ИЗ СВЕТОГОРСКОГ СТАРЕЧНИКА Слово о христоликој љубави

Када је свети Атанасије коначно саградио свети манастир Велику Лавру, запутио се у Константинопољ. Желео је да види своје духовно чедо, самодршца Никифора Фоку, који је обећао да ће напустити свет и замонашити се поред свог духовног оца. До тог времена, цар већ беше послао много злата светом Атанасију за изградњу манастира.

Чим је самодржац чуо за његов долазак, није могао да обузда своју радост. Скинуо је царске одежде и изашао да сусретне светитеља као обичан грађанин. С најдубљим поштовањем целивао је његову руку, загрлио га и одвео у царске одаје. Какво га је умилење обузело због светитељеве љубави!

"Знам, оче мој", рекао је он, "да сам ја узрок свих твојих недаћа. Пренебегао сам страх Божији, прекршио сам своје обећање. Преклињем те да ми се смилујеш и да очекујеш мој повратак, уколико ме Бог тога удостоји..."

Светитеља су утешиле цареве речи. Знао је да Никифор Фока неће бити у стању да испуни своје обећање. Међутим, суочивши се с таквим покајањем, морао је да покаже љубав. Светитељ је опростио цару, саветујући му да живи просто и скрушено и да се свакодневно каје, преклињујући милост Божију да му опрости његова прегрешења.



* * *

Преподобног Герондија, првог житеља Скита свете Ане, Пресвета Богородица поучила је мери преизобилне љубави Њеног Сина. Он је на тај начин, посредством божанствене љубави, достигао стање скрушености, смирења и безбрижности. Имао је само једну бригу, бригу о Богу, о својој души и о томе како да буде узор и пример за своје ученике.



* * *

У светом манастиру Филотеју живео је преподобни и равноапостолни свештеномученик Козма Етолски. Будући подстакнут дубоком љубављу и божанским откровењем, прихватио је крст апостолског призива да би грчком народу проповедао Еванђеље, имајући за то благослов стараца и Константинопољске патријаршије. Сатворио је многа чудеса и духовно васкрсао наш морално посрнули народ, да би на крају примио мученички венац.



* * *

"Ми патимо јер немамо љубави. Онај ко не љуби нема ни мир, чак и кад би га у Рај поставили", рекао је један старац.



* * *

Старац Иларион, болничар манастира Симонопетра, никада није одлазио да спава уколико би неки од отаца био болестан. Био је потпуно самопожртвован у бризи око својих пацијената. Током читаве ноћи молио се на бројаници. Корачао је горе – доле и говорио: "Господе Исусе Христе, помилуј слугу Твога" и "Свети бесребрени Врачи, заступајте овог слугу пред Богом." Због својих болесника одлазио је и на пецање а затим им кувао свој улов, покушавајући да им помогне да се укрепе и да оздраве.



* * *

Незаборавни Симеон, исихаста из Скита свете Ане, посветио се служењу старима и болеснима. Живео је у ксерокаливији* посвећеној празнику Сретења Господњег. Непрестано је израђивао дрвено кухињско посуђе које би затим носио у Кареју, где је увек одлазио пешице. Упокојио се 1933. године, у старости од 69 година.



* * *

Догодило се да су оци из Новог скита чистили костурницу. Старац Данило, који је живео у скитском утврђењу (пиргу) и свакога служио без гунђања, једном приликом се, помажући у костурници, обратио упокојенима и рекао: "Подвизавали сте се док сте живели на земљи, тако да сте примили своје венце и обитавате на Небесима. Молите се за нас, Свети Оци."

Тада се зачуо глас који је допирао од мноштва костију:

"Морате имати љубави, јер се без љубави нико неће спасти!"



* * *

Један старац је рекао:

"Називамо се хришћанима, али се нико од нас не придржава заповести о љубави према ближњем."

* * *

Постојали су хероји који су били одважни и телом и душом, који су били обузети љубављу, врлином над врлинама. Ништа их није могло зауставити: ни напоран рад, ни опасност да, негујући болесну браћу, и сами добију заразне болести каква је туберкулоза. Један од таквих хероја љубави био је и о. Пантелејмон из Скита свете Ане. Он је неговао оболеле од туберкулозе и хранио изгладнеле током неописиве глади током немачке окупације. Упокојио се 1948. након што се и сам разболео од туберкулозе, а да га при том нико није чуо да негодује. Напротив, увек је прослављао Бога.



* * *

Незаборавни Игњатије са Хиоса, монах из Скита свете Ане, није се истакао само у нашим отаxбинским ратовима, посебно балканским, него и у својим подвизима љубави и човекољубља. Када је дошао у скит, на морској обали саградио је каливију у част Рождества Христовог. Овде је свакоме нудио гостопримство, а посебно бродоломницима. Ризиковао је свој сопствени живот док је многобројним новозеландским и британским војницима помагао да побегну. Сву рибу коју би упецао давао би убогима и прогоњенима. Упокојио се када је 1947. године пао са стене. Пронашли су га са крстом у устима и са руком на челу.



* * *

Други милосрдни рибар био је отац Софроније из Скита свете Ане, који се подвизавао на месту испод вулетириона*, у каливији "Ловиарика". Најпре је отишао у манастир Велика Лавра, са жељом да тамо буде пострижен за монаха, али се безуспешно вратио одатле. Демони су му се иронично изругивали: "Као Спирос отишао, као Спирос се и вратио" (то је било његово световно име). Он, међутим, није очајавао. Вратио се у манастир, био пострижен и започео да живи ангелским животом. Живео је у потпуној нестјажатељности, али је поседовао огромну љубав. Сву рибу коју би уловио давао би сиромашним оцима. Упокојио се кад му је било деведесет година.



* * *

Будући да се непрестано молио, Исаак Дионисијатски је заборављао на сан, посебно током ноћи. Своје ноћне молитве посветио је здрављу и спасењу радника у његовом манастиру, често се молећи са сузама и болом у срцу, преиспуњеном љубављу.

У одређеним временским периодима обитавао је на горњем спрату манастирског метоха. Радници су често могли да га чују како се гласно моли, вапијући и изговарајући:

"Господе Исусе Христе, Сине Божији, буди милостив према радницима. Дај им хлеб насушни и благослови их, јер раде веома напорно да би поудавали своје кћери и ишколовали децу."



* * *

"Називамо се хришћанима, али се нико од нас не придржава заповести о љубави према ближњем."

* * *

Милосрдни старац Харалампије из Новог Скита лежао је у постељи због врло озбиљне болести. Посетио га је отац К.

"Како си, оче", упитао је старац Харалампије.

"Благодарећи Вашим молитвама, добро сам, старче."

"Имаш ли хране? Ја имам мало двопека", рекао је он и с напором се придигао, испруживши колико год је могао своје измршавеле ноге, а затим са полице дохватио векну хлеба.

"Узми ово, брате мој и оче, и моли се за мене."

"Тај поступак ме толико укрепио", казивао је касније отац К., "да ћу га добро памтити док сам жив. Он се рвао са смрћу, али му брига за брата није допуштала да се смири!"

* * *

Један старац је говорио: "Јецаћемо над рушевинама нашег скита, јер овде нема љубави. Толико новца... Дајте нешто убогоме, да бисте саградили колибицу на небесима!"



* * *

Старац Авакум био је ученик љубави.

Једном је уз много самоодрицања и пожртвовања у својој келији задржао младића зараженог туберкулозом и бринуо се о њему више месеци. Радосно га је служио, старајући се за њега као брижна мајка. Иако је он сам постио, свог болесника хранио је месом и сличном јаком храном. Напорно се борио са болешћу, док младић најзад није преминуо на његовим рукама, након што се покајао и исповедио своје грехе. Пре него што се овај младић упокојио, старац га је постригао за монаха и дао му име Фанурије.

Другом приликом су неки поклоници затекли оца Авакума како сам јеца у својој келији. Кад су га упитали о чему се ради, испричао им је да су му непосредно пре њиховог доласка неки посетиоци говорили о слепој деци која пате у свету и да не може да задржи сузе. Био је пример истинске, несебичне и делатне љубави.

* * *

Старац Н. је давао све што је имао. "Бог љуби ведрог даваоца", био је мото овог незаборавног монаха.

* * *

У околини манастира Ватопеда, у скиту Колица, подвизавао се блажени Агапије, посленик који је био достојан двоструке љубави. Пао је у турско ропство и, након дванаест година проведених у заробљеништву, Пресвета Богородица га је чудесно спасла и вратила његовом старцу, на Свету Гору. Међутим, старац га је прекорео јер је потајно напустио свог господара. Свети Агапије му је био послушан и, благодарећи својој врлини и послушности, убедио је Турчина и двојицу његових синова да дођу на Свету Гору, где су крштени и замонашени.

* * *

Речи мудрог учитеља наших дана, оца Атанасија Ивиронског – слатке, преиспуњене љубављу и богочежњиве – одјекују мојим оглувелим ушима и буде моје неосетљиво срце:

"Небеска наслада и надземаљско уживање наступају у оном тренутку када човек созерцава тајинство домостроја Оваплоћења, божански план за спасење човечанства кроз Пресвету Приснодјеву. Исус и Марија, Марија и Исус, та два најчудеснија и најслађа Имена: гле, то и јесте Рај!"
* * *

Један старац је рекао:

"Онај ко уистину љуби Бога, не љуби само ближњег него и васцелу творевину: дрвеће, траву, цвеће. Он све љуби истом љубављу."

БЕСЕДА НА УСЕКОВАЊЕ СВЕТОГ ЈОВАНА ЗЛАТОУСТА

ОПЕТ бесни Иродијада, опет лудује, опет игра, опет тражи од Ирода главу Јована Крститеља! Опет Језавеља хоће да отме Навутејев виноград и протера светога Илију у горе. Сећање на ове догађаје не узбуђује само мене већ и све вас који сте чули глас Еванђеља, и заједно са мном дивите се и јунаштву Јовановом и мекуштву Иродовом, и зверској јарости безбожних жена. Шта нам је испричало Еванђеље? Испричало нам је како је Ирод, ухвативши Јована, ставио га под стражу. Каквим поводом? Ради Иродијаде, жене Филипа брата свога (Мт. 14, 3). Ко неће окривити Ирода који је у мекуштву попустио безумним женама? Али како опет изразити, како описати необуздану злобу ових жена? Изгледа, нема на свету звера немилосрднијег од зле жене. У сваком случају, о таквој управо жени пало ми је да говорим овога тренутка а не о доброј и честитој, ма да знам не мало и поштених и добрих жена, и сматрам за дужност своје савести да у своје време проговорим и о њиховој преданости добру и богоугодном животу.
Нема на свету звера с којим бих могао сравнити злу жену. Међу четвороношцима ко је страшнији од лава? Нико, разуме се. Међу гмизавцима ко је ужаснији од аждаје? Опет нико. Ипак, и лав и аждаја нису тако зли као жена. Позивам се на речи Премудрога: Боље је живети са лавом и змијом неголи са женом лукавом и злојезичном (Сирах. 25, 18). Можда ти у овим речима видиш просту иронију? Али њих потпупо потврђују дела. Лавови су се постидели Данила, баченог у јаму, а Језавеља уби праведнога Навутеја; кит је сачувао Јону у својој утроби, а Далила, одсекавши косу и свезавши Самсона, предала га је непријатељима. Аждаје, шкорпије и змије бојале су се Јована у пустињи, а Иродијада му је одсекла главу за време пира. Илију су гаврани хранили у горама, а Језавеља је, и онда када је на његову молитву пао благотворни дажд, желела смрт њему. Ево шта је она говорила: Ако си ти Илија а ја Језавеља, тако да ми учине богови и тако да ми помогну, ако сутра у ово доба не принесем на жртву душу твоју као душу ма кога од побијених (3 Цар. 19, 2). Илија се уплаши и отиде спасавајући душу своју, и удаљи се у пустињу дан хода; и дошав седе под смреку и зажеле да умре, говорећи: Доста је већ, Господе, узми душу моју од мене, јер нисам бољи од отаца својих (ст. 4.). Авај! Пророк Илија се уплаши жене! Он, који је речју закључао дажд за васељену, који је свео огањ с неба, који је молитвом васкрсао мртве, уплашио се жене? Да, уплашио се. Та ничија се злоба не може упоредити са злобом зле жене. Моје речи потврђује сведочанство Премудрости: нема лукавости веће од змијине, и нема јарости веће од јарости женске (Сирах. 25, 17). О, зло и преоштро оруђе ђавола! Преко жене је он некада ранио Адама у рају; преко жене је он навео прекротког Давида на подмукло убиство Урија; преко жене је удесио пад премудром Соломону; преко жене је ослепио, лишивши косе, врло снажнога Самсона; преко жене је погубио синове првосвештеника Илија; преко жене је вргнуо у тамничке окове племенитога Јосифа; преко жене је одсекао главу светилнику васељене — Јовану.
Та шта ја говорим о људима! Помоћу жене ђаво је чак и анђеле збацио с неба. Помоћу жене он погубљује све, убија све, срамоти све, унижава све. Бестидна жена не штеди никога; ни левита не поштује, ни свештеника не уважава, ни пророка се не стиди. О, од свих зала најгоре је зло — зла жена! Ако је сиромашна, злоба јој доставља богатство; ако већ располаже богатством, она удваја своју злобу. Несносна животиња, неизлечива болест, неукротив звер — ето шта је она тада. Ја знам да је аспиде могуће припитомити благошћу, и да се лавови, тигрови и леопарди укроћују и припитомљују. А зла жена је неукротљива; притешњена — она лудује, милована надме се. Ако јој је муж начелник, она га и дан и ноћ наговара на убиства и сплетке, као Иродијада Ирода; ако јој је муж сиромашак, она га подстиче на завист и свађе; најзад, ако обудови, онда се подухвата да сама клевета све. Страх Господњи не обуздава њен језик; она се не боји ни Бога ни будућег суда, — закона љубави не признаје. Шта више, да сопственог мужа преда на смрт, за злу жену ништа не значи. У самој ствари праведнога Јова жена је подстрекавала да убрза свој крај богохулством. Реци реч неку Господу, говорила је она Јову, и умри (Јов. 2,9). О, злог бића! О, безумне жене! Њу није дарнула жалост при погледу на страдање човека чије је тело киптило црвима и, као живим угљевљем, било засуто гнојним ранама; она није омекшала гледајући патње и предсмртну муку, праћене грчевима и испрекиданим дисањем; њу није обузело сажаљење видећи где на ђубришту лежи го онај који се некада појављивао у царској пурпури; она се није сетила ни својих ранијих односа према њему, нити добра и славе које је добила преко њега. И место свега тога — реци реч неку Господу, и умри. Ето благодарности женине! Ето мелема који ублажава бол! Ето закона супружанске љубави! Је ли Јов икада говорио такве речи, жено, када си ти била болесна? Није ли се, напротив, старао да молитвама и добротворством ублажи твоју бољку? А ти, не задовољавајући се привременом казном која га је снашла, хоћеш да навучеш на њега вечну, подстрекавајући га на богохулство? Зар не знаш да ће се сваки грех и хула опростити људима, а на Духа Светога хула неће се опростити ни на овоме свету ни на ономе? (Мт. 12,31—32).
Хоћеш ли да видиш и другу супругу са таквом злобом! Сети се Далиле. Снажнога Самсона она је ошишала, свезала и предала непријатељима. Свога сопственог мужа, с којим је делила исту постељу, она је заводила, обмањивала, заваравала својим миловањем и својим лицемерством. Јуче је љубила, а данас обманула; јуче је усрећивала љубављу, а данас погубила преваром. А зар он није био леп? Та ко је у оно време био лепши од њега, ко је носио на глави седам прамена косе, символ седмоструке благодати? Или, зар он није био снажан? Али ко је био снажнији од њега, када је он и страшног лава удавио на путу својим рукама, и тисућу непријатеља побио чељушћу магарећом? Или он, можда, није био свет? Он је био толико свет да када се једном, мучен жеђу и не налазећи воде да је утоли, помолио Богу, онда је на његову молитву из мртве магареће чељусти, која му је била у рукама, потекла вода, и он је утолио жеђ. И тако дивног, тако снажног, тако светог мужа, рођена жена је, свезавши га као злочинца, предала непријатељима. Но како је жена могла да савлада тако снажног мужа? Она се користила његовом добротом, ноћу је дознала од њега у чему је његова снага, а затим га везала чврстим веригама. Узалуд не објављује теби Премудри: Од оне која ти на крилу лежи, чувај врата уста твојих (Мих. 7, 5). Реци ми, каква звер, и када, кује шта слично своме мужјаку? Каква змија иште да погуби свога супруга? Каква лавица припрема смрт своме мужјаку? Видиш ли како су истините речи Премудрога: Нема лукавости веће од змијине, и нема јарости веће од јарости женске (Сирах. 25, 17). Једном речју, ко има злу жену; нека зна да му је то награда за безакоње. И ово потврђује Премудри: жена зла биће дата мужу безакоња. И ово потврђује Премудри: жена зла биће дата мужу безакоња за његова зла дела (Сирах. 25, 22—29). — Овим завршујемо своју реч о злој жени.
Сада треба да се сетимо и добрих жена, нарочито ради овде присутних. Добре жене гледају на врлине добрих као на своје, и труд њихов сматрају достојним награде као свој сопствени. Као на образац добре гостопримљиве жене указаћемо на блажену Сунамићанку. Она је, са пристанком свога мужа, припремила у своме дому уточиште за Јелисеја, где се он могао несметано одмарати после својих путовања; ту је за њега била спремљена постеља, постављен светњак и стол: светњак не без светлости него са уљем које подржава светлост, сто не без хлеба него са обилним јестивом.
А шта да речемо о оној блаженој удовици која је у свом дому дала уточиште пророку Илији? Ништа је није спречило да укаже гостопримство пророку, пошто је при свој сиромаштини својој била богата добрим расположењем. А она је била толико сиромашна да није имала ни хлеба, ни вина, ни чорбе, нити ичег од производа земаљских: ни родна њива није јој давала жита, ни виноград није за њу рађао слатко грожђе, ни родно дрвеће није јој у јесен давало своје сочне плодове. Та и шта се могло очекивати када у ње није било ни педи обрађене земље, ни лакта земљишта подесног за гајење винове лозе. сва њена средства за прехрану састојала су се у томе што је она у време жетве ишла по стрњиштима и скупљала случајно иза жетелаца заостало класје; на тај начин она је спремала себи исхрану за читаву годину! К њој је дошао Илија, и то у време ужасне глади, када је сва земља испуцала од суше, када је небо пламтело као огањ, ваздух био врео као растопљен бакар, и облаци зауздани; када није било ни траве, ни цвећа, ни јутарње росе, нити су дрвета давала младице, нити класје њихало своје врхове; када су реке пресушиле, и извори се једва хранили из недара земље, а море постало густо од соли, пошто није било притока слатке воде и није падала киша. Тада је баш дошао Илија к овој сиромашној удовици. А како је њен живот чак и у обично време био пун оскудице, можете ценити. Па ипак пророк се, силазећи с горе, упутио к њој, обишавши богаташе који су имали хлеба у изобиљу. Али зашто он, који је речју сводио огањ с неба, није свео себи храну? Гле, он је то могао учинити? Разуме се, могао је, па ипак то није учинио. Зашто? Да не би удовицу лишио награде за гостопримство, а и да би преосталу у ње прегршт брашна умножио својим благословом. У самој ствари, пророк је дошао овамо не толико да себе прехрани, колико да прехрани удовицу и да обелодани расположење њеног духа и срца. То се десило по промислу Божјем. Све свете људе који се находе у свету Бог може прехранити сам, али Он понекад ускраћује своје даре, да би помоћу гостопримства испитао добро расположена срца и дао им могућности да род роде. И само када се већ нико не нађе да прими и укаже гостопримство, тада Он или шаље храну преко птица, као Илији на гори; или преко непознатога пророка, као Данилу у јами; или преко морскога звера, као на пример Јони; или најзад сам непосредно шаље храну с неба, као оцима нашим у пустињи: јер, када се не нађе ништа што би они могли узети за храну, онда им Он с неба посла ману и из стене изведе воду. Исто тако, када свети Његови живе у свету са осталим људима и налазе се у невољи, Он не хита са Својом помоћу, да би људима дао могућности да стекну себи спасење чинећи добро невољницима.
Тако, Илија дође к удовици, у које не беше ничег осим прегршти брашна. Једва би та прегршт била довољна њој и деци за ручак. А шта јој пророк вели? — Донеси ми мало воде у суду да се напијем (3 Цар. 17, 10). А када она пође по воду, он викну за њом: донеси ми и мало хлеба да једем (ст. 11). У одговор на то она сасвим отворено признаде чега у ње има и чега нема. А шта управо? — Тако да је жив Господ Бог твој, немам печена хлеба до прегршти брашна у здели и мало уља у крчагу (3 Цар. 17,12). Чудновато је да при таквом сиромаштву она не скрива шта је у ње остало. А колико данас људи, у којих се злато и сребро готово ваљају на све стране, на позив да укажу помоћ ближњима, одговарају отказом, позивајући се на то како немају ништа; ако пак на неодступне молбе и пристану дати, то претходно узимају менице осигуравајући их потписима јемаца. А гле, удовица на прву реч изјављује да има прегршт брашна. А шта пророк чини затим? Брже, вели јој он, умеси од тог брашна хлеб, али прво мени па после зготови себи и деци. За њу је ова реч била кушање, проба за њено срце, пробни камен за њену вољу. Као да је само срце ове блажене жене било стављено на теразије, и мерено. На коју ће страну претегнути теразије? Да ли ће претегнути љубав према рођеној деци или дужност гостопримства према пророку? И она је претпоставила да скучи себе и своју дечицу а да пророка прими. Као да је знала да који прими пророка у име пророчко, плату пророчку примиће; и који напоји једнога чашом студене воде у име ученичко, неће му награда пропасти (Мт. 10, 41.42). Но шта значи та околност што пророк моли њу да пожури што више са мешењем хлеба за њега? Зар је он био толико гладан, па му је било потребно толико да хита? Није, разуме се, него је ова ужурбаност требала да посведочи њено усрђе, готовост и топлину њеног гостопримства, и одсуство љутње или негодовање. Бог љуби онога који драговољно даје (2 Кор. 9, 7). — Што пре умеси мени, па после себи и својој деци. Пожури као што је Аврам при посети анђела пожурио к својим стадима да би изабрао јагње да их угости, и као што је Сара похитала својим оставама да би добила за то хлеб који се скрива на небу. Пожури и донеси, као Аврам, жртвујући Богу, не себи прво па после мени, као Каин и Офни и Финес, синови првосвештеника Илија, који су богохулно присвојили себи првине од дарова који су приношени Богу.
И удовица с усрдношћу испуни наређење пророково. А он, посматрајући духовним очима њено унутрашње богатство, прими хлеб из њених руку и својим ускликом испуни њен дом благом: Брашно се из зделе неће потрошити, нити ће уља у крчагу нестати докле не пусти Господ дажд на земљу! (3 Цар. 17, 14). Зашто пророк одређује такав рок? Неопходно је било учинити то, јер је то био знак, да новозаветна благодат, слично палој киши, треба да учини крај староме закону. За речју пророковом следовало је дело. Видиш ли како добре жене жању плодове свог гостопримства? Тако су славни плодови добрих напора; тако је неискорењив корен праве мудрости!
Сада сте чуле, жене, и о злим делима рђавих жена и о врлинама добрих. Заволите ове и не подражавајте оне: с једнима се такмичите, од других бежите, да би, идући стопама добрих, биле убројане међу светитеље у Христу Исусу Господу нашем, коме нека је слава и хвала вавек. Амин.

Архијереј и чудотворац Свети Василије Острошки (1610-1671)

Историчари Цркве и агиографски писци се слажу у томе да је поштовање Василија Острошког као светитеља настало одмах након његовог престављења, односно да је Црква развијала његов култ под утицајем и на захтев верног народа.

Свети Василије Острошки данас је код Срба свакако један од најпоштованијих националних светитеља. Његов глас и углед чудотворца и богоугодника распростире се по читавом православном свету. Живео је у тешком времену српске историје, у крају који је сиромашан земаљским благом, али богат вером, у коме је средњовековна српска хришћанска традиција толико јака да је обилно хранила снагом за одржање и препорађање. На основу сачуваних података, најсигурније би се могло рећи да је рођен око 1610. године, на почетку XVII века када је српски народ највећим делом био под влашћу османског господара, а својим мањим деловима под влашћу Хабзбуршке монархије и Млетачке републике.

Светосавски патријарашки трон у немирном и страдалном XVII веку има за своје чуваре духовне вође који су у два случаја били жртве турске освете ради покушаја укључивања у ослободилачке планове и пројекте. Убијени су патријарси Јован Кантул 1613. и Гаврило Рајић 1655. године. Политички авантуризам не обузима Патријарха Пајсија (1614-1647) који је сав уронио у књигу и културни рад. Патријарх Максим Скопљанац (1655-1674, †1680) води рачуна о јурисдикцијској целовитости своје власти као Пећког Патријарха и духовног вође српског народа. Ипак, настала политичка бура и примери худе судбине претходника, приморавају Арсенија III Црнојевића на сеобу 1690. У оваквим општим приликама живи и опстајава на путу богоугодника и јерарха Српске Цркве и Василије, Митрополит захумски.

ИСТОРИЈСКА СТРАНА АРХИПАСТИРСТВА

Рођен од оца Петра и мајке Ане у селу Мркоњићи у Поповом Пољу, у залеђу Дубровника, на међи старе Травуније и Захумља, српских приморских области средњег века. На крштењу добија име Стојан. Одрастао је у крају са јаким светосавским предањем, а изложеном медитеранским културним утицајима, који има добре саобраћајне везе где делују и стране пропаганде. Ту се осећај посебности нарочито профилисао, а жеља за истрајавањем у аутентичној култури је била некако наглашенија. По родитељском благослову одлази у Манастир Завалу где завршава први степен образовања, код рођака, игумана Серафима, чије се братство бавило и преписивањем књига. Послушник Стојан одлази доцније из Завале у Тврдош где се монаши и добија чин јеромонаха. Подаци даље говоре да свештеномонах Василије одлази у Цетињски манастир, бива придворни монах у Пећкој патријаршији, код Патријарха Пајсија, а извесно време борави и на Светој Гори. Први помен Василија као архијереја имамо на запису из 1639. у књизи, која је поклон Манастиру Тврдош и на којој се потписао „смерни Митрополит захумски Василије“.

Према историчару Ђоку Слијепчевићу (1907-1993) Митрополит Василије је прешао на „источнохерцеговачку епархију“, са седиштем у околини Оногошта (Никшића). Према сачуваној Грамати од 6. августа 1651. године коју је издао Гаврило Рајић „Архиепископ пећки, Патријарх Срба и Бугара, далматинског Приморја и Илирика“ Владика Василије Јовановић је добио на управу област која обухвата Никшић, Плану, Колашиновиће, Морачу, као и цели пријепољски кадилук. Митрополит Василије се настањује у Манастиру Доњи Острог. Преузео је црквену управу над поменутим крајем у веома тешким приликама. О њима понајбоље сведочи запис на једном рукописном минеју који је преписиван у Врхобрезници код Пљеваља, „при Митрополиту захумском кир Василију Јовановићу“: „Они чинише свирепост Христовом стаду као неукроћени лавови и љути рисеви, и змије које лете да прогутају све верне. Куће пленише, имања грабише, и људи свакога узраста беху у страху и тузи. И верни и неверни остављаху своја села и домове, бежаху у друге градове и села и беху дошљаци код туђина. ... Тада манастири велике невоље и тегобе подносише ... и три и по четири хиљада гроша намета тражише“...

Друштвене везе и обзири су попустили. Митрополит Василије био је принуђен да се жали Патријарху Максиму који је посебним документом загарантовао имање Манастира Острог и онима који буду покушали да сруше међе и приграбе туђе претио је клетвом. Кнезу Раичу, главару племена Вражегрмаца, пише 1667. да је имање Вели До, Митрополит Василије купио од Саве Лаковића. „Да одузме Господ Бог таквом разоритељу његов дом и њега и његове синове и његову стоку и све његово имање да му Господ Бог изненада расеје“. Подвижништво Светог Василија и његов духовни напор у горњоострошким испосницама је историјски документовано. У једном попису острошког имања из 1666 каже: „Пишем ради уверења, да се зна како бејах неко време у пустињи и приложих усрдно свој труд и своје имање не поштедих“.

НАСТАЈАЊЕ КУЛТА

Историчари Цркве и агиографски писци се слажу у томе да је поштовање Василија Острошког као светитеља настало одмах након његовог престављења, односно да је Црква развијала његов култ под утицајем и на захтев верног народа. Митрополит захумски и целе Херцеговине Василије се упокојио 29. априла 1671. у Манастиру Острог. Леонтије Павловић (1914-1997) истиче да је култ Светог Василија Острошког уобличен коначно у времену када фанариотски епископи имају власт у српским епархијама. Ипак, треба рећи да је формирање самог култа био независан процес, и да је препознавање светости у личности херцеговачког архијереја препознато од стране врха Црквене власти док је још трајала самосталност Пећке патријаршије.

Већ 1714. године у једном запису је назван „острошким светитељем“, а запис на Минеју из 1732. године сведочи да у Манастиру Ваведења Пресвете Богородице „почивају прекрасне мошти Св. Василија“. Сведочанства о прилагању свештених предмета, икона и одежди „Св. Василију у Острог“ потичу из српског трговачког слоја друге половине XVIII века.

Службу и синаксарско житије Св. Василија „нетљено почивајушчаго во Острозје иже во Черној Горје“, написао је последњи Србин на Пећком патријарашком престолу Василије Бркић (1763-1772), а они су штампани у београдском Србљаку (1861). Светитељеве мошти су пронађене седам година након његовог престављења 1678. године. Према тим подацима Св. Василије се у сну јавио игуману Манаститра Косијерево, Рафаилу, који је након краће сумње ипак одлучио да их извади из земље. Видећи њихову нетљеност положио их је у кивот и сместио у Манастир Горњи Острог. Мошти су склањане са Острога на Цетиње, године 1852. када је Омер-паша Латас напао Црну Гору и у време рата 1876-1878. У време немира дешавало се да их месно православно становништво склања и закопава у земљу.

Њихова чудотворна моћ привлачила је народ различитих вероисповести који су долазили на Острог да би добили духовно олакшање или исцељење телесних немоћи. Страни путописци XIX века примећују како Св. Василију хрле не само православни него и римокатолици, а још више и муслимани из Херцеговине, Босне, и Шиптари из околине Скадра, и долине реке Дрим. Знало се за обичај да се главари знатнијих муслиманских родова братиме са острошким игуманима. Први су били уверени да им је дата почаст и нека врста религиозне заштите, а други су били сигурни да им турске власти и несмотрени појединци исламске вере не могу чинити невоље јер ће братске везе учинити своје. Популарност мале пећинске црквице са моштима Светитеља нашироко описују Дентон (1865), Лемб (1843) и Вилкинсон (1844). Посетиоци Острога који Св. Василију долазе са јаком вером и чистом савешћу, тада, баш као и данас добијају Божији благослов.

РАЂАЊЕ ДЕЦЕ КАО НАЧИН ЗА СПАСЕЊЕ МАЈКЕ

... Али ће се спасти рађањем деце (1. Тим. 2,15) Рађање деце је природна појава, захтев природе, оно што је заједничко за човека и животињу. Па, ипак, апостол Павле говори о жени да се она спасава рађањем деце, то јест да кроз рађање деце може да угоди Богу и да добије блаженство у будућем животу. Па због чега она добија такву награду, кад рађање деце само по себи, као дар природе, није ни врлина ни заслуга? А међутим нема мало примера да су мајке постајале срећне кроз своју децу и на највиши од таквих примера указује догађај празника Рождества Богородице. У Назарету је живела јеврејска породица која се састојала од мужа и жене; њихова имена су Јоаким и Ана. Они нису имали деце и можда би умрли непознати, као и други Јевреји, који су чекали појаву Месије Христа. Али после педесетогодишње неплодности Ана је родила кћи преблагословену Марију, чијим рађањем не само да је она добила спасење, већ је послужила и почетку нашег спасења. Па како рађање деце постаје средство мајке за спасење? На ово одговара Апостол: "Ако остане у вери и љубави и у светињи с поштењем". Првобитно васпитање деце почива на обавези мајке; а васпитање треба да буде искључиво у духу вере и морала хришћанског. А како ће мајка упутити у веру своју децу, којим молитвама да их научи, кад ни она сама не верује или не зна у шта треба веровати? Може ли да утврди децу у правилима љубави хришћанска мајка која нема чисту љубав ни према мужу, ни према домаћим, ни према ближњим, која ако и воли децу, онда их воли животињском љубављу, у смислу њиховог дојења, храњења и очувања њиховог здравља? Може ли мајка да усади у њихова срца осећај стида и гнушања према свему што је за осуду, кад она на све гледа лакомислено, мисли само на задовољства и забаве, дозвољава, чак, поступке који се осуђују у сваком честитом друштву и неизбежно су предмет раздора и искушења у њеној породици? Искушења су заразна, а мајчина су за децу неодољива. Али као што се понекад о ружним навикама говори да се оне упијају са мајчиним млеком, тако су и добре навике, света расположења тим чвршћа, што се дубље укорењују у души од малолетности. Очеви и мајке треба и сами да буду добри, верујући, с пуно љубави у себи, часни, да би децу васпитали сличним себи, да би за њихово васпитање очекивали себи награду. Зашто су се Јоаким и Ана удостојили да буду родитељи Пресвете Богородице? Зато што су били праведни и благочестиви. То што нису имали децу је за њих било тешко искушење. Али њихова вера није слабила; они су се молили за исцелење од неплодности не годину дана, не две године, већ педесет година. Једном је Ана случајно у врту видела на дрвету гнездо и у њему птиће који су се покрили перјем. Растужила се што се и птице небеске децом теше, а она не зна за ову утеху. Нека друга жена би на њеном месту почела да ропће на Божији Промисао, али Ана се у том минуту обратила са сузама и са молитвом Богу: "Господе, Господе! Ти знаш понижење бездетности. Сам ми исцели болест мог срца и будући неплодну покажи ме плодном". Тада јој се јави Анђео и обавести је да ће ускоро постати мајка. А да су она и њен муж били добротвори, довољно показује обичај који су поштовали, а по којем су они од свега што имаше у изобиљу један део давали за црквене потребе, а други сиромашнима. Ако је моралан живот сам по себи угодан Богу, шта може да придода њеном достојанству рађање деце? Све зависи од њиховог васпитања. Како родитељи, макар су сами добри, могу да потпадну под страшну одговорност због небриге о својој деци, због њихове искварености, због небриге о њиховом исправљању, чега пример нам је дат у судбини првосвештеника Илија, тако, напротив, они родитељи, који су се, иако им нису били страни греси младости, ипак старали да "подижу децу своју у васпитању и науци Господњој" (Ефес. 6, 4), да припремају у њима не само корисне чланове друштва, већ, према изразу Златоуста (у Беседи на 1. Тим.), "борце Христове", кроз ово стичу себи и велику утеху на земљи, и награду на небу. О одговорности за децу говори древна изрека: "Боље је умрети без деце, него имати чедо нечасно" (Сир. 16, 40). А деца, васпитана у побожности, су најтоплији и, можда, најуспешнији молитвеници за своје почивше родитеље. Уосталом, рађање деце никако није средство за спасење, заједничко свима. Спасиће се и девственици, ако сачувају своју чедност и остану целомудрени. Знамо удовице које су "служиле Богу дан и ноћ постом и молитвама" (Лк. 2, 37). И сви безбрачни и бездетни могу да угађају Богу васпитавањем туђе деце, давањем уточишта сирочади и другим добрим делима. Пут спасења је сваком отворен: иди и спасавај се.

 

Васпитање деце у данашње време

За нас би све морало да буде мање важио у поређењу са бригом о деци и са нашом дужношћу да их васпитавамо у духу заповести и науке Господње. Свети Јован Златоуст Свакога дана са ужасом читамо о дечијем криминалу. Никада до сада нису били тако чести насиље и убиства родитеља, браће и сестара од стране малолетних преступника. Сећам се једног посебно потресног и ужасног злочина. Четири омладинца наишла су у парку на непознатог младића који је седео на клупи. Они су га, без икаквог повода, напали, претукли, пекли му стопала цигаретама, мучили га и најзад га утопили. Они су тај свој злочин починили подстакнути неком изопаченошћу своје природе, тражећи да доживе нешто посебно интензивно. Они су кренули у парк да би пронашли жртву на којој би искалили свој садизам. Наравно, постојала је претпоставка да су они психички оболели. Међутим, новине су ускоро јавиле да су ти младићи савршено нормални. Нису били наркомани, нису припадали озлоглашеном друштвеном отпаду, већ су потицали из потпуно нормалних, успешних породица. Њихови родитељи су о њима говорили као о добрим дечацима; из њихове школе је стигло обавештење да су то натпросечно интелигентна деца. Одакле онда такав садизам, откуд толика застрашујућа и бесмислена окрутност? Има нечега у духовном стању младог поколења што изазива страх. Све је више таквих чудовишта међу њима. Стотине хиљада малолетних преступника већ су суђене и осуђиване, а има још много младих људи са поремећеним системом моралних вредности и поремећеном свешћу о добру и злу, који сами пате и наносе патње другима, - а за које полиција и не зна. Како и под чијим и каквим утицајем расту ти несрећни младићи и девојке? Одговор би требало потражити у условима, правцима и методама савременог васпитања. У досад невиђеном мноштву књига и чланака о васпитању деце и дечијој психологији научници се труде да овај проблем анализирају уз примену свих постојећих знања о психичким и физичким одликама младе генерације. Сада већ постоји исувише много педагошких, психијатријских и некада тако модерних психоаналитичких школа и праваца проучавања. Америка и Западна Европа су већ превазишле занесеност методама психоанализе[2] и чини се да што се више стручњаци труде да пронађу боље начине за васпитавање деце то је све више узнемирености у друштву због понашања те исте деце. Нажалост, у савременим теоријама се, у мањој или већој мери, осећа утицај оца психоанализе Сигмунда Фројда, па га зато ни ми не можемо заобићи. Када је деведесетих година прошлога века Сигмунд Фројд почео да објављује резултате својих истраживања многима се чинило да је он, заиста, пронашао кључ за разумевање и излечење, ако не свих, а оно бар већине психичких болести. Фројда је ограничавао његов атеизам и он није могао да разуме многе душевне проблеме; многе појаве он није био у стању да види, или их је видео неправилно, мада је сасвим могуће да се трудио да их види објективно. Психоанализа полази од претпоставке да све тешкоће у човековом животу које се тичу његовог односа према друштву које га окружује неизоставно воде порекло од неког неисказаног унутрашњег конфликта, који се крије у подсвести. Шта се у психоанализи сматра облашћу подсвесног? Људска мисао се дели на два нивоа, између којих не постоји јасно одређена граница; мозак се дели на виши и нижи део. У вишем, свесном делу мозга је, наводно, центар који управља текућим човековим активностима. Резултати човековог искуства силазе у подсвест, одакле се могу поново активирати уз помоћ асоцијација и сећања. На тај начин се подсвест одређује као нека врста складишта различитих искустава и емотивно-психичких преживљавања, који су тамо тачно и детаљно записана. Психоанализа се усредсређује на посматрање функција мозга. Међутим, ми знамо да је мозак повезан са нашом невидљивом душом која представља саставни део личности и чини се да добар део онога што психијатри сврставају у подсвесно у ствари има велике везе са мозгом, али не само са мозгом, већ и са душом. Православна аскетска пракса и мисао, кроз слободно човеково потчињавање Богу и непрестану молитву (свесну и подсвесну - тзв. умна молитва), концентришу у људској подсвести благодатне доживљаје, мисли и осећања те на тај начин подвижника чине сабраним и јединственим изнутра и његово јединствено биће усмеравају ка Богу. Међутим, подсвест може да сакупља и грешне мисли и осећања, са којима душа и свест не могу да се помире. Уосталом, оно добро које се налази у подсвести може да се бори са грешним поривима свесне мисли пре него што човек прихвати грех који му се нуди или намеће. Оваква унутрашња борба може да буде разорна за човекову душу, посебно у условима када грех отвори ђаволу пут ка овладавању мислима. Такво стање ми називамо бесомучношћу, а психијатри-позитивисти чак и не признају постојање таквог проблема. Долази до унутрашњег конфликта, чији узрок психоанализа (и следбеничке психијатријске теорије) види у пригушивању и осујећивању полних страсти. Тачно је да је судбина већине смртника управо борба са тим страстима. У једном Хришћанину таква борба је надахнута стремљењем ка моралној чистоти и чистоти срца, без којих је сједињење са Богом немогуће. Кроз молитву, труд и љубав телесни инстинкти се преображавају у славу Божију. Осим тога, неопходно средство за просветљавање наше људске природе (уколико се употребљава добровољно и у име љубави према Богу) јесте уздржање. Уколико је уздржање од страсти једноставно наметнуто са стране - законима или правилима пристојности - онда оно за човека представља тешко бреме. Управо на тај начин психоанализа третира и тумачи уздржање. Циљ психоанализе јесте да, не упуштајући се у морално и духовно вредновање страсти, одстрани патњу, која је изазвана унутрашњом борбом у човеку, умири човека и помири га са страшћу која у њему живи. Она жели да укаже човеку на то како је лепо и пријатно живети у друштву, ако се не нарушавају спољашњи закони и правила лепог понашања и ако се не осуђују своје страсти, којих ионако не треба да се одричемо. Борба са страстима и грехом сматра се пожељном и неопходном само до извесне границе и само зато што неумереност шкоди здрављу. Дакле, не препоручује се искорењивање страсти, а ограничавање у њиховом задовољењу, у суштини, није условљено узвишеним моралним принципима, већ практичним разлозима. Психоанализа заговара живот који усмеравају инстинкти, чије се гушење сматра ненормалним и штетним. Отуда и став да децу од малих ногу треба упознавати са полном физиологијом, отуда и подршка раном испољавању романтичних односа између младића и девојака, на шта се сада жале многи разумни родитељи. Психоанализа полази од тога да страсти, пре или касније, свакако загосподаре над човеком, па да би га заштитили од њиховог претераног утицаја, препоручује да се човек постепено и што раније - то боље упозна са оном сфером свога бића у којој се страсти и распаљују. Можда је тај циљ и могуће остварити, али, са Хришћанске тачке гледишта, деци то не може да донесе никакву корист, већ само штету, пошто деци грех постаје познат, она се навикавају на њега и тако губе своју чистоту. Зашао сам у мрачне области психоанализе само зато да бих утврдио да ли она може да постане средство које ће помоћи да дође до духовно-моралног оздрављења човечанства. Одговор на ово питање свакако мора бити негативан. Па ипак, неки подаци до којих су дошла психоаналитичка испитивања, за нас могу да буду корисни. Пре свега, треба обратити пажњу на то да је чак и Фројд, који није веровао у Бога, открио да у човеку постоји одређени духовни живот. То материјалисти нису успели да открију. Неки његови опоненти су отишли још даље и дошли до закључка да у човеку постоји урођено религијско осећање. Карл Јунг је говорио да је слеп онај ко то не види. Фројд и његови ученици нису могли да сагледају потпуну слику унутрашњег човековог живота зато што, посматрајући људе чија је природа била нарушена грехом и лишена унутрашњег јединства, нису имали критеријум норме. Јасну представу о норми немају ни они педагози и психолози, који у психоанализи траже путеве за сузбијање дечијег криминала и васпитање корисних чланова друштва. Они виде да постоје одступања од норме, али не могу да их коригују јер не знају каква је, заправо, та норма. Тако човек може да запази да хор пева неправилно, да "фалшира", али ако није диригент и не зна како дотична композиција треба да звучи, човек није у стању да каже и покаже како би она требало да звучи. Зато су њихови закључци о узроцима болести младог поколења и о методама лечења које треба применити - примитивни и површни. Главни разлози до којих они долазе јесу такозвани "Едипов комплекс" (несвесна дечија заљубљеност у родитеља супротног пола), неуспешна породица и неко тешко и непријатно искуство раног упознавања са сексуалношћу. Ретко ко од њих види да таква искушења не би оставила теже последице на психу детета да је од најраније младости дечија душа била правилно религиозно усмеравана. Отуда и претерани значај који се придаје спорту, који тобоже омогућава ослобађање енергије и пружа разоноду. Међутим, научници са Јејла су закључили да оних који су се бавили пливањем, клизањем, фудбалом, кошарком и сл., неупоредиво више има међу делинквентима, него међу онима који се нису сукобљавали са законом. Психоанализа, која повремено претендује на статус засебне религије, не може да се подигне на ниво духовности и моралности пошто нема ни моралне ни духовне основе. Она се труди да превазиђе унутрашњи конфликт тако што ће да успава човекову савест и да човека помири са грехом који у њему живи. Арвид Рунестам, оштри критичар психоанализе, у својој књизи "Психоанализа и Хришћанство" пише да, пошто психоанализа заговара право на живот којим владају инстинкти, она морал сматра пре за неизбежно зло него за позитивно и корисно добро. Очигледно је да се узроци за раст криминала и начини за борбу против њега траже изван проблема савладавања греха. Међутим, пад првих људи увео је грех у природу свакога од нас, изазвавши расцеп личности који се може санирати само уз помоћ благодати Божије. Преподобни Јован Дамаскин указује да у сваком човеку делује закон Божији, који привлачи наш ум и васпоставља нашу савест. Паралелно са њим, у нама делује и закон греха, то јест утицај нечастивог, који кроз телесну похоту и телесне наклоности улазе у нас и неразумни део наше душе сукобљавају са законом савести. Човек чезне за Божијим законом и воли га, али ђаво мами и саблажњава човека и успева да га наговори да постане роб греха (Истинито изложење православне вере, књ. 4, гл. 22). О том расцепу личности убедљиво је говорио апостол Павле:" Јер знам да добро не живи у мени, тојест, у тијелу мојему ;јер хтети имам у себи, али учинити добро не налазим... Налазим, дакле, закон: када хоћу добро да чиним, зло ми је присутно. Јер се радујем закону Божијему по унутарњем човјеку. Али, видим други закон у удима својим који се бори против закона ума мојега, и поробљава ме законом гријеха који је у удима мојим" (Римљ. 7:18,2123). Тај унутрашњи расцеп у сваком грешном човеку може да се превазиђе само подвигом Хришћанског живота, чији је циљ да достигне такво стање када се живот у Христу остварује безмало без икаквог унутрашњег конфликта па праведник може да каже речима апостола Павла: " То не живим ја, него Христос живи у мени". Занимљиво је да се психоанализи подвргавају врло специфичне личности: обично су то они људи код којих је грех знатно нарушио унутрашњу целовитост личности. Какви би били резултати када би се психоанализи подвргавали нормални људи, поготово Светитељи? Несумњиво је да би таква испитивања указала научницима на потпуно нови образац нормалности. Психоаналитичари или заборављају или не знају да је човек био створен као безгрешан, па је зато за човекову природу нормално Адамово стање пре пада у грех. Грех је човека удаљио од норме, и што је грешнији, то је ненормалнији, па ми можемо и да то не приметимо јер људе оцењујемо према сасвим другачијим мерилима: за нас је нормално оно што се не издваја из грехом зараженог окружења. Када је Варнава продао своју земљу и, доневши новац, положио га пред Апостолове ноге, (Дел. ап., 4:3637), за заједницу првих Хришћана то је било нормално. Када би данас човек учинио нешто такво, многи би га сматрали за ненормалног. Исто тако, данас се сматра да је потпуно нормално ако човек све своје снаге ангажује да би стекао што више новца и ствари, па макар то било и на штету свога ближњег. За прве Хришћане је и блуд био неспојив са нормом, тако да је апостол Павле говорио Коринћанима да се не друже са онима који, примивши формално Хришћанство, нису оставили своје блудне навике (1. Кор. 5:910). Сада многи сматрају да је тај грех толико уобичајен и неважан да се у својој толеранцији блуда не разликују много од пагана из времена апостола Павла. Навешћемо један случај који је типичан за америчку школу. Једна ученица, Рускиња од својих шеснаестак година, најбоља је ученица у школи и по успеху и по општем развоју, не шминка се и нема момка. Руку на срце, то је једна обична православна девојчица, какве су некада у Русији биле готово све девојчице. Тој девојчици су психолози неколико пута препоручивали да би требало да има момка, али она није налазила да јој је момак потребан. Најзад су педагози ступили у контакт са њеним родитељима и, настојећи да преко њих изврше утицај на своју ученицу, рекли им да у њеном понашању има нечег помало ненормалног. То је врло илустративан пример тога колико представа о нормалном у области морала и васпитања може да буде извитоперен. Дакле, када говоримо о правилном развоју Хришћанина и о његовом васпитању, пре свега морамо да утврдимо каква је норма коју би требало оваплотити и спровести у живот. Од руских емиграната у Америци се понекад може чути како деца треба да се прилагоде средини у којој живе. Ради тога су спремни да жртвују чак и свој црквени живот. Такви родитељи не би требало да се чуде ако њихова деца, изгубивши основе православне етике, из друштва у коме се крећу усвоје само оно што је најгоре. Човеков Хришћански живот не би смео да зависи од света који га окружује; први Хришћани, иако су били острвце у мору паганског света са којим су морали да контактирају, ипак су одолевали њиховом утицају. Забрањујући дружење са блудницима, апостол Павле подвлачи да има у виду само оне који претендују на то да су чланови Цркве, а не и пагане. Он од нас не тражи оно што је немогуће јер је немогуће живети у свету и мећу људима, а не контактирати са њима. Међутим, Хришћани могу да живе својим животом који се по култури разликује од живота осталих људи. То Апостол и тражи од нас. Ми живимо међу људима који имају другачији етички систем и са којима морамо да ступамо у контакте, али смо дужни да своју душу и срце чувамо од њиховог утицаја. Задатак православних родитеља је да у деци развију осећај да припадају хришћанској вери и да се у складу са њом понашају. Тај осећај се у њима мора развијати од најранијег узраста, па ма у каквим условима породица живела. ...Нема ничега лепшег од чистог, неисквареног детета и није узалуд Христос истакао дечију чистоту као узор за све Хришћане. О томе можемо да прочитамо у Јеванђељу: " Ако се не обратите и не будете као дјеца, нећете ући у Царство Небеско" (Мт. 18: 3). Зато је крајње непријатно и страшно видети дете које је, услед погрешног васпитања, већ изгубило своју непорочност и које у себи развија клицу греха! Сетимо се шта је Преподобни Јован Дамаскин говорио о закону греха, који у наш живот улази кроз телесну пожуду и који онај неразумни део наше душе покреће да се бори против закона савести. Запажања лекара показују да дете од две године већ показује очигледне знаке раздвајања и ступа у област противречности. Оно је већ тада принуђено да бира између два противречна нагона или жеље. У њему још увек не постоји свесна греховна воља, али искушење већ може да проникне у "неразумни део душе". Формирање човека као моралне и духовне личности почиње веома рано и није нимало случајно то што је, од давнина, жена која очекује дете брижно чувана од нервозе и брига: мајчино стање и расположење итекако утиче на дете које се налази у њеној утроби. Пресвета Дјева Марија и неки други велики Свети људи родили су се после великих молитава којима су њихове мајке од Бога измолиле њихово рођење. Трудноћа њихових мајки била је непрекидно праћена усрдном молитвом. Природа детета, припремљена захваљујући вери његових родитеља, веома рано постаје способна да упознаје Бога и да Га поштује као Небеског Оца (и обрнуто - порочно понашање мајке за време трудноће често оставља тешке последице на психу детета). Чак је и Фројд, иако је био атеиста, признавао да је дечијој свести својствена представа о Свемогућем Оцу; истини за вољу, он се трудио да тој чињеници да вештачко објашњење, које никако не може да се поткрепи доказима, али је практично био приморан да призна како вера, од самих људских почетака, постоји у човековој свести. Ово признање практично руши све његове атеистичке конструкције. Паралелно са урођеном способношћу да верује, у човеку постоји и слободна воља, на чије пориве утичу најразличитији узроци и поводи. Православна вера (узгред буди речено, то потврђују и резултати савремених научних испитивања), насупрот позитивистичко-протестантском рационализму, придаје посебан значај хришћанском васпитању које претходи преласку детета у свесни узраст. Нема ничег погрешнијег од мишљења да упознавање детета са вером треба одложити до времена када ће дете моћи да само и свесно одлучује о томе да ли жели, или не жели да прихвати хришћанске истине и норме. Такво чекање представља велики пропуст: њиме се пропушта важна фаза у развоју детета и његовој психи наноси ненадокнадив губитак. Подаци које у својој књизи "Психијатрија и вера" износе Л. Лин и Л. Шварц показују да родитељи морају да одлуче како ће се поставити према овом важном питању пре него што дете напуни пет година. Психолог Е. Луис тврди да греше они родитељи који не воде рачуна о хришћанском васпитању и развоју детета од његовог најранијег узраста и пише да, уколико се решење тога проблема остави за касније, када дете одрасте - одрасла особа више неће ни имати о чему да одлучује: њено животно искуство и свест неће садржати никакве основе на темељу којих би могла да донесе одлуку, нити ће располагати потребним подацима. Такав проблем је посебно чест у породицама које су засновали супружници који припадају различитим конфесијама. Родитељи тада, обично, одлажу решење овог важног питања из страха да разговори и расправе на ту тему могу да негативно утичу на њихове односе са децом. Таква деца обично израсту у особе које су потпуно равнодушне према вери. Чак и ако дете зна неколико молитава и неке библијске приче, а уколико га родитељи држе даље од Цркве, - оно је, без црквених Светих Тајни, лишено богатства благодати Божије. Оно не може да спозна значај и значење Светог Причешћа, па ипак, благодат Свете Тајне обасјава најдубље кутке његове душе, па и онај њен "неразумни" део. Црквени писац из 5. века Свети Проспер Аквитански каже да свака људска душа која има вољу жели оно што је пријатно и клони се онога што је непријатно. Пошто је првородни грех ослабио човекове природне импулсе, та воља може да буде двојака: животињска и природна. По Божијој вољи и као Божији дар даје му се и трећа врста воље. Тада воља постаје духовна и она управља нагонима, у складу са законима највише мудрости. Као што пише Свети Проспер, животињска, или телесна воља се не уздиже изнад оних импулса који потичу од телесних осећања, као што је случај код сасвим мале деце, која не умеју и не могу да користе разум, али су способна да покажу шта желе а шта не желе. Ако и одрастао човек има само овакву вољу - он није нормалан. У нормалним случајевима човек у којем се пробудила разумна природа почиње да се уздиже на ступањ природне воље. Она јесте способна да се уздигне изнад животињских импулса, али се бави земаљским и пропадљивим предметима. Само ако постане део Божанске љубави и благодати, воља може да се попне на највиши ниво и да покрене човека да се бори против својих грехова, грешних осећања и жеља. * * * Оваква запажања се потпуно слажу са оним што је о деци написао Свети Теофан Затворник. У свом изванредном делу под насловом "Пут ка спасењу" он говори о томе шта крштење значи за дете. Он каже да се крштењем у дете полаже семе живота у Христу који ће, до одређеног узраста, бити и деловати у њему као снага која ствара и поучава. Самостални и свесни духовни живот детета почиње онда када оно свесно и драговољно свој живот посвети Богу и када добровољно и са радошћу и захвалношћу усвоји већ стечену благодат. Другим речима, да би расли и доносили плодове, и урођеном духовном осећању и благодати, добијеној крштењем, потребна је помоћ (помоћ родитеља, кумова, васпитача итд.). Свети Теофан даје драгоцене практичне савете о томе како треба поучавати дете. Навешћемо укратко неке од н>их, примењујући их на савремене проблеме са којима се суочавамо. Крштењем се дете уклања од власти сатане и чини учесником живота у Богу, ради чега му се дају благодатни дарови. Међутим, чим благодатно расположење почне да јењава, грех поново овладава срцем, а преко греха сатана поново добија своју власт. Тако крштена особа губи Божију наклоност и право на сунаследништво живота вечног. Зато су они који подижу дете у хришћанској вери обавезни да сву своју пажњу усмере на то да не допусте да грех овлада дететом и да у њему подстичу и јачају његову тежњу ка Богу." Дете живи - значи, може се утицати на његов живот", - писао је Светитељ. Тај утицај се врши кроз Свете Тајне, кроз црквени живот, кроз веру и побожност родитеља. Овде ћемо направити малу дигресију. Сви родитељи желе да им деца буду добра и послушна. Родитељи-Хришћани желе да им деца одрасту у вери, да имају поштовање према другима, да одрасту у врлини и постану корисна за друштво у којем живе. Родитељи би требало да имају на уму да "нема ученика над учитељем својим" (Лк. 6:40). Зато се побожност деце мери побожношћу родитеља, који не могу деци пружити више него што сами имају. Они морају да буду свесни своје одговорности и да се труде да подигну свој сопствени духовни ниво. Хришћанско васпитање деце почиње од тога да родитељи раде на себи. Са растом њихове сопствене духовне свести и са јачањем њихове црквености - и деца ће духовно узрастати. У супротном, у породици неће постојати услови за духовни развој деце. Дајући савете о томе како се постиже благодатни утицај Цркве на децу, Свети Теофан напомиње да одсуство вере, немарност, непоштен и порочан живот родитеља могу да обезвреде све напоре који се улажу у васпитање деце. Необјашњива је веза која постоји између душа родитеља, а посебно мајке, и деце и немогуће је прецизно одредити у којој мери родитељи утичу на децу. Главно средство благодатног утицаја на дечију душу јесте што чешће причешћивање; многи људи примећују плодове благодатног утицаја причешћа на децу. Врло често се ти плодови огледају у правим чудима. Децу треба што чешће носити у цркву, приносити их да целивају крст, Јеванђеље и иконе, а код куће их треба приносити иконама и својом руком прекрстити (као што треба закрстити дечији креветац, храну и све оно што деца додирују), кропити их светом водицом и кадити тамјаном; било би добро да свештеник што чешће благосиља дете, а ако је могуће, и да се у кућу доносе иконе из храма и да се у кући служе молебани. "Све што је црквено на чудесан начин обасјава и храни благодатни живот детета и увек представља најбезбеднију и најпоузданију ограду која штити од невидљивих мрачних сила..." Родитељи својом љубављу могу да утичу на дете још у оном раном периоду његовог живота када се на дете не може утицати на друге начине. Важно је да родитељи не само воле своје дете, већ и да верују у то да им је Бог поверио дете као драгоцени поклон и да се уздају у то да ће им Онај Који им је поклонио тај велики дар подарити и снагу да га сачувају. Важно је и да се родитељи у своме духу непрекидно моле. Како дете расте, у његовој души се рађају грешни пориви, који су у почетку потпуно несвесни. Уколико се не обрати пажња на такве појаве, ови несвесни пориви могу да пређу у навику. Већ у прилично раном узрасту могу да се појаве каприциозност, љубомора, гнев, лењост, завист, непослушност, тврдоглавост, себичност, а понекад и лукавство, па чак и лаж. Петогодишње дете већ показује зачетке свог будућег карактера. Са овим зачецима развијају се и страсти и врлине. Са дечијим недостацима се треба стрпљиво борити, трудити се да они не прерасту у навику, а истовремено радити на развијању доброте у његовој души и срцу. Постоји извесна психолошка законитост према којој се дете, у току процеса одрастања, враћа неким својим ранијим недостацима, за које се чинило да су превазиђени, а затим их се поново ослобађа, да би им се, после одређеног времена, поново вратило (могуће су модификације ових недостатака, у складу са узрастом). У таквим случајевима од родитеља се очекују и опрезност и стрпљење. Најважније је да се родитељи не љуте на децу, него да их коригују са стрпљењем, љубављу и одлучношћу; деца морају да виде да њихови прекршаји више жалосте него што љуте родитеље. Ако се њихове грешке, па макар оне биле и незнатне, не исправљају - оне ће лако прерасти у лоше, а са годинама и у порочне навике. У малом, чистом и непорочном детету веома рано може доћи до стварања заметака будућих страсти, док истовремено чистота дечијег срца отвара безгранично пространство које је спремно да прими клице вере и доброте; главно је - да се не изгуби драгоцено време. Међутим, чак и ако у деци, коју родитељи правилно васпитавају, буде расла тежња ка Богу, то неће значити да се у њима није притајио и будући грех. Они нису у стању да се сами, својим снагама, изборе са њиме. Родитељи су обавезни да воде ту битку и да је усмеравају. Да би разумно деловали, они морају да знају "шта је оно што тражи грех који се у детету задржао, чиме се храни, кроз шта конкретно он делује на нас и овладава нама". Основни инспиратори греха, према мишљењу Светог Теофана, јесу "својеумље ума, својевоља воље и самонаслада осећања". Стога се душевне снаге, које су тек у развоју, не смеју предавати у ропство греху који тражи да угађамо телу, својевољности и насладама. Те младе снаге морамо научити како да постану независне од оваквих грехова и како да их надвладају. Телесне потребе треба омеђити одређеним границама и те границе учврстити кроз свакодневно понашање. За телесно и душевно здравље корисна су правила исхране, која су прилагођена узрасту и која предвиђају време, количину и начин исхране; од једном утврђених правила се, без неке крајње нужде, не сме одступати. Када се детету да да једе сваки пут када оно то пожели и ван термина одређеног за јело - то је штетно за тело, а још штетније за душу, јер децу навикава на самовољу и распуштеност. Корисно је да се све дневне активности обављају према дневном распореду, а то обично одговара и самој деци. Према распореду (и под надзором старијих) би требало да се одвијају и дечије живахне игре јер, у противном, код неке деце могу да се развију неумерена несташност и расејаност, а код друге - безвољност, пасивност и лењост. У првом случају деца могу да израсту у својеглаве и непокорне особе, што доводи и до ината, свадљивости и необузданости у прохтевима. У другом случају личност се усредсређује на своје тело и ту се рађа тежња ка чулним насладама. Сви знају да превише физички активно дете постаје непослушно и каприциозно. Зато дечију физичку активност треба држати под извесном контролом, не претерано строгом, али принципијелном. Описујући свој боравак у Совјетском Савезу, госпођа Рузвелт је причала како је била шокирана када је видела како двогодишња деца у дечијем вртићу пред њом изводе гимнастичке вежбе, сасвим налик на добро дресиране животиње. Таква дресура је потребна да би било лакше да се људска природа усмери на неприродна осећања и радње и да би се на крају добили беспрекорно послушни роботи. Православно васпитање је, напротив, дужно да формира личност која слободно корача путем истине, која драговољно бира и воли тај пут и која не може да замисли живот изван путева истине. Код деце треба васпитавати вољу која ће бити усмерена према добру. У сваком конкретном случају интуиција и разум, храњени љубављу и Божијом помоћу, треба да сугеришу родитељима праву меру слободе и разумне принуде и надзора. Тамо где таква мера не постоји може да дође до жалосних последица. Многобројни подаци о криминалу мећу младима показују да је 70% од 500 испитаних малолетних делинквената имало претерано строге очеве, неумерене у кажњавању, 20% очева такве деце било је попустљиво, а само 5% очева показивало је према деци љубав и одмерену строгост, али ипак то није било довољно да надвлада штетне утицаје са стране. У руским калифорнијским новинама било је објављено потресно писмо једне мајке, која је духовно изгубила свога сина. Родитељи-емигранти су себи поставили циљ да што пре остваре материјално благостање, радовали се што њихов син читаве дане проводи са дечацима из суседства, утолико пре што ће он тако, по њиховом мишљењу, брже научити енглески језик. Када су приметили да се син драстично променио, да је занемарио веру и престао да воли своје родитеље - било је већ касно. Он се касније и одрекао родитеља. У породици мора да постоји разумна дисциплина, која се преплиће са атмосфером узајамне љубави. Није узалуд апостол Павле саветовао родитељима да не раздражују своју децу (Ефес. 6:4). Једнако је важно и да се родитељи не срде на своју децу и да не падају у раздражљивост. Раздражљивост је поуздан показатељ слабљења љубави, а у њеној основи су егоизам и лако падање у гнев. Раздражљив човек не мисли о ближњем и не саосећа са њиме, већ је усредсређен само на себе и своје потребе. Родитељи се најчешће љуте и вичу на своју децу онда када им деца у нечему сметају, када их одвајају од неког посла или неке занимљиве активности, онда када од њих траже неки напор или жртву. Раздражљивост родитеља, осим што представља грех против љубави, крајње неповољно делује на психу детета. Казна изречена у љутини и гневу, па чак и ако је заслужена, губи знатан део своје васпитне снаге и код деце изазива узвратну раздражљиву и љутиту реакцију. Подједнако је штетна и претерана попустљивост, која такође одаје недовољну љубав према деци. Многа деца су загазила у преступничко понашање управо због родитељске равнодушности према њиховом понашању. Понекад су и сама деца свесна тога да је њихово проблематично понашање изазвано недостатком родитељске љубави и врло често се дешава да строги родитељи уживају већу љубав него они који деци све дозвољавају. Изузетно је важно да деца никада не бивају сведоци родитељских свађа н да не слушају како се родитељи жале једно на друго. Исто тако је важно да не слушају како се родитељи жале на њих пред неким трећим лицима. Сви неспоразуми се морају решавати насамо и деца морају да имају представу о јединству и сагласју међу родитељима. Свети Теофан пише да образовање ума почиње истовремено са првим речима, то јест, од оног тренутка када дете почиње да говори; код нас је, међутим, још увек уобичајено да се дечији ум замајава само неважним и површним стварима. У обичним разговорима детету се могу саопштити и неке здраве представе и ставови, засновани на Хришћанским нормама: можемо деци да говоримо о свему што нас окружује, објашњавајући им шта је добро, а шта лоше. Светитељ, на пример, саветује да се отворено говори о томе шта је то савремени живот, како се он завршава, шта је то задовољство, колико су добри ови или они обичаји. Лепо је и корисно када родитељи траже од детета да изнесе своје мишљење и када исправљају њихове грешке. Деци треба читати житија Светитеља, Свето Писмо и поучне приче. Родитељи који желе да деци дају православно васпитање често осећају да их у томе ометају средина и, делимично, школа. И то је разумљиво, јер православне породице у Америци живе окружене иноверцима, а наставно особље у школама васпитано је на принципима који имају врло мало или нимало заједничког са Православљем, а често су под утицајем фројдизма и њему сличних школа. Људи који имају таква убеђења ретко су у стању да отрпе туђе ставове који се косе са њиховима, а настоје да другима наметну свој поглед на свет. Осим тога, они се труде да децу убеде у то да за њих на првом месту мора бити ауторитет школе, а не родитеља. Неки емигранти кажу да би им било лакше да сачувају душу свога детета од совјетске, него од западне школе. То се може објаснити чињеницом да су такве породице у Русији биле изложене прогонима, па су и одрасли и деца читав званични државни систем и апарат доживљавали као туђ и непријатељски. На Западу није потребна самоизолација јер егзистенција није директно угрожена. На Западу не постоји претња од физичког уништења чланова породице, али зато постоји велика опасност за срце и ум. Слични проблеми су постојали и у Русији пре револуције, где је знатан број интелектуалаца био заражен истим таквим материјалистичким духом. Деца из побожних породица које су живеле црквеним животом осећала су се као мањина, што им је помогло да се донекле изолују од садржаја предавања и од доцнијег револуционарног безумља, које је захватило земљу. Рецимо још једном, изузетно је важно да се деца од раног детињства одгајају у уверењу да су они деца Православне Цркве, која има своје законе и своје ставове и да се они у многоме разликују од околине. Још пре поласка у школу деца морају да схвате да лојалност држави у којој живе не мора да угрожава њихове хришћанске погледе и хришћански живот те да због тога не би требало да се стиде због тога што се у неким стварима разликују од већине. Ако су деца још пре поласка у школу упозорена и обавештена у том смислу и ако имају представу о томе шта је то подвиг сведочења и исповедања, биће им лакше да се одупру усвајању погледа на свет који им се у школи намеће. Уколико родитељи оцене да школа врши исувише велики притисак на децу, они могу да захтевају да школа поштује православне принципе и да смањи притисак. При томе је, свакако, важно да између деце и родитеља постоји узајамно поверење које дозвољава родитељима да имају увид у дететов живот. То није лако, али љубав, вера и стална пажња, заједно са молитвом, указаће родитељима на праве начине како да своју децу заштите од штетних утицаја. Нека се деца друже са православном децом из здравих породица, нека за њих најважније место буде парохијска црква. Родитељи су дужни да се постарају да у деци одрже духовни ауторитет свештеника. Такође су дужни да се уздржавају од било какве критике свештеника пред децом. Када децу васпитавамо и учимо томе да она припадају једном посебном, црквеном организму и посебној култури, то морамо чинити на такав начин да деца не почну да презиру или осуђују оне који том организму не припадају. Дете би требало само да осећа љубав према својој Цркви и оданост, а не мржњу и презир према другима. Таква осећања се не могу одгајити само захваљујући саветима и придикама, већ је потребно да се у дому осећају породични ред и атмосфера који одишу православним обичајима и поштовањем православних норми. Ако је могуће, децу треба упознати са породичном историјом, са животом предака, посебно ако је мећу њима било побожних људи који су живели у врлини и чинећи добра дела. Приче о породици треба повезивати са историјом Русије. Митрополит Антоније (Храповицки) писао је да Света Русија није умрла - она живи у људима који могу и да бораве и раде у разним земљама, али су духовно везани за Православље. Васпитавајући дечији ум, не смемо запостављати њихова осећања. Децу, пре свега, морамо навићи на потребу молитве у кући и у цркви. Ако раније почнемо да их доводимо у цркву, она ће се раније навићи на молитве па ће и њихова потоња побожност бити снажнија. Морамо се постарати да, већ у раном предшколском узрасту, дечије мисли буду побожне и чисте, како би се дете припремило да одоли снажном спољашњем утицају. Поводом тог утицаја родитељи морају да посвете што је могуће већу пажњу својој деци и да што је могуће више раде на свом сопственом духовном стању и образовању. Деца се могу упоредити са биљчицама које је Бог уручио родитељима као својеврсним баштованима. Ако они обезбеде добре калеме црквеног живота, ако се побрину за добро тло Хришћанског православног породичног живота, ако буду водили рачуна о благовременом уклањању корова, који може да загуши све оно што је добро, као и ако за заливање буду узимали живу воду Божије Речи, - самим тим ће родитељи испунити свој дуг на своју сопствену радост и за своје добро и добро своје деце. Али нека се родитељи не љуте ни на кога, осим на себе, ако њихов мали драгоцени изданак израсте у смокву која не доноси плод. Тада ће зачути оне страшне Божије речи, које је пророк Самуило пренео првосвештенику Илију: "Ја ћу судити дому његову довијека за неваљалство, за које је знао да њим навлаче на се проклетство синови његови, па им није забранио. Зато се заклех дому Илијеву да се неће очистити неваљалство дома Илијева никаквом жртвом ни приносом довијека" (1. Сам. 3:13-14).