јер свака звезда има под својом светлошћу многа места. И као што ти често видиш месец изнад своје куће, тако и мени изгледа да се он налази и сија изнад моје куће; и свима се тако чини као да само изнад њих стоји месец, или каква било звезда. Тако и ова звезда не би могла јасно показати Христа да се није спустила и стала изнад главе Детенцета".
По овоме чуду се види да та звезда не бејаше од оних што су на своду небеском, него представљаше посебну силу Божју. Тако дакле, мудраци ушавши у кућу нађоше Онога кога су тражили, као што каже Еванђеље (Мт. 2, 11). На основу тога неки мисле да су мудраци нашли Христа не у пећини него у некој кући у граду, пошто Еванђеље спомиње не пећину него кућу. По мишљењу таквих, Еванђеље као да вели: "Када се мноштво народа, који беше дошао ради пописа, разиђе, онда се испразни и општа гостионица и друге куће витлејемских житеља, те Матер са Дететом би преведена из пећине у неку кућу. Но свети мученик Јустин, Златоуст, Григорије Ниски и Јероним кажу да је Господ остао у пећини где се родио све до времена очишћења које је бивало у четрдесети дан, и да су Га и мудраци нашли тамо. И то се тако догодило зато, да би цареви земаљски дознали да је царство новорођенога Цара у сиромаштву, у смирењу, и у презирању славе овога света, а не у богатствима, охолости и палатама. Све се то тако догодило још и зато, да би се што јаче могла пројавити њихова велика вера, која је учинила те се они нису покајали и узроптали када су Онога, ради кога су превалили тако дугачак и тежак пут и надали се наћи Га у царским палатама, нашли у таквом сиромаштву.
Нашавши Господа у пећини, мудраци падоше и поклонише Му се, тојест не простим поклоном него поклоном доличним Богу, поклонише Му се не само као човеку него и као Богу. Јер, као што кажу свети Иринеј и папа Лав: "ти мудраци, тајанствено просвећени благодаћу Господњом, угледавши Младенца, познаше и повероваше да је Он - Бог, и зато Му се поклонише, не само као Цару него и као Богу, поклоњењем које приличи Богу. Због тога је и написано: падоше, па отворише ризнице своје и принесоше му даре (Мт. 2, 11), испуњујући наређење: Немој изаћи пред Господа празан (2 Мојс. 23, 15). А какве то даре? Злато, тамјан и измирну: злато као Цару, тамјан као Богу, измирну као смртноме човеку. Јер Јевреји измирном помазиваху тело умрлога, желећи га сачувати цело. На тај начин три цара почавствоваше дарима Једнога од Тројице, и тим дарима исповедише да су у Њему две природе. О томе свети Лав говори овако: "Они приносе тамјан Богу, измирну човеку, злато Цару, правилно почитујући Божанску и човечанску природу у јединству; у то они срцем верују а дарима исповедају".
Примивши у сну вест од јавившег им се Ангела да се не враћају к злоковарном Ироду који је имао намеру убити новорођеног Цара, мудраци другим путем отидоше сваки у своју земљу, и тамо постадоше учитељи и проповедници Христови, по веродостојном сведочанству Никифора. Јер проповедајући долазак у свет Христа, Сина Божија, они учаху људе да верују у Њега, као што и сами вероваху. И нема сумње да се они после смрти удостојише бити увршћени у лик светих. А имена су њихова ова: први - Мелхиор, стар и сед, са дугом косом и брадом; он донесе злато Цару и Господару. Други - Госпар, млад и без браде, лица румена; он донесе тамјан очовечившем се Богу. Трећи - Валтасар, црнпураст у лицу и врло брадат; он донесе измирну смртном Сину Човечијем.
Тела њихова, после многих година, беше пренета најпре у Цариград, затим у Медиолан,[29] па онда у Келн,[30] у част оваплоћеног Христа Бога, коме са Оном која Га је родила, нека је и од нас слава вавек. Амин.
НАПОМЕНЕ:
1. У овој "повести" изнете су разне појединости о Рођењу Господа Христа, којих нема у Еванђелској благовести о томе. Скоро ове те појединости позајмљене су из такозваних апокрифних еванђеља. Под тим називом позната су казивања о разним околностима из Спаситељевог земаљског живота, нарочито из доба Његовог детињства и дечаштва, која су се појавила у првим вековима хришћанске Цркве. Нека од тих казивања представљају не што друго до писмене забелешке оних околности из земаљског живота Спаситељевог, које нису ушле у Еванђеље, али су путем усменог причања сачуване међу побожним хришћанима, који су веома волели и ценили све што се односи на Спаситељев живот. Многа од тих казивања су описи таквих догађаја, које је Црква пригрлила као одјеке истинског предања о Личности Господа Христа, Богоматере, Јосифа и других еванђелских светих људи и жена. У ту врсту казивања спада на првом месту "Првоеванђеље Јаковљево", које је несумњиво најстарији споменик апокрифне књижевности из области еванђелске историје који је дошао до нас. Многа светоотачка сведочанства, која св. Димитрије Ростовски наводи у својој "Повести о Рођењу Господа Христа", Свети Оци су узели управо из тог најстаријег "апокрифног еванђеља". Но упоредо са списима, у којима је већи део казивања био заснован на древном црквеном предању, појавише се у првим вековима хришћанске Цркве и такви апокрифни зборници о земаљском животу Господа Христа, у којима се јасно примећује да су многе ствари у њима писане руком разних јеретика, као на пример - гностика, евионита и других. У такве зборнике спада такозвано "Еванђеље Томино", "Еванђеље детињства Спаситељевог" и нека друга. Такву врсту апокрифних списа Црква је увек одбацивала и строго осуђивала.
2. Свети Григорије, брат светог Василија Великог, празнује се 10.јануара.
3. Свети Епифаније Кипарски празнује се 12. маја.
4. Познато је да је код Јевреја, до доласка Месије, девственост била скоро нешто срамно, и само се брак сматрао као неко потпуно благословено стање.
5. Реч на Рождество Христово.
6. Реч на Рождество Христово.
7. Лк. 1, 56.
8. Спомен његов Црква празнује 11. марта.
9. Из службе предпразништва Рођења Христова, тропар на првом Царском часу.
10. Ово се налази у апокрифном еванђељу Јаковљевом (= "Првоеванђеље Јаковљево") у глави петнаестој и шестнаестој; и у многим другим апокрифним списима.
11. Овде је реч о познатом обреду, који се по Мојсијевом закону (1 Мојс, 5, 11-31) вршио у случају када муж подозрева своју жену да је извршила прељубу. Такву жену муж је доводио к свештенику. Пошто би принео жртву, свештеник је узимао свете воде у суд земљани, стављао у њу прах с пода скиније или храма (када је храм заменио скинију), откривао главу женину, полагао јој у руке хлебни принос, и заклињао је овако: "Ако није нико спавао с тобом, и ако ниси застранила од мужа свога, на нечистоту, нека ти не буде ништа од ове воде горке, која носи проклетство. Ако ли си застранила од мужа свога и оскврнила се, и ко год други осим мужа спавао с тобом, нека те Господ постави за уклин и за клетву у народу твом учинивши да ти бедро спадне а трбух отече. И нека ти ова вода проклета уђе у црева да ти отече трбух и да ти бедро спадне". - После тога свештеник је давао дотичној жени да пије од те воде. - Пада у очи да је по казивању апокрифног еванђеља сам првосвештеник (а не свештеник) извршио овај обред, и то не само над Дјевом Маријом већ и над Јосифом.
12. Август, први римски цар (15 год. пре Христа до 14 год. после Христа). Потпуно име његово гласило је: Кај - Јулије - Цезар - Октавијан - Август. Он је био син Октавија и Акције, ћерке Јулија, сестре Јулија - Цезара. После битке код Акциума, у којој је победио Марка Антонија, он постаје једини владар огромне римске царевине. За време његова царовања извршен је у целој царевини попис становништва, о коме се говори у Еванђељу (Лк. 2, 1-5), и који је побудио светог Јосифа и Пресвету Дјеву Марију да иду у Витлејем.
13. Стихира 2, на "Господи возвах", Благовести Пресвете Богородице.
14. Реч на Рођење Христово.
15. Стихира на стиховње, Глас 2.
16. Реч на Христово Рождество.
17. Догматик другога гласа.
18. Догматик петога гласа.
19. Спомен његов празнује се 12. априла.
20. Ово је узето из "Првоеванђеља Јаковљевог".
21. Преподобни Јосиф Песмописац празнује се 4. априла.
22. Служба предпразништва Рождества Христова, 33. децембар, Канон: песма 8.
23. Тамо, Трипјеснец на повечерју, песма 9.
24. Сравни: Дан. 2, 34; 1 Кор. 10, 4.
25. Звездочатци - астрономи - астролози: по кретању звезда и других небеских тела и по њиховом оваком или онаком положају предсказивали будуће догађаје и учили да од тога зависе судбине људи.
26. Тумачење на пророка Исаију.
27. Никифор Калист, грчки историчар четрнаестог века, написао је "Историју Цркве".
28. Сибиле су биле прорицатељке од незнабожаца. Некима су од њих, као сибили Кумејској, сибили Еритрејској, и још некима, древни хришћански писци приписивали предсказања о Спаситељу, и уопште о временима Новога Завета.
29. Медиолан, данашњи Милано, велики град у северној Италији; престоница древне Лигурије.
30. Келн (у старини: Колонија Агрипина), древни град на Рајни, у Германији, у коме, по побожном веровању тамошњих хришћана, почивају делови чесних моштију светих три мудраца.
