Архијереј и чудотворац Свети Василије Острошки (1610-1671)

Историчари Цркве и агиографски писци се слажу у томе да је поштовање Василија Острошког као светитеља настало одмах након његовог престављења, односно да је Црква развијала његов култ под утицајем и на захтев верног народа.

Свети Василије Острошки данас је код Срба свакако један од најпоштованијих националних светитеља. Његов глас и углед чудотворца и богоугодника распростире се по читавом православном свету. Живео је у тешком времену српске историје, у крају који је сиромашан земаљским благом, али богат вером, у коме је средњовековна српска хришћанска традиција толико јака да је обилно хранила снагом за одржање и препорађање. На основу сачуваних података, најсигурније би се могло рећи да је рођен око 1610. године, на почетку XVII века када је српски народ највећим делом био под влашћу османског господара, а својим мањим деловима под влашћу Хабзбуршке монархије и Млетачке републике.

Светосавски патријарашки трон у немирном и страдалном XVII веку има за своје чуваре духовне вође који су у два случаја били жртве турске освете ради покушаја укључивања у ослободилачке планове и пројекте. Убијени су патријарси Јован Кантул 1613. и Гаврило Рајић 1655. године. Политички авантуризам не обузима Патријарха Пајсија (1614-1647) који је сав уронио у књигу и културни рад. Патријарх Максим Скопљанац (1655-1674, †1680) води рачуна о јурисдикцијској целовитости своје власти као Пећког Патријарха и духовног вође српског народа. Ипак, настала политичка бура и примери худе судбине претходника, приморавају Арсенија III Црнојевића на сеобу 1690. У оваквим општим приликама живи и опстајава на путу богоугодника и јерарха Српске Цркве и Василије, Митрополит захумски.

ИСТОРИЈСКА СТРАНА АРХИПАСТИРСТВА

Рођен од оца Петра и мајке Ане у селу Мркоњићи у Поповом Пољу, у залеђу Дубровника, на међи старе Травуније и Захумља, српских приморских области средњег века. На крштењу добија име Стојан. Одрастао је у крају са јаким светосавским предањем, а изложеном медитеранским културним утицајима, који има добре саобраћајне везе где делују и стране пропаганде. Ту се осећај посебности нарочито профилисао, а жеља за истрајавањем у аутентичној култури је била некако наглашенија. По родитељском благослову одлази у Манастир Завалу где завршава први степен образовања, код рођака, игумана Серафима, чије се братство бавило и преписивањем књига. Послушник Стојан одлази доцније из Завале у Тврдош где се монаши и добија чин јеромонаха. Подаци даље говоре да свештеномонах Василије одлази у Цетињски манастир, бива придворни монах у Пећкој патријаршији, код Патријарха Пајсија, а извесно време борави и на Светој Гори. Први помен Василија као архијереја имамо на запису из 1639. у књизи, која је поклон Манастиру Тврдош и на којој се потписао „смерни Митрополит захумски Василије“.

Према историчару Ђоку Слијепчевићу (1907-1993) Митрополит Василије је прешао на „источнохерцеговачку епархију“, са седиштем у околини Оногошта (Никшића). Према сачуваној Грамати од 6. августа 1651. године коју је издао Гаврило Рајић „Архиепископ пећки, Патријарх Срба и Бугара, далматинског Приморја и Илирика“ Владика Василије Јовановић је добио на управу област која обухвата Никшић, Плану, Колашиновиће, Морачу, као и цели пријепољски кадилук. Митрополит Василије се настањује у Манастиру Доњи Острог. Преузео је црквену управу над поменутим крајем у веома тешким приликама. О њима понајбоље сведочи запис на једном рукописном минеју који је преписиван у Врхобрезници код Пљеваља, „при Митрополиту захумском кир Василију Јовановићу“: „Они чинише свирепост Христовом стаду као неукроћени лавови и љути рисеви, и змије које лете да прогутају све верне. Куће пленише, имања грабише, и људи свакога узраста беху у страху и тузи. И верни и неверни остављаху своја села и домове, бежаху у друге градове и села и беху дошљаци код туђина. ... Тада манастири велике невоље и тегобе подносише ... и три и по четири хиљада гроша намета тражише“...

Друштвене везе и обзири су попустили. Митрополит Василије био је принуђен да се жали Патријарху Максиму који је посебним документом загарантовао имање Манастира Острог и онима који буду покушали да сруше међе и приграбе туђе претио је клетвом. Кнезу Раичу, главару племена Вражегрмаца, пише 1667. да је имање Вели До, Митрополит Василије купио од Саве Лаковића. „Да одузме Господ Бог таквом разоритељу његов дом и њега и његове синове и његову стоку и све његово имање да му Господ Бог изненада расеје“. Подвижништво Светог Василија и његов духовни напор у горњоострошким испосницама је историјски документовано. У једном попису острошког имања из 1666 каже: „Пишем ради уверења, да се зна како бејах неко време у пустињи и приложих усрдно свој труд и своје имање не поштедих“.

НАСТАЈАЊЕ КУЛТА

Историчари Цркве и агиографски писци се слажу у томе да је поштовање Василија Острошког као светитеља настало одмах након његовог престављења, односно да је Црква развијала његов култ под утицајем и на захтев верног народа. Митрополит захумски и целе Херцеговине Василије се упокојио 29. априла 1671. у Манастиру Острог. Леонтије Павловић (1914-1997) истиче да је култ Светог Василија Острошког уобличен коначно у времену када фанариотски епископи имају власт у српским епархијама. Ипак, треба рећи да је формирање самог култа био независан процес, и да је препознавање светости у личности херцеговачког архијереја препознато од стране врха Црквене власти док је још трајала самосталност Пећке патријаршије.

Већ 1714. године у једном запису је назван „острошким светитељем“, а запис на Минеју из 1732. године сведочи да у Манастиру Ваведења Пресвете Богородице „почивају прекрасне мошти Св. Василија“. Сведочанства о прилагању свештених предмета, икона и одежди „Св. Василију у Острог“ потичу из српског трговачког слоја друге половине XVIII века.

Службу и синаксарско житије Св. Василија „нетљено почивајушчаго во Острозје иже во Черној Горје“, написао је последњи Србин на Пећком патријарашком престолу Василије Бркић (1763-1772), а они су штампани у београдском Србљаку (1861). Светитељеве мошти су пронађене седам година након његовог престављења 1678. године. Према тим подацима Св. Василије се у сну јавио игуману Манаститра Косијерево, Рафаилу, који је након краће сумње ипак одлучио да их извади из земље. Видећи њихову нетљеност положио их је у кивот и сместио у Манастир Горњи Острог. Мошти су склањане са Острога на Цетиње, године 1852. када је Омер-паша Латас напао Црну Гору и у време рата 1876-1878. У време немира дешавало се да их месно православно становништво склања и закопава у земљу.

Њихова чудотворна моћ привлачила је народ различитих вероисповести који су долазили на Острог да би добили духовно олакшање или исцељење телесних немоћи. Страни путописци XIX века примећују како Св. Василију хрле не само православни него и римокатолици, а још више и муслимани из Херцеговине, Босне, и Шиптари из околине Скадра, и долине реке Дрим. Знало се за обичај да се главари знатнијих муслиманских родова братиме са острошким игуманима. Први су били уверени да им је дата почаст и нека врста религиозне заштите, а други су били сигурни да им турске власти и несмотрени појединци исламске вере не могу чинити невоље јер ће братске везе учинити своје. Популарност мале пећинске црквице са моштима Светитеља нашироко описују Дентон (1865), Лемб (1843) и Вилкинсон (1844). Посетиоци Острога који Св. Василију долазе са јаком вером и чистом савешћу, тада, баш као и данас добијају Божији благослов.

РАЂАЊЕ ДЕЦЕ КАО НАЧИН ЗА СПАСЕЊЕ МАЈКЕ

... Али ће се спасти рађањем деце (1. Тим. 2,15) Рађање деце је природна појава, захтев природе, оно што је заједничко за човека и животињу. Па, ипак, апостол Павле говори о жени да се она спасава рађањем деце, то јест да кроз рађање деце може да угоди Богу и да добије блаженство у будућем животу. Па због чега она добија такву награду, кад рађање деце само по себи, као дар природе, није ни врлина ни заслуга? А међутим нема мало примера да су мајке постајале срећне кроз своју децу и на највиши од таквих примера указује догађај празника Рождества Богородице. У Назарету је живела јеврејска породица која се састојала од мужа и жене; њихова имена су Јоаким и Ана. Они нису имали деце и можда би умрли непознати, као и други Јевреји, који су чекали појаву Месије Христа. Али после педесетогодишње неплодности Ана је родила кћи преблагословену Марију, чијим рађањем не само да је она добила спасење, већ је послужила и почетку нашег спасења. Па како рађање деце постаје средство мајке за спасење? На ово одговара Апостол: "Ако остане у вери и љубави и у светињи с поштењем". Првобитно васпитање деце почива на обавези мајке; а васпитање треба да буде искључиво у духу вере и морала хришћанског. А како ће мајка упутити у веру своју децу, којим молитвама да их научи, кад ни она сама не верује или не зна у шта треба веровати? Може ли да утврди децу у правилима љубави хришћанска мајка која нема чисту љубав ни према мужу, ни према домаћим, ни према ближњим, која ако и воли децу, онда их воли животињском љубављу, у смислу њиховог дојења, храњења и очувања њиховог здравља? Може ли мајка да усади у њихова срца осећај стида и гнушања према свему што је за осуду, кад она на све гледа лакомислено, мисли само на задовољства и забаве, дозвољава, чак, поступке који се осуђују у сваком честитом друштву и неизбежно су предмет раздора и искушења у њеној породици? Искушења су заразна, а мајчина су за децу неодољива. Али као што се понекад о ружним навикама говори да се оне упијају са мајчиним млеком, тако су и добре навике, света расположења тим чвршћа, што се дубље укорењују у души од малолетности. Очеви и мајке треба и сами да буду добри, верујући, с пуно љубави у себи, часни, да би децу васпитали сличним себи, да би за њихово васпитање очекивали себи награду. Зашто су се Јоаким и Ана удостојили да буду родитељи Пресвете Богородице? Зато што су били праведни и благочестиви. То што нису имали децу је за њих било тешко искушење. Али њихова вера није слабила; они су се молили за исцелење од неплодности не годину дана, не две године, већ педесет година. Једном је Ана случајно у врту видела на дрвету гнездо и у њему птиће који су се покрили перјем. Растужила се што се и птице небеске децом теше, а она не зна за ову утеху. Нека друга жена би на њеном месту почела да ропће на Божији Промисао, али Ана се у том минуту обратила са сузама и са молитвом Богу: "Господе, Господе! Ти знаш понижење бездетности. Сам ми исцели болест мог срца и будући неплодну покажи ме плодном". Тада јој се јави Анђео и обавести је да ће ускоро постати мајка. А да су она и њен муж били добротвори, довољно показује обичај који су поштовали, а по којем су они од свега што имаше у изобиљу један део давали за црквене потребе, а други сиромашнима. Ако је моралан живот сам по себи угодан Богу, шта може да придода њеном достојанству рађање деце? Све зависи од њиховог васпитања. Како родитељи, макар су сами добри, могу да потпадну под страшну одговорност због небриге о својој деци, због њихове искварености, због небриге о њиховом исправљању, чега пример нам је дат у судбини првосвештеника Илија, тако, напротив, они родитељи, који су се, иако им нису били страни греси младости, ипак старали да "подижу децу своју у васпитању и науци Господњој" (Ефес. 6, 4), да припремају у њима не само корисне чланове друштва, већ, према изразу Златоуста (у Беседи на 1. Тим.), "борце Христове", кроз ово стичу себи и велику утеху на земљи, и награду на небу. О одговорности за децу говори древна изрека: "Боље је умрети без деце, него имати чедо нечасно" (Сир. 16, 40). А деца, васпитана у побожности, су најтоплији и, можда, најуспешнији молитвеници за своје почивше родитеље. Уосталом, рађање деце никако није средство за спасење, заједничко свима. Спасиће се и девственици, ако сачувају своју чедност и остану целомудрени. Знамо удовице које су "служиле Богу дан и ноћ постом и молитвама" (Лк. 2, 37). И сви безбрачни и бездетни могу да угађају Богу васпитавањем туђе деце, давањем уточишта сирочади и другим добрим делима. Пут спасења је сваком отворен: иди и спасавај се.

 

Васпитање деце у данашње време

За нас би све морало да буде мање важио у поређењу са бригом о деци и са нашом дужношћу да их васпитавамо у духу заповести и науке Господње. Свети Јован Златоуст Свакога дана са ужасом читамо о дечијем криминалу. Никада до сада нису били тако чести насиље и убиства родитеља, браће и сестара од стране малолетних преступника. Сећам се једног посебно потресног и ужасног злочина. Четири омладинца наишла су у парку на непознатог младића који је седео на клупи. Они су га, без икаквог повода, напали, претукли, пекли му стопала цигаретама, мучили га и најзад га утопили. Они су тај свој злочин починили подстакнути неком изопаченошћу своје природе, тражећи да доживе нешто посебно интензивно. Они су кренули у парк да би пронашли жртву на којој би искалили свој садизам. Наравно, постојала је претпоставка да су они психички оболели. Међутим, новине су ускоро јавиле да су ти младићи савршено нормални. Нису били наркомани, нису припадали озлоглашеном друштвеном отпаду, већ су потицали из потпуно нормалних, успешних породица. Њихови родитељи су о њима говорили као о добрим дечацима; из њихове школе је стигло обавештење да су то натпросечно интелигентна деца. Одакле онда такав садизам, откуд толика застрашујућа и бесмислена окрутност? Има нечега у духовном стању младог поколења што изазива страх. Све је више таквих чудовишта међу њима. Стотине хиљада малолетних преступника већ су суђене и осуђиване, а има још много младих људи са поремећеним системом моралних вредности и поремећеном свешћу о добру и злу, који сами пате и наносе патње другима, - а за које полиција и не зна. Како и под чијим и каквим утицајем расту ти несрећни младићи и девојке? Одговор би требало потражити у условима, правцима и методама савременог васпитања. У досад невиђеном мноштву књига и чланака о васпитању деце и дечијој психологији научници се труде да овај проблем анализирају уз примену свих постојећих знања о психичким и физичким одликама младе генерације. Сада већ постоји исувише много педагошких, психијатријских и некада тако модерних психоаналитичких школа и праваца проучавања. Америка и Западна Европа су већ превазишле занесеност методама психоанализе[2] и чини се да што се више стручњаци труде да пронађу боље начине за васпитавање деце то је све више узнемирености у друштву због понашања те исте деце. Нажалост, у савременим теоријама се, у мањој или већој мери, осећа утицај оца психоанализе Сигмунда Фројда, па га зато ни ми не можемо заобићи. Када је деведесетих година прошлога века Сигмунд Фројд почео да објављује резултате својих истраживања многима се чинило да је он, заиста, пронашао кључ за разумевање и излечење, ако не свих, а оно бар већине психичких болести. Фројда је ограничавао његов атеизам и он није могао да разуме многе душевне проблеме; многе појаве он није био у стању да види, или их је видео неправилно, мада је сасвим могуће да се трудио да их види објективно. Психоанализа полази од претпоставке да све тешкоће у човековом животу које се тичу његовог односа према друштву које га окружује неизоставно воде порекло од неког неисказаног унутрашњег конфликта, који се крије у подсвести. Шта се у психоанализи сматра облашћу подсвесног? Људска мисао се дели на два нивоа, између којих не постоји јасно одређена граница; мозак се дели на виши и нижи део. У вишем, свесном делу мозга је, наводно, центар који управља текућим човековим активностима. Резултати човековог искуства силазе у подсвест, одакле се могу поново активирати уз помоћ асоцијација и сећања. На тај начин се подсвест одређује као нека врста складишта различитих искустава и емотивно-психичких преживљавања, који су тамо тачно и детаљно записана. Психоанализа се усредсређује на посматрање функција мозга. Међутим, ми знамо да је мозак повезан са нашом невидљивом душом која представља саставни део личности и чини се да добар део онога што психијатри сврставају у подсвесно у ствари има велике везе са мозгом, али не само са мозгом, већ и са душом. Православна аскетска пракса и мисао, кроз слободно човеково потчињавање Богу и непрестану молитву (свесну и подсвесну - тзв. умна молитва), концентришу у људској подсвести благодатне доживљаје, мисли и осећања те на тај начин подвижника чине сабраним и јединственим изнутра и његово јединствено биће усмеравају ка Богу. Међутим, подсвест може да сакупља и грешне мисли и осећања, са којима душа и свест не могу да се помире. Уосталом, оно добро које се налази у подсвести може да се бори са грешним поривима свесне мисли пре него што човек прихвати грех који му се нуди или намеће. Оваква унутрашња борба може да буде разорна за човекову душу, посебно у условима када грех отвори ђаволу пут ка овладавању мислима. Такво стање ми називамо бесомучношћу, а психијатри-позитивисти чак и не признају постојање таквог проблема. Долази до унутрашњег конфликта, чији узрок психоанализа (и следбеничке психијатријске теорије) види у пригушивању и осујећивању полних страсти. Тачно је да је судбина већине смртника управо борба са тим страстима. У једном Хришћанину таква борба је надахнута стремљењем ка моралној чистоти и чистоти срца, без којих је сједињење са Богом немогуће. Кроз молитву, труд и љубав телесни инстинкти се преображавају у славу Божију. Осим тога, неопходно средство за просветљавање наше људске природе (уколико се употребљава добровољно и у име љубави према Богу) јесте уздржање. Уколико је уздржање од страсти једноставно наметнуто са стране - законима или правилима пристојности - онда оно за човека представља тешко бреме. Управо на тај начин психоанализа третира и тумачи уздржање. Циљ психоанализе јесте да, не упуштајући се у морално и духовно вредновање страсти, одстрани патњу, која је изазвана унутрашњом борбом у човеку, умири човека и помири га са страшћу која у њему живи. Она жели да укаже човеку на то како је лепо и пријатно живети у друштву, ако се не нарушавају спољашњи закони и правила лепог понашања и ако се не осуђују своје страсти, којих ионако не треба да се одричемо. Борба са страстима и грехом сматра се пожељном и неопходном само до извесне границе и само зато што неумереност шкоди здрављу. Дакле, не препоручује се искорењивање страсти, а ограничавање у њиховом задовољењу, у суштини, није условљено узвишеним моралним принципима, већ практичним разлозима. Психоанализа заговара живот који усмеравају инстинкти, чије се гушење сматра ненормалним и штетним. Отуда и став да децу од малих ногу треба упознавати са полном физиологијом, отуда и подршка раном испољавању романтичних односа између младића и девојака, на шта се сада жале многи разумни родитељи. Психоанализа полази од тога да страсти, пре или касније, свакако загосподаре над човеком, па да би га заштитили од њиховог претераног утицаја, препоручује да се човек постепено и што раније - то боље упозна са оном сфером свога бића у којој се страсти и распаљују. Можда је тај циљ и могуће остварити, али, са Хришћанске тачке гледишта, деци то не може да донесе никакву корист, већ само штету, пошто деци грех постаје познат, она се навикавају на њега и тако губе своју чистоту. Зашао сам у мрачне области психоанализе само зато да бих утврдио да ли она може да постане средство које ће помоћи да дође до духовно-моралног оздрављења човечанства. Одговор на ово питање свакако мора бити негативан. Па ипак, неки подаци до којих су дошла психоаналитичка испитивања, за нас могу да буду корисни. Пре свега, треба обратити пажњу на то да је чак и Фројд, који није веровао у Бога, открио да у човеку постоји одређени духовни живот. То материјалисти нису успели да открију. Неки његови опоненти су отишли још даље и дошли до закључка да у човеку постоји урођено религијско осећање. Карл Јунг је говорио да је слеп онај ко то не види. Фројд и његови ученици нису могли да сагледају потпуну слику унутрашњег човековог живота зато што, посматрајући људе чија је природа била нарушена грехом и лишена унутрашњег јединства, нису имали критеријум норме. Јасну представу о норми немају ни они педагози и психолози, који у психоанализи траже путеве за сузбијање дечијег криминала и васпитање корисних чланова друштва. Они виде да постоје одступања од норме, али не могу да их коригују јер не знају каква је, заправо, та норма. Тако човек може да запази да хор пева неправилно, да "фалшира", али ако није диригент и не зна како дотична композиција треба да звучи, човек није у стању да каже и покаже како би она требало да звучи. Зато су њихови закључци о узроцима болести младог поколења и о методама лечења које треба применити - примитивни и површни. Главни разлози до којих они долазе јесу такозвани "Едипов комплекс" (несвесна дечија заљубљеност у родитеља супротног пола), неуспешна породица и неко тешко и непријатно искуство раног упознавања са сексуалношћу. Ретко ко од њих види да таква искушења не би оставила теже последице на психу детета да је од најраније младости дечија душа била правилно религиозно усмеравана. Отуда и претерани значај који се придаје спорту, који тобоже омогућава ослобађање енергије и пружа разоноду. Међутим, научници са Јејла су закључили да оних који су се бавили пливањем, клизањем, фудбалом, кошарком и сл., неупоредиво више има међу делинквентима, него међу онима који се нису сукобљавали са законом. Психоанализа, која повремено претендује на статус засебне религије, не може да се подигне на ниво духовности и моралности пошто нема ни моралне ни духовне основе. Она се труди да превазиђе унутрашњи конфликт тако што ће да успава човекову савест и да човека помири са грехом који у њему живи. Арвид Рунестам, оштри критичар психоанализе, у својој књизи "Психоанализа и Хришћанство" пише да, пошто психоанализа заговара право на живот којим владају инстинкти, она морал сматра пре за неизбежно зло него за позитивно и корисно добро. Очигледно је да се узроци за раст криминала и начини за борбу против њега траже изван проблема савладавања греха. Међутим, пад првих људи увео је грех у природу свакога од нас, изазвавши расцеп личности који се може санирати само уз помоћ благодати Божије. Преподобни Јован Дамаскин указује да у сваком човеку делује закон Божији, који привлачи наш ум и васпоставља нашу савест. Паралелно са њим, у нама делује и закон греха, то јест утицај нечастивог, који кроз телесну похоту и телесне наклоности улазе у нас и неразумни део наше душе сукобљавају са законом савести. Човек чезне за Божијим законом и воли га, али ђаво мами и саблажњава човека и успева да га наговори да постане роб греха (Истинито изложење православне вере, књ. 4, гл. 22). О том расцепу личности убедљиво је говорио апостол Павле:" Јер знам да добро не живи у мени, тојест, у тијелу мојему ;јер хтети имам у себи, али учинити добро не налазим... Налазим, дакле, закон: када хоћу добро да чиним, зло ми је присутно. Јер се радујем закону Божијему по унутарњем човјеку. Али, видим други закон у удима својим који се бори против закона ума мојега, и поробљава ме законом гријеха који је у удима мојим" (Римљ. 7:18,2123). Тај унутрашњи расцеп у сваком грешном човеку може да се превазиђе само подвигом Хришћанског живота, чији је циљ да достигне такво стање када се живот у Христу остварује безмало без икаквог унутрашњег конфликта па праведник може да каже речима апостола Павла: " То не живим ја, него Христос живи у мени". Занимљиво је да се психоанализи подвргавају врло специфичне личности: обично су то они људи код којих је грех знатно нарушио унутрашњу целовитост личности. Какви би били резултати када би се психоанализи подвргавали нормални људи, поготово Светитељи? Несумњиво је да би таква испитивања указала научницима на потпуно нови образац нормалности. Психоаналитичари или заборављају или не знају да је човек био створен као безгрешан, па је зато за човекову природу нормално Адамово стање пре пада у грех. Грех је човека удаљио од норме, и што је грешнији, то је ненормалнији, па ми можемо и да то не приметимо јер људе оцењујемо према сасвим другачијим мерилима: за нас је нормално оно што се не издваја из грехом зараженог окружења. Када је Варнава продао своју земљу и, доневши новац, положио га пред Апостолове ноге, (Дел. ап., 4:3637), за заједницу првих Хришћана то је било нормално. Када би данас човек учинио нешто такво, многи би га сматрали за ненормалног. Исто тако, данас се сматра да је потпуно нормално ако човек све своје снаге ангажује да би стекао што више новца и ствари, па макар то било и на штету свога ближњег. За прве Хришћане је и блуд био неспојив са нормом, тако да је апостол Павле говорио Коринћанима да се не друже са онима који, примивши формално Хришћанство, нису оставили своје блудне навике (1. Кор. 5:910). Сада многи сматрају да је тај грех толико уобичајен и неважан да се у својој толеранцији блуда не разликују много од пагана из времена апостола Павла. Навешћемо један случај који је типичан за америчку школу. Једна ученица, Рускиња од својих шеснаестак година, најбоља је ученица у школи и по успеху и по општем развоју, не шминка се и нема момка. Руку на срце, то је једна обична православна девојчица, какве су некада у Русији биле готово све девојчице. Тој девојчици су психолози неколико пута препоручивали да би требало да има момка, али она није налазила да јој је момак потребан. Најзад су педагози ступили у контакт са њеним родитељима и, настојећи да преко њих изврше утицај на своју ученицу, рекли им да у њеном понашању има нечег помало ненормалног. То је врло илустративан пример тога колико представа о нормалном у области морала и васпитања може да буде извитоперен. Дакле, када говоримо о правилном развоју Хришћанина и о његовом васпитању, пре свега морамо да утврдимо каква је норма коју би требало оваплотити и спровести у живот. Од руских емиграната у Америци се понекад може чути како деца треба да се прилагоде средини у којој живе. Ради тога су спремни да жртвују чак и свој црквени живот. Такви родитељи не би требало да се чуде ако њихова деца, изгубивши основе православне етике, из друштва у коме се крећу усвоје само оно што је најгоре. Човеков Хришћански живот не би смео да зависи од света који га окружује; први Хришћани, иако су били острвце у мору паганског света са којим су морали да контактирају, ипак су одолевали њиховом утицају. Забрањујући дружење са блудницима, апостол Павле подвлачи да има у виду само оне који претендују на то да су чланови Цркве, а не и пагане. Он од нас не тражи оно што је немогуће јер је немогуће живети у свету и мећу људима, а не контактирати са њима. Међутим, Хришћани могу да живе својим животом који се по култури разликује од живота осталих људи. То Апостол и тражи од нас. Ми живимо међу људима који имају другачији етички систем и са којима морамо да ступамо у контакте, али смо дужни да своју душу и срце чувамо од њиховог утицаја. Задатак православних родитеља је да у деци развију осећај да припадају хришћанској вери и да се у складу са њом понашају. Тај осећај се у њима мора развијати од најранијег узраста, па ма у каквим условима породица живела. ...Нема ничега лепшег од чистог, неисквареног детета и није узалуд Христос истакао дечију чистоту као узор за све Хришћане. О томе можемо да прочитамо у Јеванђељу: " Ако се не обратите и не будете као дјеца, нећете ући у Царство Небеско" (Мт. 18: 3). Зато је крајње непријатно и страшно видети дете које је, услед погрешног васпитања, већ изгубило своју непорочност и које у себи развија клицу греха! Сетимо се шта је Преподобни Јован Дамаскин говорио о закону греха, који у наш живот улази кроз телесну пожуду и који онај неразумни део наше душе покреће да се бори против закона савести. Запажања лекара показују да дете од две године већ показује очигледне знаке раздвајања и ступа у област противречности. Оно је већ тада принуђено да бира између два противречна нагона или жеље. У њему још увек не постоји свесна греховна воља, али искушење већ може да проникне у "неразумни део душе". Формирање човека као моралне и духовне личности почиње веома рано и није нимало случајно то што је, од давнина, жена која очекује дете брижно чувана од нервозе и брига: мајчино стање и расположење итекако утиче на дете које се налази у њеној утроби. Пресвета Дјева Марија и неки други велики Свети људи родили су се после великих молитава којима су њихове мајке од Бога измолиле њихово рођење. Трудноћа њихових мајки била је непрекидно праћена усрдном молитвом. Природа детета, припремљена захваљујући вери његових родитеља, веома рано постаје способна да упознаје Бога и да Га поштује као Небеског Оца (и обрнуто - порочно понашање мајке за време трудноће често оставља тешке последице на психу детета). Чак је и Фројд, иако је био атеиста, признавао да је дечијој свести својствена представа о Свемогућем Оцу; истини за вољу, он се трудио да тој чињеници да вештачко објашњење, које никако не може да се поткрепи доказима, али је практично био приморан да призна како вера, од самих људских почетака, постоји у човековој свести. Ово признање практично руши све његове атеистичке конструкције. Паралелно са урођеном способношћу да верује, у човеку постоји и слободна воља, на чије пориве утичу најразличитији узроци и поводи. Православна вера (узгред буди речено, то потврђују и резултати савремених научних испитивања), насупрот позитивистичко-протестантском рационализму, придаје посебан значај хришћанском васпитању које претходи преласку детета у свесни узраст. Нема ничег погрешнијег од мишљења да упознавање детета са вером треба одложити до времена када ће дете моћи да само и свесно одлучује о томе да ли жели, или не жели да прихвати хришћанске истине и норме. Такво чекање представља велики пропуст: њиме се пропушта важна фаза у развоју детета и његовој психи наноси ненадокнадив губитак. Подаци које у својој књизи "Психијатрија и вера" износе Л. Лин и Л. Шварц показују да родитељи морају да одлуче како ће се поставити према овом важном питању пре него што дете напуни пет година. Психолог Е. Луис тврди да греше они родитељи који не воде рачуна о хришћанском васпитању и развоју детета од његовог најранијег узраста и пише да, уколико се решење тога проблема остави за касније, када дете одрасте - одрасла особа више неће ни имати о чему да одлучује: њено животно искуство и свест неће садржати никакве основе на темељу којих би могла да донесе одлуку, нити ће располагати потребним подацима. Такав проблем је посебно чест у породицама које су засновали супружници који припадају различитим конфесијама. Родитељи тада, обично, одлажу решење овог важног питања из страха да разговори и расправе на ту тему могу да негативно утичу на њихове односе са децом. Таква деца обично израсту у особе које су потпуно равнодушне према вери. Чак и ако дете зна неколико молитава и неке библијске приче, а уколико га родитељи држе даље од Цркве, - оно је, без црквених Светих Тајни, лишено богатства благодати Божије. Оно не може да спозна значај и значење Светог Причешћа, па ипак, благодат Свете Тајне обасјава најдубље кутке његове душе, па и онај њен "неразумни" део. Црквени писац из 5. века Свети Проспер Аквитански каже да свака људска душа која има вољу жели оно што је пријатно и клони се онога што је непријатно. Пошто је првородни грех ослабио човекове природне импулсе, та воља може да буде двојака: животињска и природна. По Божијој вољи и као Божији дар даје му се и трећа врста воље. Тада воља постаје духовна и она управља нагонима, у складу са законима највише мудрости. Као што пише Свети Проспер, животињска, или телесна воља се не уздиже изнад оних импулса који потичу од телесних осећања, као што је случај код сасвим мале деце, која не умеју и не могу да користе разум, али су способна да покажу шта желе а шта не желе. Ако и одрастао човек има само овакву вољу - он није нормалан. У нормалним случајевима човек у којем се пробудила разумна природа почиње да се уздиже на ступањ природне воље. Она јесте способна да се уздигне изнад животињских импулса, али се бави земаљским и пропадљивим предметима. Само ако постане део Божанске љубави и благодати, воља може да се попне на највиши ниво и да покрене човека да се бори против својих грехова, грешних осећања и жеља. * * * Оваква запажања се потпуно слажу са оним што је о деци написао Свети Теофан Затворник. У свом изванредном делу под насловом "Пут ка спасењу" он говори о томе шта крштење значи за дете. Он каже да се крштењем у дете полаже семе живота у Христу који ће, до одређеног узраста, бити и деловати у њему као снага која ствара и поучава. Самостални и свесни духовни живот детета почиње онда када оно свесно и драговољно свој живот посвети Богу и када добровољно и са радошћу и захвалношћу усвоји већ стечену благодат. Другим речима, да би расли и доносили плодове, и урођеном духовном осећању и благодати, добијеној крштењем, потребна је помоћ (помоћ родитеља, кумова, васпитача итд.). Свети Теофан даје драгоцене практичне савете о томе како треба поучавати дете. Навешћемо укратко неке од н>их, примењујући их на савремене проблеме са којима се суочавамо. Крштењем се дете уклања од власти сатане и чини учесником живота у Богу, ради чега му се дају благодатни дарови. Међутим, чим благодатно расположење почне да јењава, грех поново овладава срцем, а преко греха сатана поново добија своју власт. Тако крштена особа губи Божију наклоност и право на сунаследништво живота вечног. Зато су они који подижу дете у хришћанској вери обавезни да сву своју пажњу усмере на то да не допусте да грех овлада дететом и да у њему подстичу и јачају његову тежњу ка Богу." Дете живи - значи, може се утицати на његов живот", - писао је Светитељ. Тај утицај се врши кроз Свете Тајне, кроз црквени живот, кроз веру и побожност родитеља. Овде ћемо направити малу дигресију. Сви родитељи желе да им деца буду добра и послушна. Родитељи-Хришћани желе да им деца одрасту у вери, да имају поштовање према другима, да одрасту у врлини и постану корисна за друштво у којем живе. Родитељи би требало да имају на уму да "нема ученика над учитељем својим" (Лк. 6:40). Зато се побожност деце мери побожношћу родитеља, који не могу деци пружити више него што сами имају. Они морају да буду свесни своје одговорности и да се труде да подигну свој сопствени духовни ниво. Хришћанско васпитање деце почиње од тога да родитељи раде на себи. Са растом њихове сопствене духовне свести и са јачањем њихове црквености - и деца ће духовно узрастати. У супротном, у породици неће постојати услови за духовни развој деце. Дајући савете о томе како се постиже благодатни утицај Цркве на децу, Свети Теофан напомиње да одсуство вере, немарност, непоштен и порочан живот родитеља могу да обезвреде све напоре који се улажу у васпитање деце. Необјашњива је веза која постоји између душа родитеља, а посебно мајке, и деце и немогуће је прецизно одредити у којој мери родитељи утичу на децу. Главно средство благодатног утицаја на дечију душу јесте што чешће причешћивање; многи људи примећују плодове благодатног утицаја причешћа на децу. Врло често се ти плодови огледају у правим чудима. Децу треба што чешће носити у цркву, приносити их да целивају крст, Јеванђеље и иконе, а код куће их треба приносити иконама и својом руком прекрстити (као што треба закрстити дечији креветац, храну и све оно што деца додирују), кропити их светом водицом и кадити тамјаном; било би добро да свештеник што чешће благосиља дете, а ако је могуће, и да се у кућу доносе иконе из храма и да се у кући служе молебани. "Све што је црквено на чудесан начин обасјава и храни благодатни живот детета и увек представља најбезбеднију и најпоузданију ограду која штити од невидљивих мрачних сила..." Родитељи својом љубављу могу да утичу на дете још у оном раном периоду његовог живота када се на дете не може утицати на друге начине. Важно је да родитељи не само воле своје дете, већ и да верују у то да им је Бог поверио дете као драгоцени поклон и да се уздају у то да ће им Онај Који им је поклонио тај велики дар подарити и снагу да га сачувају. Важно је и да се родитељи у своме духу непрекидно моле. Како дете расте, у његовој души се рађају грешни пориви, који су у почетку потпуно несвесни. Уколико се не обрати пажња на такве појаве, ови несвесни пориви могу да пређу у навику. Већ у прилично раном узрасту могу да се појаве каприциозност, љубомора, гнев, лењост, завист, непослушност, тврдоглавост, себичност, а понекад и лукавство, па чак и лаж. Петогодишње дете већ показује зачетке свог будућег карактера. Са овим зачецима развијају се и страсти и врлине. Са дечијим недостацима се треба стрпљиво борити, трудити се да они не прерасту у навику, а истовремено радити на развијању доброте у његовој души и срцу. Постоји извесна психолошка законитост према којој се дете, у току процеса одрастања, враћа неким својим ранијим недостацима, за које се чинило да су превазиђени, а затим их се поново ослобађа, да би им се, после одређеног времена, поново вратило (могуће су модификације ових недостатака, у складу са узрастом). У таквим случајевима од родитеља се очекују и опрезност и стрпљење. Најважније је да се родитељи не љуте на децу, него да их коригују са стрпљењем, љубављу и одлучношћу; деца морају да виде да њихови прекршаји више жалосте него што љуте родитеље. Ако се њихове грешке, па макар оне биле и незнатне, не исправљају - оне ће лако прерасти у лоше, а са годинама и у порочне навике. У малом, чистом и непорочном детету веома рано може доћи до стварања заметака будућих страсти, док истовремено чистота дечијег срца отвара безгранично пространство које је спремно да прими клице вере и доброте; главно је - да се не изгуби драгоцено време. Међутим, чак и ако у деци, коју родитељи правилно васпитавају, буде расла тежња ка Богу, то неће значити да се у њима није притајио и будући грех. Они нису у стању да се сами, својим снагама, изборе са њиме. Родитељи су обавезни да воде ту битку и да је усмеравају. Да би разумно деловали, они морају да знају "шта је оно што тражи грех који се у детету задржао, чиме се храни, кроз шта конкретно он делује на нас и овладава нама". Основни инспиратори греха, према мишљењу Светог Теофана, јесу "својеумље ума, својевоља воље и самонаслада осећања". Стога се душевне снаге, које су тек у развоју, не смеју предавати у ропство греху који тражи да угађамо телу, својевољности и насладама. Те младе снаге морамо научити како да постану независне од оваквих грехова и како да их надвладају. Телесне потребе треба омеђити одређеним границама и те границе учврстити кроз свакодневно понашање. За телесно и душевно здравље корисна су правила исхране, која су прилагођена узрасту и која предвиђају време, количину и начин исхране; од једном утврђених правила се, без неке крајње нужде, не сме одступати. Када се детету да да једе сваки пут када оно то пожели и ван термина одређеног за јело - то је штетно за тело, а још штетније за душу, јер децу навикава на самовољу и распуштеност. Корисно је да се све дневне активности обављају према дневном распореду, а то обично одговара и самој деци. Према распореду (и под надзором старијих) би требало да се одвијају и дечије живахне игре јер, у противном, код неке деце могу да се развију неумерена несташност и расејаност, а код друге - безвољност, пасивност и лењост. У првом случају деца могу да израсту у својеглаве и непокорне особе, што доводи и до ината, свадљивости и необузданости у прохтевима. У другом случају личност се усредсређује на своје тело и ту се рађа тежња ка чулним насладама. Сви знају да превише физички активно дете постаје непослушно и каприциозно. Зато дечију физичку активност треба држати под извесном контролом, не претерано строгом, али принципијелном. Описујући свој боравак у Совјетском Савезу, госпођа Рузвелт је причала како је била шокирана када је видела како двогодишња деца у дечијем вртићу пред њом изводе гимнастичке вежбе, сасвим налик на добро дресиране животиње. Таква дресура је потребна да би било лакше да се људска природа усмери на неприродна осећања и радње и да би се на крају добили беспрекорно послушни роботи. Православно васпитање је, напротив, дужно да формира личност која слободно корача путем истине, која драговољно бира и воли тај пут и која не може да замисли живот изван путева истине. Код деце треба васпитавати вољу која ће бити усмерена према добру. У сваком конкретном случају интуиција и разум, храњени љубављу и Божијом помоћу, треба да сугеришу родитељима праву меру слободе и разумне принуде и надзора. Тамо где таква мера не постоји може да дође до жалосних последица. Многобројни подаци о криминалу мећу младима показују да је 70% од 500 испитаних малолетних делинквената имало претерано строге очеве, неумерене у кажњавању, 20% очева такве деце било је попустљиво, а само 5% очева показивало је према деци љубав и одмерену строгост, али ипак то није било довољно да надвлада штетне утицаје са стране. У руским калифорнијским новинама било је објављено потресно писмо једне мајке, која је духовно изгубила свога сина. Родитељи-емигранти су себи поставили циљ да што пре остваре материјално благостање, радовали се што њихов син читаве дане проводи са дечацима из суседства, утолико пре што ће он тако, по њиховом мишљењу, брже научити енглески језик. Када су приметили да се син драстично променио, да је занемарио веру и престао да воли своје родитеље - било је већ касно. Он се касније и одрекао родитеља. У породици мора да постоји разумна дисциплина, која се преплиће са атмосфером узајамне љубави. Није узалуд апостол Павле саветовао родитељима да не раздражују своју децу (Ефес. 6:4). Једнако је важно и да се родитељи не срде на своју децу и да не падају у раздражљивост. Раздражљивост је поуздан показатељ слабљења љубави, а у њеној основи су егоизам и лако падање у гнев. Раздражљив човек не мисли о ближњем и не саосећа са њиме, већ је усредсређен само на себе и своје потребе. Родитељи се најчешће љуте и вичу на своју децу онда када им деца у нечему сметају, када их одвајају од неког посла или неке занимљиве активности, онда када од њих траже неки напор или жртву. Раздражљивост родитеља, осим што представља грех против љубави, крајње неповољно делује на психу детета. Казна изречена у љутини и гневу, па чак и ако је заслужена, губи знатан део своје васпитне снаге и код деце изазива узвратну раздражљиву и љутиту реакцију. Подједнако је штетна и претерана попустљивост, која такође одаје недовољну љубав према деци. Многа деца су загазила у преступничко понашање управо због родитељске равнодушности према њиховом понашању. Понекад су и сама деца свесна тога да је њихово проблематично понашање изазвано недостатком родитељске љубави и врло често се дешава да строги родитељи уживају већу љубав него они који деци све дозвољавају. Изузетно је важно да деца никада не бивају сведоци родитељских свађа н да не слушају како се родитељи жале једно на друго. Исто тако је важно да не слушају како се родитељи жале на њих пред неким трећим лицима. Сви неспоразуми се морају решавати насамо и деца морају да имају представу о јединству и сагласју међу родитељима. Свети Теофан пише да образовање ума почиње истовремено са првим речима, то јест, од оног тренутка када дете почиње да говори; код нас је, међутим, још увек уобичајено да се дечији ум замајава само неважним и површним стварима. У обичним разговорима детету се могу саопштити и неке здраве представе и ставови, засновани на Хришћанским нормама: можемо деци да говоримо о свему што нас окружује, објашњавајући им шта је добро, а шта лоше. Светитељ, на пример, саветује да се отворено говори о томе шта је то савремени живот, како се он завршава, шта је то задовољство, колико су добри ови или они обичаји. Лепо је и корисно када родитељи траже од детета да изнесе своје мишљење и када исправљају њихове грешке. Деци треба читати житија Светитеља, Свето Писмо и поучне приче. Родитељи који желе да деци дају православно васпитање често осећају да их у томе ометају средина и, делимично, школа. И то је разумљиво, јер православне породице у Америци живе окружене иноверцима, а наставно особље у школама васпитано је на принципима који имају врло мало или нимало заједничког са Православљем, а често су под утицајем фројдизма и њему сличних школа. Људи који имају таква убеђења ретко су у стању да отрпе туђе ставове који се косе са њиховима, а настоје да другима наметну свој поглед на свет. Осим тога, они се труде да децу убеде у то да за њих на првом месту мора бити ауторитет школе, а не родитеља. Неки емигранти кажу да би им било лакше да сачувају душу свога детета од совјетске, него од западне школе. То се може објаснити чињеницом да су такве породице у Русији биле изложене прогонима, па су и одрасли и деца читав званични државни систем и апарат доживљавали као туђ и непријатељски. На Западу није потребна самоизолација јер егзистенција није директно угрожена. На Западу не постоји претња од физичког уништења чланова породице, али зато постоји велика опасност за срце и ум. Слични проблеми су постојали и у Русији пре револуције, где је знатан број интелектуалаца био заражен истим таквим материјалистичким духом. Деца из побожних породица које су живеле црквеним животом осећала су се као мањина, што им је помогло да се донекле изолују од садржаја предавања и од доцнијег револуционарног безумља, које је захватило земљу. Рецимо још једном, изузетно је важно да се деца од раног детињства одгајају у уверењу да су они деца Православне Цркве, која има своје законе и своје ставове и да се они у многоме разликују од околине. Још пре поласка у школу деца морају да схвате да лојалност држави у којој живе не мора да угрожава њихове хришћанске погледе и хришћански живот те да због тога не би требало да се стиде због тога што се у неким стварима разликују од већине. Ако су деца још пре поласка у школу упозорена и обавештена у том смислу и ако имају представу о томе шта је то подвиг сведочења и исповедања, биће им лакше да се одупру усвајању погледа на свет који им се у школи намеће. Уколико родитељи оцене да школа врши исувише велики притисак на децу, они могу да захтевају да школа поштује православне принципе и да смањи притисак. При томе је, свакако, важно да између деце и родитеља постоји узајамно поверење које дозвољава родитељима да имају увид у дететов живот. То није лако, али љубав, вера и стална пажња, заједно са молитвом, указаће родитељима на праве начине како да своју децу заштите од штетних утицаја. Нека се деца друже са православном децом из здравих породица, нека за њих најважније место буде парохијска црква. Родитељи су дужни да се постарају да у деци одрже духовни ауторитет свештеника. Такође су дужни да се уздржавају од било какве критике свештеника пред децом. Када децу васпитавамо и учимо томе да она припадају једном посебном, црквеном организму и посебној култури, то морамо чинити на такав начин да деца не почну да презиру или осуђују оне који том организму не припадају. Дете би требало само да осећа љубав према својој Цркви и оданост, а не мржњу и презир према другима. Таква осећања се не могу одгајити само захваљујући саветима и придикама, већ је потребно да се у дому осећају породични ред и атмосфера који одишу православним обичајима и поштовањем православних норми. Ако је могуће, децу треба упознати са породичном историјом, са животом предака, посебно ако је мећу њима било побожних људи који су живели у врлини и чинећи добра дела. Приче о породици треба повезивати са историјом Русије. Митрополит Антоније (Храповицки) писао је да Света Русија није умрла - она живи у људима који могу и да бораве и раде у разним земљама, али су духовно везани за Православље. Васпитавајући дечији ум, не смемо запостављати њихова осећања. Децу, пре свега, морамо навићи на потребу молитве у кући и у цркви. Ако раније почнемо да их доводимо у цркву, она ће се раније навићи на молитве па ће и њихова потоња побожност бити снажнија. Морамо се постарати да, већ у раном предшколском узрасту, дечије мисли буду побожне и чисте, како би се дете припремило да одоли снажном спољашњем утицају. Поводом тог утицаја родитељи морају да посвете што је могуће већу пажњу својој деци и да што је могуће више раде на свом сопственом духовном стању и образовању. Деца се могу упоредити са биљчицама које је Бог уручио родитељима као својеврсним баштованима. Ако они обезбеде добре калеме црквеног живота, ако се побрину за добро тло Хришћанског православног породичног живота, ако буду водили рачуна о благовременом уклањању корова, који може да загуши све оно што је добро, као и ако за заливање буду узимали живу воду Божије Речи, - самим тим ће родитељи испунити свој дуг на своју сопствену радост и за своје добро и добро своје деце. Али нека се родитељи не љуте ни на кога, осим на себе, ако њихов мали драгоцени изданак израсте у смокву која не доноси плод. Тада ће зачути оне страшне Божије речи, које је пророк Самуило пренео првосвештенику Илију: "Ја ћу судити дому његову довијека за неваљалство, за које је знао да њим навлаче на се проклетство синови његови, па им није забранио. Зато се заклех дому Илијеву да се неће очистити неваљалство дома Илијева никаквом жртвом ни приносом довијека" (1. Сам. 3:13-14).

Лагано корача Христос - Свети Николај Жички

Говорено нестрпљивима у очекивању царства Христовог.

Рече му Симон Петар: Господе, куда идеш?
Исус му одговори: Куда ја идем не можеш ти сад ићи за мном,
али ћеш после поћи за мном.
Јов. 13, 36.

Лагано корача Христос, драга браћо.

Он бира место где ће стати својом светом ногом, јер он неће да стане у крв. Он бира уске стазе на земљи, стешњене грехом, јер он не може да иде широким имањем греха. Он се провлачи између разбојника, гуран њиховим лактовима, јер он мора да се пробије напред.

Гле, долази Христос међу нас као гост, рецимо, и пита нас за пут!

„Покажите ми пут без крви, без греха и без разбојника!”.

Какав би му одговор могли дати? Где би нашли пут, достојан стопа Његових? Кад би проврила сва усахнула крв из земље, земља би представљала један океан крви. Кад би букнуо пламен из сваког места обесвећеног грехом, земља би се претворила у један пламени пакао. Кад би васкрсли сви мртви разбојници и упарадили се на земљи са живим, земља би била једна непроходна шума људских тела.

Не би му могли рећи: Иди, Господе, кроз градове. Јер градови значе збир и близину. А збир и близина изазива и појачава грех.

Не би му могли рећи: Иди, Господе, кроз села. Јер нема села, које не личи на Гадаринску страну, склониште злих духова.

Не би му могли рећи: Иди, Господе, кроз шуму. Јер шума је стари савезник и јатак разбојника. У шуми је Каин убио Авеља.

Не би му могли рећи: Иди, Господе, морем. Јер море је гробница пирата и пустолова и ратне славе.

Не би му могли рећи: иди, Господе, ваздухом. Јер и из ваздуха је човек вршио злочин над братом својим.

Ми, обични смртни корачамо без страха и зазора стопама паса и тигрова и хијена и камила. Но ко би од нас смео Христу предложити: Иди, Сине Божији, стопама, којима ми идемо? Нико. Једно би му само сви могли рећи:

- Не долази, Господе, док се не сагради пут за Тебе! Ми, обични смртни, можемо преданити у свакој кући. Но ко би од нас умео дати одговор Христу на питање: Где је кућа у којој би ја могао преданити?

Ја, ти, и он дали би му три разна одговора.

Ја би му рекао: Ти си цар, Господе, иди у царске дворове! Но ја бих се преварио. Зар су царски дворови мало бивали гадаринске стране, склониште бесова? Зар код Ирода и Нерона да гостује Христос?

Ти би му рекао: Иди у храмове, Господе, ти си првосвештеник. Но ти би се преварио. Како би могао преданити Христос у храму опкољеном мртвачким костима и упрљаном нечистим молитвама и глупим жељама?

Он би му рекао: Ти си, Господе, пријатељ сиротиње, иди рибарима у кућу као што си ишао Петру и Андреји. Но ко јамчи, да ће га рибари понудити рибом, а не змијом? Или можда би му он рекао: Иди, Господе, богаташима у кућу, као Закхеју и Никодиму. Но ко зна, да ли ће се у кућама претрпаним мебелом и грехом наћи ваздуха за Христа? Ко зна, да ли ће се у домовима пуним слаткиша наћи која мрва хлеба за Христа?

И тако би се преварили и ја, и ти, и он. Где год би Христос стао ногом, из стопе његове оживела би сва историја тога места од постања. Кад би га ја увео у царски двор и сагледао све оно што оживи пред погледом његовим, ја бих се застидео. Застидео би се и ти с Христом у храму, застидео би се и он, с Христом међу сиротињом.

Но и ја, и ти, и он - кад би се добро обазрели око себе, и могли би дати један одговор Христу: Иди, од нас, Господе, јер још није међу нама сазидан дом достојан Тебе.

Не би се мање мучили с одговором ни на Христово питање:

- У које време да вам дођем? Јер које је време на земљи било без крви, без греха, и без разбојника? И само време кад се Христос појави на земљи, није било Христово време, но време злочина и Голготе. Једно би само могли одговорити Христу? Не долази, Господе, јер још није време Твоме доласку.

И тако, кад би се огласио долазак Христов, ми му не би знали ни пута показати, нити дом за становање понудити, нити време означити. Ми би се збунили и застидели, као што се збуне и застиде грађани једне мале варошице, када се огласи долазак Владаоца у њихову средину. Дотле безбрижни и самозадовољни паланчани уздижу своју паланку и хвале њене дражи и њено богатство. Но на глас о доласку Владаоца њима се тек тада отворе очи, и они виде оно, што дотле нису видели, и осете оно, што дотле нису осећали. Тек тада виде они ништавило и беду своје средине, виде неокречене куће, проваљене улице, нечиста дворишта, сплетене кметове, трапаве служитеље, смешне паланачке помодарке, босоногу децу, и све, - све остало, што може да чини савршеним мизерију и ништавило једнога места. И дубок осећај стида наишао би на бедне домаћине. И они би радо поручили Владаоцу, да не долази, кад би то Овога могло задржати од пута.

Исти је такав случај са Христом и нама. Док се још није огласио долазак Христов, ми гордо мислимо: Нека дође, у свако време ми имамо чистих путева, којима ћемо Га водити, и чистих домова, где ће становати. Ми имамо лепших улица него што је Јерусалим имао, и имамо лепших кућа него Тир и Сидон. Можда би се Христос зачудио техници наших улица и отмености наших кућа. Нека дође Он и свих 12 апостола Његових, нећемо се застидети. Нека дође и Он, и Бог Отац, и Дух Свети, - ми се нећемо застидети.

Но, рецимо, огласи се долазак Христов и ми се тад размислимо дубље. Пред погледом Христовим на свима се тајнама ломе печати и из стопа Његових васкрсава историја тих стопа земље од прапочетка до данас. И Христос би гледао заједно с нама грех и крв сваке стопе земље, коју смо ми застрли глатком калдрмом.

Ми би се сетили, да Му бацамо цвеће и застиремо ћилимове. Но узалуд; то је чињено и у Јерусалиму при уласку Христовом, па је Христос остао равнодушан према томе. Данас, двадесет векова после тога, зар опет да дочекујемо Христа детињски, цвећем и шаренилом? Зар не би могли изнети му на сусрет чиста срца и узвишене духове и добра дела као зрели људи?

Требало би га поздравити при сусрету једном изјавом, једном једином, која би Му створила радост:

Господе, код нас нема невино просуте крви, и нема греха, нити разбојника. Но то не би могли учинити, а да не лажемо, а ко сме лагати пред Оним, који не само зна, но гледа истину.

Да ли да му правимо тријумфалне капије? Како је то мизерна мисао у вези са Христом. Тријумфалне капије се праве онима, који се могу провући испод њих. Но зар Христос није виши од највиших тријумфалних капија? Носиоци земаљске славе траже тријумфалне капије, а Христос је носилац небесне славе. Небесни свод је њега достојна тријумфална капија.

И ми би се окренули десно и лево тражећи један дом, где би могли увести Христа. Дом треба да је украшен чистим срцима и узвишеним духовима и добрим делима. Где да се нађе такав дом. Има домова пуних шарених крпа и шарених срца и површних духова и жалосних дела, но где да се нађе дом пун онога што Христос воли?

Па онда: ко да изађе напред и стане пред лице Христово? Пред земаљске цареве и краљеве напред излазе богаташи, и ратници, и свештеници. Још се препиру, ко ће стати ближе до Његових Величанстава. Но пред Христа нико се од њих не би истрчавао. Напротив, они би се гурали уназад и тражили место што удаљеније и што склонитије од погледа Његових. Јер ко може издржати погледе бистре као извори на Алпима, и пламене као муње у црним облацима?

Па онда: ко да пружи руку своју и рукује се са Христом у име свију? Чија је рука толико чиста, да се сме дохватити руке Сина Божијег? Чија је рука толико снажна, да се дохвати до Христа, а да му се цело тело не затресе, као кад се дохвати до галванске струје?

Да истакнемо напред децу! Можда би дошли на ту мисао.

Но ни то не би било достојно. Пре две хиљаде година Христос је налазио радост само на деци. Данас Он жели да види зреле људе, којима би се зарадовао као деци.

И ми би се збунили. И стид би обузео душу нашу због неслућене сиромаштине света. И ми би се гневили на људе и на себе, на оне који иду напред и на оне који ходе позади. И кршећи руке ми би с погњуреним погледом и обореном главом викнули: Господе, не долази к нама, ништа није спремно за дочек Твој! Ми смо сиромашни и грешни.

Но докле да држимо Христа у прогонству? Није ли ова земља више Његова кућа него наша? Не стоји ли Он ближе Богу, домаћину света, него ми? Нисмо ли ми и сувише дрски кад се правимо господарима у туђој кући, из које смо протерали домаћина и његову најмилију и најсроднију чељад.

А Христос је најмилији и најсроднији Богу Оцу.

Ко је Христос? Ко је тај човек, да ми после двадесет векова морамо водити рачуна о Њему?

То је основно добро, којим људи живе. Без тога добра свет би се поново вратио у првобитни хаос. Кад је зло претило да поремети равнотежу света и да све ствари баци у мрак хаоса, појавио се један човек, од Бога послат, од земље одгајен, од људи непризнат, човек који се легитимисао као син Божији моћном речју и моћним делима. Дошао је био међу своје, но своји га не примише но презреше и одбацише, али Бог учини од тога одбаченог камена темељ целој људској историји.

Тај човек није био као други људи, који се односе ропски према себи и један према другом. Не; то је једини слободан човек, који је ходио по земљи; Он се опходио очински са добрима, а господарски са злима. Он се кретао у овоме свету не као најамник но као прави домаћин у своме дому. Најамнику је стало до тога да се наједе и напије, ма сви остали око њега гладовали. Јер најамнику је свеједно, остала кућа или пропала; за њега је главно, да он не пропадне. Домаћин се пак брине о целоме дому, и о свој чељади у дому и њиховом благостању више но о себи.

Христос! То име је постало синтеза свих највиших идеала светских. Слобода, разум, љубав, вера, рад, - све се то налази у једном имену, - Христос. То име је постало и симбол и покровитељ сваке узвишене мисли, сваког племенитог осећаја, свакога прегнућа, које служи општем добру. То име је пророчанство, још неостварено, пророчанство свега идеалнога. Сви ће се идеали у свету реализирати, - то означава име Христос. Сви ће се људи осетити једнога дана као синови једнога Оца.

Слобода ће се зацарити међу људима и љубав ће завладати над људима. Ропске душе ће се пренути и слобода ће ући у њих.

Доћи ће време, кад ће се за прокаженог сматрати човек, који не верује у Бога.

Доћи ће време, кад ће сви људи мислити и радити о добру свих. Слаби ће бити надахнути снагом, а мишице силних малаксаће. Малени ће погледати у звезде и порашће, а високи ће видети Бога и спустиће се.

Зарашће ране увређених и утеха ће доћи неутешним.

Вратиће се из прогонства прогнани правде ради, и миротворци ће бити вође људи.

Заблудели синови напустиће свиње и храну свињску и са скрушеним срцем упутиће се своме Оцу, да потраже боље друштво и бољу храну. Заблуделе кћери вратиће се са клизавог пута, куда их вуче мрак у очима и у разуму, и окренуће се ка Истоку, одакле ће Сунце осветлити њихово лице и преобразити њихову мисао.

Зеленашима се неће знати гроб на земљи, ни тврдицама име међу синовима људским.

Крвницима ће крв замутити памет, а златождери ће угнилети у златним сандуцима. И кад гробар откопа гроб златождера, он ће истрести смрад из сандука, а сандук ће однети кући,

Клеветницима ће се напунити уста црва под земљом, а интригантима змије ће се обавијати око ногу и змијина јаја лежати на језику.

Мртви гурмани служиће за храну живих гурмана, који гмижу по земљи и пирују по гробовима.

Нови људи родиће се на земљи, и о старим људима причаће се као о страшилу.

Чело тих нових људи биће високо и блиставо од мисли, а срце топло од љубави.

Похотљиво месо ће престати да личи на негашен креч, који све већма букти што се више у њ воде сипа. Разум ће укротити црвену бестију у жилама и упрегнуће је у своја кола.

Умукнуће све дисонанце у свету и једна неисказана хармонија разлиће се по овој огрубелој планети.

Племенитост ће избити из своје тамнице на површину, а грубост ће потонути на дно.

Зло ће бити побеђено и добро ће тријумфовати.

То је пророчанство Христово.

Да ли је се оно остварило? Није.

Да ли ће се остварити? Видећемо.

Да није време демантовало Христа? Застанимо.

Зидине једнога града источњачког биле су дебеле девет, а високе педесет метара. Над једном капијом стајало је написано: Град Нинива, којој је друкчије име Будућност. Но време је збрисало ту гордост људску. Данас и најмањи ветрић кад пирне титра се са прахом бившега града. Хиљаде градова у Азији и Европи данас се пре могу назвати Будућност, но мртва Нинива.

Наш двадесети век почео је да личи на стару Ниниву. Тек је освануо он је се представио свету: Мени је име Будућност. Он се рекламирао као век мира и културе. Међутим на сваке три досадашње године долази по један рат. На својим капијама он је одмах показао натпис: Рад и човекољубље. Међутим најинтересантнији његов досадашњи рад односио се на човекоубиство.

Зар није демантован Христос нашим веком? Нисмо ли ми били сведоци у овој прошлој години свега онога, што демантује Христово пророчанство? Нисмо ли ми у овој другој деценији двадесетог века доживели времена прехришћанска?

Заиста, поновило се једанпут више све оно, о чему смо ми улазећи у XX век мислили, да је беcповратно припало прошлости, као и слава Ниниве. Дигао се човек на човека и народ на народ. Нагомилане су гвоздене машине, пуне притајеног огња, намењеног за груди непријатељске. Човек је човека убијао и од тог убијања осећао нарочиту сласт. Земља је поплављена од крви, и одебљана од меса људског. Година је дана, како су умукли људски језици и како се људи разговарају звеком гвожђа. Годину дана посматрају гавранови мајке у црнини и гракћу: - Ми познајемо месо ваших синова! Сестре премећу рањенике и међу бледим лицима њиховим траже лице своје браће. Удовице са крвавим очима од суза гледају како им се растура тек савијено домаће гнездо и бежећи од мисли о прошлости крију погледе од будућности. Сирочад тепају још имена мртвих очева и као иглама убадају мајку питањима: - Кад ће доћи отац? Старци се храбре пред децом, но у самоћи јецају и болом се својим хране. И сав бол постаје дубљи, кад га још и неправда удуби. Дипломати се играју народима као фигурама од шаха. Беспосленици се привлаче за ратницима и купе из крви сребрне и златне колуте. Шпекуланти су од рата створили трговину, која им доноси богатство и радост. Незаслужни се виком дижу изнад заслужних. И још тежи постаје бол, кад се погледа у пустош од огња, који је попалио људска обиталишта, и на пустош од болести, која је мучки хиљаде жртава уморила, и на страховиту поворку људи, са избијеним очима, и скрханим ногама, одсеченим рукама, изгњеченим ребрима, и на отечена и промрзла, на изгладнела и јехтичава тела, која су пре годину дана била свежа и снажна. А најтежи бол бива, кад се човек сети, да се све то дешава у XX веку. И ми онда с бескрајним болом стављамо питање: Где је Христос? и: Да није остао он 20 векова далеко од нас? Да није на Голготи заједно с Његовим телом за навек распета и Његова мисао? Да ли штогод још уопште значи за људе то име, Христос?

Судимо, браћо, лагано и судићемо правилно. Под притиском моменталног бола ми застиремо својим песимизмом целу људску историју. Кад нам бол обоји Сунце црном бојом, ми онда кроз ту боју гледамо цео живот. Судимо лагано, јер и Христос корача лагано кроз историју. Лагано као дубока река, за коју би дете помислило да се не миче, но на којој човек не би могао направити бране. Лагано као жито, које посејеш у јесен, и у зиму мислиш да је мртво. Још није дошло пролеће семену Христовом. Дуг је пут Христов, он се простире до краја људске историје. Кад би журио, заморио би се, пао би на по пута, и остао. А кад лагано иде, иде поуздано. Дуг је пут Његов, зато су лагани кораци Његови.

А и тежак је пут Његов. Зато лагано корача. Кроз баре од крви, кроз мрак од греха, и кроз трње од разбојника Он се пробија. Узак је Његов пут и многи се пали грешници налазе у амбису с обе стране Његовога пута; Он мора да се сагиње на обе стране, да их диже и вуче за собом и да иде напред. Зато лагано корача.

Он лагано корача, јер је Његов идеал далеко. Идеал је Његов крајњи идеал историје, и њему је место на крају историје. Христос није проповедао један идеал, који се постиже за 24 часа. Не; Његов идеал захтева цео век једнога човека и цео век човечанства. Један човек може да достигне идеал Христов за свога живота, но човечанство је још далеко од свога краја, зато је још далеко од Христовог идеала. Христов идеал достигли су апостоли, и мученици, и сви они хероји, који су своју мисао и своје срце ставили у службу Богу на срећу људи. Но колико је то њих свега: стотине, хиљаде, - не више, а то значи: они су ипак увек још у мањини у свету, зато увек још у свету претеже мржња над љубављу, и неразум над разумом. Зато се и не осећа да Христос иде. Но кад Христова мањина постане већина, онда ће на теразијама живота претегнути љубав и разум, и Христово пророчанство биће остварено.

Један човек зидао кућу. Зидао је 5-6 недеља и сазидао 5-6 спратова. И свет зинуо од чуда, и обасуо хвалом домаћина те куће. - „Украси нам варош” - рекоше сви. Но прође 5-6 месеци и кућа се проломи и стропошта. Свет пролажаше поред жалосне хрпе од материјала и гунђаше: - Тако је кад се зида на брзу руку и ради ренте!

Није тако с кућом, коју Бог зида и којој је Христос темељ, а сви људи цигле. Огромне су размере те куће. Материјал је пробран. Сваку циглу треба пробрати и отесати. Кад човек прође поред те огромне грађевине, рекао би: - Никад то неће бити готово. Но грађевина се готови лагано и постојано. То није кућа ради ренте, то је кућа ради куће. Зато није тешко веровати, да ће она морати бити лепа.

Христос се бори, зато лагано корача. Он се бори с грешницима и безбожницима, и после сваке победе корачи један корак напред. Његова мањина то је црква војинствена, јер она војује заједно са Христом против зла у свету. Бог помаже тој мањини, јер окреће свако зло на добро. Тако, да моментални триjумф неправде или неразума или мржње у свету не враћа, но само зауставља за моменaт Христа и његову мањину. Црква Христова говори против рата у свету, но она зато што још представља мањину не може да га спречи. Тек кад рат и преко њене воље избије, она се ставља на страну праведнијег борца. А Бог, који из најтрулијег земљишта пушта да расту најмиришљивије биљке, окреће и рат на добро, пуштајући да на његовој мизерији никне понека добра биљка. Овогодишњи рат донео је слободу оној земљи, у којој је Христос највише био понижен, у којој је он највише клецао и застајкивао, те и поред крви и бола и ужаса ратнога Христос је ипак и у овој години учинио један лаган корак унапред.

Лагано корача Христос, но кад би Га ми пустили Он би корачао брже.

Ја и ти смо криви, пријатељу мој. Ја и ти смо заградили пут Христу, ја својом добићу, а ти својом слашћу. Ја тражим од сваке ствари добит, а ти тражиш од сваке ствари сласт. Зар није тако? И док ми цедимо и сисамо овај свет, Христос стоји за нашим леђима и не може од нас да корачи.

И криве су непокајане Тамаре и Магдалене, незагашени креч, који се пуши и заудара. Насред пута стоји кречана, из које избија дим и рђав задах. Христос стоји и чека, и не може да корачи.

И криве су Јуде и Борџије, противници добре ствари Христове, они који траже максимум добра од света, а дају му зато максимум зла. Христос неће лагано корачати, но летеће као зрак јутарњи кроз етар онда, кад сваки човек буде чинио свету максимум добра, и захтевао од света минимум добра.

И криве су тврде главе и тврда срца; тврде главе, које своју тврдоглавост називају генијалношћу, и тврда срца, која своју тврдокорост називају карактерношћу. У тврде главе не улази разлог Христов, а у тврда срца не улази љубав Христова.

Крив је цар, који жуди за туђом круном, и муж, који се пашти за туђом женом, и богаташ, који пружа руку за сиротињском крајцаром.

Крива је мржња, која побада коље на путу Христовом, и интрига, која преплиће то коље прућем, и лаж која служи за кров плоту, и тупа уображеност, која се смеје Христу преко плота.

Двадесет векова још ће проћи, и рањав и искрвављен Христос корачиће још двадесет корака, лагано и опрезно провлачећи се кроз плотове од разбојника. А као стара Нинива лежаће наш горди век у рушевинама, на које ће век четрдесети гледати с ужасом и сажаљењем. Но наш пепео падаће на лице живих и шаптаће им: Ви сте деца наша, не страшите се од нас! Ви сте срећни зато што смо ми били несрећни. Ви сте праведни зато што смо ми били неправедни. Ви сте хришћани зато што смо ми били нехришћани. Ви сте људи зато што смо ми били гориле. На нашем искуству ви сте се научили. На нашем неразуму ви сте се уразумили.

Претегне ли тада добро над злом Христос ће се зацарити у свету у царству Божијем. Буде ли пак и тада још зло јаче од добра, Христос ће лагано корачати корак по корак напред, крчећи себи пута, као и данас. И као и данас ходиће Он као сенка за немилостивим, који газе ногама по лицу своје браће, и говориће им својим кротким гласом: Благо милостивим, јер ће бити помиловани.

И стајаће Он као провиђење на ратним пољима, усред рике оружја, и говориће: Благо миротворцима, јер ће се синови Божији назвати.

И пратиће праведнике, на правди гоњене, пратиће их као анђео хранитељ и тешити: Благо изгнанима правде ради, јер је њихово царство небесно.

И одважно ће стати пред оне, који Његово име гоне и презиру и добациће им у њихово злобно лице: Такви су побили све пророке, и све добротворе људи увредили.

О Христе, велики је оптимизам твој! Нас кад заболи мали прст ми постајемо песимисти. А твоја вера у победу добра не малаксава ни онда, кад ми сви забодемо по један трн у тело твоје.

Мали су и блиски циљеви наши, зато их ми достижемо трчећи. А твој циљ је велики и далек, и Ти корачаш корак по корак. Господе, упути нас к циљу твоме. Баци бар сенку твога разума на наш разум, и ми ћемо бити довољно разумни; и баци бар сенку твоје племенитости на наше срце, и срце ће наше постати чисто. И ми ћемо видети Бога, као што си га Ти гледао кад си ходио по земљи под крстом и трновим венцем; и ми ћемо живети Богом, као што си Ти њиме живео, у јединству с Богом чинићемо чуда велика као што су твоја била. Већ је време да свет сазри. Обасјај нас твојом светлошћу, јер у хладу ништа не зри. Под зрацима твојим наш ће разум постати зрео и наша ће душа порасти велика. И ми ћемо бити једно с Тобом, као што си Ти, Господе, једно с Оцем небесним. Амин.

Св. Николај Жички