ЗАШТО СЕ ХРИСТОС МОЛИО У ГЕТСИМАНСКОМ ВРТУ?СВ. ЈОВАН ШАНГАЈСКИ И САНФРАНЦИСКИ

Господ, обавивши са Својим Ученицима Тајну Вечеру и давши им Своје поуке, пошао с њима на Маслинову Гору (Мт 26,30, Мк 14, 26, Лк 22,39). Путем је Он наставио да казује Своје последње поуке, након којих Се обратио Небеском Оцу с молитвом за Своје ученике и за оне који поверују речи њиховој (Јн 17). Прешавши Кедронски поток, Господ је са ученицима ушао у Гетсимански врт, где Се и пре с њима састајао (Мт 26, 36, Мк 14, 32, Јн 18,1-2). Овде је Он оставио Своје ученике, осим Петра, Јакова и Јована, рекавши им да седну, док Он оде да Се помоли. А Сам је са Петром, Јаковом и Јованом отишао мало даље. Хтео је да Се што више усами, знајући све што се мора збити, Он је почео да Се жалости, ужасава и тугује (Мт 26, 37, Мк 24, 27) и рекао је онима који су били с Њим: „Жалосна је душа Моја до смрти, останите овдје и бдите са Мном“. И отишавши мало даље, пао је лицем Својим на земљу и молио Се. Двапут је Господ прекидао Своју молитву – долазио је Петру и синовима Заведејевим. Авај! Они су били ту, али нису бдили сан их је савладао. Залуд их Божанствени Учитељ убеђивао да бдију и моле се, да не падну у напаст. „Дух је срчан, али је тело слабо“ (Мт 26,41; Мк 14,38). Ученици би опет заспaли, чим би Спаситељ одлазио од њих да би наставио Своју молитву, која се окончала тек онда кад се приближио час предавања Сина Човечијег у руке грешника. Молитвена напрегнутост Исусова достигла је највиши степен облио Га је крвави зној који је капао на земљу (Лк 22, 44). За шта се тако пламено молио Исус? За шта је молио Оца, три пута падајући лицем Својим на земљу – „Ава Оче Мој, све је могуће Теби, пренеси чашу ову мимо Мене, али опет не како Ја хоћу него како Ти, не Моја воља да буде, него Твоја. – Оче Мој, а ако не може да ме мимоиђе ова чаша да је не пијем, нека буде воља Твоја“. Господ Исус Христос био је Богочовек. Божанска и људска природа, не сливши се и не изменивши се, „нераздељиво и неразлучно“ (догмат Халкидонског сабора) сјединили су се у Њему у једној Личности. У складу с две природе, Господ је имао и две воље. Као Бог, Господ Исус Христос је био једносуштан Богу Оцу и имао је са Њим и са Светим Духом једну вољу. Али као савршени човек, који се састоји ао од душе и тела, Господ је имао и људска осећања и вољу. Људска воља Његова у потпуности се потчињавала Божанској. Господ је потчинио своју човечанску вољу Божанској – хтео је једино да испуни вољу свог Небеског Оца (Јн 5, 30), духовна Му је храна била – да твори вољу Онога који Га је послао и да изврши дело Његово (Јн 4, 34). А требало је обавити дело ни са чим неупоредиво, пред којим ће задрхтати чак и безосећајна, душе лишена, природа. Требало је човека искупити од греха и смрти, васпоставити јединство човека са Богом. Требало је да безгрешни Спаситељ узме сав људски грех, да би Он, не имајући личних грехова, осетио тежину греха целог човечанства и тако узјадиковао због њега како може само савршена светост, која јасно осећа чак и најмање одступање од заповести и воље Божије. Требало је да Онај, у Коме је ипостасно било сједињено Божанство и човечанство, Својим светим, безгрешним човечанством окуси сав ужас удаљавања човека од његовог Творца, раскида греховног рода људског са извором светости и светлости – Богом’. У том моменту морала се лично пројавити дубина пада човечанства, јер ће човек, који није хтео да се у рају покорава Богу и који је послушао онога који је Бога клеветао – ђавола, сада устати са Свога Божанственог Спаситеља, оклеветаће Га, и прогласивши Га недостојним да живи на земљи, обесиће Га гласивши Га недостојним да живи на земљи, обесиће Га на дрво између земље и неба, чиме ће Га подвести под проклетство. Богом дарованог закона (Зак пон 21,22-23). Требало је да безгрешни Праведник, одбачен од грешног света, за који је и од кога је страдао, опрости човечанству тај злочин и обрати се Небеском Оцу с молитвом да и божанствена Правда опрости човечанству које је заслепео ђаво то одбацивање сопственог Творца и Спаситеља. Таква света молитва није могла не бити услишена, таква сила љубави морала је сјединити извор љубави, Бога, с онима који макар сада осете ту љубав и, схвативши колико су се до сад људски путеви удаљили од путева Божијих, снажно и одлучно реше да се, кроз Спаситеља који је на Себе примио људску природу, врате Богу Оцу. И дошао је, ево, час, кад све то треба да се збуде. Кроз неколико сати на крст пропети Син Човечији све ће привући Себи својим самопожртвовањем. Под притиском Његове љубави неће моћи да одоле огреховљена срца људска. Љубав Богочовекова разбиће камен људских срдаца. Они ће осетити своју нечистоту и таму, своју ништавност, и само упорни богомрсци неће пожелети да се просветле светлошћу Божјег величанства и милосрђа. Сви пак који се не одврате од Оног који их призива, озарени светлошћу љубави Богочовекове, осетиће своју удаљеност од Творца који их воли и пожелеће да се сједине с Њим. И десиће се, невидиво, највећа тајна – човечанство ће се обратити свом Створитељу, а милосрдни Господ ће с радошћу примити оне који ће се од клеветника ђавола враћати свом Прволику. Разрушила се преграда непријатељства. „Милост и истина сретоше се, правда и мир целиваше се“, – правда се јавила с небеса, јер је од земље на крсту заблистала ваплоћена Истина – Наступио је час кад је све то морало да се испуни. Свет још није ни слутио величанственост наступајућег дана. Пред погледом Богочовековим откривено је било све што треба да се збуде. Он је Себе добровољно жртвовао ради спасења људског рода. И сада је дошао да се последњи пут у самоћи помоли Свом Небеском Оцу. Овде ће Он принети ту жртву, која ће спасити род људски, – добровољно ће дати Себе на страдања, предаће Себе под власт таме. Па ипак, та жртва неће бити спасоносна ако Он буде осећао само Своја лична страдања – Он мора бити рањен оним греховним ранама од којих страда човечанство. Сви греси, почев од Адамовог преступа до оних који ће се збивати онда кад загрми последња труба – сви велики и мали греси људски јавили су се пред његовим духовним погледом. Као Богу, Њему су они свагда били познати, – „све је пред њим откривено“, – али сада сву тежину и мрскост њихову осећа и Његова људска природа. Он страда онако како сами грешници не страдају, пошто они својим огрубелим срцем ни не осећају колико грех погани човека и удаљава га од његовог Творца. Страдање Његово још је јаче с обзиром да Он види ту огрубелност и осуровелост срдаца, да су људи „ослепели срца своја, да не виде, и не желе да чују ушима својим и да се обрате, да би их Он исцелио“. Он види да се сав свет одвраћа од Бога Који му је дошао у људском обличју. Иде час и већ је настао (Јн 16,31) када ће се разбежати чак и они који су Га до малопре уверавали у своју спремност да за Њега положе своје животе. Сам ће на крсту висити Богочовек, засут кишом поруга народа који ће доћи да гледа такав призор. Само неколико душа Му је остало верно, али и оне својом немом тугом и беспомоћношћу увећава]у страдања љубвеобилног срца Дјевиног Сина. Ниоткуда помоћи… Истина, ни у тим тренуцима Он није сам, јер Отац је са Њим свагда (Јн 8,29,10,30). Али, даби осетио сву тежину последица греха, Син Божији ће добровољно допустити својој човечанској природи да осети и ужас раздвојености од Бога. Тај стравични трен биће неподносив за свето, безгрешно биће. Силни крик отеће се из уста Његових: „Боже Мој, Боже Мој, зашто Си ме оставио?“ И предвиђајући тај трен света душа се пуни ужаснућем и узбуђеношћу. Још пре, кад су Исусу дошли Јелини да би Га видели, Он је Својој Човечанској природи допустио да осети приближавање тог страхотног часа. Кад су му дошле „овце из другог тора“, Богочовек је видео да је већ близу час кад ће Му, на крст подгинутом, прићи. Задрхтала је човечанска природа, смутила се душа Његова. Али Исус је знао да је без страдања немогуће спасење људи, да ће без страдања Његова земаљска делатност оставити исто тако мало трага као и зрно које је дуго лежало на површини тла, све док га сунце није осушило. Зато се Он тада одмах обратио Оцу, да Отац не дозволи да људске слабости не овладају свим мислима и жељама Његове човечанске природе: „Сада је жалосна душа Моја, и шта да кажем: Оче, спаси Ме од часа овога. Али због овог часа сам и дошао“. И, ободривши Се сећањем на то због чега је Он дошао на земљу, Христос Се моли да се испуни воља Божја – спасење људског рода: „Оче, прослави име Твоје“ -прослави га на земљи, међу људима, покажи Себе не само као Творца, него и као Спаситеља (Св. Василије Велики, „Против Евномија“, књ. 4). „И прославио сам, и опет ћу прославити“ – чуо се глас с неба, јавивши да наступа време испуњења од века скривене Божје Тајне (Кол. 1 ,26; Еф. 1, 9; 3, 9).И ево, сада, то је већ наступило. Ако је и пре дрхтала и узбуђивала се људска природа Христова при мисли о оном шта долази, шта она сад осећа, кад Се Он у очекивању Својих непријатеља и издајника последњи пут насамо моли Богу? Господ је знао да ће свака Његова молитва бити услишена (Јн. 11, 42), знао је да ће, ако замоли оца да Га избави од мучења и смрти – Он послати више од дванаест легиона ангела (Мт. 26,53), да Га одбране. Али, зар је Он за то дошао? Зар за то да би се у последњем часу одрекао од испуњења онога што је Сам Он предјавио у Светом Писму? Па ипак, дух је бодар, али је тело слабо. Духом гори (Рм. 12,11) и сада Исус, желећи само једно – да испуни вољу Божју. Али по самој природи својој човечанско јестество се гнуша страдања и смрти (“Тачно изложење православне вере“, књига III, главе 18,20,23,24; Блажени Теофилакт; Јованова „Лествица“, Беседа шеста, „0 памћењу смрти“). Добровољно је Син Божји примио ту немоћну природу. Он сам Себе предаје на смрт ради спасења света. И Он побеђује, мада осећа страх смртни како се приближава и гнушање према страдањима (“Лествица“, тамо; Блажени Августин; „Тачно изложење православне вере“, књига 3, 24). Сада ће та страдања бити нарочито ужасна, не толико сама по себи, колико због тога што је до дна потресена душа Богочовекова. За Њега је неизрециво тешко да на Себе прими људски грех. Тај грех дави Исуса, чини престојећа страдања неподносивим. Христос зна да ће, кад страдања буду на врхунцу, Он бити сасвим сам. Не само да међу људима нико не може да их олакша „чеках неког да се сажали и не нађох га, и погледах и не би помоћника, и помислих – и нико ме не заступи“ (Пс. 68,21; Ис. 63, 5) – него ће Му чак, да би потпуно осети тежину грехова, бити допуштено да осети и тежину раздвојености од Небеског Оца. И у том тренутку његова људска воља може да пожели да избегне страдања Да не буде! Нека се ниједног грена Његова људска воља не размимоиђе са Божанском. За то и моли Богочовек Свог Небеског Оца Ако је могуће да човечанство васпостави своје јединство са Богом без новог страхотног преступа против Сина Божјег (Св Василије Велики, „Против Евномија“, књ. 4) боље би било да не буде тог часа. Али, ако само тако човечанство може бити поново привучено свом Творцу, нека се и у том случају испуни благовољеније воље Божје. Нека буде воља Његова, и нека човечанска природа Исусова чак и у најужаснијим тренуцима не пожели ништа, осим једног – испуњења воље Божје, савршавања Божјег домостројитељства. Управо о томе Се и молио Христос у Гетсиманском врту, „са силним вапајем и са сузама у дане тела Свога приносио молитве и мољења Ономе који Га може спасити од смрти“, по речи Светог Павла. Oн је принео молитве и мољења Ономе Који Га може спасити од смрти, али се није молио за избављење од смрти. Као да је овако говорио Господ Исус Христос Свом Божанственом Оцу: „Ава, Оче Мој, Оче Онога Кога Си послао да у једно сабере народ Израиљски и расејану децу Божију – народе незнабожачке, да би из двоје саздао једног новог човека, и посредством Крста их помирио са тобом. Све је могуће Теби, могуће је све што одговара Твојим безграничним савршенствима. Ти знаш да је људској природи својствено да се гнуша страдања, да човек хоће свагда да „види дане добре“ Али онај који Тебе љуби свим срцем, свом душом својом и свим разумом свијим, жели само оно што је угодно Твојој вољи, доброј и савршеној. Ја, Који сам на земљу дошао ради испуњења Твоје премудре воље и ради тога узео удео у телу и крви, примивши људску природу са свим њеним немоћима, осим греховних, такође бих желео да избегнем страдања, али само под једним условом – да то буде по Твојој светој вољи. Ако је могуће да дело домостроја буде обављено без новог страшног злочина од стране људи, ако је могуће да не осећам та душевна страдања којима ће се кроз неколико часова придружити ужасна страдања људског тела, ако је то могуће – избави Ме онда од испитања и искушења која су већ наступила и која тек предстоје. Избави Ме од неопходности да осетим последице Адамовог преступа. Али, ову молбу Ми намеће немоћ Моје људске природе, а нека буде тако како је угодно теби, нека се испуни воља не немоћне људске природе, него Наш заједнички, предвечни свет Оче Мој! Ако је по премудром домостроју нужно да Ја ту жртву принесем, Ја Се тога не одричем. Али молим само за једно: да буде воља Твоја. Да буде воља Твоја свагда и у свему. Како је на небу Моја, Твог Јединородног Сина, и Твоја воља -једно, нека Моја човечанска воља овде, на земљи, ни Једног трена не пожели нешто противно нашој заједничкој вољи. Нека се испуни оно што смо решили пре стварања света, нека се збуде спасење људскога рода. Нека се искупе од ђаволског ропства синови човечији, нека се искупе најскупљом ценом – страдањем и самопожртвовањем Богочовека. И нека сва тежина људских грехова, коју ја примам на Себе, ни са тим везане душевне и телесне муке не узмогну да поколебају моју људску вољу која жели то – да се испуни Тоја света воља. Да са радошћу испуним Твоју вољу, да буде воља твоја“. „0 чаши добровољних спасоносних страдања Господ се помолио, као о недобровољној“ (недељна служба 5 гласа, 8 песма канона), показавши тиме два хтења двају природа, и молећи Бога Оца да људска воља Његова не буде поколебана покоравајући се вољи Божијој (“Тачно изложење православне вере’, књига 3, 24). С небеса Му се јавио ангео и крепио (Лк. 22,43). Његову људску природу, а савршитељ подвига, самопожртвовани Исус, молио Се још приљежније, обливајући Се крвавим знојем. И због Своје побожности, због Своје свагдање покорности вољи Очевој услишен је био Син Човечиji. Укрепљен и ободрен устао је Исус са молитве (’Тачно изложење православне вере“, књига 3, 24). Он је знао да се Његова човечанска природа неће поколебати, да ће Се ускоро са Њега скинути бреме људских грехова, и да ће својим послушањем Богу Оцу Он Њему привести заблуделу природу људску. Он је дошао ученицима и рекао: „Још спавате и почивате. Ево се приближио час, и Син Човјечији предаје Се у руке грјешника. Устаните, хајдемо! Ево се приближио издајник Мој. Молите се, да не паднете у искушење“ Излазећи у сусрет онима који су Му дошли, Господ је Себе добровољно предао у руке њихове. А кад је Петар, желећи да заштити свог Учигеља, ударио ножем слугу првосвештеничког и одсекао му ухо, Господ је исцелио слугу, а Петра опоменуо да Он Самога Себе предаје: „Врати нож свој на мјесто његово, јер сви који се маше за нож, од ножа ће погинути. Или мислиш да не могу умолити Оца Свога да ми пошаље више од дванаест легиона ангела? Како би се, дакле, испунила Писма да овако треба да буде?“ И добровољно испивши до дна сву чашу душевних и телесних страдања, Христос је прославио Бога на земљи – испунио дело по величини не мање од стварања света. Он је васпоставио палу људску природу, примирио Божанство и човечанство, и учинио људе заједничарима Божанске природе (2 Петр 1,4). Учинивши дело „које Му је Отац дао да испуни’, Христос Се и по човечанству Своме прославио оном славом коју је, као Бог, имао „пре постања света“ (Јн 17, 5) и сео човечанством Својим с десне стране Бога оца, чекајући да непријатељи Његови буду положени под ноге Његове (Јевр 10,13). Поставши за све оне који су Му послушни Узрочник вечног спаења (Јевр. 5.9), Христос и по узласку на небеса пребива „у две природе несливено познаван“ (Богородичин догм, шести глас), „две воље у двема природама имајући во вјеки“ (Васкршњи канон, глас пет, тропар осме песме), но прослављено тело сад не може да страда и нема потребу ни у чему, а у складу с тим његова људска воља ни у чему се не може разилазити са божанском. С тим телом Христос ће доћи у последњи дан да „суди живима и мртвима“, када ће као Цар, не само ио Божанству, но и по човечанству Своме, са свим Својим вечним Царством покорити Богу Оцу, да „буде Бог све у свему“ (1.Кор. 15,28).

ГЕТСИМАНСКИ ВРТ

Христова молитва.

Кад Исус са апостолима дође по ноћи на подножје Маслинове горе, уђе у Гетсимански врт, гдје је често с њима долазио и Богу се молио. Близу улаза у врт остави апостоле, а поведе са собом само Петра, Јакова и Јована, и уђоше у врт. Тада постаде тужан, јер се приближаваху Његове муке, и рече им: »Жалосна је душа моја до смрти. Останите овдје и будите будни.«
Он отиде мало даље, паде лицем на земљу и мољаше се Богу: »Оче мој, ако је могуће, нека ме мимоиђе чаша ова! Али опет не, како ја хоћу, него, како Ти хоћеш!« И кад устаде од молитве, поврати се ученицима и нађе их гдје спавају, па рече: »Зар не могосте један час да будете будни са мном? Бдите и молите се Богу, да не паднете у напаст, јер је дух храбар, али је тијело слабо.«
Онда опет оде од њих и помоли се Богу: »Оче мој, ако ме не може ова чаша мимоићи, да је не пијем, нека буде воља Твоја!« Па се врати ученицима и нађе их опет, гдје спавају, јер им очи бјеху отежале, и нису знали, шта би му одговорили:
Остави их, отиде и по трећи пут се помоли Богу говорећи исте ријечи. Обузе га смртни страх и још се усрдније молио; да крвави зној капаше са Његовог лица на земљу.. И јави Му се тада анђео с неба и крепио Га је.
Тада устаде од молитве, дође тројици ученика, који су опет спавали, и рече им: »Једнако спавате и почивате? Доста је; дође час; ево се предаје Син човјечји у руке грјешницима. Устаните, да идемо. Ево се приближи издајник мој.«
*
Тако почиње страдање Христово; Исус је страдао у име људскога рода, чије је гријехе узео на Себе. Зато је хтио да трпи на исти начин, како би и остали људи трпјели.


Хватање Исуса.

Јуда је знао, да Исус често долази на молитву у Гетсимански врт, и да је ноћу сам са апостолима, без народа. Зато дође овдје водећи чету војника и гомилу слугу фарисејских са буктињама, наоружаних ножевима и кољем, које су послали првосвештеници и старјешине, да Христа ухвате. Да би познали Исуса међу ученицима, Јуда им бјеше прије тога дао знак: »Кога ја пољубим,. онај је; држите Га и водите!«
Кад дођоше, Јуда приступи Исусу и рече: »Здраво, учитељу!« и пољуби Га. А Исус рече: »Јудо! Зар пољупцем издајеш Сина човјечјег?« Онда упита војнике: »Кога тражите?« — »Исуса Назарећанина«, рекоше они. Исус одговори: »Ја сам то. Пустите ове друге, нека иду.« Тада они приступише и метнуше руке на Исуса.
Кад ученици то видјеше, рекоше: »Господе, да бијемо мачем?« Петар је имао мач, те га извади, удари слугу првосвештеникова и одсијече му десно ухо. А Исус рече Петру: »Врати мач свој на мјесто његово, јер сви, који се маше за мач, од мача ће погинути. Зар да не пијем чашу, коју ми је дао Отац?« И дохвати се уха слугиног и излијечи га.
А људима, који су пошли на Њега, Исус рече: »Као на разбојника изашли сте с мачевима и с кољем, да ме ухватите, а сваки дан сам код вас сједио учећи у храму, и нисте ме ухватили; али сад је ваш час, и област таме.
Тада Га они ухватише, свезаше и поведоше. А ученици Га оставише сви и разбјегоше се.
*

Исус није хтио да избјегне своје страдање, јер је драговољно хтио, да се жртвује за људски род. Зато се није бранио, нити је дао апостолима, да Га бране, већ се мирно предао, да Га воде у руке непријатеља. Он је знао, да Себе треба да жртвује ради спасења људског рода.

О НЕБЕСКОМ ЗАСТУПНИШТВУ ПРЕСВЕТЕ БОГОМАТЕРЕ

Пресвета Владарка Богородица је - наша небеска заступница и покровитељка. Зато треба да јој чешће прибегавамо са молитвама. Она је - утеха ожалошћених, заштитница увређених, милосрдна покровитељица сирочади и немоћних, а целог рода хришћанског - чврста и необорива заштита, покровитељка и сила.

Зато Свети оци постављају као правило свима који желе да се спасу, да чешће и усрдно читају молитвени поздрав арханђела Гаврила Божјој Матери: Богородице Дево, радуј се, благодатна Маријо, Господ је с Тобом. Благословена си ти међу женама и благословен је Плод утробе Твоје, јер си родила Спаситеља душа наших.

Свети оци заповедају да се ова молитва у себи прочита, кад год часовник откуца који сат, јер нам он својим откуцавањем напомиње да је то последњи дан нашег живота, па зато да будемо готови, кад нас Господ позове на Суд. Јер у чему нас позив затекне, у томе ће нам се судити. Човек који зна да је крив, боји се суда земаљског, сви смо ми криви пред Богом, па треба да се бојимо Његовог Вечног Суда. Зато, док имамо времена, пожуримо да умилостивимо Судију и умолимо милосрдну хришћанску Заступницу Пресвету Деву Марију Богородицу, да нас заштити, сачува и спасе, јер она све може својим заузимањем пред Престолом Сина свога.

Манастир Рукумија, 1998.

О СРЕБРОЉУБЉУ

Среброљубље је ненасита жеља богатства и смртни грех, слично осуђивању и другим гресима, јер среброљупцу новац замењује Бога. Среброљубац се не нада у Бога него у новце своје; а кад их губи, пада у душегубну тугу; а неки чак лишавају себе и живота; док неки из ненасите жеђи за новцем убијају друге, да би се користили њиховом имовином. Најстрашнији пример нам пружа Јудам који је продао Учитеља и Господа за сребрнике, а потом се обесио. Треба у самом почетку искорењивати ову злу страст, у противном, она ће, кад ојача, да погуби човека. Свети апостол Павле у својој посланици Тимотеју говори о среброљубљу следеће: кад имамо храну и одећу, овим да будемо задовољни. А који хоће да се обогате, упадају у напасти и замке, и у многе луде и шкодљиве жеље, које потапају човека у пропаст и погибао. Јер је корен свију зала среброљубље, које неки желећи заблудише од вере, и на себе навукоше муке велике. А ти, о човеле Божји, бежи од овога (6,8-11). И апостол Јаков говори: Ходите ви, богати сад, плачите и ридајте због ваших љутих невоља које миду на вас. Богатство ваше иструну, и хаљине ваше поједоше мољци. Злато ваше и сребро зарђа, и рђа њихова биће сведочанство против вас, и извешће тела ваша као огањ, који стекосте у последње дане (5,1-3). Није узалуд рекао свети апостол Павле да је среброљубље корен свих зала, јер оно доводи људе до отпадања од вере. Јер среброљубац има једну бригу, једну ненаситу жељу - да увећа своје богатство. Среброљубац нема празника. Он ако је и дошао у храм Божји, само о томе мисли, како би замишљено или започето дело успешниеј завршио, израчунава колико ће од њега имати користи, и тако је он само телом у храму, док се душа његова наслађује среброљубљем, подражавајући Јуди издајнику. Наступа време поста, време духовног припремања за исповест и Свето Причешће, - среброљубац и у те свете дане мисли само о својој материјалној користи, а не о спасењу душе.

Други има велико богатство, али се топи од жеље да га удвоји; и тако, помрачен страшћу ненаситог среброљубља, бива његовом играчком до гроба и тамо ће имати удела са онима који су, уместо Богу, клањали се златном телету.

И Господ је рекао да је тешко богатоме ући у Царство небеско (Мат. 19,23). Наследници овог царства биће само они богаташи који богатство своје деле сиромасима, а немилостиви неће бити од Бога помиловани. Проповедник покајања, Свети Јован Крститељ, говорио је онима који су му долазили: Ко има две хаљине, да да једну ономе који нема (Лк. 3,11). Ето како је о милостињи учио Претеча Господњи. Други, који имају велико богатство, мало шта одвајају и дају сиромасима; они ће малу награду и промити од Бога, по речима у Еванђељу: каквом мером мерите, и вама ће се мерити (Мт. 7,2). Ко оскудно сеје, оскудно ће пожњети (2. Кор. 9,6). А ако има мало, па и од тога одваја и дели, таква жртва прима се за велику, што се види из примера оне еванђељске удовице, која је у црквену касу приложила свега две паре, док су други прилагали много веће суме у сребру и злату, али је Господ њен прилог оценио као већи од прилога богаташа, који су давали од свога сувишка, а она је дала све што је имала. Зато треба себе принуђавати на милостињу и помагати сиромахе и беднике чиме год можемо. Господ је рекао: благо милостивима, јер ће бити помиловани (Мт. 5,7). А тешко немилостивима, јер неће бити помиловани у Дан Страшног Суда. Онда ће им Господ рећи: Идите од мене, проклети, у огањ вечни, припремљен ђаволу и анђелима његовим (Мт. 25,41).

О СТРАХУ БОЖЈЕМ

Треба имати страх од Бога - не употребљавати узалуд име Божје, и уопште се не клети именом Божјим и говорити: "Бог ми је сведок". А особито не треба положити лажну заклетву, то јест лажно се заклињати...

На почетку сваког доброг дела треба се усрдно помолити Богу, и Господ ће помоћи да се оно успешно заврши. Велику помоћ у спасењу ваше душе доприноси испуњавање овог правила: Обавезно сваког дана посвети мало времена размишљању о своме животу, контролисати себе како живимо и шта себи припремамо. Тиме ће се у нама пробудити спасоносни страх од Бога, страх од вечног мучења. Али ово правило биће онда од користи, ако обавезно сваког дана будемо мислили о спасењу своје душе и трудили се у томе.

Наравно, треба разумети да је "почетак мудрости - страх од Господа"; али то бојање Бога само је почетак мудрости, док је врхунац мудрости светитељска љубав према Богу - без икаквог страха.

МОЛИТВА НЕБЕСНОЈ ЈЕРАРХИЈИ

Пресвјатаја Богородице, спаси нас.
Пресвјатаја Богородице, спаси нас.
Пресвјатаја Богородице, спаси нас.
Непобједимаја и непостижимаја и божественајаа сило чеснаго и животворјашчаго креста, не
остави нас гријешних.
Свјати архангели и ангели, молите о нас гријешних.
Свјати Јоване, пророче и Претечо и Креститељу Господа нашег Исуса Христа, моли за нас
гријешних.
Свјати славни апостоли, молите о нас гријешних.
Пресвјатаја Богородице, спаси нас.
Свјати славни мученици молите о нас гријешних.
Свјати первомучениче архиђаконе Стеване, моли о нас гријешних.
Свјатаја првомученице Текло, моли о нас грешних.
Свјати великомученици Георгије и Димитрије, молите о нас гријешних.
Свјати великомученици Теодоре и Прокопије, молите о нас гријешних.
Свјати мучениче Трифуне, моли Бога о нас.
Свјати свјашченомученици Харалампије и Василије, молите о нас гријешних.
Свјати преподобномученици Саваитски, молите о нас гријешних.
Свјати преподобномученици Синајски, молите о нас гријешних.
Свјати преподобномученици Раитски, молите о нас гријешних.
Свјати преподобномученици Атонски, молите о нас гријешних.
Свјати преподобномученици српски, молите о нас гријешних.
Свјати преподобномучениче Јулијане, моли о нас гријешних.
Свјатаја преподобномученице Февронијо, моли о нас гријешних.
Пресвјатаја Богородице, спаси нас.
Преподобни и богоносни оци наши, пастирије и учитељије молите о нас гријешних.
Преподобни и богоносни оци наши, пастирије и учитељије молите о нас гријешних.
Преподобни и богоносни оци наши, пастирије и учитељије молите о нас гријешних.
Преподобнија матери нашја, молите о нас гријешних.
Преподобнија матери нашја, молите о нас гријешних.
Преподобнија матери нашја, молите о нас гријешних.
Пресвјатаја Богородице, спаси нас.
Пресвјатаја Богородице, спаси нас.
Преподобни оче Симеоне Мироточиви, моли Бога о нас.
Преподобни оче Саво, моли Бога о нас.
Преподобни оче Арсеније, моли Бога о нас.
Преподобни оче Јанићије, Девички моли Бога о нас.
Преподобни оче Василије, Острошки моли Бога о нас.
Преподобни оче Петре Коришки, моли Бога о нас.
Преподобни оче Прохоре Пчињски, моли Бога о нас.
Преподобни оче Гавриле Лесновски, моли Бога о нас.
Преподобни оче Јоване Рилски, моли Бога о нас.
Пресвјатаја Богородице, спаси нас.
Пресвјатаја Богородице, спаси нас.
Преподобнаја мати наша Параскево, моли Бога о нас.
Преподобнаја мати наша Анастасије, моли Бога о нас.
Преподобнаја мати наша Евгеније царице, моли Бога о нас.
Преподобнаја мати наша Ефимије, моли Бога за нас.
Преподобнаја мати наша Ангелино, моли Бога о нас.
Пресвјатаја Богородице, спаси нас.
Пресвјатаја Богородице, спаси нас.
Свјатитељу оче Николаје, моли Бога о нас.
Свјатитељу оче Василије, моли Бога о нас.
Свјатитељу оче Јоване Златоусти, моли Бога о нас.
Свјатитељу оче Григорије Богослове, моли Бога о нас.
Пресвјатаја Богородице, спаси нас.
Пресвјатаја Богородице, спаси нас.
Свјати вси мученици српски, молите за нас гријешних.
Свјати вси мученици руски, молите о нас гријешних.
Свјати во свјатих Атонских, молите о нас гркјешних.
Свјати вси свјатих Јерусалемски, молите о нас гријешних.
Пресвјатаја Богородице, спаси нас.
Пресвјатаја Богородице, спаси нас. Амин.

(Свети Николај Охридски и Жички)

ВЛАДИКА НИКОЛАЈ БЕСЕДЕ ПОД ГОРОМ

Христос је беседио на гори (Матеј 5-7), ја се усуђујем беседити само под гором. Невидљиви Христос и данас стоји на гори, тј. на висини, и беседи људима кроз своје јеванђеље и кроз дух свој, а ја стојим под гором, ослушкујем Христа и говорим браћи својој, која се налазе заједно са мном у низини.


Христос је говорио с ауторитетом, ја говорим без ауторитета. Сав мој ауторитет је у мени, не ван мене; не у моме пореклу или звању или мисији, но у мојој вери, којом живим, и у мојој љубави, с којом предлажем своју веру браћи својој. Ја само предлажем своју веру, ја је ником не намећем. Да ли ће ко усвојити моју веру? Ако је нико од људи не усвоји, ја ћу остати сам под гором, - сам са својом вером. Но такве самоће ја се не плашим. Ја се не плашим самоће без људи, ја се плашим једне празније самоће, - плашим се самоће без вере.


Ја бих желео, да моју веру усвоје сви они, који су осетили самоћу без вере, или, празнину живота без вере. Не бих ја то желео због тога, што би моја вера била славнија због множине својих следбеника, но због тога, што би кроз ту веру следбеници њени постали славнији у животу своме и у смрти својој. Није мени до части вере но до части људи. Није вера циљ но мотив живота. Не постоји вера вере ради ,нити Бога ради, но људи ради. Својом вером људи могу учинити већим и славнијим само себе, не Бога. Пред величином Божјом подједнако су ништавни и људска вера и људско безверје. Бог хоће да људи верују не ради Његове величине но ради њихове.


Бог не верује ништа, Бог зна све. Човек, који не верује ништа, мора или знати све или уображавати да зна све. Човек, који би знао све - такав не постоји ниједан - био би раван Богу, човек, који уображава да зна све - таквих има много - стоји испод онога, који не зна ништа. Ко знањем подржава своју веру и вером допуњује своје знање, тај је практично решио проблем вере и знања. Свако друго решење, диктирано обично сујетом или незнањем, чини гору тајни и загонетки, под којом се човек у животу налази, још огромнијом и тежом.


Под гором тајни и загонетки светских налазимо се ми из двадесетог века после Христа као и они из двадесетог века пре Христа. И у наше време, као и у сва минула мисаона времена, чују се уздаси сумње и немоћи:


О разрешите ми загонетку живота,


Ту премучну, прастару загонетку!...


Реците ми, шта означава човек?


Одкуда је дошао? куда иде?


Ко станује тамо горе на златним звездама!




Нека је човечанство за 4000 година учинило и 4000 корака унапред, највише, -- шта је то према високој гори тајни, која се простире даље од Сиријуса, и даље од свих наших бројева? Ништа, само по себи. Но то је доста, да веру учини неопходнијом, да је удуби, и узвиси, и окрилати. Истина, крила вере су често Икарова крила; као што су се Икарова крила растопила од сунца, тако се и крила вере често топе од сумње. Но шта све сумња није растопила, и није разјела? Она је не мање и знање разјела. Енглески позитивисти (Џ.С. Миљ), који су више но ико ценили позитивно знање, више су но ико и посумњали у исто.


- Вера која је само теорија, вера појмова и силогизма, увек има Икарова крила, увек је изложена сумњи. Вера пак, која је постала нераздвојни део душевног живота, која управља свим мотивима и свим делима једнога човека, вера, којом се живи, - таква вера има боља крила од Икарових, такве се вере сумња не дотиче. С таквом вером човек може узлетети високо, - високо на гору, где је Христос, и с таквом вером човек може и пред гором тајни и загонетки живота бити херој, пун храбрости и срећног мира душевног. Такву веру, држим, предлажем ја браћи својој под гором.


Да ли ће ко усвојити моју веру? Или ћу ја остати сам, - сам са својом вером? Уосталом такве самоће ја се не плашим, - ја се не плашим самоће без људи, ја се плашим самоће без вере, јер то је најпразнија и најмучнија самоћа, каква може снаћи малене становнике под гором.

Беседа оца Јустина Поповића на Васкрс

Христос Воскресе!
Ваистину воскресе!

Ето, у четири речи сва судбина свих људи свих времена. У четири речи сва историја рода људског. У четири речи твоја историја, и моја. У четири речи највећа револуција у свима човечанским световима, највећа прекретница, највећа скретница, када је воз људског живота, који је јурио шинама смрти, скренуо одједанпут ка бесмртности. Све се изменило. Преврат невиђен! Шта се десило то са родом људским?
Васкрсењем својим Господ је из пакла извео род људски и узнео га у Рај. Господ је из смрти ишчупао род људски и узнео га у бесмртност. Господ је из ништавила, из невиђа васкрсао људско биће у Живот Вечни. Господ је отео човека од ђавола и дао га у загрљај Богу. То је Ускрс. То је Васкрс. Највећа, заиста, револуција у свима световима. Једина савршена и довршена револуција. Савршена и довршена, јер, њоме, шта се даје човеку? Живот Вечни! Живот Вечни у који се улази кроз Истину Вечну, кроз Правду Вечну, кроз Љубав Вечну, кроз Радост Вечну.
Ево дана који створи Господ! Тако се пева данас у једној дивној црквеној песми. А ко је до данас стварао дане људске? Ко је то стварао дане живота твог и мог, свакога човека, ко? Смрт! Смрт је створила твоје дане и моје дане и кроз грех, баца нас у загрљај ђаволу! А ђаво нас баца у пакао. Ето ко је стварао дане рода људског и дане живота људског. Грех! Смрт! Ђаво! Ето твораца наших дана! Ето црних сунаца у страшној ноћи греха и смрти у којој је живео род људски до Господа Христа. Шта су људи радили до Господа Христа? Дизали споменике! Коме? Смрти и ђаволу! Јер сваки грех, то је споменик који човек диже ђаволу. И овај свет до доласка Господа Христа претворио се у једно бескрајно игралиште, игралиште препуно лажних богова, препуно споменика греха и смрти, препуно споменика ђаволу! А те споменике дизали људи, људи, гресима својим. Пун свет идола! Пун свет лажних богова! Све њих стварао је човек лажући себе грехом, сластима греховним. А уствари то човек и данас ради после Васкрсења Господа Христа, када неће за Њим. Он и данас грехом својим диже споменике ђаволу, ствара разне идоле, лажне богове, и клања им се! Колико се данас људи клања лажним боговима? Колико је данас људи неосетљивих на Васкрслог Господа? А људи, људи у лажима културе. Култура европска, идолиште! Страшно идолиште! Пуно лажних богова! Пуно лажних философа! Лажних мудраца! Лажних научника, лажних законика! Лажних царева и краљева! Лажних диктатора! Лажних мучитеља, тирана. Све то без Христа и против Христа и друкчије не може бити. Друкчије не може бити! Људи дижу споменике ђаволу. Људи живе стално међу лажним боговима, када не верују у Васкрслог Господа Исуса.
Овај свет без Господа Христа, шта је? Смртиште! Мртвачница! Огромна гробница и у њој ставили човека, леш до леша, мртвац до мртваца, смрдљивац до смрдљивца. То је свет без Господа Христа! А са Њим, са Спаситељем, овај свет постаје васкрсилиште, постаје расадник бесмртности. Овај свет постаје миомирисно пролеће Вечности. То је учинило Васкрсење Господа Христа. И ми Хришћани, шта смо, ко смо ми? Ми смо мртваци који су изишли из гробова, васкрсли из гробова и живимо у овоме свету. Шта је то Господ учинио са нама Васкрсењем Својим? Шта је то Господ дао роду људскоме победивши нашег највећег непријатеља, смрт и ђавола и грех? Шта је дао Господ Христос? Дао нам је Живот, Бесмртни Живот, Вечни Живот, коме смрт не може да науди, коме ђаво не може да науди, коме никакав грех не може да науди. И Господ свако људско биће претворио у бесмртника. Ми Хришћани у овоме свету живимо као васкрсли мртваци. Шта је Свето Крштење којим ми поштујемо Христа? Свето Крштење није ништа друго него, како учи Свето Еванђеље, то је погребење са Господом Христом и васкрсење са Њим. И ми, кроз крштење погребавамо се у Господа Христа, како се вели у дивним песмама: „Јуче се с тобом сахраних, погребох, а данас васкрсавам с тобом“. Да, васкрсавам с Тобом, Господе! То је Хришћанин.
Хришћанин је човек који је саваскрсао са Господом Христом, и такав живи у овоме свету: као мртвац који је изашао из гроба, савладао све смрти, и хода кроз овај свет као бесмртник коме никаква смрт наудити не може. Не једна, него све смрти нека јуришају на Христовог човека. Не могу му ништа! Бесмртник, јачи од свих смрти, он се чуди на сваку смрт и сатире је силом Васкрслог Господа. „Ми“, вели Свети Апостол, „који у овоме свету живимо, Христос устаде, Христос васкрсе и ми у новом животу ходимо“. То је наш подвиг, хришћански подвиг у новоме животу. Каквом? Бесмртном животу.
Ти си Хришћанин. Долази жалост кроз овај свет, али знај, све је бесмртно што чиниш, све иде у Вечни Живот с тобом. „ Ко је у Христу нова је твар“, вели Свети Апостол Павле, нова је твар. Бити у Христу, вером си у Христу. Гле, ти си нови човек, човек од крштења, човек од бесмртности. Гле, ти нови човек, ти васкрсли мртвац, ти имаш ново срце, нову душу, бесмртно срце, бесмртну душу и бесмртну радост у Васкрсломе Господу. Гле, „све старо прође и ново настаде“. Старо прође, прође стари смртни човек и настаде нови, бесмртни човек у Христу. Прође смрад људског живота и настаде пролеће људског живота, вечно пролеће. Прођоше старе мисли, стара осећања, смрт смрдљива, и појавише се од Христа у човеку нова осећања, бесмртна и вечна, која миришу на Небо.
Ништа ново под сунцем осим једнога, осим Господа Христа! То је Једино Ново. И људи који хоће да имају у себи то Ново, то Вечно Ново, ту Новину која никад не стари, ето, имају у Господу Христу. Њу стичу само вером у Њега, вером у Васкрслог Господа Исуса. Јер у овоме свету, браћо, ништа није вечно осим онога што не умире, осим онога што је јаче од смрти, а то је Господ Христос и све што је од Њега и у Њему. То никада не умире и то је Вечно Ново. Вечно Ново и за тебе и за мене и за сваког човека јер та васкрсла Божанска сила коју Господ даје човеку, тај Вечни Живот, Вечна Правда, ето вечних сила које никаква смрт сатрти не може, нити истерати из тебе, Христовог човека.
Да, у овоме свету само су Хришћани вечито нови, вечно млади, јер нема смрти у њиховој души. Њих не може ништа да застари. У овом свету човек застари од греха, застари од смрти, док не умре сав се распадне у каљузи својој. А Христов човек је вечно млад. Што дуже живи, све је млађи, јер таква је вечност коју Господ даје, таква је Вечна Сила, Вечна Правда, Вечни Живот који Господ даје Својим следбеницима.
Ми данашњи људи живимо у свету такозваних револуција. Ми живимо у свету преврата. Живимо у свету, како веле, највећих прекретница. Куда, куда прекретнице данашње воде? У злочине, у убиства! Све су то лажне револуције! Све су то лажни преврати, који не воде човека бесмртном животу и Вечном Животу, који не воде човека правој истинској срећи! Све је то лаж! То је револуција палога у рају који је човека навео на грех, ђавола! Револуције ђавола, то су револуције садашње. Шта ја говорим? Истину, сву истину историје људске. Јер шта је урадио ђаво са Адамом и Евом? Он је навео њих на своју ђавољу револуцију. У чему је та револуција? У чему је тај преврат који је ђаво извршио у нашем људском животу? У чему је та страшна прекретница и та страшна скретница, која је воз људског живота скренула са шина бесмртности у смрт, у амбис смрти? Шта је ђаво урадио са људима? Он је људе преварио, он је људе одвратио од Бога. То је та револуција ђавоља. Грех је убацио у њихову душу. А грех, шта је урадио са њима? Он им је обећао: „Ако једете од овога рода забрањенога ви ћете постати бесмртни, бићете као богови“. Појели наши прародитељи, и гле, сурвали се у амбис смрти. Слагао их ђаво. Извршила се највећа револуција. Јадни наши прародитељи Адам и Ева, мислили су да ће помоћу зла доћи до добра, да ће помоћу ђавола постати богови. То је данашња револуција, да се хоће помоћу ђавола постати Бог! У томе је сав грех. У томе је сва лаж свих револуција мимо Христа, мимо Васкрсења Господа Христа. Људи хоће да постану богови помоћу ђавола! Каква лаж!
Али у тој лажи живи не само род људски до Христа, него и данас. Данас, данас то се исто чини, то се исто ради. Људи хоће помоћу зла, помоћу злочина да зацаре на земљи правду, (такозвану) велику правду за све људе. Погледајте, каква се правда зацарује по Азији, Африци, Европи, Аустралији и Америци! Правда злочина, правда покоља. Ђавоља сила! Ђаво опио умове људи, саблазнио их највећом саблазни и преварио највећом преваром: преваром да се може постати добар помоћу зла, да се може постати добар помоћу ђавола, да се може бити добар без Бога и против Бога.
А Господ дошао у овај свет да покаже и докаже, да само помоћу добрих средстава може се постати добар, да се само помоћу Божијом може постати бог по благодати, да само помоћу Бога човек може постати савршен у овоме свету, савршен у добру, савршен у правди, савршен у истини, савршен у љубави. Без тога свет се гуши у злочину и злочинима. Непрекидан злочин, то је историја рода људског. Непрекидан злочин, без Христа и против Христа. Један дивни Светитељ, Симеон Нови Богослов рекао је: „Добро које се не учини на добар начин, није добро“. То је Еванђелско учење, браћо. Добро се може постићи само добрим начинима. До доброг се може доћи само помоћу Бога, а не помоћу ђавола. Вечноме Животу, Вечној Истини, Вечној Правди може се стићи само помоћу Бога, Господа Христа, не помоћу лажи ђаволских, помоћу ђавола.
У чему је разлика између свих тих револуција и револуције Господа Христа? Васкрсење Његово! У чему? У томе што сва Европа учи, попут лажног папизма: „циљ оправдава средства“. А Еванђеље Христово учи: не, циљ не оправдава средства, већ добар циљ тражи увек само добра средства, и добар се циљ може остварити само увек помоћу добрих средстава. Ништа се добро у свету не може постићи помоћу лошег, већ само помоћу доброг. Господ је Христос дошао у овај свет да људе спасе од греха, да спасе грешнике од греха, а не да сатре и убије грешнике због греха.
А Европа, ево је, стално убија човека због греха. Европске теорије, луде и глупе, ево врше покољ по Азији, по Африци, по целоме свету врше покоље, и хоће те лажне луде теорије европске да помоћу зла остваре добро у овоме свету, да помоћу злочина остваре срећу рода људског. А гле, све лаж до лажи, смрт до смрти! А пуно разних опијума: култура, цивилизација, биоскопи, позоришта, кафане, барови, безочна уживања, сладострасни призори, све изложба до изложбе ђавољих саблазни. И све оне врше страшан покољ људских душа. Покољ људских душа почиње од Европе, највише од Европе, и онда надаље шири се кроз све демонске светове.
А ми Хришћани, ми Хришћани од Крштења почињемо. То је једина сила, то је једино ново, ту силу даје Господ Христос свакоме од нас. И ми, ми се одликујемо од свих других људи тиме што верујемо у Васкрсење Господа Христа и у своје лично васкрсење. И ми, ми данашњи Хришћани, у двадесетоме веку хришћани, иако кљакави и богаљи, ми сведочимо једну истину са Светим Апостолима. Сведочанство, какво? Сведочимо Васкрслог Господа! Васкрсао Господ, васкрсао је човек! То је наше сцедочанство. Ми стално у овоме свету, сваки од нас као Хришћанин проповеда једно, сведочи једно: Васкрслог Господа и васкрслог себе. И живи у овоме свету као васкрсли мртвац који је победио смрт, победио је све смрти и данас и сутра и вавек. Киме? Васкрслим Господом Исусом Христом.

Христос воскресе! Ваистину воскресе!

Владика Николај: Из Јерусалима на Велику Суботу

Ево нас у Јерусалиму, највећем духовном разбојишту у историји рода људског. То је Косово поље човечанства. Многе битке ту су бијене између војски царства небескога и војски царства земаљскога. Војске царства небескога увек су изгледале слабије, и увек поражене пред победу. Вођ војски царства небескога, Спаситељ наш Исус Христос, водио је главну битку на овоме месту, и однео главну победу. Све борбе после Њега, које воде Његове светлоносне војске, личе на Његову битку како по мукама тако и по победама.

Шест дана већ ми преживљујемо страдања Господа нашега. Обишли смо сва места Његових мучења, и сва их натопили својим сузама. Душе нам се осећају измучене. Но телесно сви се за чудо добро осећамо. Мало спавамо, много постимо, сатима стојимо на богослужењима, по цео дан ходимо уз брдо низ брдо по Светоме Граду. И нико уморан, нико болестан, нико да се пожали! Али душа притиснута као гробном плочом. Ништа у свету осим васкрсења нашег намученог Господа не може скинути ову гробну плочу, и донети васкрсење нашим душама. Једва чекамо да се ова субота откине од нас, и да се сретнемо са преславном недељом.

Где су бачки суботари да дођу у Јерусалим и преживе она душевна страдања за ових шест дана, која смо ми преживели? Тад им не би пало на ум да празнују суботу место недеље. Гле, субота нама није донела никакво олакшање. У овај дан ми само сумирамо сва страдања Господа нашег, сабирамо све муке Његове. И чекамо недељу као олакшање, одмор и избављење.

- Шта је данас било с Господом? упита начелник Илија.

- Сишао је у Ад, да јави Себе и Своје Јеванђеље и онима који су се пре Његова доласка упокојили. Тако да узме под Своју власт сва поколења људска, прошла, садашња и будућа. Свима да објави истину, и свима да понуди спасење.

- Па зар суботари празнују силазак у Ад а не васкрсење Господа?

Неколико пута данас ходили смо у храм Гроба Господњег. Хтело би нам се, да смо тамо непрестано. Као да нас наш невидљиви Домаћин призива к Себи на Голготу, да Својим телесним ранама лечи наше душевне ране. Тај храм назива се и Храмом Васкрсења. Слободно би се могао назвати и: Васкрсли Храм. Јер у истини он је неколико пута васкрсавао. Пагански цар Адријан до земље га је срушио, и на том месту поставио лудачке идоле: Јупитера и Венеру, гадове римске. Јулијан Отпадник, и Омар Арапин, и Хозрое Персијанац, пљачкали су га и кварили наизменично. Но тај храм непрестано је васкрсавао, по смрти својих рушитеља, и то у новој и већој слави и красоти. Није ли то васкрсење? Није ли и крст Христов био сахрањен под земљу па васкрсао?

О велики Господе Христе, једини неодољиви, свемоћни! И ствари везане за Твоје име васкрсавају а камо ли људи и народи. А камо ли Ти, вечна истино и вечни животе!

Страшни суд над Богом

Никада није било мање Бога у човеку, драга браћо, него данас; Никада мање Бога на земљи него данас. Данас се ђаво оваплотио у човека, да би разоваплотио Богочовека. Данас се све зло уселило у тело човека, да би Бога истерало из тела. Данас се сав пакао преселио на земљу. Да ли се ико сећа да је земља икада била рај? Данашњи пад човеков је неизмерно већи од првог пада; онда је човек отпао од Бога, а данас је распео Бога, убио Бога. Човече, како ти је име ако не ђаво? Но, шта ја говорим? То је увреда за ђавола. Ђаво никада није био тако зао, тако уметнички зао као човек. Господ Христос је и у пакао сишао, али Га тамо распели нису. А ми смо Га распели. Зар људи нису гори од ђавола; зар земља није пакленија од пакла? Из пакла нису протерали Христа; а људи су Га данас протерали са земље, протерали из тела свог, из душе, из града свог.

У зеницу душе моје, браћо упило се као змија злобно питање, и злурадо ме пита: Зар је човек икада био добар кад је могао Христа распети? Ти верујеш у човека; хвалиш се њиме; оптимист си? Ох, погледај човека, погледај човечанство са зенита Великог петка, погледај човека како убија Богочовека и реци: Јеси ли сада оптимист? Не стидиш ли се што си човек? Не видиш ли да је човек гори од ђавола?

Заборавите све дане пре и све дане после Великог петка; сведите човека у границе Великог петка – није ли он зеница свију зала, тркалиште свију искушења, стециште свих гадости? Није ли данас земља полудела у човеку? Није ли данас човек, убијајући Богочовека, доказао да је он заиста – лудило земље?

Ни Страшни суд, браћо, неће бити страшнији од Великог петка. Не, он ће бити несумњиво мање страшан, јер ће онда Бог судити човека, а данас човек суди Бога. Данас је Страшни суд за Бога; суди му човечанство. Данас човек оцењује Бога; оцењује га са 30 сребрника! Зар је то последња цена? Зар је Јуда наша последња реч о Христу?

Данас је човечанство осудило Бога на смрт. То је највећи бунт у историји неба и земље. То је највећи грех у историји неба и земље. Ни пали анђели то учинили нису. Данас је извршен Страшни суд над Богом. Никада невинијег осуђеника, никада безумнијег судију свет видео није. Исмејан је Бог страшније него икад, „Јад всесмехливиј“ уселио се данас у човека, и исмејао Бога и све што је Божје. Исмејан је данас Онај Који се никада смејао није. Веле да се Господ Исус никада смејао није, а често су Га виђали где плаче. Посрамљен је данас Онај Који је дошао да нас прослави; мучен је данас Онај Који је дошао да нас избави од муке; предаје се данас на смрт Онај Који нам је донео живот вечни.

Човече, има ли краја твоме безумљу? Има ли дна твоме паду?

Крст – најсрамнији дар, даровали смо Ономе Који нам је даровао вечну славу. Губавче, Он те очистио од губе, зар му зато крст дарујеш? Слепче, Он ти је очи отворио, зар зато да би видео начинити крст и распети га на њему? Мртваче, Он те је васкрсао из гроба, зар зато да Њега сатераш у свој гроб? Благим вестима засладио је Сладчајши Исус горку тајну живота нашег, браћо за коју Га од њих дарујемо таквом горчином?

Људие мои, что сотворих вам? Не испуних ли Јудеју чудесима? Не васкрснух ли мртваце једном речју? Не исцелих ли сваку болест и недуг?… Шта ми ви дајете? За исцељења ране ми дадосте; за живот убијате ме и распињете на дрвету.

Велики петак је стид наш, браћо, и срам, и пораз. У Јуди Искариотском било је помало од свачије душе. Да није тако, били бисмо безгрешни. Кроз Јуду сви смо пали; сви смо Христа продали; сви смо Христа издали, и ђавола примили, сатану примили. Јер је у Светом Јеванђељу речено: И по залогају уђе сатана у Јуду. По каквом залогају? По залогају који му Христос даде; по причешћу, по Христу. Ах, има ли већег пада, већег ужаса? Среброљубље, ти си Господа Христа издало! Среброљубље, ти Га и данас издајеш! Јуду, који је био ученик Христов, који је три године био са Њим, који је присуствовао свима чудесима Христовим, који је именом Исусовим губаве чистио, болесне исцељивао, мртве васкрсавао, нечисте духове изгонио, тога Јуду среброљубље је учинило издајицом и Христоубицом; како онда мене и тебе да не учини издајицом и Христоубицом? Мене који нисам три године Бога у телу гледао, који нисам именом Исусовим ни губаве чистио, ни болесне исцељивао, ни мртве васкрсавао? Јуда је дуго био с Оним који није имао где главе склонити, с оним који је делима и речима учио да не треба носити ни сребра ни злата. А ја? А ти? Не умеш ли да се радујеш сиромаштву, брате, не умеш ли да си срећан сиромаштвом знај да си кандидат за Јуду. Не питај: Да нисам ја, Господе? јер ћеш несумњиво чути одговор: Да, Ти каза. Чезнеш ли за богатством, тиња ли у теби жудња за новцем, знај да се у теби зачиње Јуда. Брате и пријатељу, запамти на сав живот: среброљубље је распело Христа, убило Бога; среброљубље је од ученика Христовог створило непријатеља Христовог, убицу Христовог. Но не само то: оно је и Јуду убило. Среброљубље има то проклето својство да човека чини не само Христоубицом већ и самоубицом. Оно најпре убија Бога у души човековој; а убивши Бога у човеку, оно затим убија и човека.

Страшна је тајна смрти, браћо, но најстрашнија је кад људи предају Бога на смрт и желе да Га убију свега, да сав буде мртав, без остатка. Данас је дан када су људи страшни за Бога: јер муче Бога као што Га нико никада мучио није, јер пљују на Бога, као што Га нико никада пљувао није, јер бију Бога, као што Га нико никада био није. Нека умукне све што се човек зове. Да молчит всјакаја плот человеча. Нека се нико не хвали човеком, нека се нико не хвали човечанством, јер, гле, човечанство не трпи Бога у својој средини, убија Бога. Зар се таквим човечанством хвалити? Зар о величини таквог човечанства говорити? Нека се нико не хвали хуманизмом; ах, та то је све само – сатанизам, сатанизам и сатанизам.

Данас су не ђаволи, не зверови, не шакали, већ људи исплели венац од трња и на главу Христу метнули. Трновим венцем ките Онога Који је човека окитио бесмрћем. Трнови венац плетем за Христа и ја, и ти, пријатељу, ако сам среброљубац, ако сам блудник, ако сам хулник, ако сам оговарало, ако сам пијаница, ако сам немилостив, ако сам гневљив, ако сам недарежљив, ако грешне мисли имам, ако нечиста осећања имам, ако вере немам, ако љубави немам. Сваки грех мој, сваки грех твој, сваки грех наш, трн је који умећемо у проклети венац који избезумљено човечанство непрестано плете око главе Господа Исуса.

У мучењу Бога човек је немилосрднији и од ђавола. Ви не верујете? Чујте шта очевидац прича: тада му пљуваше у лице; ах, у Његово лице, у Његово чудесно и чаробно лице. Господе, зашто ми се уста не огубаше? Не зато ли да би нас трпљењу и кроткости научио? Пљуваше оно дивно, оно благо лице, које више вреди него сва сазвежђа, него сва блаженства. Шта кажем? Да него сва блаженства, јер је у том кротком лицу све блаженство, сва радост…. Пљуваху оно лице пред којим се море смиривало и умиљавало; оно лице које је бурне душе смиривало и покој свима давало. И ви се хвалите човеком! Ох, свијајте заставе мољци и ништавила! Нико, нико не треба да се стиди себе као човек, нико од ђавола, нико од зверова, нико од животиња. Људи пљују Бога – има ли што ужасније од тога? Људи бију Бога – има ли што сатанскије од тога? Браћо ако нема пакла, требало би га измислити, измислити само за људе.

Њега, Творца и Спаситеља, пљују и бију, а он кротко и ћутке подноси све. Имаш ли изговора ти који сваку увреду увредом враћаш? Који зло злом враћаш? Који кунеш када те куну? Који мрзиш када те мрзе? Враћајући зло злом, ти Господа Христа пљујеш; мрзећи оне који те мрзе, ти Христа бијеш и мучиш; враћајући увредом увреду, ти Господа Исуса исмеваш и срамотиш, јер Он то чинио није.

И Бога попљуваног, Бога исмејаног, Бога избијеног изводи Пилат пред богоборце и пита их: Какву кривицу налазите на овом Човеку? Одговорите ви слепи, који сте Христом прогледали; ви глуви који сте Христом прочули; ви хроми који сте Христом проходали; ви неми који сте Христом проговорили, ви мртви који сте Христом васкрсли! И одговорише безумни и повикаше помамни: распни Га, распни! злочинац је!

И кротког Господа Пилат предаје на распеће. А људи га воде од митарства до митарства, од муке до муке, од поруге до поруге. И поруганог Бога распињу. Прикивају за крст. Зар клинце забивате у руке Христове, у руке које су толике болеснике исцелиле? Толике губавце очистиле? Толике мртве васкрсле? Зар да умукну уста која су говорила као што човек никада говорио није? Јаире, где си? Лазаре, где си? Удовице наинска, где си да заштитиш Господа твог и мог? Зар распињете њега – утеху неутешних, наду безнадежних, око слепих, ухо глувих, васкрсење мртвих? Зар клинце забијате у те свете ноге, које су мир носиле, које су благовестиле, које су по мору као по суву ходиле, које су хитале ка свима болесницима? Ка Лазару мртвом? Ка гадаринском ђавоиманом?

Распет је Бог. Јесте ли задовољни богоборци; јесте ли срећни богоубице? Шта мислите о Христу на крсту? Варалица је; немоћан је; саблазан је; ако си Син Божји сиђи са крста! Аха, ти што храм за ти дана подижеш, помози сам себи, и сиђи са крста! Но шта мисли Господ са крста о људима под крстом? Оно што само Бог љубави, Бог кроткости мислити може: Оче опрости им, јер не знају шта раде! Ваистину не знају шта раде са Богом у телу. Зар је Господу било лакше у телу него на крсту? Теже, кажем вам, него када бих ја у свакој пори имао по ђавола. Јер је бескрајно већа разлика између Бога и човека, него ли између ђавола и човека. Спаситељ је осећао ту муку: Његова чиста, безгрешна природа је устала против смрти и Он на догледу смрти: Забрину се и поче тужити: жалосна је душа моја до смрти! Када и Бог тужи, када се и Бог жали на смрт, онда, реците, има ли за човека ишта страшније од смрти? ишта неприродније од смрти? ишта одвратније од смрти? Смрт је тешка за Бога, а камо ли за човека. Од свега, смрт је најтежа за човека, јер представља највећу удаљеност човека од Бога. Човек у Христу је то болно осетио и исповедио: Боже мој, Боже мој, зашто си ме оставио? То вапије Јединородни Син Божији, који је јединосуштан са Оцем, једно са Оцем. Није ли то најбољи доказ да је смрт сила која одбија од Бога, удаљује од Бога, разједињује од Бога?

Распели смо Бога. Човече, шта хоћеш даље? Да није разбојника благоразумног – не би за те било оправдања. Да није њега – земља би остала заувек пакао. Када су се о Христа саблазнили сви ученици, разбојник га је исповедио као Господа и као Цара: Опомени ме се Господе када дођеш у царство Твоје! Разбојник је нада наша, јер је поверовао у Христа као Господа онда када је Исус био поруган, исмејан, измучен, када је био у најсрамнијем, у најпониженијем положају, када је као сваки човек страдао и мучио се ужасно.

Но док људи пљују Бога, док људи распињу Бога, дотле сва природа протествује против тога:

И би тама по свој земљи од шестога сата до деветога. И повикавши Исус иза гласа рече: Оче! у руке Твоје предајем дух свој. И ово рекавши – испусти душу. И помрча сунце, и завеса црквена раздрије се на пола. И земља се затресе, и камење се распаде, и гробови се отворише и усташе многа тела светих који су помрли.

Када су људи довршили своју комедију са Богом, када су умукли – васељена је проговорила, камење је проговорило: и показало се осетљивије од људи, осетљивије за бол Христов. И сунце ја проговорило: повукло је од стида светлост своју са грозне планете наше. Светлост се стидела онога чему су се људи радовали. Мртви су у гробовима чули вапај Христов, и узбудили се, и похитали из гробова, док су живи људи стајали под крстом и мртве душе у телу носили.

„Днес церковнаја завеса на обличение безаконих раздираетсја и солнце лучи своја скривает Владику зрја распинаема.“

„Всја сострадаху саздавшему всја“, да всја сем човека, всја сем људи. Сва твар је на крсту познала у Христу Бога, и исповедала Га као Бога. И са крста је Христос показао да је Бог. – Чиме? Чиме? – Одговором разбојнику. Чиме још? – Помрачењем сунца, земљотресом. Чиме још? – Молитвом својом: Оче, опрости им, јер не знају шта раде. – Ваистину људи не знају шта с Христом раде. Из злобног незнања распели су људи Христа; из незнања, распињу га и данас. Да су људи Господа славе познали, не би га распели (1. Кор.2,8). Кроз кроткост и смиреност Господ је ушао у свет. Зар није највећа кроткост и највећа смиреност да Бог постане човек, да обуче себе у трошно, у уско, у грешно тело људско? Кроз кроткост и смиреност изашао је Господ из света; изашао је кротко благосиљајући своје мучитеље. Људи не знају Христа, зато га гоне; не знају колика је то љубав, колика смиреност, колика кроткост када Бог допушта да Му људи суде, да Га људи пљују, да Га људи бију, и – убију.

Страшан је удес Христов и данас на земљи, браћо. Сваки мој грех је – Велики петак за њега. Четири моја греха, и већ сам распео Господа Исуса. Сваки твој грех, брате, већа је мука за Њега, него за тебе и мене. Чинећи грехе, ти Га распињеш. Свака нечиста мисао, свако похотљиво осећање риче и урла: Распни Га, Распни! Није ли сав живот наш на земљи – незалазни Велики петак за Господа Христа? Сваки грех мој клинац је који забијам у руке Господа кротког; свака страст моја – трн је; све страсти моје – трнов су венац који ја на Главу Христу мећем. – Наше ругање Христу страшније је од јеврејског. Јевреји су могли мање веровати у Христа, јер није био васкрсао. А ми – којима Христос већ двадесет векова силно сведочи да је васкрсао, ми – исмевамо Христа васкрслог, пљујемо Христа васкрслог, распињемо поново Христа, и то Христа васкрслог! – Зар не распиње васкрслог Господа Христа свештеник који животом својим одбија од Христа паству своју? Зар не мучи, зар не исмева васкрслог Христа професор, учитељ који учењем својим богоборачким изгони Бога из душе ученика својих? Зар не срамоти Христа, зар не пљује васкрслог Христа сваки хришћанин који је само по имену хришћанин? Зар овај град, овај самохвални Сион, чији је храм увек пуст, не исмева васкрслог Христа? Не распиње поново васкрслог Господа?

Авај, ми непрестано гонимо васкрслог Христа.

Како, како гонимо ми Христа – рећи ће неки, када Он није с нама у телу? Када не видимо тело његово? Ох, гонимо ми Христа, браћо, кад душу Његову гонимо, када учење Његово гонимо, када светитеље Његове гонимо, када Цркву Његову гонимо. Ми Христа гонимо – кад просјака гонимо: јер Он је тај који у просјаку проси; ми гонимо Христа – када голога не оденемо: јер у голоме Христос голује; ми гонимо Христа – када гладнога не нахранимо: јер у гладноме Христос гладује; ми гонимо Христа – када болеснога не походимо: јер у болесноме Христос болује. У сваком страдалнику Господ Христос страда: у сваком тужном Господ Христос тужи. Он се непрестано оваплоћава у тело свих гладних, болних, жедних, тужних, јадних, презрених, поруганих голих и прогањаних. Он непрестано узима на себе тело човечије, страда са њим, мучи се у њему, тугује у њему. Он непрестано идентификује Себе са њима:

Када једноме учинисте од ове моје најмање браће – мени учинисте (Мт. 25,40)

Када не учинисте једном од ове моје мале браће, ни мени не учинисте (Мт. 25,45).

Христос се оваплоћује у сваког Хришћанина. Чуј шта вели: Савле, Савле, зашто ме гониш? (Д.А. 8,11), јер гонећи оне који Мене верују – Мене гониш; пљујући оне који Мене верују – Мене пљујеш, мучећи оне који Мене верују – Мене мучиш. Знајте, учи апостол Павле, када се грешите о браћу и бијете њихову слабу савест – о Христа се грешите (1. Кор. 8,12).

Не само за Господа Христа, браћо, већ и за све Христоносце – живот на земљи је незалазан Велики петак. Што више Христа у себи имаш, све те више гоне. Јеси ли Христов, сматрај себе за сметлиште света, по коме сви газе, као што су по Христу газили. Кад те куну – благосиљај, Кад те бију – праштај; кад те мрзе – љуби. Трпљењем побеђуј мучитеље, као и Господ. Враћај зло – добрим; бори се као што се Господ Христос борио:

са гордошћу бори се – смиреношћу

са грубошћу бори се – кроткошћу

са мржњом бори се – љубављу

са увредом бори се – праштањем

са клеветом бори се – молитвом

То је пут победе; пут који је једном за свагда пропутио Господ Исус; он кроз страдање води у васкрсење. Ми смо на том путу, на једином путу који завршава васкрсењем, ако благосиљамо оне који нас куну, ако добро чинимо онима који нас мрзе, ако љубимо непријатеље своје, ако се противимо злу добром, ако се не гневимо када нас вређају, ако молимо кад хуле на нас, ако с молитвом подносимо кад пљују на нас. Ми смо сигурно на путу који се завршава тријумфалном победом над смрћу, ако се и онда када нас распињу, Христовом молитвом молимо за мучитеље своје: „Оче, опрости им јер не знају шта раде.“

Амин.

Преподобни Јустин Ћелијски

Беседа на Велики петак, изговорена у

карловачком патријаршијском храму 1924.

Велики Петак

На Велики петак Црква је све моменте свештених догађаја спасења света означила богослужењем. Време хватања Спаситеља у Гетсиманском врту и осуду Његову од архијереја и старешина на страдање и смрт - богослужењем јутрења, време вођења Спаситеља на суд ка Пилату - богослужењем првог часа, време осуде Господа на суду код Пилата - богуслужењем трећег часа, време крсних страдања Христа - шестим часом, а скидање тела Христовог са крста - вечерњом (на вечерњу износи се плаштаница на средину храма, ради поклоњења мртвом Господу, на њој представљеном). Часови на Велики петак свршавају се овим редом: први, шести, девети и зову се царски часови - јер су византијски цареви увек присуствовали на овим часовима у цркви, а после њих је бивало многољетије царевима.

Као што му је Христос прорекао на Тајној вечери, пре петка ујутро апостол Петар се, у страху да и њега не затворе и казне, три пута одрекао свог Господа. Схвативши шта је урадио, одмах се покајао у горком плачу. Издајник Јуда, кад је сазнао да је Исус осуђен на смрт, мучен грижом савести обесио се. Пилат понуди јеврејском народу да им пусти једног затвореника, као што је то био обичај пред Пасху, али народ је изабрао разбојника и бунтовника Вараву, а за Христа је повикао скоро у глас: "Распни га! Распни га!" Војници вуку Исуса, шибају Га и ругају Му се, стављају Му на раме крст на коме ће бити разапет и воде Га, заједно са два разбојника која ће подврћи истој казни, на Голготу. Пред самим брдом Исус клону под тежином крста, па војници натерају Симона Киринејца да Му понесе крст. На Голготи војници разапињу Христа, а Њему са једне и друге стране - два разбојника. Изнад главе Христове на крст су прикуцали таблицу са натписом: "Исус Назарећанин, цар јудејски". Близу крста стоје апостол Јован, Богородица, Марија Клеопова, Марија Магдалина и Саломија, мајка синова Заведејевих. Под крстом војници деле коцком Христове хаљине, као што је проречено у писму, а док се један разбојник руга разапетом Христу други Га моли да га помене у царству Своме. У тренутку кад је Христос у мукама умро на крсту, над земљом је била тама, завеса у Јерусалимском храму која је раздвајала светињу од светиње над светињама поцепала се на двоје, од горњег до доњег краја... Пошто су Му копљем пробили ребра да би се уверили да је мртав, војници по Пилатовој наредби допусте Јосифу из Ариматеје, Никодиму и осталим Исусовим пријатељима да скину Његово тело с крста, помажу Га мирисима и положе у гроб издубљен у стени. Положивши тело у гроб, они навале на врата од гроба тежак камен и разиђу се у великој тузи. Било је то вече уочи јеврејског празника Пасхе. Сваке године на Велики петак Црква оживљава у нама догађај Христовог страдања на крсту за људске грехове. Величанствена тишина Великог петка најављује већ извојевану победу у космичкој битки Богочовека против Сатане и смрти. Сатана је халапљиво прогутао мамац који ће уништити његову власт - Јагње Божије. Злим људима ништа није тако мрско и одвратно као добар човек. А уколико пред собом имају човека без икаквог греха, онда постају гори од звери, јер животиња убија и комада плен само да утоли глад, а човек то ради из најнижих побуда, да би уживао у туђим мукама.

У ноћи између Великог четвртка и Великог петка, Јудеји су уз грозне поруге, Исуса Христа бичевали. Римљани су наставили сутрадан крвави пир. Пилат је све то мирно гледао. Његов кукавичлук је био већи од људског осећања за правду, и судијског поштовања закона. У жељи да Исуса потпуно понизе, римски војници су му обукли скерлетну одору, јер скерлетна боја је била боја царева и нико други није смео да је носи. Скакали су и играли око њега смејући се цару, а на главу су му ставили трнов венац, као круну. У свом безумљу нису знали да су, из жеље да га понизе, уствари посведочили истину. Исус јесте био Цар над царевима, јер његово царство није од овога света.

Ту сурову игру су наставили Јудеји, кад им је Пилат предао Исуса, рекавши да никакве кривице на налази на њему, односно, да тај човек није прекршио никакав закон, дакле, он је невин. Сурови и опаки Ирод, блудник, родоскрвнитељ и убица св. Јована Претече, је могао све да прихвати, али не и да пред њим стоји невин човек. Онај ко у себи нема ни трунчицу чистоте, не може да прихвати да она постоји код других. Желећи да се нај невинијем од свих људи који су икада земљом ходили наруга, Ирод је наредио да Исусу обуку белу одору, која је знак невиности. Тако су и Јудеји признали истину (иако тога нису били свесни), мада им је намера била да покажу поруганог, исмејаног и униженог човека, којег је светина до јуче славила као Пророка и Спаситеља. Тако су у оба случаја, иако због лакрдије и бестијалног иживљавања и Римљани и Јудеји, иако несвесно признали Исуса Христа за оно што је он и био, Безгрешни Цар.
Тог страшног дана Пилат и Ирод су се измирили, јер су пре тога били у завади. Ујединило их је зло дело.

Кад су Јудеји видели да могу само да муче Исуса, али да не могу да га осуде, рекли су Пилату да се Исус уствари буни против императора, јер себе проглашава царем, а такав грех мора да казне Римљани. Како је то било време уочи Пасхе, највећег јудејског празника, обичај је налагао да један затвореник буде пуштен на слободу. Тада је у затвору био Варава (Бараба), осуђен због убиства римских војника и побуне против Римљана. Пилат је питао народ кога хоће да ослободи, Исуса или Вараву, и народ је тражио Вараву, а кад је питао шта да уради са Исусом, светина је почела да урла: „Распни га! Распни га!"

Исусу су опет обукли његову одећу коју му је исткала Пресвета Богородица, у којој је ишао и проповедао, за коју су војници касније бацали коцку, и тиме су се испуниле речи из Псалма да ће се за његове хаљине бацати коцка.

Натоварили су му тешки крст на леђа и повели га путем који и данас, две хиљаде година касније, носи име Улица Бола (Via dolorosa). Успут су га пљували, добацивали погрдне речи. Нашао се ту и један добар човек Симон из Киринеје, који се сажалио и помогао Господу да носи крст страдања. И једна добра жена, Вероника, истрчала је из куће и марамом обрисала крв, зној и пљувачку са Исусовог лица. Он није могао речима да јој се захвали, али је то учинио на свој начин. На марами је остала слика лика Христовог. Како онда тако и данас. Та марама постоји и на њој је нерукотворени лик Христов.

На брду Голгота (Лобања), била су три крста. Христов у средини и двојице разбојника са стране, и то је био један од начина на који су желели да га понизе.

Чак и тада, после свих мучења и понижавања која је доживео, Христос није клео, он је молио Оца свог небеског да опрости овим људима јер не знају шта чине.

Кад је коначно, око три сата поподне, по нашем рачунању времена, дух свој предао Оцу, сва природа, Божја творевина, се побунила против неправде и злочина: помрачило се сунце, отварали су се гробови, затресла се земља, завеса у Храму се расцепила одозго до доле, и камење се распадало у прах уз ужасан прасак. Тако су се обистиниле Христове речи да ће и камење проговорити. И мртво камење је сведочило Живога Бога.

„Само васкрсење могло је наградити оволико страдање. Само се васкрсом Христовим може природа и наша савест умирити" (еп. Николај Велимировић)
Паримије на Велики петак
а. Царски часови
Зах 11,10.13
Ис 50,4-11
Ис 52,13-15; 53,1-12; 54,1
Јер 11,18-23; 12,1-5.9-11.14-15
б. На вечерњу (изношење плаштанице)
Паримије: а) Изл 33,11-23 б) Јов 42,12-17 в) Ис 52,13-15; 53,1-12; 54,1

Слово на Велики Петак

У име Оца и Сина и Светога Духа,

Да Господ није умро за нас не бисмо имали живота, управо као што каже црквена песма "смрт његова живот мој" или као што рече један велики Свети Отац "имали смо потребу за Богом Спаситељем Оваплоћеним и Оним Који је умро за нас". Није било довољно само да Бог постане човек него је било потребно да као и сваки човек овде на Земљи, као сви ми, прође читав живот, искуси то што сваки од нас искуша до смрти, па и саму смрт. Да Христос није умро за нас не би смо били спасени јер оно што је Он узео на себе од наше природе и од творевине то је и спасено. А узео је читаву створену природу и све њене последице. Последице природе после греха биле су смрт и трулежност. Зато је Господ дошао у тај час, како сам рече, да умре за нас, да би нас тако васкрсао кроз сједињење са Њим и са Богом.

Још од првих времена благочестиви људи нису могли да схвате како то Христос као Бог умире, будући да је Бог тај Који је бесмртан па се зато и назива и јесте Једини Бог, док смо сви ми остали смртни, трулежни те управо и нисмо богови. Баш та вера хришћанска била је, како каже Свети Апостол Павле, "једнима за скандал а другима на лудост", Јелинима лудост а Јеврејима скандал, јер заиста јелински ум није могао да схвати како Бог, будући бесмртан по природи, може да умре. За Јелине је крст Христов и оно што су хришћани исповедали било лудост. За Јевреје је то опет било скандалозно јер су они веровали у Бога Који је свуда присутан и свемогућ и нису могли да дозволе да он буде човек, да буде поруган и још да буде разапет на крсту. Но, то је, драга браћо и сестре, истина која се баш и не може уклопити у људске умове. Наиме, Јелини су били оптерећени тиме што су веровали у Бога као једну безличну природу, која нити има почетак нити крај и сама по себи не може да умре, те зато у њихов ум није могла да стане хришћанска вера у Бога Који је умро за нас и наше спасење. Јевреји, опет, верујући у силнога Бога, Који је створио небо и земљу и Који држи све у својој руци, такође нису могли да прихвате да тај Бог одједном постаје немоћан, дакле, смртан.

У чему се крије тајна? У томе, драга браћо и сестре, што је Бог наш у кога верујемо личност и то слободна. Он је слободан да живи вечно али исто тако и да из своје слободе и љубави према нама умре за нас. Бога нашега у кога верујемо не одређује природа, па да се Он понаша на основу тога како она захтева. Он је изнад природе. Он је тај Који чини природу Божију постојећом, Који је, дакле, чини једном личношћу. Слично се дешава и са нама људима јер смо и ми створени по икони Божијој, као слободна деца Божија, те зато по својој слободи имамо захтеве и прохтеве који врло често не иду у складу са природом. Зато по својој слободи не можемо да схватимо зашто је наша природа трулежна и зашто не може да издржи оно што ми као људи желимо да направимо. Одатле, дакле, долази наша трагедија људска - што природа наша и слобода нису у потпуној хармонији. Природа умире а ми као слободна бића, као личности, не желимо да умремо, те одатле сва наша трагедија и мука од смрти.

Господ је слободан и његова хармонија је у складу са његовом слободом. Он је сам зажелео да дође на овај свет и за нас умре јер је једино тако и било могуће да човек и уопште сва створена твар буде у јединству са Богом. Ми нисмо могли да дођемо до Бога и да се са Њим сјединимо, да Бог није сишао к нама. Потребно је било, дакле, да Он први направи тај корак. Зато Свето Писмо и подвлачи стално то да је прво Бог нас заволео па затим тражио од нас љубав према Њему. Он је први, дакле, сишао међу нас и зато зове онога ко хоће у јединству са Њим да има заједницу и живот вечни. Зато пред овим догађајем страдања Господа Исуса Христа за нас, стојимо не толико са чуђењем и питањем шта се то збива са Богом Који је свемогућ, него са захвалношћу и неизмерном радошћу што је Бог то учинио за нас а могао је и да не учини. Но, да није то учинио, да није умро, не би имали живота.
Васкрсење ће показати, драга браћо и сестре, да је човек у Христу постао нетрулежан и да ће само онај који је у јединству са Христом, кроз личност Његову, бити васкрснут од Бога Оца Духом Светим у последњи дан. То су речи Господа нашега Исуса Христа, да ако што заиштемо од Оца у име Његово, даће нам. А ми ништа друго не иштемо до живота, и то ће нам Господ и дати. Све друго ће нам се додати, зато што човек има једини проблем а то је смрт. Ми често заборављамо тај проблем. Имамо друге квази проблеме, а са смрћу смо се помирили. Али из сваког људског проблема извире тај свељудски проблем смрти, која се увек шуња иза свакога нашега дела.

Управо и ово што нас данас сналази као народ и државу такође је борба оних који мисле да ће на овај начин, уништавајући један народ, имати живота у себи. На овај начин, дакле, они желе да побегну од смрти. Човек понекад мисли да ако добије читав свет, сва блага, ако има науку, савремене болнице и слично, да се спасао смрти. Но, никада се човек не може спасти смрти без Бога. Сви експанзионистички ратови у историји управо су имали за циљ да онај који их води узме од другога и осигура за себе што више тих добара како би, наводно, могао да преживи и да се спасе од смрти. Зато човеку никада није доста свега онога што има, јер све то ипак није у стању да пред смрћу дâ откуп за живот. Зато ми, драга браћо и сестре, поред све борбе коју треба да водимо за нашу земљу морамо да се трудимо да наш борба буде у Христу и кроз Христа. То значи борити се честито, јуначки, поштено, достојанствено. Иначе, достојанства мимо Христа нема. Ако и једног тренутка заборавимо да се само кроз Господа можемо спасти, пропада људско достојанство, јер тада човек може да се острви, па да постане звер. Једино Господ Христос држи ту равнотежу између човека и нечовека, између доброг и злог.

Страдања Господа нашега Исуса Христа нека нам буде утеха у овим нашим страдањима. Да се радујемо радошћу Васкрсења и да имамо на уму да ће страдања проћи и да ће друга доћи. Док је овога света и века увек ће бити страдања, јер, наглашавам поново, страдања производе смрт и страх од смрти. Господ је победио свет, у Њега да се уздамо. Он да нам буде мишица, Он да нам буде оружје против непријатеља наших. Тако ћемо се борити не само за своју земљу, за свој народ, него, кроз Њега, и за добро непријатеља наших, да и они отворе очи и виде да авиони, ракете, "томахавци", не доносе заиста никакво добро, а понајмање могу да човеку донесу достојанство. Но, на жалост, наша епоха и западна цивилизација у којој смо и ми судеоници, јер смо је добрим делом усвојили одбацивши наше православно предање, управо не може друкчије. За њу је сваки други човек потенцијални или истински непријатељ кад год се успротиви томе да буде средство за задовољење њених циљева. То је, браћо и сестре, стање палога човека и грешнога света у коме сви ми живимо. Наша је срећа у томе што ми овде, у Св. Литургији, учимо да други није наш непријатељ већ извор живота, да без другога не можемо бити личности, јер нас је Господ управо тако створио по лику своме. Бог је Св. Тројица, заједница личности, Отац, Син и Свети Дух, а не самац, те зато и ми, да би постојали по лику Божијем, да би били вечно жива бића, треба да постојимо у заједници са другим. То није само етички закон и пука намера да будем добар, поштујем другог и не чиним му зло. То је сам закон постојања. Наиме, ако другога нема, неће бити ни нас, без обзира што многи од нас не мисле тако, што мисле да могу сами да опстану. Св. Литургија нас управо томе учи а на њој је утемељена сва наша Црква, све наше Предање. Наша Црква постоји као Св. Литургија и не може постојати друкчије осим кроз Св. Литургију.

Да Господ дâ, драга наша браћо и сестре, да ови дани најпре буду дани молитве за нас и за све оне који су изгубили своје животе страдајући, понекада незнајући зашто, понекад због својих грехова, понекад опет из било којих других разлога, да се свих њих сетимо. Да се молимо да Господ живе укрепи да имају снаге да одоле непријатељима својим те да се боре против зла а сви заједно да се радујемо радошћу Васкрсења јер је Господ васкрсао. Ми не прослављамо данас први пут Велики Петак па да будемо тужни, не знајући шта ће да се збуде. Ми прослављамо Велики Петак у знаку Васкрсења, јер је Господ наш васкрсао. Зато и када отпуст дајемо прво помињемо Васкрсење и кажемо: "Васкрсли из мртвих Христос истинити Бог наш, Који је добровољно пошао на страдање и на смрт нашега ради спасења..." Ако имамо у виду то да ће живот победити смрт, да ће добро победити зло и ако се чврсто надамо, можемо се борити и наша ће борба имати смисла и победу. Амин.