Аутор: протојереј-ставрофор др Владимир Вукашиновић, Број 1077, Рубрика Богословље
Библија је реч Божија, а Света Литургија представља речи упућене Богу које су потекле из Библије или које су њом инспирисане. И сама Анафора, поготово Анафора Светог Василија, саткана је од библијских тема и мотива.
Православној Цркви понекад упућују приговоре да Свето Писмо у њој не заузима заслужено место, да оно не представља центар духовног живота и да се ни клирици ни верни народ не надахњују свакодневним читањем библијског штива. И када би то било тачно, да ли би то истовремено значило да православни хришћани немају никакве везе с библијским штивом, односно библијским животом и искуством? Размотримо то питање мало пажљивије и покушајмо да на њега пружимо задовољавајући одговор.
Теологија произлази из искуства односа Бога и човека и говори нам о различитим аспектима тог искуства. Сусрет Бога и људског рода, утемељен у Божијим неуморним и непрестаним јављањима, интервенцијама, даровањима, саопштавањима, исправљањима и исцељивањима и људским одговорима, прихватањима, обећањима, у многовековној историји верности и падова, успостављања и обнављања Завета, створио је многозначни простор овога сусрета и овога јединства – Цркву Божију. Црква Божија није само простор у коме се одвија то искуство, она је и његов садржај и његов извор, али и његов крајњи циљ.
Свето Писмо Новог Завета настало је у Цркви – писали су га сведоци и ученици сведока. Описивали су непосредно и посредно искуство. Свето Писмо, за нас православне, није извор вере по преимућству. Принцип sola Scriptura немогућ је и неприхватљив у нашем духовном искуству. Свето Писмо је делимичан запис ширег искуства, обимнијег односа Бога и људи у заветним сусретима. Сам крај Јовановог Јеванђеља: „А има и много друго што учини Исус, које кад би се редом написало, ни у сами свет, мислим, не би стале написане књиге. Амин“ (Јн 21,25), није хиперболичан нити пригодан. Он само истиче чињеницу да је библијски текст, у ствари, избор из ширег искуственог оквира, односно да је искуство Цркве, како рекосмо, шире од њених појединачних израза.
Библијски записи искуства богоопштења, управо својом канонском валидношћу, дају нам духовну гаранцију објективности, ваљаности искуства које је у њима записано. Постојање таквих записа помаже нам да унутрашња, психолошка и субјективна религијска стања и осећања васпитавамо, формирамо и преусмеравамо у објективном смеру.
ЛИТУРГИЈА У БИБЛИЈИ
Свето Писмо је записано сведочанство односа Тројединога Бога и Његовог народа. Међу различитим типовима и врстама односа посебно место заузима богослужење = заједничка молитва = литургија. Литургија се описује на више места: као Христово установљење Свете Евхаристије на Велики Четвртак (Мт 26,26–30) и тумачење апостола Павла овог значајног догађаја – самога једра Свештеног Предања Цркве („Јер ја примих од Господа што вам и предадох....“ 1Кор 11,23–30), кроз различита апостолска евхаристијска сабрања (попут оног описаног у Дап 2,42: „И бијаху постојани у науци апостолској и у заједници у ломљењу хлеба и у молитвама“), евхаристијске благослове и молитве присутне на страницама новозаветних текстова (као познато 2Кор 13,13: Благодат Господа нашега Исуса Христа и љубав Бога Оца и заједница Светога Духа са свима вама, Амин.“), богослужбене гестове и радње Посланице Јеврејима, Јовановог Откровења и његовог Јеванђеља, названог, како знамо, евхаристијским, као и теологију Христове првосвештеничке = архијерејске, дакле литургијске службе присутне на различитим страницама Новог Завета.
БИБЛИЈА У ЛИТУРГИЈИ
Библија је реч Божија, а Света Литургија представља речи упућене Богу које су потекле из Библије или које су њом инспирисане (Оче наш, библијске песме, псалми). И сама Анафора, поготово Анафора Светог Василија, саткана је од библијских тема и мотива. Дакле, Библија је на обе стране. Црква одговара Божијим речима. Размена речи је слика размене срдаца, живота. У првом делу Реч долази од Бога, а у другом се враћа Богу.
У све литургије Православне Цркве и у највећи број Светих Тајни и молитвословља уграђени су променљиви или непроменљиви библијски одломци. Библијски одломци у православном богослужењу читају се у форми катизми (Псалтир расподељен на двадесет катизми, да би се прочитао цео у току седмице, а у време великог поста два пута у току седмице), паримија (расподељен Стари Завет) и зачала (расподељени новозаветни одломци – да би се у току године прочитао цео Нови Завет).
ЧИТАЊЕ И ТУМАЧЕЊЕ СВЕТОГ ПИСМА
Бог није свом народу оставио само Књигу (иако хришћане називају људима, народом Књиге – што указује на средишње место Библије у њиховим животима) него је оставио и праксу (евхаристију), молитву, црквену структуру, искуство. Историјски гледано, када је реч о коришћењу Светог Писма у Цркви, прво су у употреби били старозаветни текстови, Закон и Пророци, а затим и новозаветни, који су једним делом и писани за литургијска сабрања. У литургијама антиохијске фамилије тако, на пример, четири обавезна литургијска читања обухватају Закон, Пророке, Апостол и Јеванђеље, док у александријским литургијама постоје такође четири читања, али сва из Новог Завета: Апостол, Јеванђеље, Дела апостолска и Откривење. Њих су увек пратиле проповеди, што је, све заједно, сачињавало први, уводни (не у пеjоративном смислу речи) део Литургије – Литургију речи, мање успешно названу Литургијом оглашених.
Прве речи које су се вековима могле чути на Светој Литургији била су библијска читања. (То нису били и први гестови – први гест је увек био сабирање Цркве конституисање Тела Христовог првог и неопходног предуслова сваке литургијске службе.) То није било случајно нити без великог значаја. И у Литургији као и у сваком другом аспекту богоопштења Бог има иницијативу. Литургија почиње Божијим говором на који човек одговара литургијским, молитвеним одговором. Свето Писмо није мртва књига хладних записа из прошлости, већ је живо Божије обраћање нама данас. Евхаристија је Реч Божија, односно Христова, којом се Црква, Христос, обраћа и моли Богу Оцу. Литургија је истовремено дијалог Бога и његовог народа али дијалог у Цркви у којој је Христос централни актер оба процеса оба тока – од Бога ка људима и од људи ка Богу. Како то бива?
Библијске одломке на Литургији чита ђакон али њих у ствари изговара Христос. Ђакон позајмљује своје биће Христу, како је то говорио Свети Јован Златоусти у својим Катихезама, да би Христос чије смо Тело конституисали сабрањем у Цркву био тај исти који је благовестио по горама и градовима Палестине, али то и данас чини на сваком месту где смо сабрани у име његово. Литургију, такође, Христос као Архијереј и Владика свих приноси и прима, бивајући принесен и раздељиван. Библијска реч излази из Христових уста, иста света уста проузносе евхаристијску песму хвале. У Њему се, дакле, сусрећу и прожимају Библија и Литургија.
ТУМАЧЕЊЕ И РАЗУМЕВАЊЕ БИБЛИЈЕ У ЛИТУРГИЈИ
У богослужбеним круговима наше Цркве Свето Писмо се непрекидно благовести, проповеда, саопштава, и непосредно и посредно. Химнографија и молитве само су другачија издања библијске поруке и подсетници на њу. Питање говорног језика у богослужењу увек је повезано, на првом месту, са Светим Писмом. Оно се прво преводи, не као целина, него у складу с богослужбеним потребама. То су радила Света браћа Кирило и Методије. То је вековни мисионарски метод Православне Цркве.
Постоји неколико нужних и неопходних претпоставки за литургијско свештенослужење и разумевање Светог Писма. Свештенослужење, на првом месту, мора бити на разумљивом, говорном језику, али то није довољно. Неопходна је квалитетна библијска катихеза која може да доведе до познавања свештене историје. Шта вреди на појмовном плану разумети како се Црвено море раздвојило и пропустило Мојсеја и његов народ, а потопило фараона, када сво богатство тог догађаја и бескрајно слојевит низ асоцијација које он буди остају за нас закључани због непознавања историјског контекста у којем се тај догађај одиграо? И шта неком ко није упознат с новозаветном историјом значе речи: „У ноћи у којој би предан, односно управо самога себе предаде за живот света…“? Наравно, веома важан предуслов и пут разумевања Светог Писма јесте практиковање библијских истина – живљење у складу са њима. То је дубоко унутрашње разумевање кроз доживљавање.
Од посебног је значаја и литургијска омилија. Она уводи заједницу у разумевање, а претходи јој молитва: „Засијај у срцима нашим, човекољубиви Владико, непролазну светлост Твога богопознања…“ Она није само објашњење, тумачење текста, него је, пре свега, његово благовештење. Омилија води у славослов Слава Тебје, Господи, и не сме да се сведе на хладну анализу текста. Библистику, над којом се већ столећима надвија баук немолитвеног критицизма и херменеутичке хистерије, управо овако схваћено тумачење исцељује и ставља у њен изворни и органски контекст. Омилија је реч о Речи Божијој – Библија протумачена у литургијском контексту који на посебан начин отвара и припрема и тумача да протумачи, саопшти, подели и дарује значење као пут и по-знање, као са-знање, а не као пуки интелектуални увид и знање, и слушаоца да прими све то на прави начин. То је једини могући начин тумачења највише због тога што је и оно што је записано у Библији и оно што се дешава у Литургији једна иста стварност, комплементарна и узајамно прожимајућа – активно бивање у Божијем присуству.
Библијски текст је увек актуелан, иако постоје извесне условљености и ограничења која могу бити културолошка, сазнајна и слична. Али се у њему описују многа егзистенцијална искуства која у свим временима имају исто значење: заједнички обед, суд, љубав, завет, смрт…
Сваки човек мора да саслуша и да с вером прими библијску Реч. Мора да отвори врата свог бића Речи Божијој да би она могла да уђе у њега, да га преобрази и да у њему чудотвори. Без вере Библија почиње да бива за онога који не верује хладан запис о прошлости. То је зато што вером прихватамо и оживотворавамо светописамски текст.
ЛИТУРГИЈА ТУМАЧИ БИБЛИЈУ
Света Литургија и друге Свете Тајне имају библијску предисторију, своје праобразе, али су оне истовремено и најбољи тумачи Старог Завета. У светотајинском животу открива се прави, дубински смисао Старог Завета, али на начин који је отворен, условно речено – недовршен. То је начин који подразумева да ће потпуно откривање уследити у будућности, што, уосталом, казује и свештени триптих: сенка, икона, истина познатог Оца.
Треба знати да Литургија, на известан начин, тумачи и преноси, представља и саопштава библијске догађаје и светописамску стварност.
Литургијски тумачи су на то више пута указали. У доба Германа Цариградског, Литургија бива тумачена као циклус вербалних и ритуалних икона које осликавају – речју, гестом и литургијским окружењем – одређене догађаје, просторе, предмете, тј. феномене уопште из живота Христовог, али и из сфере Небеске Литургије. Литургијске радње и гестови, као и сама структура службе, почињу да се третирају као сликовни символи, својеврсни облици свештених призора, односно икона.
Тумачећи разлог увођења управо оваквог иконичног тумачења Свете Литургије, Никола Кавасила пише: „Из тог разлога је и уведена ова символика – с једне стране, она не указује само речима на догађаје из божанског домостроја, него саме те догађаје поставља пред наше очи, а с друге стране, бива видљива током целокупне Свете Тајне. Тако она, на онај први начин, лакше делује на наше душе, и то не само као какав призор него тако што буди у нама осећања – јер видљива представа оставља у нама јачи утисак – а на онај други начин делује тако што не оставља места за заборав и што не допушта да наше мисли некуд другамо буду усмерене, све док нас не доведе до ове божанске Трпезе.“
Такво разумевање литургијске службе као начина тумачења али и представљања библијских садржаја имамо и у делима корифеја српске теологије какав је био Епископ Дионисије Новаковић. Он у Свом чувеном литургичком делу „Епитом“ о томе пише следеће: „Питање 68. Зашто након: Спаси Боже људе твоје... Народ пева: Видесмо светлост истиниту, примисмо Духа небеског и остало? Одговор: Зато што је кроз сву службу Божију различитих Тајни Христових и наше вере спомен био – то јест како је дошао у свет Син Божији, како је распет био, како је васкрсао, како је Дух Свети сишао на земљу. Тако смо ми слушали све ово што се спомињало на Светој Литургији и видели оно што је нашим очима представљено ликом а када се на крају све то завршило припадајући благодаримо Богу који нам је омогућио да ово чујемо и видимо и удостојио нас Светога Духа.“
СВЕТО ПИСМО КАО ЛИТУРГИЈСКА КЊИГА
На Светој Литургији постављена су два стола, две трпезе – сто Речи Божије и сто Тела Христовог. На првом столу ломи се хлеб Речи Божије, а на другом Хлеб који с небеса силази и даје живот вечни. Разумевање Речи Божије као својеврсне хране са којом се треба сјединити једењем присутно је у пророчкој и апокалиптичкој књижевности. Тако Бог припрема пророка Језекиља рекавши му: „И рече ми: Сине човечји, поједи шта је пред тобом, поједи ову књигу, па иди, говори дому Израиљевом. И отворих уста, и заложи ме оном књигом. И рече ми: Сине човечји, нахрани трбух свој и црева своја напуни овом књигом коју ти дајем. И поједох је, и беше ми у устима слатка као мед“ (Језек 3,1–3). Речи Божије једе и пророк Јеремија: „Кад се нађоше речи Твоје, поједох их, и реч Твоја би ми радост и весеље срцу мом, јер је име Твоје призвано на ме, Господе Боже над војскама“ (Јер 15,16). Он их дубоко усваја, сједињује се са њима, оне постају саставни делови његовог целокупног бића а не само ума, слуха или вида. То важи и за апостола и јеванђелисту Јована Богослова који записује: „И глас који чух с неба, опет проговори са мном и рече: Иди и узми књижицу отворену у руци анђела који стоји на мору и на земљи. И отидох анђелу, и рекох му да ми да књижицу. И рече ми: Узми и поједи је; и загорчаће ти утробу, али у устима твојим биће слатка као мед“ (Отк 10,9).
Веза између Речи Божије и Хлеба Божијег, односно чињенице да су и Речи Божије својеврстан Хлеб живота, истакнута је у Јовановом Јеванђељу. Тамо се након Христове беседе, његових речи у капернаумској синагоги о хлебу живота који је тело његово, који силази с неба и истинско је јело, који се даје за живот света (Јн 6,27–59), која је, као беседа тврда коју није могуће слушати (то важи за Јудеје али не и за Јелине који су те концепте наслућивали у мистиријским религијама), саблазнила неке ученике, управо ове његове речи називају речима живота вечног (Јн 6,68). Ту видимо сотириолошку природу библијско-евхаристијске благовести, беседе. Оба стола су постављена и намењена свима и за све. За њима се слави Свадба Царевог сина.
Трећег часа ставио у заграде те га, самим тим, учинио литургијски опционим.
Не улазећи овога пута у питање старине литургијског геста подизања Дарова пред возглас Молитве Анамнезе – Твоје од твојих Теби приносећи ради свих и за све, констатујемо да је отац Јустин правилно решио недоумицу ко треба да подиже исте. Он пише да литург – свештеник (а не ђакон!) уздиже Дарове: „... укршта руке своје стављајући десну изнад леве, и десном узима свети дискос а левом свети путир, подиже их чинећи знак крста са великом пажњом...“ На овај начин јасно се показује да литургијска функција ђакона не укључује директни, непосредни принос Богу него само пренос = принос дарова од народа ка вишем свештенству.
У овом преводу отац Јустин је Тропар Трећег часа ставио у заграде те га, самим тим, учинио литургијски опционим. О томе је опширно писао у тексту поговора:
„Извесни текстови који су тек у новије време ушли у чин Литургије, и то не свуда код свих православних (као што су: Јектенија за упокојене после Сугубе јектеније и тропар Трећег часа у самом Канону Евхаристије) стављени су овде у угласте заграде, јер није наше да их овом приликом изоставимо али ни да их пропустимо не указавши на њихово новије увођење у чин Литургије. То особито важи за Тропар Трећег часа у канону Евхаристије за који су последњих неколико векова многи православни јерарси, литургичари и богослови већ више пута рекли да га треба или сасвим изоставити или макар пренети испред молитве епиклезе што смо ми овде и учинили (...) На овај начин он мање прекида литургијску и логичку непрекидност текста Свете Анафоре (...) Одсуство тог тропара у старијим (пре 16. века) рукописним Служебницима, како грчким тако и србуљским, као и у свим данашњим штампаним грчким Служебницима сматрамо да овде није потребно ни доказивати.“
Што се Литургије Светог Василија Великог тиче треба знати да је у њој, у молитви Епиклезе, отац Јустин изоставио реченицу трећег благослова Светих Дарова – „Претворивши их Духом Твојим Светим“ завршивши је речима: „Свештеник: Проливеном за живот света. Ђакон: Амин, Амин, Амин.“ Отац Јустин образлаже своју интервенцију рекавши да: „(...) у Литургији Св. Василија Великог, при самом освећивању евхаристијских дарова, речи: „Претворивши их Духом Твојим Светим“ овде су изостављене (иако у новијим словенским служебницима постоје) ... Оне су непотребно и неумесно пренете овде из Златоустове Литургије док у изворним текстовима Василијеве Литургије не постоје јер су текстуално сувишне.“
Појављивање овог благослова у Литургији Светог Василија типичан је пример преношења елемената Златоустове у Василијеву службу, интерполација која се први пут у Грчкој појавила у XI веку, а у Русији била непозната до Никонове реформе. Ова интерполација уведена је, по мишљењу Успенског, из жеље православних Грка да усагласе, приближе, односно изједначе речи епиклезе обеју Литургија, јер су их на то призивале критичке опаске римокатолика да немају јединствену форму вршења Свете Литургије. Фундулис мисли да је до тога дошло из жеље да се наместо два уведу три освећујућа благослова у сам текст Литургије. То је са Златоустовом службом било лакше, али је код Василија довело до овакве проблематике. У штампаним служебницима овај додатак појављује се код Грка 1526, а код Руса 1602. године. XVII век је преломно време за увођење ове иновације. Тако у Украјини Служабник из 1620. године нема овај додатак, али га има онај из 1646. године. Успенски правилно каже да основни проблем са овим уметком није у томе што је он нов, додат, или што нарушава језичку структуру, него што плаћа данак схоластичком разумевању Свете Тајне. Захваљујући интервенцији Никодима Светогорца, Грци од 1853. године престају да штампају овај додатак.
У Јустиновом преводу Литургије Пређеосвећених Дарова непосредно пред причешћивање свештенослужитеља читамо следећу рубрику: „Ако свештеник служи сам, без ђакона, он сада не пије из светог путира. Ако пак служи са ђаконом, свештеник сада узме свети путир и пије из њега ништа не говорећи. Ђакон пије из светог путира после заамвоне молитве, употребљавајући свете дарове.“
Овде видимо да отац Јустин није реаговао на ову богословску и богослужбену иновацију која, на жалост, постоји и у данашњим синодалним издањима служебника. Историјски гледано, богословска идеја која стоји у самом срцу ове литургијске праксе се по први пут јавља у руском, московском Служабнику из 1676. године, објављеном у време Патријарха Јоакима, у коме се штампа и Напомена о неким исправкама у служењу Пређеосвећене литургије. Основна теолошка идеја присутна у овом тексту који излаже поредак причешћивања свештених лица у олтару је да је вино, иако освећено, ипак само вино, а не Крв Христова, јер над њим нису читане речи освећења. То ће у Служабнику из 1767. године писати разрађеније, али ублажено: „Ако вино и јесте освећено стављањем честице оно ипак није пресуштаствљено у Божанску Крв“. Н. Д. Успенски сматра да је у начелу ово питање било решавано у духу схоластичке теологије (која захтева одређену материју али и форму да би Свете Тајне биле валидне); вино „није пресуштаствљено у Божанску Крв“ јер се над њим овде нису читале речи освећења, (= форма евхаристије, прим. аутора) као што то бива у Литургијама Василија Великог и Јована Златоустог. Малоруси (= Украјинци) су све до Могилиног Евхологиона имали поредак причешћивања исти као и у Литургији Светог Златоуста. Тек ће се у Евхологиону појавити текст О неким исправкама у служењу Пређеосвећене службе, где стоји и следећа напомена: „Када пак пијеш из чаше или подајеш ђакону немој ништа говорити: јер је тамо обично вино, а не Владичина Крв која се користи само ради церемонијалног обичаја, наместо ’испирања уста’ на истом месту.“ Оваква пракса је страна грчкој рукописној традицији као и пређеосвећеним службама других обреда што нам показују резултати компаративне литургике. Она није засведочена ни у нашем средњовековном рукописном предању нити, пак, у првим штампаним српским служебницима. Штампане србуљске књиге, од прве до последње, наводе древну литургијску праксу. Божидар Вуковић штампа „(...) ђакон улази у олтар и врше по обичају свето причешће (...).“ У Горажданском Служабнику пише: „(...) творе по обичају свето причешће (...)“. Божидарев син Вићенцо исто прештампава: „(...) ђакон улази у олтар и врше по обичају свето причешће (...)“.
На крају овог излагања покушаћемо да дамо основне принципе преводилачког и редакторског рада оца Јустина односно богословске претпоставке на којима се они заснивају:
а. Литургија је намењена целом Телу Цркве, пуном Сабрању, свим Њеним конститутивним елементима: клиру и лаосу, за пуно, словесно и активно учествовање. То се, на првом месту, да видети из основне намене превода – увођења говорног језика у литургијски живот Цркве. Такође је то очигледно и из одлуке оца Јустина да, по древној литургијској пракси, на све прозбе, молитве и возгласе одговара народ као целина сабрања а не било каква специјализована или издвојена група или појединац: „Јер је Црква живо Тело вечноживог Богочовека Христа и у њој сви саборно живимо и саборно се молимо. У томе се, такође, испољава саборни карактер Свете Евхаристије.“
б. Литургија је по својој природи једна динамичка стварност која се током историјског развоја усложњавала и мењала. Неке од тих промена не изражавају аутентично богословље Цркве, њен живот и њено учење. Стога, теологија Цркве, како на основу историјско-археолошких, текстолошких и других ретроспективних метода (То је познато Јустиново инсистирање да одређено преводилачко-редакторско решење: „посведочи већином старих литургијских рукописа и немалим бројем штампаних издања Служебника“) тако и на основу богословског и пастирског расуђивања (а њих омогућује светодуховска природа богословља Цркве) може, треба и сме да тај развој прати, промишља и по потреби исправља и коригује. Пример за то у Јустиновом преводу је поновно увођење честица за Свете Анђеле које је оправдано и сведочењем древних текстова али и богословским разлозима.
Теолошко мишљење као, у најмању руку, једнако важан критеријум, поред сведочанства споменика, приликом решавања неке литургичке недоумице, утемељио је у свом делу и Митрополит Пергамски Јован Зизјулас. Он је, пишући о питању да ли честице извађене за Свете на проскомидији треба сједињавати у путиру са Св. Агнецом и Крвљу Христовом пре причешћа, рекао: „Судећи по историјским и текстуалним критеријумима изгледа да овакво мешање не охрабрују историјска сведочанства.... Било како било, са теолошке тачке гледишта ово мешање је важно. Тело Христово у Божанској Евхаристији је тело које садржи многе (1Кор 10:17) на првом месту светитеље и верне који су поменути и за које су вађене честице да би се показао лични карактер свакога од њих. Заједница у Телу Христовом на Евхаристији је истовремено заједница са светима и вернима који су били поменути ... Вађење честица је сигурно каснија пракса која је међутим неразумљиво одвојено од идеје њиховог инкорпорирања у Тело Христово. Без такве заједнице, нити помињање нити постављање честица око Агнеца нема смисла. Оно што омива грехе поменутих није додир са Агнецом него њихово утеловљење у Њега....“
в. Исправке и промене у тексту односно начину служења Свете Литургије никада не смеју да буду плод воље или укуса појединца. О. Јустин је страховао пред могућношћу да неке његове интервенције у тексту превода Литургије могу бити сматране „од нас уведеном новином“ истичући да је његов редакторски рад (стављање извесних текстова који су тек у новије време ушли у чин Литургије, и то не свуда код свих православних у угласте заграде) заснован на принципу да „ ... није наше да их овом приликом изоставимо али ни да их пропустимо не указавши на њихово новије увођење у чин Литургије.“ Та указивања истовремено представљају позив Цркви да на њих на одговарајући начин одговори. Овде треба напоменути да се сам о. Јустин и у овом преводу није увек држао принципа указивања него да је умео да интервенише и на радикалније начине.
г. Литургија је једна отворена стварност спремна и способна да у себе прими и лични печат облагодаћених литурга и отаца Цркве, писаца и преводилаца њених богослужбених текстова и химни. До тога је у развоју богослужења увек долазило – не само грешком него и намером. То су били простори личне (самим тим не аутоматски и приватне) побожности. То важи и за превод оца Јустина.
Ко не разуме Литургију не може разумети Православље. о. Јустин Поповић
У богословском опусу архимандрита др Јустина Поповића велико, и по обиму и по значају, место заузимају његови преводи. Превођење Светих Литургија је, опет ваља знати, само један аспект преводилачког подвига оца Јустина. Подсетимо – он је преводио и Свето Писмо, дела Светих Отаца, Житија Светих, Свете Тајне и молитвословља, Службе, Акатисте, Каноне и Молитве.
Теологија Литургије је на више места и различитим поводима излагана и образлагана у целокупном богословском делу оца Јустина Поповића. Она није, послужимо се овим, већ, општим местом у опису његове теологије, једна од богословских тема ћелијског архимандрита – она је само срце и суштина свеукупне његове теолошке мисли.
Својеврстан резиме учења о Светој Литургији блажени Старац изнео је у свом Поговору преводима Светих Литургија – О овом преводу Светих Литургија. У њему Јустин излаже богословље Свете Литургије – њену христолошко-еклисиолошку „природу“. Евхаристија је најсавршенији „простор“ и „начин“ остварења људског назначења – обожења кроз саучествовање у животу Христовом и Његовом Домостроју који се на Евхаристији увек у целокупности понавља.
Да би то олакшао, приближио савременом човеку, да би њега учинио активнијим учесником ове велике Тајне Побожности, следећи кирилометодијевско предање о. Јустин преводи све три литургије на српски говорни језик. Он том приликом, очигледно алудирајући на Вукову (и Вукових идеолошких настављача) језичку реформу и њене последице на језик српске теологије и молитвеног живота, подвлачи да је овде реч о језику: „не осиромашеном и не удаљеном од црквеног молитвеног језика и ритма.“ Отац Јустин, инсистирајући на динамичком и стваралачком разумевању односа језика и Јеванђеља, односно Цркве и културе једног народа, истовремено резимира кирилометодијевско предање и антиципира толико хваљену савремену мисиолошку теологију инкултурације.. Он пише: „Јер као што се живот Цркве у целости увек прелива преко граница сваке поједине епохе, органски их спајајући и сједињујући, тако и њен молитвени језик: само је онда истински народни ако је израз континуитета и богатства оправослављене народне душе и народног језика. Као што је смисао Цркве да сваки народ примајући га у себе, обогати својом Пуноћом, тако се она односи и према језику тога народа; примајући га за свој језик којим се обраћа Богу она га надахњује и обогаћује сопственим саборним ризницама и развија његове богомдане могућности... Отуда је литургијски језик увек еванђелски, псаламски, молитвени језик у надахнућу Духа Светога, језик богослужења и богослављења, којим се освећује и посвећује народни језик. Тако се и живи народни језик освећује богослужбеном, литургијском употребом...“
Отац Јустин је био свестан значаја говорног језика за оба аспекта црквене мисије: унутрашњи и спољашњи. Уколико ствари посматрамо аd intra – богослужбена употреба говорног језика је неопходно (али не и довољно!) средство које треба да омогући активно и словесно учествовање целокупног црквеног сабрања у њеном молитвеном животу. Ad extra говорни језик представља незаобилазни пут ка остварењу аутентичне мисије и благовести Јеванђеља Христовог.
Полазна тачка Јустинове методологије превођења литургијских текстова била је жеља да открије „древно литургијско Предање“ и њиме измери, оцени начин на који је оно продужено у „данашњој саборној васељенској пракси Православних Цркава.“ Древно литургијско предање је сагледавао на основу рукописних служабника – грчких, старосрпских и црквенословенских. Неке од њих је користио помоћу њему тада доступних научних издања старих литургијских рукописа, друге пак непосредно. Користио је и старе штампане служабнике, поготово старосрпске, попут познатог Служабника Божидара Вуковића.У оквиру ове групе извора предност је давао служабницима архијерејске намене – односно онима који су писани или прилагођени за службу архијереја полазећи од уверења да: „... је чин Архијерејске Литургије у својој неизмењености и литургијској пуноћи и доследности, старији и очуванији него што је то јерејско служење Литургије какво је оно у нашим данашњим служебницима. Отуда је чин Архијерејске Литургије увек мера и мерило јерејског Служебника.“
Отац Јустин је знао да се један литургијски обред, једно предање и искуство Литургије, не састоји само из текстова служби. Оно обухвата и елементе тзв. литургијског окружења (Храм и све шта се у њему налази) али и светоотачких мистагогија – односно, начина на који је служба у одређеном времену и на конкретном простору доживљавана и разумевана. Тај доживљај Службе, поготово од стране њених најаутентичнијих учесника меродаван је и приликом њеног данашњег превођења и служења. Због тога отац Јустин у пуној мери користи и „светоотачка тумачења Свете Литургије“ у настојању да открије „древно литургијско Предање.“
Данашњу саборну васељенску праксу Православних Цркава Јустин упознаје на основу савремених служебника Православних Цркава. Он такође консултује и друге преводе: „новогрчке, руске, бугарске, немачке, енглеске и француске“ као и радове савремених литургичара и богослова.
Отац Јустин је свој први превод Свете Литургије објавио у 28. (1922. године), а други у 84. (1978. године), години живота. То су два другачија, различита приступа предлошцима. У првом случају, млади Јустин преводи узимајући постојећи текст без дубљег преиспитивања његовог садржаја. У другом, сада већ зрео богослов (а увек отворен да чује мишљења и искуства других), он се не устеже да интервенише и тумачи, заузима став својим преводом. Погледајмо то на конкретним примерима. У Проскомидији Светих Литургија отац Јустин је променио назначења прве честице треће просфоре (= након Богородичине честице). У штампаним словенским служебницима који су се користили у Јустиново време ова честица била је намењена Јовану Крститељу. Јустин то мења и њу намењује Бестелесним Силама – У част и спомен превеликих чиноначалника Михаила и Гаврила и свих небеских бестелесних сила. Отац Јустин објашњава овај свој поступак целокупном тадашњом грчком литургијском праксом, као и многим старим литургијским рукописима, како грчким тако и словенским. Поред тога наводи одломак из тумачења Свете Литургије Филотеја Цариградског, где, Филотеј, говорећи о Проскомидији, директно помиње анђелске силе које на Св. Дискосу окружују Христа: „Његова Мати је својом честицом Њему с десне стране, Анђели пак и Светитељи су му с леве стране...“ Он, такође, исправно наводи да се молитва Царе небесни, пред почетка Литургије чита само једанпут.
Редакторска рука оца Јустина је кроз све литургијске текстове најмлађег превода евхаристијске молитве поставила пред њихове возгласе. На тај начин се оне, пише о. Јустин, „налазе на свом природном месту: непосредно испред својих возгласа којима се свака молитва логички и завршава.“
Појединачних примера Јустинових интервенција има више. Ми ћемо навести само неке од њих. Он, на пример, проширује возглас Молитве Три Свете песме: „Јер си Свет Боже наш [и у Светима обитаваш ] и Теби славу узносимо...“ Отац Јустин вели да се овај возглас „текстуално тако налази у многим старим рукописним Служабницима, а тако је дословно очуван и у васкрсном и празничном Јутрењу где је несумњиво пренет као такав из Литургије.“
У преводу из 1978. године, у оквиру литургијских радњи кађења на Светој Литургији, дошло је до одређених промена у односу на претходна решења и стандардну богослужбену праксу. Најзначајнија је у рубрици између читања апостола и јеванђелског одломка која сада предвиђа могућност кађења током читања апостола али и после њега, пред читање Св. Јеванђеља: И пева се Алилуја са стиховима. Док се то пева, или пре тога, док се још чита Апостол, ђакон узима кадионицу са тамјаном, приступа свештенику и, примишви благослов, кади свету Трпезу унаоколо, сав олтар и свештеника.
Отац Јустин у овом преводу препознаје одређене касније унесене елементе у литургијске текстове и њих ставља у угласте заграде чинећи их тако необавезним односно опционим. То важи за тзв. јектенију за упокојене и поновљену Мирну јектенију пред Другу молитву верних.
Постоји више примера литургичког и богословског развоја оца Јустина Поповића. У различитим варијантама свог превода он мења одређена места и решења у складу са новим сазнањима које је стекао. Карактеристичан пример за то представља Дијалог свештенослужитеља после Великог входа. У преводу из 1922. године дијалог овако изгледа:
Свештеник: Опомени [Помени] ме се брате и саслужитељу.
Ђакон: Нека се Господ Бог опомене свештенства твог [Нека Господ Бог помене свештенство твоје] у Царству Своме.
Ђакон: Помоли се за мене Владико свети.
Свештеник: Дух Свети доћи ће на тебе и сила Највишега [Вишњега] осениће те.
Ђакон: Сам Дух служиће са нама све дане живота нашег.
Ђакон: Опомени [Помени ме] ме се Владико Свети.
Свештеник: Нека те се Господ Бог [Нека те Господ Бог] помене у Царству Своме свагда, сада и увек и у векове векова.
Ђакон: Амин.
Као што видимо, у оваквој форми дијалога појављује се наопака идеја да Дух Свети саслужује нама, што је оповргао Епископ Атанасије Јевтић рекавши да: „не саслужује Дух Свети нама него ми Њему!“ У преводу из 1978. године долази до знатних промена. Јустин сада даје древнији и правилнији поредак, скоро идентичан ономе у Диатаксису Филотеја Кокиноса:
Свештеник: Помоли се за мене [Владико] брате и саслужитељу.
Ђакон: Дух Свети доћи ће на тебе и сила Вишњега осениће те.
Ђакон: Помени ме Владико свети.
Свештеник: Да те помене Господ Бог у Царству Своме свагда, сада и увек и у векове векова.
Ђакон: Амин.
Отац Јустин објашњава да се определио за ову варијанту дијалога на основу рукописа и старих штампаних књига али и према: „... што је главно, Архијересјком чиновнику, јер је то и старији и правилнији облик овог међусобног помињања и благосиљања свештенослужитеља. Познато је свима православним литургичарима да је чин Архијерејске Литургије у својој неизмењености, литургијској пуноћи и доследности, старији и очуванији него што је то јерејско служење Литургије какво је оно у нашим данашњим служaбницма. Отуда је чин Архијерејске Литургије увек мера и мерило јерејског Служебника.“
Извор: Православље
Овај славни светитељ рођен је у граду Патари у Ликији као јединац син богатих и угледних родитеља, који су га као дар од Бога посветили Богу. Свој духовни живот започео је у манастиру "Нови Сион" код свог стрица, светог Николаја епископа патарског. По смрти родитеља, вођен чудесним небеским гласом, кренуо је у народ да шири веру, правду и милосрђе. Убрзо после тога постао је архиепископ мирликијски те је у време прогона хришћана, под царевима Диоклецијаном и Максимијаном, доспео у тамницу али је и тамо настављао своје проповеди. Присуствовао је Првом васељенском сабору у Никеји, и ту, у борби за истину ударио једног јеретика Арија због чега је одстрањен са Сабора и од архијерејске службе. Чудесним јављањем Господа Христа и Пресвете Богородице неколицини првих архијереја, враћен је овај правдољубиви светитељ на Сабор и у службу. Још за живота људи су га сматрали светитељем и призивали у помоћ у мукама и невољама, а он је самом својом појавом доносио утеху, тишину и добру вољу међу људе. У старости кратко је боловао и упокојио се 343. године.
Свети Никола се сматра заштитником: деце, учених људи, трговаца, морнара, путника уопште... Сматра се да је обичај по коме се деци уочи Светог Николе у ципелице потајно стављају поклони потекао отуда што свети Никола своја доброчинства никада није чинио јавно. Исти мотив се везује и за Божић Бату.
Некада се на свим хришћанским бродовима налазила икона светог Николе а он се посебно празновао дуж Јадранског и Средоземног мора где је био обичај да се на тај дан не испловљава а да се бродови на пучини усидре и пловидбу наставе сутрадан.
Свети Никола је умро у петак 6. децембра (то је у нашем веку 19. децембар по новом или Григоријанском календару) 343. године и сахрањен је у саборној цркви у Мири. Ту је његово тело почивало више од шест векова а хришћани су долазили на његов гроб и доводили своје болеснике. Међу њима су били и Стари Словени са реке Дон чиме се објашњава зашто је свети Никола толико поштован код Срба.
Када су Турци у једанаестом веку освојили Ликију, мошти светога Николе су 1096. прокријумчарене из Мира у Бари у Италији и положене у Цркву светог Јована Претече, која је убрзо постала стециште ходочасника.
Три године потом грађани Барија подигли су велелепну цркву светом Николи. Овом храму је доцније српски краљ Стефан Дечански слао богате прилоге и читаву цркву украсио сребром у знак захвалности јер му је, како је сматрао, свети Никола повратио вид.
Свети Никола зимски празнује се 19. децембра по грегоријанском календару у знак сећања на дан свечеве смрти, а летњи 22. маја, када су светитељеве мошти пренете из Мира у Ликији у тада православни Бари у Италији. То је за многе породице мала слава или преслава.
У народу се зове Млади свети Никола, Летњи свети Никола, Николице ...
ПРИЧА О ТРИ КЋЕРИ
У Патари је живео угледан и имућан човек, са три веома лепе кћери. Њега задеси невоља да изгуби све своје богатство и нагло осиромаши. У очајању и беди, немајући шта да једе ни шта да одене, човек одлучи да своју кућу претвори у блудилиште а своје кћери у блуднице. Чувши за крајњу беду тог човека и његову злу намеру, свети Никола реши да му помогне.
Поштујући речи јеванђелске да милостињу не треба чинити пред људима колико због рекламе, толико и ради жеље да не постиди човека који из великог богатства западе у беду, свети Никола одлучи да му своју помоћ пружи тајно.
Једне ноћи узе свети Никола велику кесу злата и неприметно је убаци кроз прозорчић у кућу несрећног оца. Нашавши сутрадан кесу са златницима, пресрећан и задивљен а не могавши да објасни откуда она ту, човек ово неочекивано доброчинство приписа Божјем провиђењу. Хвалећи Господа, он одлучи да сво злато које је добио да у мираз својој најстаријој кћери. Ускоро се она срећно удаде а свети Никола, чувши да је убоги човек поступио по његовој жељи и законитим браком сачувао кћер од греха, одлучи да исту милост учини и другој кћери.
И не прође много времена а отац на исти начин удаде и другу кћер. Уздајући се у Бога и у чврстој нади да ће Он збринути и трећу кћер, човек реши да сазна кога то тајног добротвора Бог шаље са златом. Једне ноћи, бдијући крај прозорчића, човек зачу звекет убаченог новца и потрчавши за непознатим, препознаде у њему свима знаног светитеља и избавитеља. Пресрећни отац паде к његовим ногама, поче их целивати и казивати речи хвале, али свети Никола га подиже са земље и закле да док је жив никоме не каже шта је с њим било.
http://www.spc-linz.org/mmedia/slavske/slavske.htm
Али ево рука издајника мојега са мном је на трпези (Лк. 22, 21)
Најтеже је једном војводи војевати кад има непријатља и унутра, у логору; не само споља, него и унутра, међу својима. Јуда је био рачунат међу своје међутим он је био унутрашњи непријатељ. Наоколо су се збијали и згушњавали редови непријатеља Христових, а унутра он је спремао издају. Рука његова била је на трпези, коју је Христос благословио, а мисли су његове биле тамо међу непријатељима где су најцрња злоба и мржња и пакост кључале против кротког Господа.
Но зар и данас није рука многих издајника Христа на трпези заједно са Њим? Јер која трпеза није Христова? На којој трпези нису Његови дарови? Он је домаћин, и Он корми н поји Своје госте. Ништа гости немају свога, ништа! Свако добро и свако обиље, које им се даје, даје им се руком Христовом. Није ли, дакле, Христос присутан свакој трпези, као домаћин и као слуга? И нису ли, дакле, руке свију оних који и данас издају Христа, на трпези заједно са Њим? Једу Његов хлеб, а говоре против Њега. Греју се Његовим сунцем, а клеветају име Његово. Дишу ваздух Његов. а устају против цркве Његове. Живе од милости Његове, а Њега изгоне из својих домова, из својих школа, из својих судова, из својих књига, из својих срца. Газе Његове заповести вољно и злобно; ругају се Његовом закону. Зар то нису издајници Христови и следбеници Јудини? Но не бој их се! Бог није наредио да их се бојимо но да чекамо и видимо њихов крај. И Господ Христос није се убојао Јуде, нити се Он боји свих издајничких хорди до краја времена. Јер Он зна крај њихов, и Он већ има победу Своју у рукама Својим. Не бој се, дакле, ни ти. Но држи се верно Христа Господа, и кад ти се учини да Његова ствар у свету напредује и кад ти се опет учини да Његова ствар пада и гине. Не бој се. Јер ако се убојиш, може се рука твоја наћи стегнута под руком Јудином на трпези Христовој.
О Господе Свепобедни, подржи нас силом и милошћу Твојом. Теби слава и хвала вавек. Амин.
На очи нађе се као човјек (Филиб. 2, 7)
То апостол Павле говори, онај исти апостол, који је о Господу Исусу рекао, да је Он обличје Бога што се не види, да је рођен пре сваке твари (Колош. 1, 15), и да у Њему живи свака пуноћа Божанства тјелесно (2,9). То је Господ по суштини и по унутрашњем бићу своме, но на очи нађе се као човјек. Људима којима је срце окамењено и ум помрачен, распознају предмете около себе само очима. Такви људи у оне дане погледаше очима и видеше Исуса као човека, и не даде им се да ишта више дознаду о Њему сем оно што телесним очима видеше. Телесни људи погледаше у Исуса и видеше тело, али не видеше у том телу ни Бога ни човека (идеалног и безгрешног).
И данас ко суди само према ономе што види, одриче Исусу све оно што не може да види и код осталих људи. Нико не може о Господу правду рећи, ко Га само очима цени. Оно што очи могу од Њега да виде, то је само једна мала завеса, иза које се крију вечите тајне неба и највеће тајне времена и земље. Но да се види оно што се крије у Њему иза телесне завесе, за то треба имати вид духовни, тј. Духа Божјега у срцу своме, Духа који одшкрињава завесу и показује тајне.
Господе, Тајно најслађа, удостој нас посете Духа Твог Светог. Теби слава и хвала вавек. Амин.
А кад дође син човечји у слави својој
и сви свети анђели с њиме,
онда ће сјести на пријестолу славе своје (Мат. 25, 31)
Овако рече Господ, и то баш пред само најужасније понижење Своје, пред везивање, пљување, шамарање. исмевање и распеће. У најцрњим часовима Он говори о најведријем и најславнијем часу Своме. Пред ужасни и бедни излазак Свој нз света Он говори о Своме поновном доласку у слави Својој. Најпре је дошао из пећине Витлејемске, скромно и невиђено, а идући пут доћи ће на облацима од ангела Својих. Први пут је као никао из земље, а други пут ће се јавити с неба. Први пут је стајао и клечао на земљи, а други пут ће да седи на пријестолу славе своје.
И кад поново дође у слави Својој, неће бити невиђен ни за кога. Нико неће питати, као звездари при Његовом првом доласку: где је Цар? Сви ће овога пута видети Цара и познати Га као Цара. Но то виђење и познање некима ће бити на радост а некима на страх и ужас. Замислите радости оних који су Његову заповест испунили, који су у Његово име молитве и добра дела вршили, а нарочито оних који су за Његово име пострадали! И замислите страх и ужас оних. који су га пљували и шамарали и распели у Јерусалиму, као и свих оних који се кроз векове подсмевају чудесима Његовим, ругају имену Његовом, газе заповести Његове!
Господе милостиви, опрости свима нама који име Твоје призивамо а по немоћи грешимо, опрости нам пре онога величанственог и судбоносног часа када се будеш јавио у слави Твојој, са свима светим ангелима Твојим. Теби слава и хвала вавек. Амин.
5. Пошто су они често вређали Бога, Бог их је често остављао, да би потом сви били одведени у ропство, тако да су се напослетку на њихово место населили различити народи, које је ту довео асирски цар, и који су по планини Сомор добили назив "Самарићани". И као што је некада Јаков пролазећи туда дошао у Сихем, тако је сада Христос пролазећи стигао у Самарију. Онај први је, како сам каже, дошао са мачем и луком, тј. да би истребио и побио његове пређашње житеље, док је Христос стигао са речју и учењем, што значи ради спасења. ''Исус пак уморан од пута'' - каже Еванђелист – ''сеђаше тако на извору; беше око шестога часа'' (Јн. 4; 6).
6. И време и умор и место учинили су да Онај Који је носио тело какво је и наше седне. Ради потврде свега овога, али и предвиђајући будућу корист, Он је седео тако како описује Еванђеље, код извора, тј. просто на земљи, као усамљени странац, јер су Његови ученици пошли у град да купе храну. Док је тако усамљен седео крај извора, дошла је жена Самарјанка да узме воду. И Господ је, као Човек, трпео жеђ; по Својој људској природи Он ју је видео како долази да би утолила жеђ, а као Бог видео је да је и њено срце жедно спасоносне воде, али да она не зна ко ову воду може да јој пружи, те је пожурио да се открије жедној души. Почињући Своје обраћање овако, како би било што схватљивије, рекао јој је: ''Дај Ми да пијем'' (Јн. 4; 7). Она је била проницљива, и пошто је по Његовој одећи, држању и спољашњим обележјима видела да је Јеврејин и чувар закона, изненадила се и упитала га: ''Како Ти, који си Јудејац, тражиш од мене, жене Самарјанке, да пијеш? Јер се Јудејци не друже са Самарјанима, као са незнабошцима''. Користећи повољну прилику, Господ је почео да открива Себе следећим речима: ''Када би ти знала дар Божији, и ко је Тај Који ти говори: Дај Ми да пијем, ти би тражила од Њега и дао би ти воду живу'' (Јн. 4; 9-10).
7. Видите ли шта је ту њој посведочено: да је знала, истога часа би тражила, и постала би причасница живе воде, што је она заиста, када је сазнала, и учинила, а потом и задобила. Истовремено, јудејски Синедрион је тражио (одговор), и у потпуности добио, да би потом распео Господа Славе. Шта је, међутим, тај дар Божији? ''Када би ти знала, каже, дар Божији''. Оставимо по страни остало и задржимо се на чињеници да се оваплоћени Бог није гнушао над онима које су Јудејци до те мере презирали, да од њих чак ни воду не би узели и да је већ и то био велик дар и велика благодат. А шта тек рећи када покаже такву љубав према њима, и не само да прими оно што Му они дају, него их учини и причасницима Својих божанских дарова?! И зашто кажем само - дарова, кад Он и Самог Себе даје, и верне чини сасудима који могу да приме Његово божанство, јер они не могу имати други извор који тече у вечни живот, осим онога који је Он раније обећао?! Који ће ум то да схвати? Која ће реч изразити превасходство овога дара?
8. Самарићанка, међутим, још не беше схватила узвишеност живе воде, и испрва је у недоумици како ће њен сабеседник узети обећану воду када нема никакву посуду, а студенац је дубок? Затим покушава да га упореди са Јаковом, кога назива "Оцем", указујући поштовање роду због тога места, и хвали воду из овог извора као ону од које нема боље. Међутим, када је чула да је Господ рекао како ''онај који пије од воде коју ћу му Ја дати неће ожеднети довека, него вода коју ћу му дати постаће у њему извор воде која тече у живот вечни'' (Јн. 4; 14), испустила је крик жедне душе која прилази вери, мада још недовољно јасно да би угледала светлост: ''Господе, дај ми ту воду да не жедним и не долазим овамо да захватам'' (Јн. 4; 15). Господ је хтео постепено да се открије и зато јој заповеда да позове и мужа. Скривајући свој положај и истовремено трудећи се да добије дар, она је рекла: ''Немам мужа''. На то као одговор чује колико је мужева имала од своје младости и то да онај кога сада има није њен муж; не тугујући због прекора и схвативши да је њен сабеседник пророк, она прелази на значајнија (узвишенија) питања.
9. Видите ли какви су били смирење и љубопитљивост ове жене? Она вели: ''Оци наши клањаху се Богу на гори овој, а ви кажете да је у Јерусалиму место где се треба клањати'' (Јн. 4; 20). Видите ли шта је било предмет њених мисли и како је она познавала Свето Писмо? Колико је данас оних који су верни по рођењу и које је Црква отхранила, а који Свето Писмо познају тако као ова Самарјанка, тј. колико је оних који знају да су се Оци наши, дакле Јаков и његови потомци, патријарси, на тој гори клањали Богу? Примајући такво познавање и брижљиво изучавање богонадахнутог Писма као какав миомирис, Христос са задовољством наставља беседу са Самарјанком. Као што, положивши на ужарени угаљ (жар) нешто мирисно, привлачиш и задржаваш оне који долазе или их пак одбијаш и одвраћаш ако ставиш нешто смрадно и неугодно, тако је и са помислима: ако се прихватиш свештене бриге и старања о њима, удостојићеш се божанске посете, јер је то миомирис који је угодан Богу. Ако пак будеш гајио ружне, прљаве и земне помисли, бићеш далеко од божанске пажње, и заслужићеш, авај, да се Бог одврати од тебе, ''јер неће стајати безаконици пред очима Твојим'' (Пс. 5; 6) - каже Псалмопојац Богу. Будући да је Закон тада прописивао да се у свему треба сећати Бога - кад седиш и кад ходиш, кад лежеш и кад устајеш (парафраза на 5. Мојс. 6;7), да Еванђеље каже: ''Истражујте Писма'', и у њима ћете наћи живот вечни (парафраза Јн. 5; 39), и да апостол вели: ''Молите се без престанка'' (1. Сол. 5; 17), што значи да преступника представља чак и онај ко свој ум задржава на земним помислима - није ли онда тим пре преступник и онај ко огрезне у зле и прљаве помисли?
10. Када су се то Оци наши клањали Богу на оној гори? Онда, када је патријарх Јаков, бежећи од свога брата Исава који га је из зависти мрзео, по савету свога оца пошао у Месопотамију, и када се са женама и децом вратио овамо; јер је на повратку подигао шаторе око места на коме је Господ разговарао са Самарјанком. После догађаја са Дином и уништења Сихема, Бог је, како стоји у књизи Постања, рекао Јакову: ''Устани, иди горе у Ветиљ и онде стани; и начини онде жртвеник Богу Који ти сејавио кад си бежао од Исава брата свога'' (1. Мојс. 35; 1). После ових речи Јаков се диже и оде на ону гору и начини тамо жртвеник и назва оно место "Ветиљ", јер му се ту јавио Бог. Због тога Самарјанка каже: ''Оци наши клањаху се Богу на гори овој'', мислећи на те људе из старине, јер су закони који се односе на Јерусалимски храм били установљени касније. Пошто је Јаков то место назвао "Дом Божији", јер Ветиљ у преводу значи управо то, она пита и жарко жели да зна зашто се више "Дом Божији" не налази ту него у Јерусалиму, и зашто је одређено да тамо треба приносити жртве и клањати се Богу. Господ је одговарајући на њене речи и остварујући тако циљ Своје беседе, предсказао овој жени да ће баш она бити једна од тих које Бог тражи и прима: ''Жено, веруј Ми да долази час када се нећете клањати Оцу ни на гори овој ни у Јерусалиму'', а нешто касније додаје и ово: ''Јер Отац тражи да такви буду они који Му се клањају'' (Јн. 4; 21,23).
11. Видите ли да се ово и на њу односи, да ће и она бити међу онима које Бог тражи, да ће се и она поклонити најузвишенијем Оцу, и то не због значаја места, него еванђелски, јер се речи ''нећете се клањати Оцу ни на гори овој, ни у Јерусалиму'' односе на њу, мада Господ тим речима уједно јасно најављује и промену закона: када долази до промена у поклоњењу, онда неминовно долази и до промене Закона.
12. У међувремену је (док до тога не дође), као правило дато следеће: ''Ви се клањате ономе што не знате; а ми се клањамо ономе што знамо; јер је спасење од Јудејаца'' (Јн. 4; 22). Ово је, уједно, и одговор на њено питање, и продужетак Његових сопствених мисли. Он каже: "Ми, Јудејци", зато што је Себе сматрао за Јудејца, будући да је од њих потекао по телу. Дакле, Он каже "ми", који знамо шта нам је чинити, разилазимо се са вама, Самарјанима, по питању места поклоњења, јер знамо да законито поклоњење треба да се савршава у Јерусалиму, будући да је од Јудејаца Спасење целог света, то јест, (да од њих) долази Христос. Пошто више није Онај Који тек треба да дође - јер Сам је ту - Он не каже: "Спасење ће бити од Јудејаца", него: ''Спасење је од Јудејаца''. Затим каже: ''Долази час, и већ је ту''. Биле су то пророчке речи. Рекао је ''долази'', јер се још није савршило, али се савршава, и каже: ''Већ је ту'', јер је видео да је спремна да ускоро поверује и да се клања у духу и истини. ''Долази час, каже, и већ је ту, када ће се истински богомољци клањати Оцу у духу и истини, јер Отац тражи да такви буду они који му се клањају'' (Јн. 4; 22). Пошто најузвишенији Отац Којем се све клања, Отац Саме Истине, тј. јединородног Сина, има Духа Светога, онда су и ти који се Њему клањају у Духу управо они који овако верују и у којима Он дејствује, јер је Дух - како каже апостол - тај кроз Кога се клањамо и кроз Кога се молимо; и нико не долази Оцу, осим кроз Мене, каже јединородни Син Божији.
13. Они, дакле, који се најузвишенијем Оцу клањају у духу и истини, јесу истински богомољци. Пошто је одбацио и Јерусалим и Самарију (тј. уопште, једно одређено место на коме би се вршило клањање Богу), Он следећим речима опет скреће беседу са било каквог вештаственог схватања места и поклоњења, да неко не би сматрао да треба да буде одређено друго место, говорећи: ''Бог је Дух; и који Му се клањају, у духу и истини треба да се клањају'' (Јн. 4,24), тј. да разумеју да је бестелесни у потпуности изван тела. На тај начин, они ће Га заиста на сваком месту видети у духу и истини Његовој. Дух је, као Бог бестелесан, а бестелесно није ограничено местом и просторним границама. Стога онај ко каже да се само у Јерусалиму или на Самаријској Гори, или на неком другом месту на земљи или на небу треба клањати Богу, не говори истину, нити се истински клања. Бог, као бестелесан, није ни на једном одређеном месту, али, пошто јесте Бог, Он је свугде. Ако би пак постојала таква гора, или место, или твар, где не би било Бога, онда би било потребно тражити место на коме се Он налази. Међутим, Бог је на сваком месту и у свему. На који је начин Он свуда и у свему, и то не неким делом, него тако да у свему свецело пребива? Уистину, не тако што је тело, него тако што је Онај Који све сједињује и обухвата, и Сам јесте у Самом Себи, свуда и над свим, те Му се и истински поклоници клањају у духу и истини Његовој.
14. Дакле, Бог не само да прима поклоњење по свој земљи, него и изнад земље, од свих оних који у Њега верују овако, истински, како то Богу и доликује: Отац је бестелесан и није ограничен ни временом ни простором, у Светом и вечном (безначалном, беспочетном) Духу и сабезначалном Сину и Логосу, који је уипостазирана Истина Очева. Исто као и ангели, ни душа, будући бестелесна, није ограничена местом, али није свудаприсутна, пошто у себи не садржи све, него и сама такође има потребу за Оним Који садржи. Сходно томе се и они (тј. душе и ангели) налазе у Ономе Који све садржи и обухвата и, према положају који им одговара, имају своје границе, мада душа поседује тело са којим је створена, и налази се у целом телу, а не на неком одређеном месту, и не као обухваћена у тело, него као она која обухвата и садржи тело, што је такође особина коју има као образ Божији.
15. Тек што је од Христа чула ове чудесне и богодоличне речи - да се Богу истински треба клањати не другачије, него искључиво у духу и истини Његовој - Самарјанка је постала слична души из Песме над песмама, која је као невеста пошла за Богом и, будући окриљена гласом непропадљивог Женика - жељеног, очекиваног и скривеног, иако се налази близу - каже: ''Знам да долази Месија звани Христос; кад Он дође, објавиће нам све'' (Јн. 4; 25). Видите ли како је она била спремна за веру у Месију Који је близу и Чији се долазак ишчекује, и како је велика била њена нада! Зар не би и она могла да се Давидом каже: ''Готово је срце моје, Боже, готовоје срце моје: певаћу и псалмопојаћу у славу Твоју'' (Пс. 56; 8)?
16. Како би то (о доласку Месије) она могла тако поуздано знати и бити у то тврдо уверена, у потпуности окренувши душу ка томе, осим ако је брижљиво изучавала пророчке књиге? Зато је њен ум био до те мере узвишен и испуњен божанским надахнућем. И ево, ја сада толико одушевљено гледам на духовну и веома силну љубав Самарјанке према Христу, да опет желим да је опишем речима из књиге Песма над Песмама: ''Које она што промиче као зора, лепа као месец, изабрана као сунце'' (Песма 6; 9), јер у објави да ће се ускоро појавити духовно Сунце Правде, Христос, видим како у лику Самарјанке као дивна зора блиста зачетак Цркве незнабожаца; видим њу, како се, поучена од стране Спаситеља, утврдила покрај свештеног извора који испуњава Купељ (Крстионицу). Она је и лепа као месец, јер светли у време док је још трајала ноћ безбожништва. Изабрана је као сунце и зато ју је Спаситељ назвао Фотина (Светлана). Зато је и убројана у оне који, како каже Еванђеље, треба да засијају у будућности, јер је свој светли живот напослетку запечатила и блаженом и мученичком смрћу. А сада, пошто је видела Христа, истинитог Бога, и пошто је о Њему на савршен начин богословствовала, предвиђајући оно што ће бити - што је Господ касније рекао својим ученицима за Духа Светог, Који је једноприродан и у части раван Њему, да ће их Он, када дође, научити свакој истини - она говори о Њему: ''Кад Он дође, објавиће нам све''.
17. Видевши све то, Небески Женик јој отворено каже: ''Ја сам Који швори с тобом'' (Јн. 4; 26). Истога часа она се подигла, и, оставивши крчаг за воду, као уистину изабрана благовесница, похитала је у град како би следећим речима све приводила вери у Онога Којега је видела: ''Ходите да видите Човека Који ми каза све што сам учинила. Да није Он Христос?'' (Јн. 4; 29). Није она ово рекла тако зато што се колебала, него зато што је сматрала да ће се и други лакше уверити када виде Господа, после разговора са Њим. То се и догодило.
18. Пошто видим да је већ дошло време за телесне потребе и да вас зову свакодневни послови, изложио сам ово што је горе речено у најкраћим цртама, остављајући сада друге еванђелске речи по страни. Међутим, размислите о овој Самарјанки. Чим је чула еванђелске речи које и ми благовестимо вашој љубави, она је одмах презрела чак и неопходне телесне потребе пошто је заборавила и на крчаг и на свој дом и пожурила у град, да би повела Самарјане и опет са њима дошла код Христа. Ево шта значе речи - Ходите да видите. Дођите за мном, ја ћу вас одвести и показаћу вам Спаситеља Који је са небеса дошао у свет. (Превела Антонина Памтелић)
Архимандрит др Јустин (Поповић): ТУМАЧЕЊЕ СВЕТОГ ЕВАНЂЕЉА ПО ЈОВАНУ
Глава четврта: ГОСПОД ИСУС И ЖЕНА САМАРЈАНКА
"Када, дакле, сазнаде Господ да су фарисеји чули да Исус више ученика задобија и крштава него Јован - иако Сам Исус не крштаваше него ученици Његови - остави Јудеју и отиде опет у Галилеју. А ваљало Му је проћи кроз Самарију. Тако дође у град самаријски звани Сихем, близу села које даде Јаков Јосифу, сину својему. А ондје бјеше извор Јаковљев. Исус пак уморан од пута сјђаше тако на извору; бјеше око шестога часа."
(4:1-6)
Како је веродостојан сведок Свети Еванђелист Јован? Заиста је руководно начело његово при писању Еванћеља да бележи оно што види и што чује (1 Јн. 1,1). Ево, он види Исуса уморна, и пише: "Исус уморан од пута сећаше на извору" (ст. 6). - Шта говориш Јоване?
Зар уморан Исус чудотворац, Исус коме велики Претеча није достојан да одреши ремена на обући Његовој? Да, Он како Га видиш, такав и јесте. А да није такав, зар би био прави човек, зар би знао шта је у човеку и шта сачињава главну муку његову? Он то не скрива, чак ни од жене Самарјанке. Он јој изјављује да је жедан, и моли је да му да воде да пије. Реците, зар није прави човек? Он је не само уморан, него и жедан.
"Дође жена из Самарије да захвати воде. Рече јој Исус: Дај ми да пијем. Јер ученици Његови бијаху отишли у град да купе хране. Рече Му жена Самарјанка: Како ти, који си Јудејац, тражиш од мене жене Самарјанке да пијеш? Јер се Јудејци не друже са Самарјанима. Одговори Исус и рече јој: Кад би ти знала дар Божији, и ко је Тај који ти говори: дај ми да пијем, ти би тражила од Њега и дао би ти воду живу. Рече Му жена: Господе, ни ведра немаш, а студенац је дубок; одакле ти онда вода жива? Еда ли си ти вћи од оца нашега јакова, који нам даде овај студенац, и он из њега пијаше и синови његови и стока његова?
(4:7-12)
Жеђ? - Слабост правог човека, а не човека са привидним телом. Ту слабост своје људске природе Господ Исус искоришћује и употребљује као средства спасења за Самарјанку: говари јој о води живој. Вода жива? То збуњује жену и она с правом пита: "одакле ти имаш воду живу" (ст. 11). Њу није имао велики праотац Јаков, а ти?
Ко си ти? и шта је то "вода жива"?
Свети Кирил Александриски вели: "Водом живом" Спаситељ овде назива благодат Светога Духа. Ко се ње удостоји, имаће у себи постојани извор божанских учења.
"Одговори Исус и рече јој: Сваки који пије од ове воде, опет ће ожедњети. А који пије од воде коју ћу му Ја дати неће ожедњети довијека, него вода коју ћу му Ја дати постаће у њему извор воде која тече у живот вјечни."
(4:13-14)
Спаситељ јој објашњава: "Сваки који пије од ове воде, опет ће ожеднети" (ст.13): "сваки", и ти, и ја, и сви. Ти то већ знаш; "а који пије од воде коју ћу му ја дати, неће ожеднети никад; него вода коју ћу му ја дати биће у њему извор воде која тече у живот вечни" (ст. 13-14).
А та жива вода јесте Дух Свети: "Ко је жедан нека дође к мени и пије. Који верује у мене, као што Писмо рече: "из његава тела потећи ће реке воде живе" (Јн. 7,37-38; Ис. 12,3; Јоиљ 3,18). И богонадахнути Еванђелист убрзо објашњава ову Спасову благовест: "А ово рече за Духа кога су имали примати они који верују у Име Његово. Јер Дух Свети још не беше дат, јер Исус још не беше прослављен" (Јн. 7,37-39). Осим телесне жеђи постоји духовна жеђ: жеђ боголике душе човекове, жеђ богочежњива: та жеђ хоће бесмртност и живот вечни и све што томе води.
А то може дати само Бог, само Дух Свети, само Божанска Тројица, која је и "створила човека тројицеликим = триадоликим, по лику Своме, да би он само у Њој могао наћи вечну пуноћу и вечну оствареност овога тројицеликог бића. Дух Свети, када уђе у човека кроз свето крштење, Он Своје божанске и свете силе разлива по боголиком бићу човековом помоћу светих еванђелских врлина. Јер свете врлине и јесу свете божанске силе које испуњују човека свим оним што је свето, божанско, бесмртно, вечно. Само се даровима Духа Светога утољује жеђ душе људске за бесмртношћу и вечношћу.
Они се путем подвига толико сједине са човеком, са сушитном његовог бића, толимо постану његови, да се у њему претварају у непресушни "извор воде која тече у живот вечни" (ст. 14); која све што је његово, цело биће његово преображава у вечно и бесмртно; кроз њих, и помоћу њих, он стално: свим мислима, свим ооећањима, свим расталожењима "тече у живот вечни". Све то лично даје Богочовек за веру у Њега.
А вера? - Сав се поверити, свим се бићем својим предати Господу Христу, да Он начини од тебе што хоће. А Он хоће свима људима једно: да се сви спасу од греха, смрти и ђавола, и постану божански бесмртна бића, добију живот вечни. Кроз сваку свету врлину човек отиче душом својом у живот вечни; а кроз сваки грех отиче у смрт, у смртно, у муку вечну. Тако човек непрестано или увећава своју бесмртност или своју смртност.
И до Страшнога Суда сваки ће човек или сав отећи у живот вечни или сав отећи у смрт вечну.
Свети Златоуст благовести: Бог нас је увео у овај живот и удахнуо нам душу да бисмо ми користили не само овај свет, него ради тога да бисмо радили све ради будућег живога; само су неразумна створења саздана једино за земаљски живот.
"Рече Му жена: Господе, дај ми ту воду да не жедним и не долазим овамо да захватам. Рече јој Исус: иди, зови мужа својега, и дођи овамо. Одговори жена и рече: Немам мужа. Рече јој Исус: Добро каза: немам мужа; јер си пет мужева имала, и сада кога имаш није ти муж; то си право казала. Рече Му жена: Господе, видим да си ти пророк."
(4:15-19)
Отвореној и радозналој Самарјанки: "Господе, дај ми те воде", Господ јој заиста и даје мало - мало: открива јој Своје божанско свезнање, и тиме целом бићу њеном отвара пут ка Богу живом и истинитом. Она кроз то откривење види у Исусу најпре пророка Божјег, весника истине. Али, Он је Јеврејин, а она Самарјанка; међу њима је вечити спор.
"Оци наши клањаху се Богу на гори овој, а ви кажете да је у Јерусалиму мјесто гдје се треба клањати. Рече јој Исус: Жено, вјеруј ми долази час када се нећете клањати Оцу ни на гори овој ни у Јерусалиму. Ви се клањате ономе што не знате; а ми се клањамо ономе што знамо; јер је спасење од Јудејаца. Али долази час, и већ је ту, када ће се истински богомољци клањати Оцу у духу и истини, јер Отац тражи да такви буду они који Му се клањају. Бог је Дух; и који Му се клањају, у духу и истини треба да се клањају."
(4:20-24)
Ваљда ће га он - Свезналац - решити: где се треба молити Богу? Ко је у праву: ми или ви, Јевреји? "Спасење је од Јевреја" (ст. 22), јер је Спаситељ од њих. Од њих, али не само и за њих, већ за све људе.
Јер су сви људи у Адаму једно, у греху и смрти једно, тако треба да буду и у Спаситељу једно, у спасењу и бесмртности једно. Када се то зна, оида нема осметње за спасење никоме. То сазнање је основ богопоштовања, богамољства: "Иде време и ввћ је настало, кад ће се прави богомољци молити Оцу духом и истином, јер Отац тражи такве богомољце" (ст. 24).
Прави богомољци, Духоносци. Молити се Богу "духом и истином". Дух Свети је Дух Истине. Ко има Њега има истину; и молећи се воћен Њим, он се моли Духом и Истином.
Дух људски без Духа Светога нити може познати Бога нити Му истински служити. Дух Свети је тај који "нам помаже у нашима слабостима, јер не знамо зашто ћемо се молити као шгго треба, него сам Дух моли се за нас уздисањем неисказаним" (Рим. 8,26). Само који има Духа Светог "зна" шта је богомољство, зна шта је молитва и "по вољи Божјој моли се" (Рм. 8,27).
Само налазећи се у Духу Оветом дух људски налази се у истини, живи њоме, мисли њоме, осећа њоме; а без Њега он је у лажи, или на путу који води лажи. Само духоносац служи Богу истински, јер свим бићем својим истинује; а истина и није друго него знати истинитог Бога и живети Њиме: "Бог је Дух; и који му се моле, духом и истином треба да се моле" (ст. 24).
Свети Златоуст вели: Дух Свети се назива огњем - ради означења топлоте благодати коју Он изазива, и истребљења грехова; а водом - да се изрази чистота и обновљење које Он даје душама које Га примају.
Наводећи Спаситељеве речи: "Бог је Дух; и који му се моле, духом и истином треба да се моле", Свети Златоуст вели да је ту реч о Цркви: "јер је њој својствено истинско и достојно Бога поклоњење Богу".
То још значи: Христом треба да се моле, јер је Христос - Истина (Јн. 14,6), и који Њиме живи - живи Исгииом, и тако цео живот свој претвара у служење Богу истином, у богослужење истином. Све што је требало да у речима остави од овоје Истине, Христос је оставио у светим речима свога Еванђеља. А себе цела оставио Цркви, и ко у Цркви живи - Њиме живи, Њиме који је истина и живот.
"Рече Му жена: Знам да долази Месија звани Христос; кад Он дође, објавиће нам све. Рече јој Исус: Ја сам - Који говорим с тобом. И утом дођоше ученици Његови, и зачудише се што са женом разговара, али ниједан не рече: шта тражиш, или што говориш са њом? А жена остави свој крчаг и отиде у град и рече људима: Ходите да видите човека који ми каза све што сам учинила. Да није он Христос? Изиђоше, дакле, из града и пођоше Њему."
(4:25-30)
Самарјанка је осетила да Исус говори о нечем месијанском, о нечем новом, али очекиваном само од Месије. Она зна да је прва одлика Месије свезнање: "Када Христос (=Месија) доће, казаће нам све" (ст. 25).
Она то говори као да продужава Спасово месијанско благовешће о правим богомољцима. Зато Спас и открива прво њој сву истину о себи: "Ја сам (Месија) који говори с тобом" (ст. 26).
То Господ не откри ни ученом Никодиму, ни мудром Натанаилу, већ простој богољубивој жени, која је срцем осетила Еванђеље Месије, и прву истину његову, истину о правим богомољцима. И са том истином, понесена њоме, оставила своје судове и похитала у град и рекла људима: "Хајдете да видите човека који ми каза све што сам учинила: да није то Христос?" Проверите и ви, браћо Самарјани (ст. 29).
"А у међувремену мољаху Га ученици Његови говорећи: Рави, једи! А Он им рече: Ја имам јело да једем за које ви не знате. Тада ученици говораху међу собом: Да Му неко не донесе да једе? Исус им рече: Јело је Моје да вршим вољу Онога Који Ме је послао и извршим дјело Његово. Не кажете ли ви да су још четири мјесеца па ће настати жетва? Ето, велим вам: подигните очи своје и видите њиве како се већ жуте за жетву. И који жање прима плату, и сабира род за живот вјечни, да се радује заједно и који сије и који жање."
(4:31-36)
За то време ученици моле свог гладног, и жедног, и уморног Учитеља да једе. А Он им, потстакнут тиме, говори о својој тајаиственој храни којом он храни Своје чавекољубиво биће. А то је? - Спасење људи. То је посао његов у овету; вршећи га Он храни себе. До малочас, разговарајући са Самарјанком о спасењу света и спасавајући њу лично, нахранио себе, док су ученици ишли у град по храну. А то је посао у који треба да ућу и ученици као што су пре њих улазили Пророци.
"Јер у томе је истинита ријеч, да је други који сије, а други који жање. Ја вас послах да жањете гдје се ви нсте трудили; други су се трудили, а ви сте у труд њихов ушли."
(4:37-38)
То је "посао" Месије у свету, то и храна за све његове сараднике. Кроз Пророке је Месија припремао свет за спасење света од греха, смрти и ђавола; а сада је Сам дошао да тај посао обави, и у њега уведе Своје ученике. У целокупном том послу ради се једно: сабира се род за живот вечни: спасавају се душе од смрти и преводе у живот вечни.
Сваки Пророк и сваки Апостол ради један те исти Месијин посао: "сабира род за живот вечни" (ст. 36). Свако људско биће, спасено Месијом, јесте род (плод) који земља даје за живот вечни. Земља! - какво достојанство има у васиони: рађа род за живот вечни; расадник је бесмртнога и вечиога; расадник бвомртника и вечника.
Она је Божји рукосад.
"А из града онога многи од Самрјана повјероваше у Њега за ријеч жене која је свједочила: Каза ми све што учиних. Када, дакле, дођоше к Њему Самарјани, мољаху Га да остане код њих; и остаде ондје два дана. И много их више вјерова за ријеч Његову. Те жени говораху: Сад не вјерујемо више због твог казивања, јер сами смо чули и знамо да је ово заиста Спаситељ свијета, Христос."
(4:39-42)
Ево првих родова за живот вечни: Самарјани многи обраћају се Христу и примају Га као Спаситеља света. Проверили су Самарјанкин исказ и уверили се да је Исус заиста Спас свету, Христос=Месија. Стога и говоре жени: "Сад не верујемо више за твоју беседу, јер сами чусмо и познасмо да је овај заиста Спаситељ света, Христос" (ст. 42). - Какво ретко исповедништво! и колико у њему искрености, простоте, силе! "Сами чусмо и познасмо да је овај заиста Спас света, Христос": то је наше лично искуство.
"Спас света" - целога света, не само Самарјана, не само Јевреја, већ свих људи скупа, и још: целога света што постоји, миче се и живи. Јер све то стење у оковима преха и смрти, "уздише и тужи" (Рм. 8,22): чекајући спасења од Спаоитеља света. "Сами чусмо и по знасмо", - то је најсигурнији начин да се Христос упозна.
Треба сам доћи у лични додир са Њим; сам Му постављати питања, и добијати од Њега одговоре. И ако човек није с предумишљајем и с предубеђењем пришао Исусу, мора открити у Њему и Спаситеља свога и Спаситеља света. Увек један и за све један, категорички еванђелски императив христопознања: "дођи и види" (Јн.1,46; ср. Јн.1,39).
Овај преподобни отац би рођен и одгајен у граду Перејаславу Заљеском. Од малена се одликовао суровом и преком нарави, стварао нереде и причињавао многа зла људима, отимао и крао. А такве, сличне себи, имао је другове. Једнога дана он за време вечерња наврати у цркву, и чу где прочиташе речи пророка Исаије: Тако говори Господ: умијте се, очистите се, уклоните злоћу дела својих испред очију мојих, престаните зло чинити. Учите се добро чинити, тражите правду, исправљајте потлаченога, дајите правицу сироти, браните удовицу. Ако ли нећете, мач ће вас појести, јер уста Господња рекоше (Ис. 1, 16-17. 20).
Од ових речи њега спопаде ужас и, вративши се дома, он сву ноћ ока не склопи размишљајући о њима. Али идућег дана он се по навици својој упути друговима, развесели се у њиховом друштву и позва их код себе на ручак тога дана. После тога он оде на трг, купи намирнице и донесе дома жени да спреми ручак. Када жена стаде мити месо, она примети да нешто необично иде крв из њега. А када га метну у лонац и стаде кувати, она виде да се у лонцу пени крв и испливава на површину час човечја глава, час рука, час стопала. Од тога је спопаде ужас и она каза мужу. А кад овај приђе и погледа, виде и сам то исто, и стаде као укопан од ужаса. Затим, дошавши себи, он дубоко уздахну и рече: Тешко мени! много сам грешио.
После тога, молећи се Богу и лијући сузе, он изађе из куће и оде у манастир светог великомученика Никите у близини града. Ту он паде пред ноге игуману и рече: Спаси душу која пропада! - Зачуђен тако необичном променом код Никите, игуман му на то одговори: Испитај себе: буди три дана пред манастирским вратима, плачи и исповедај грехе своје пред свима који улазе у манастир и излазе из њега.
Никита тако и уради. Три дана он је плакао и молио се, исповедајући пред свима грехе своје. После тога он угледа у близини манастира једну баруштину, зараслу у шеварје, пуну комараца и мушица. Он оде тамо, скиде одећу са себе и, ушавши потпуно наг у бару, седе у шеварју и стаде се молити Богу. Пошто прође три дана, игуман посла једног монаха да види шта ради Никита. Не нашавши Никиту код манастирских врата, инок га дуго тражаше, и најзад пронађе где лежи у шеварју, док облаци комараца и мушица круже над њим. Инок се врати у манастир и то исприча игуману. Тада игуман заједно са манастирском братијом оде к Никити, и угледавши га у таком положају да је и тело његово било немогуће распознати (тако је силно текла крв из њега), рече му: Сине мој, шта то радиш са собом! - А Никита ништа друго не одговараше, но само говораше игуману: Оче, спаси душу која пропада!
После овога игуман уведе Никиту у манастир, постриже га у монаштво и смести у тесну келију, где он обитаваше у непрекидним молитвама и посту, проводећи без сна и дане и ноћи. У то време злобни враг стаде наводити на њега страх путем разних виђења, али он ограђиваше себе од тих виђења крсним знаком, призивајући у помоћ светог великомученика Никиту, и никоме не говораше о томе. Ускоро затим Никита направи себи близу цркве стуб, и ископа уску стазу испод црквеног зида којом је долазио у цркву на молитву. За такве подвиге он доби од Бога дар чудотворства, те болесници са најразноврснијим болестима, који долажаху к њему, добијаху од њега исцељење.
У то време благоверни кнез черњиговски Михаил разболе се од узетости. Чувши за светог Никиту он нареди својим бојарима да га одвезу у град Перејаслав к преподобноме ради исцељења. Када он беше већ на путу, срете га демон у облику монаха и каза за себе да је из истога манастира у коме се подвизава и свети Никита. Кнез га упита за преподобног Никиту, а демон рече да је он - варалица. То силно ожалости кнеза. Кроз неко време тај исти демон, само у другом обличју, поново срете кнеза на путу и рече му: Узалуд мучиш себе, кнеже, преваљујући тако дугачак пут.
Када кнез стиже на километар пред манастир, где борављаше преподобни, он нареди да му поставе шатор да се одмори од пута; и посла у манастир једног од својих бојара да извести преподобног о свом доласку. Тада онај исти демон, прерушен у монаха слепог на једно око и са лопатом у рукама, срете кнежевог изасланика и саопшти му да је преподобни умро и да га је он већ сахранио. Схвативши превару, бојарин запрети демону светитељевом молитвом, и демон остаде као укопан на месту где стајаше. Тада бојарин приђе к стубу светога Никите и обавести га да је кнез стигао и исприча му за тешку болест његову. Светитељ онда посла кнезу свој штап. Узевши тај штап у своју руку, благоверни кнез Михаил стаде на ноге потпуно здрав и пешке дође к стубу преподобнога, узе благослов од њега, и исприча му све о демонском искушењу које га снађе за време пута. Тада преподобни запрети демону именом Божјим и нареди му јавно пред свима да три сата непомично стоји крај његовог стуба, после чега се демон закле да никада више неће чинити зла људима, и одмах ишчезе. Пошто доби исцељење, благоверни кнез Михаил свесрдно заблагодари Богу и светоме старцу и, богато обдаривши манастир, врати се у свој град.
Тако свети отац наш Никита, стојећи на стубу свом и непрестано узносећи молитве Богу, даваше исцељење свима који долажаху к њему ради излечења од својих недуга.
Једне ноћи дођоше к преподобном Никити његови сродници са молбом да се помоли Богу за њих. И угледавши на њему тешке вериге, које се дугим трењем о тело беху очистиле и блистаху, помислише да су сребрне. Помрачени ђаволовим наговором, они се договорише да светитеља убију. И дошавши к стубу, скинуше кров са њега, уђоше у њега, и силом разлучише душу светитељеву од тела његова. Затим узеше вериге, умоташе их у неко грубо сукно, па побегоше. Пред јутарње богослужење параеклисиарх по обичају свом дође к стубу преподобнога да узме благослов од њега, па угледавши да је кров са стуба скинут, похита к игуману и обавести га о томе. Тада дођоше к стубу и нађоше тело преподобнога још топло, при чему из њега исхођаше диван мирис. Узевши га побожно из стуба, они га уз кађење и појање псалмове свечано сахранише у цркви светог мученика Никите, с десне стране близу олтара. При томе сви болесници који се ту затекоше, добише исцељење.
А покварене убице преподобнога, бежећи са украденим веригама, брзо стигоше до реке Волге. Ту одмоташе сукно, па видевши да су три чесна крста и тешке вериге - од гвожђа, само се дугим трењем очистили те блистају, бацише их у реку код града Јарослава близу манастира светог апостола Петра. Прве ноћи после тога један монах тога манастира, по имену Симеон, угледа на том месту недалеко од обале три стуба који јако сијаху. Они се протезаху од земље до неба и пуштаху из себе светлосне зраке. Монах то исприча архимандриту свога манастира, а овај обавести градоначелника. И они, праћени мноштвом народа, упутише се на то место, и нађоше чесне вериге преподобнога које као неко суво дрво пливаху на чудесан начин по површини воде. Узевши их са страхопоштовањем, они их уз појање псалама понеше у град. На путу сретоше хромога који се вукао по земљи, осенише га оним крстовима што беху на веригама, и он одмах стаде на ноге потпуно здрав. Осим тога, и многи други болесници који су патили од разних болести, добише исцељење од верига преподобнога. После извесног времена преподобни Никита јави се гореспоменутом монаху Симеону и рече му: Нека овај чесни знак мојих подвига буде скоро пренесен отуда и положен на мој гроб.
После тога вериге преподобнога бише свечано пренесене из града Јарослава у град Перејаслав и положене на чесни гроб његов. Свима који долазе са вером оне дају многа исцељења у славу Христа Бога.
.jpg)
