Свети Јустин Ћелијски О ДУХУ ВРЕМЕНА

У нашој хаотичној садашњици једно божанство све више потискује остала божанства, све неодољивије намеће себе за јединог бога, све немилосрдније мучи своје поклонике. То божанство је: дух времена. Пред њим даноноћно метанишу измучени житељи Европе, и приносе му на жртву своју савест, своју душу, свој живот и срце своје. Оно има своје жреце, фанатичне жреце, који су несрећну Европу нашу учинили жртвеником на коме се непрестано жртвоприноси тело њено. Њихов страсни фанатизам проходи све остале континенте и покушава да и њих претвори у жртвенике бога свог. Но, пре но што буду успели да душе свих континената стопе у бурно Осана богу њиховоме, ми ћемо на пробу ставити бога њиховог, и проверити га.

Бог њихов: дух времена је и сувише сложен, изграђен од најразнороднијих елемената. Он садржи у себи све противречности модерног живота: културу и цивилизацију, философију и науку, католицизам и протестантизам. Садржи у себи сав трагизам и сав комизам живота оваквог какав је. И живећи по духу времена човек се ломи о гудуре свих тих непримиривих противречности. Но што је најстрашније у овоме, то је: систематски организован устанак против човечје личности. Дух времена спутава личност својом самодржавном тиранијом, механизује је: ти си шраф у хучној машинерији савремености - живи као шраф; ти си дирка на раштимованом клавиру садашњице, чије дирке потреса дух времена - живи као дирка. Детерминизам, који се извија у фатализам, јесте најглавније средство којим богује дух времена: од средине, од околине зависи све, не од личних подвига; све што чиниш, чиниш не ти већ средина чини кроз тебе; учиниш ли злочин, крив си не ти већ средина у којој си. - Но све то, преведено на језик словенске искрености, гласи: све је дозвољено: дозвољени су сви пороци, сви злочини, сви преступи, сви греси, јер све што бива - бива по неумитним законима неопходности.

Планета је наша немилосрдна; она је одвајкада била гробница и за богове и за људе. Многе је богове унела она у свој поменик; но није било тако бесмисленог бога као што је дух времена нашег, jер је Европа у њему обоготворила све болести своје, све грехе своје, све пороке и преступе своје. Да је тако, Европа је то доказала људождерским ратом јучерашњице, доказује и, не мање, људождерским миром садашњице. То може видети сваки инсект који није заражен духом времена нашег; то може видети сваки човек који оком Христовим загледа у хаос наше садашњице.

Време је исечак Вечности; откине ли се од ње, отискује се у неиздржљиво очајну бесмисленост. Дух човечји је исечак Духа Вечности; откине ли се од њега, губи свој вечни смисао и мир, и отискује се у крајњу муку, где је плач и шкргут зуба. Дух времена нашег откинуо се од Духа Вечности, зато се мучи, плаче и шкргуће зубима. Био је генијалан и неустрашив у проналажењу маказа којим ће одсећи себе од вечности; сада је упоран у очајној немоћи својој и мрачном боговању свом. Пронесите дух времена нашег кроз Дух Вечности: шта остаје што није поцрвенило од стида, шта остаје од наше културе и цивилизације, шта од науке и моде, шта од демократије и револуције? - Ја говорим не о вечности која је трансцендентна могућност, већ о живој, реалној Вечности, Вечности богочовечанској, Вечности коjа Личношћу Својом и животом Својим доказује Себе, показује Себе и оправдава тачност и истинитост речи Својих: Ја сам живот, живот вечни. - До Христа, Вечност је била сушичава претпоставка; од Христа, она постаје телесна стварност, чулна стварност, коју руке наше опипаше, очи наше размотрише, уши наше чуше. Дух Вечности постаје опипљив као и дух времена. У личности Богочовека Христа време је дошло до органског јединства са Вечношћу, и тиме: до свог вечног смисла. Зато је Христос постао и занавек остао: вечна провера свих времена, свих богова, свих људи и свих ствари. Зато је Христос једина правична и непогрешна провера и наше садашњице, и нашег духа времена. Проверен Њиме, процењен Њиме, дух времена нашег је човечји, сувише човечји. Човеком живи, човеком дише, човеком се хвали дух времена нашег - човеком, не Богочовеком. У томе је центар трагизма нашег, и само у томе. Дух времена нашег у обожавању човека иде до човекоманије, зато је Дух Вечности потцењен, попљуван и готово протеран са наше планете.

Хвале се човеком, европским човеком оваквим какав је; но проверите га, процените га Богочовеком, и хвала ваша претвориће се у стид ваш и жалост вашу. Хвале се нечим, и говоре: ово је достојно Вечности и пиље у очи човеку, хвалисаво и гордо. Но оставите човека, окрените се Богочовеку, из Чијих благих очију зрачи Вечна истина и Живот Вечни, и реците Му, без стида реците: ево, Господе, ово је моје, и достојно је Вечности! - Не хвали се човеком, не хвали се временом, јер се пепелом хвалиш, и гнојем, и смрадом, и злосмрадијем. Смисао човека је да се сједини с Богочовеком; смисао времена је да се претопи у Вечност. - Они ми непрестано предлажу свој дух времена у замену за Христа, своје ситне релативне истинице у замену за апсолутну Истину и Вечност. Но реците ми: чиме ћете заменити Христа? Собом ли? - Испоредите себе с Њим. Човеком ли? Докажите ми да је безгрешан, бесмртан и вечан. Тековином ли неком? - Докажите ми да је мољци неће изгристи и рђа покварити.

Трулежан је човек, наш европски човек: није ли безумље зидати на њему као на темељу здање среће човечанске? Вечан је Богочовек, вечан и незаменљив: није ли безумље хтети Га заменити ма ким и ма чим временим? Центар је човека: земља и ситне бриге и бригице; центар је Богочовека: небо и царство небеско: Иштите најпре царство Божије и правду Његову, и све ово ће вам се додати, све, све, све. - Два пута нам предлажу: пут духа времена, и пут Духа Вечности, Духа Христовог.

Дух времена нашег је суптилна саблазан наших дана; под том етикетом продаје се фалсификат прогреса, просвећења, цивилизације, културе. Зато је данас потребније него икад имати дар за разликовање духова, дар православни, дар подвижнички, да се човек несаблажњен може пробијати кроз језиви хаос наше садашњице. Духом Вечности треба проверавати дух нашег времена. - Јавно и тајно, дух нашег времена проповеда људождерство, културно људождерство, које има свога апологета у науци, у њеној аксиоми: борба за самоодржање. Човек је иловача, средство, храна за човека јаче физичке организације. Све је релативно; и човек је релативан. Но дух Вечности, Христове Вечности, учи: човек је вечан, и има вечну вредност; он не може бити ничије средство осим Божје; Богочовек једини има право да оцени човека последњом ценом; нико од људи нема права да и најгорег, најлошијег човека учини средством за своје самоодржање. - По духу је времена: гордост - буди горд; по духу је Вечности: смиреност - буди смирен. По првом: главна је врлина бити задовољан собом; по другом: главна је врлина бити незадовољан собом, а бити задовољан Христом. Човек који живи духом нашег времена, гледа само оно што се види, што је времено; човек који живи Христом, гледа само оно што се не види, тј. вечно. Зато је за првог садашња брига тешка, а за другог лака (ср. 2. Кор. 4,17-18). Кроз испуцалу кору времена, кроз пукотине простора Христов човек гледа и види оно што је вечно, богочовечно. Он рони у тело сваког људског бића, тражи и налази бисер вечности. Кроз трошни дом тела свог он иде ка дому вечном, нерукотвореном, ка дому богозданом на небесима. За једним он уздише: да се обуче у своје небеско тело, да живот прождере смртно (ср. 2. Кор. 5,1-4). Време је бесмислено -док се не крсти Вечношћу; човек - док се не крсти Богочовеком; земља - док се не венча с небом; моје срце - док се артеријом љубави не веже са срцем Господа Исуса. - Време је прелаз и пролаз ка Вечности. Вечност је садржина, станица, море у које се слива река времена.

Дух нашег времена има један категорички императив: carpe diem (граби дан!): дух Христове Вечности има свој императив: carpe aeternitatem (граби Вечност!). За Христовог човека сваки је дан улазница за Вечност. У сваком исечку времена он живи Вечношћу и ради Вечности; он још овде на земљи има живот вечни (Јн. 5,24). За њега је време поприште на коме се он бори за живот вечни; кроз смртност он се бори за бесмртност; кроз горчину - за блаженство; кроз време - за Вечност. Бори се за живот вечни, на који си и позван. Чиме? Вером, љубављу, правдом, побожношћу, трпљењем, кротошћу, жалостивошћу, милостивошћу (ср. 1. Тим. 6,10-12). - То је пут богочовечански насупрот путу човечанском. Крајње је време да се промени мерило: није човек мера свих ствари, већ Богочовек; не треба мерити Вечност временом, већ време Вечношћу; не Богочовека човеком, већ човека Богочовеком; не небо земљом, већ земљу небом: не ум Божји умом човечјим, већ умом Божјим ум човечји. Дух времена треба прилагођавати духу Вечности, не обратно; дух човек треба прилагођавати духу Богочовека, не обратно.

Христос се јавио као најреволуционарнији бунтовник против духа Свога времена; Он је центар живота пренео из времена у Вечност, из човека у Богочовека. Но и после двадесет векова Он се јавља као најречитији протест против духа нашег времена, против "кнеза овога света" (Јов. 14,30). Свет је толико одлутао од Бога да је њиме овладао кнез таме, кнез зла, дух гњева и противљења. Богоборачки, христоборачки је: живети по духу овога света, који ради у синовима противљења (ср. Еф. 2,2). Синови противљења противе се Вечности, противе се Богочовеку, ходе по духу овога света, по духу времена, које се побунило против Вечности. Но синови Божји, синови Христови живе по духу Христове Вечности, по духу онога света, горњега, небескога света; њихов је "живот сакривен с Христом у Богу" на небесима (ср. Кол. 3, 3). Њихово је срце горе, над овим светом, где ни мољац времена ни рђа зла не квари, и где зли духови не поткопавају и не краду.

Дух овога света откине ли се од Вечности, није ли органски део њен - постаје гробница, запечаћена са седам апокалиптичких печата, које нико сем Јагњета Божјег отпечатити не може. Живећи по духу овога света човек живи у загушљивој гробници из које га једино Христос може васкрснути и посадити на небесима с десне стране Оца (ср. Еф. 2, 5). Богочовек "даде себе за грехе наше, да нас избави од садашњега света злога" (ср. Гал. 1,4). Он даде Себе - даде нам пут спасења од духа овога света, од духа времена. Другог пута нема. Наше је призвање: борити се са духом овога света, борити се - не собом, већ Христом јер Он победи свет (ср. Јов. 16, 33), и ми побеђујемо Њиме и кроза Њ. Побеђујући дух овога света ми постајемо људи не од овога света, надрастамо свет и урастамо у Христову Вечност.

Свет је нешто што треба савладати. Чиме? - Горњим светом. Дух времена нашег је нешто што треба савладати. Чиме? - Духом Христовим. Човек је нешто што треба савладати. Чиме? - Богочовеком. Христови људи су од Бога, и побеђују свет, јер је већи онај који је у њима неголи који је у свету (ср. 1. Јн. 4,4). Савремени хришћани су се уплашили од духа времена нашег: од атеизма и анархизма, од ратова и револуција - и боје се да се боре с њим, не зато ли што су изгубили осећање да је већи Христос који је у њима од духа зла који је у свету? Но крајње је време да се православни обуку у свеоружје Божје, да би се могли одржати против лукавства овога света. Неопходно је да сву душу и све тело своје пробуде на вечно будну ревност и бдење, пробуде молитвом и постом. Пробуђени - нека узму свеоружје Божије: нека бедра своја опашу истином и обуку се у оклоп правде; нека обуку ноге у Еванђеље мира и узму штит вере; нека узму кацигу спасења и мач духовни - реч Божију; и нека се моле Богу духом непрестано, стражећи са сваким трпљењем и молећи се за све свете (ср. Еф. 6,11-18). - У самој ствари: такву је борбу водио Христос и апостоли, мученици и подвижници. Својим животом и радом Богочовек Христос је показао како се човек органски сједињује с Богом, како се време органски сједињује с Вечношћу, како се завршно решава страшни проблем времена и простора. Апостоли и мученици, страстотрпци и подвижници православни ишли су богочовечанским путем Христовим, и успели су да победе дух овога света: они су све времено учинили вечним, све човечје - богочовечним; они су и душу, и тело, и чула своја учинили бесмртним, нетљеним, вечним. Они су увек живели по духу Вечности, никада по духу времена, и оставили нам један аманет: живите увек Богочовеком, никада човеком; живите увек духом Вечности, никада духом времена.

Хришћански живот, Сремски Карловци, II/4 (1923), стр. 145 - 150

Мисли о Православљу

Протопрезвитер о. Михаил Помазански

Шта је Православље?

ОСОБЕНА РЕЧ... Реч која има велику привлачну силу. За многе, многе – света и важна реч, која се не може лако одредити, а, у исто време, проста и разумљива. Поједини нас прекоревају: “Зашто се код вас на скуповима, у говору, тако често чује реч: ”Православље?” Можда су они понекад и у праву што протестују. Важан појам не треба користити милитантно и често, говорити о њему тамо где се он мало вреднује, претворити га у бојни мач на друштвеним културно-политичким скуповима. То име, тај наш словесни свети емблем, треба брижно чувати.

Говорити о Православљу не значи да га обавезно морамо свеобухватно одредити. Поделити с другима размишљања о нечему што је важно и драго постаје потреба, пријатност - просто "поделити"; нико вас неће осудити ако у идеалном светлу говорите о ономе што волите.

Кажу, зар није смелост – исказати своје мисли о њему? Зар није пре тога потребно да се уздигнемо на сву његову духовну висину да бисмо могли да судимо о његових разним странама? Да ли је могуће обухватити сву његову пуноћу?

Зар није боље – уопште не говорити, из страха да не кажемо нешто погрешно? И зар не може свако од нас да суди о њему као што судимо о величанственом храму, посматрајући га из црквеног дворишта, или о унутрашњости његовој из порте?

КОД ЉУДИ који стоје даље од Цркве, који недовољно осећају њено дисање, реч “Православље” често је сједињена с магловитом и нејасном представом.

"То је нешто између католицизма и протестантизма..."

"Зна се: то је цезаропапизам!"

"Признајем, наравно, само истинско Православље, а не – семинарско богословље."

"На које Православље мислите: званично Православље?" - одговарају вам.

О, да, мистика Православља: "мајка земља - Мајка Пресвета Богородица", "Град Китеж", јуродиви, "Исусе Најслађи, који си се у лепоту обукао" (с једног јавног скупа).

"Православље – то је саборност, учешће клирика и мирјана у црквеној управи."

"Ево истинског Православља: старац Зосима Достојевског, "Саборјани" Лескова..."

"Ми треба да се држимо Православља, зато што је оно руско."

"Мене занима ново у Православљу, нпр., учење о Софији – Соловјов, Булгаков, Берђајев, иначе је досадно."

И ЗАИСТА: шта је Православље? Који је његов истакнути, суштински признак:

Да ли је то конзерватизам, сачуван у чистоти учења седам Васељенских сабора?
Или је то суровост, изражена у постовима и дугим богослужењима?
Или разноврсност видова Богопоштовања, у складу са потребама духовног живота човека? Или народност, која религији лако додаје национални колорит?

Зашто кажу: "Ово је православно, а ваше или њихово није”?

Претпоставља се да постоје неки принципи за ове одговоре. Какви су то принципи? На којој основи се ова питања решавају - на историјској (тако је, кажу, у "историји Православне Цркве") или на идеолошкој ("то је у складу с православном идејом")?

ОНДА, откад постоји реч "Православље?" "Ви причате о древном Православљу: али Православља није било до поделе Цркве?" кажу вам.

"Ви погрешно размишљате," одговарате.

Када је у Хришћанској Цркви постало неопходно да се заштити истина од заблуда (а заблуде су настале још у апостолском веку), појавио се појам "правог исповедања истине," као што слушамо у литургијској молитви, која потиче из древне Цркве, о епископству "које право управља речју истине" (2 Тим. 2,15). Та фраза се кристализовала у једну реч приликом тешких аријанских несугласица у Цркви. Св. Атанасије Велики је скоро читав свој живот посветио заштити Православља од аријанства. Св. Епифаније назива Атанасија Великог "оцем Православља." Исидор Севиљски у књизи "Порекла" каже: "Православан је онај који правилно верује и који саобразно таквом веровању правилно живи." Код великих источних Отаца Цркве 6. века тај назив је у сталној употреби, а св. Григорије Богослов употребљава га у данас веома често понављаној фрази: "страдајуће Православље" (Слово 6, св. Григорија Богослова).

После Шестог Васељенског сабора, с настанком спорова о поштовању икона, а тиме и о спољашњим формама богопоштовања, појам "Православље" обухвата читав круг хришћанског богословља и богослужења. До поделе Цркве "ортодоксија" – Православље сматрано је неопходним признаком истинског хришћанства и на Истоку и на Западу. С отпадништвом Римске Цркве од црквеног јединства, оба класична, боље рећи - древно-црквена појма: а) "православни" и б) "католичанско-васељенски" сачувала су се и на Истоку и на Западу, али тако што је један доминирао овде а други тамо; и један и други постали су својеврсно знамење Цркве: на Истоку - "Православље" то јест брига о чувању – пре свега – чистоте исповедања; на Западу "Васељенскост – католичанство - католичност," као израз идеје распрострањености у свету или вере у светско призвање. Именовање Цркве Христове "католичанском" задржало се, наравно, и на Истоку, као у Символу Вере (у црквенословенском преводу - "саборном"), но овде, на Истоку, тај назив се сачувао заједно са другим неопходним признацима Цркве: "једине, свете, апостолске," као што је одлучено на Другом Васељенском сабору, тј. неиздвојен у неки посебан положај који би доминирао над другим признацима.

Руски народ примио је "Православље" као истинско Христово учење, сачувано у Цркви Христовој, представљеној на земљи четирима древним источним Патријархатима.


Црква и Православље

ПОШТО СМО МИ, РУСИ, примили хришћанство у периоду када се фактички завршило одвајање Запада од Источне Цркве, појмови: "истинска Црква" и "Православље" у свакодневном говору за нас имају не само једно исто значење, већ и један исти садржај: истинска Црква је Православље, и Православље је истинска Црква. Но с обзиром да Цркву чине људи, а Православље је – вера и богопоштовање, ипак је неопходно да, када говоримо специјално о Православљу, разликујемо та два појма, Црква је - "ко?", Православље је - "шта?" и "како?" - дом Божији или породица Божија; Православље – њена вредност, духовно богатство.

Говорећи о православном и неправославном, потребно је још нешто разјаснити. Још у првом миленијуму, пре болне поделе цркава, и Запад и Исток стекли су велики број особености, које нису зависиле од вероисповедања него од географских и других услова, од разлика између грчке и римске културе. Географска удаљеност Запада од Истока, раздвојених Средоземним морем, онемогућила је једнообразност у богослужбеним формама и другим аспектима црквеног живота. Грчки језик, који је доминирао на Истоку, и латински као језик западне културе, још више су увећали ту одвојеност.

Тако су се још пре одвајања Рима појавиле карактеристичне особине, које по суштини не зависе од чувања истине или одступања од ње. У другом миленијуму, наставивши да постоје, те особине су већ постале природне, карактеристичне за једно и друго вероисповедање. И данас често није лако одредити да ли поједина особина зависи од духа римокатолицизма или Православља, или је само последица етнографског, лингвистичког или другог карактера.

Ипак мора се признати да скоро свака особеност једног или другог исповедања, која при томе не мора да буде суштинска, појединим својим аспектом улази у сам дух своје Цркве. Сваки детаљ, који се нужно не заснива на одређеном погледу на свет, ипак му одговара: у једном случају одговара православном, у другом католичком или неком другом.


Основни признак Православља

"ДУХ ПРАВОСЛАВЉА": овај често коришћен израз указује на унутрашње јединство, хармонију, који се откривају у њему. Тешко је уловити тај дух, одредити га, рећи у чему се он састоји. Можда још и теже него одредити дух протестантизма и католицизма. Али ми можемо да поставимо друго питање: од чега зависи дух Православља, како се он ствара? Да ли он представља средину из скупа многобројних знакова православног исповедања, као што говоре о духу града или земље, или је он израз идеје која лежи у самој основи Православља? Другим речима, да ли Православље представља збир кроз историју стеченог духовног знања и опита или је, у својој суштини, идеја – низ идеја, које за пуноћу Православља имају исту улогу као корен дрвета за стабло и гране?

Већ сама реч "Православље" говори о идеји и именује је. О каквој идеји? Она се може формулисати на разне начине, али наведена историјска референца о древној употреби тог термина и филологија речи говоре да се та идеја пре свега односи на истину: искање истине и верност њој, њена заштита. "Познајте истину, и истина ће вас ослободити." "Иштите најпре Царства Божијег и правде Његове, а остало ће вам се све додати."

Искање Истине и верност њој – то је основни признак Православља. И тај принцип истине у Цркви Православној, у њеној историји, у њеним делима увек се признавао (и био) основним, одлучним, кардиналним. "Не васељенскост, већ истина." Ни страх од црквених подела, ни ауторитет јерархијски, научни, богословски или било који други, ни притисак државне власти, чак ни ауторитет сабора – ништа није могло да заустави ту стихију у Цркви, која је, као снажна морска струја, увек и до краја незадрживо стремила ка објашњењу и торжеству хришћанске истине. Тако је било у епохи монотелитства, када је преп. Максим Исповедник иступио у заштиту православног учења, иако је међу својим противницима видео три патријарха и императора; тако је било и у стогодишњем периоду иконоборства.


Дато или искано?

"Иштите најпре правде Божије"

ДАКЛЕ, ШТА ЈЕ ПРАВОСЛАВЉЕ? Искано или већ дато? Циљ, који је вечито испред или је већ достигнут? Где га тражити: у будућем или прошлом?

Православна изображења светитеља и Богомајке, облик православног храма, устав православног благочестивог живота, аскетика, догматика, богослужења, етика, обичаји и обреди – зар све то није "дато", зар све то није богатство достигнутог, зар све то није израз већ оваплоћене идеје?

Православље оживотворено. У вишем степену оно је примило статичке, тврде форме.

То је разумљиво. Две хиљаде година Црква живи, носећи и чувајући Православље. Хришћанско сазнање утиче на нас у све већој мери што смо ближи крају историје него њеном почетку. Сав опит Боговиђења, духовног живота већ нам је дат у животу и делима Светих Цркве Христове, у њеној историји и уставима.

Остаје нам да се пажљиво удубимо у садашње или да погледамо у прошло да би изучили наше Православље.

ПРАВОСЛАВЉЕ је – пред нама, у нама, оно је већ дато, има свој готов садржај и форме. Али религија је живот. И Православље не представља сабране готове одговоре на сва могућа питања која нас дотичу; оно само ставља пред нас проблеме, чија се решења – по гласу наше хришћанске свести и савести – захтевају од нас. Зато Православље није само дато, већ увек и искано.

Сваког дана ми се суочавамо с питањем: како да поступимо? И без обзира на не само наш лични већ и богати опит ранијих покољења, живот нас упорно ставља пред дилему: где је пут, куда ићи? Где је истина, где је боље?

Мишљења је много: истина је једна. Прихвативши да чинимо онако како каже наша савест, ми се ипак поново колебамо: а како да поступимо по истини, по Божијему, како је боље?

Тако је и у вери, у хришћанском делу, у црквеном животу. Постоји догматика, канони, хришћанска етика, опит Цркве: ипак, често чујемо питање: да ли је православно ово или нешто друго? Каква одлука, какав поступак одговара духу Православља? На питање: "Шта је православно?" – одговор је недвосмислен: "Православно је оно што је најбоље." Али није увек јасно: шта је најбоље?

И овде се приклањамо гласу православне средине у којој духовно живимо или с којом смо, у крајњој мери, увек у вези и, погрузивши се дубље у њу, налазимо истински православни одговор, сагласан с гласом наше савести и нашег разума. Тај одговор се рађа интуитивно, али мора бити потврђен канонима Цркве, Еванђељем, општим предањем Цркве. Истина, која се рађа у тајним скровиштима душе, мора бити истина и на светлости дана.

Тако с термином "Православље" долазимо до другог термина: "православност." Он изначава ону речима тешко одредиву линију која се односи на појединости црквеног живота: музику, црквено чтеније, иконопис, обреде.

ПРАВОСЛАВЉЕ није само нешто што је дато, него је и нешто што се иште. Колико немира је Црква преживела док није установила ту целосност хришћанског погледа на свет, коју ми данас примамо у готовом облику, као православно исповедање вере!

Какви су потреси, жртве, пратили период догматских спорова! Каквим је губицима, на крају крајева, – губицима читавих области и народа, који су остали у јересима и расколима, Црква платила чување истине хришћанске и црквене!

Тако је Црква на делу оправдала исповедање на чијој застави је записано: "Православље."

То не значи да је Црква равнодушна према земаљској католичности: према губитку или чувању својих удова, или да је равнодушна према ширењу Еванђеља до крајева васељене, да она мало вреднује јединство, да се не жалости због отпадништва од јединства, да се затвара у себе, да не стреми да заузме прво место које јој међу хришћанским исповедањима с правом припада.

Но сама стварност, историја, тражила је од Цркве управо служење Православљу: борбу за хришћанску истину. И у ту борбу одлазиле су духовне силе једног покољења за другим Цркве на Истоку у првом миленијуму њене историје.

"Иштите најпре Царства Божијег и правде Његове, а остало ће вам се све додати." Коначна победа, торжество у духовној области не припада ономе који поседује силу, масовност, борбена средства, таланте, већ ономе који носи истину. Истина може до последњег тренутка да пребива у мањини и у сенци. У том дугом процесу, у ходу светске историје, не треба да нас заслепе ни бројна надмоћност – туђа или сопствена – у овом или оном историјском периоду, ни унутрашња или спољашња организација, ни друга видљива преимућства. "Сила Божија се у немоћи показује." Победу даје последњи тренутак. А до наступања тог последњег тренутка важно је сачувати и одбранити своју заставу, држати се истине, сачувати "Православље."

Ми знамо да јереси и неправославност сваке врсте – нису само део прошлости. Јереси и неправоверје могу бити и у будућности. И Цркви предстоји да увек бди на стражи како против јереси, које долазе споља, тако још више против лажеучења, која настају изнутра, међу члановима саме Цркве.


Значење "канона"

ДОВОЉНО ЈЕ НЕ ДРЖАТИ КОРМИЛО, незнатно изменити курс – и већ неизбежно следи одступање од циља, у почетку неприметно, а потом све веће. Зато је, бринући о правилности, нужно проверавати себе. Код мајстора – занатлија постоје "правила" по којима исправљањем долазе до жељене форме предмета. Таква "правила", или правила, има и Црква. На грчком се они називају "канони" (канон - правило, образац: термин који је користио ап. Павле у посланицама Гал. 6,16; Филип. 3,16). Устројство Цркве, њени закони, одређују се правилима св. Апостола, правилима св. Отаца, правилима црквених Сабора, или канонима Цркве. Хришћанин се у личном духовном животу руководи и исправља себе "молитвеним правилом:" јутарње, вечерње, правило при св. Причешћивању и др. Сврха тог правила није толико у томе да држи човека у молитвеној дисциплини и да га побуђује на молитвено усрђе, већ има широко значење. Садржај образаца светоотачких молитвених "правила" исправља моралну свест човека и његов поглед на самог себе, указује шта и како треба да моли у Господа, како да верује, како да приноси покајање и како да себе духовно васпитава.

На исти начин сличне норме – правила захтева и црквено стваралаштво и уметност: оно треба да буде задржано у правилном кориту црквеног устројства и предања. То и јесте тако. Није без разлога одређени низ црквених песнопенија добио назив "канона," и ове групе црквеног песнопенија управо су познате по богатству мисли и израза, уметничкој форми, без обзира на строго поштовање правила њиховог устројства. И православни живопис и архитектура имају своје црквене "каноне" и њихова верност овим канонима често је критеријум њихове црквено-историјске вредности.


Православље - динамично или статично?

"Сачувати," "бранити," "бити веран предању Цркве" – зар то није култивисање конзерватизма? Зар није за Православље карактеристична стагнација, став: "Наши дедови су тако живели и спасавали се, тако ћемо и ми. Нама ништа ново не треба?"

Православну Цркву често прекоревају за конзерватизам.

Истина, често говоре и супротно. Не окривљују ли, на пример, протестанти православни Исток што је у свом црквеном развоју пошао предалеко напред, уводећи ново и ново у област црквених појмова и обичаја, па наводно треба да се вратимо на старо и првобитно устројство првих векова хришћанства?

Но зар тај конзерватизам Цркве не диктира логика протеклог миленијума? Ако је суђено да дође до уједињења Цркве, на каквој основи се оно може извршити ако не на узајамном признању догматских и канонских позиција, заједничких обема Црквама Истока и Запада пре раскола? И Црква Православна, ништа не изменивши у свом догматском и канонском устројству, у сваком тренутку је спремна на уједињење на тој једино могућој основи.

У исто време Цркву другог миленијума одликује непрестано кретање напред. Православље није статично већ динамично. О Православном Истоку, заробљеном од муслиманских народа више од хиљаду година, данас је тешко говорити. Али у словенским земљама, после њиховог рођења у хришћанству, та динамика је изражена у стварању црквенословенског језика, у слободном спајању хришћанства с народним карактером, у обредним реформама, у развоју иконописа и црквеног појања, у прослављању нових светитеља, у састављању нових молитава и песнопенија, а што је главно – у сили духа, што дубоко у тајним скровиштима скривеног, што пројављујућег у својој величини у одређеним тренуцима живота Цркве Христове.

"Иштите најпре Царства Божијег и правде Његове."

ИСКАЊЕ ПРАВДЕ, као основни принцип, на први поглед сугерише претпоставку да се Православље у нашој свести изображава као спознајна сила, као мисао, као делатност ума, нешто"рационално."

Али "Православље" управо одбацује рационализам. Међу трима великим вероисповестима, православна вероисповест је најмање рационална.

И оно не носи име "правомислија” већ "православља," тј. прослављања Бога у коме, уопштено говорећи, главно место увек и свуда заузима молитва.

Зато је јасно да носилац православног духа - није ум, него срце.

И заиста, појам "срце" заузима прво место у православној психолошкој терминологији. Осим тога, та реч има много дубљи смисао од наше уобичајене речи. То није орган "осећања," као што смо навикли да говоримо, већ она тајанствена област душе посредством које ми у највећем степену општимо с Богом, али која се може наћи и под утицајем мрачне силе: област у коју улазе подсвест и интуиција: област коју наш ум не испитује, јер ум представља неку врсту њене надградње. Зато се у делима православних Отаца Цркве и подвижника, као и у Речи Божијој, говори о "помислима срца" и о "жељама срца" једнако као о "жељама ума" и "мислима ума."

"Блажени гладни и жедни правде."

У РУСКОМ ЈЕЗИКУ појам "правде" је добро исказан. "Правда" – то је, пре свега, истина, као супротност лажи, као друго, то је морални закон, праведност, као супротност преступу, бесправљу. Али црквенословенски језик тај појам описује још боље, још пуније: овим двама значењима он придаје ново: правда Божија - "оправдање" од Бога, другим речима, љубав Божија, оправдање не у смислу судском, већ у значењу неизрециве милујуће љубави Божије.

Правда - истина, као право исповедање вере и као усаглашеност речи са мислима човека; правда морална, као усаглашеност поступака с наредбама хришћанске савести, и правда благодатна– поверавање спасавајућој милости Божијој – чини праведностобједињењем свих "правди," т.ј. то је стање хришћанске личности када човек сам постаје "праведан." Кротост, чистота душе, молитвеност, све то је Апостол изразио речима: "скривени срдачни човек с непропадљивим украсом кротког и непорочног духа" – ево овај тип православног хришћанина, какав је дат не у умозрењу или апстрактном идеалу, већ у животу руског верујућег народа, који је примио Православље са Истока, под карактеристичним називом "праведника."

А с тим појмом је такође спојено искање. Праведника не одликује само "благочешће" нити "чињење добра" (оне који чине добро народ назива "добрим људима"): већ "искање спасења у Христу," преузимање на себе подвига, одбацивање свога, одбацивање животних добара, занемаривање својих права, непрекидна "глад и жеђ правде," иза којих се отвара виђење Царства Небеског; на крају, борба за правду Христову, стајање за њу до краја, без компромиса, без погодби са савешћу.

Истинско Православље је непрестано кретање напред не само у целини већ и у својој индивидуалној пројави.


Прослављање Бога

"Православље": ако први део речи говори о православљу, правилности, правди, што се захтева од хришћанина, други позива на славу Божију. "Слава Божија" – то је друга идеја садржана у речи "Православље." Она нам говори о томе да су све стране хришћанства: поглед на свет, однос према људима, лично спасење – покривене и обједињене у оном главном - у прослављању Бога.

Ако је "слава Божија", онда то значи да богослужење, молитва лежи у средишту православне пажње.

Но, наравно, слава Божија се не састоји само у богослужењу. "Прослављајте Бога у телима вашим и душама вашим, који су Божији." То значи: моралан живот, морална чистота нису само услов богоугодне молитве, већ су сами по себи прослављање Бога, богослужење.

Затим, богомислије, созерцање умом и срцем доброте, милосрђа, премудрости и свемогућства Божијег и преклоњење срца и ума пред тајнама величине и човекољубља Божијег такође је прослављање Бога.

Међутим, у основи Православља остаје прослављање молитвеним богослужењем. И то зато што православна молитва – црквено богослужење – обједињава све. Она је – ваздух Православља. Да би се у то уверили, довољно је погледати садржај православног богослужења.

"Непрестано се молите," поучава Апостол. Тиме нам он сугерише неопходност трезвености душе посредством сталног сећања на Бога. Тај савет Апостола испуњава се како у молитви појединих хришћана, тако и у заједничком богослужењу. Учење о личној непрестаној молитви – то је основа светих подвижника Цркве о спасењу. Њен образац: "Господе, Исусе Христе, Сине Божији, помилуј ме," или кратко: "Господе помилуј" – није прозба Оцу Небеском за наше потребе, већ покајање и скрушеност због грехова пред нашим Спаситељем.

Заједничка молитва, прописана у Православљу савршеним и пуним црквеним уставом, састављеним у манастирима, распоређена је тако да се савршава непрекидно, у храму или пренесена у келије, дању и ноћу, а у древности било је манастира с непрекидним богослужењем. Часови 1, 3, 6, 9 – часови дана – смењивали су се са међучасовима: на повечерју, полуноћници и јутрењу пролазила је ноћ.

И мада живот са својим потребама спречава да се приближимо иделу устава (како у парохијским условима тако у већини случајева и у манастирском животу), православно богослужење се ипак одликује трајношћу и садржајношћу.

"Молите се један за другог." Сећање Цркве на њене чланове одржава се путем сталног помињања имена лица током богослужења, оних који су духовно блиски онима који се моле, иако их често дели огромно пространство, оних који су болесни, страдају или су на путу. То сећање ни смрт не прекида, и често се молитва за усопше узноси не само кроз десет већ и кроз 100 година по њиховој кончини: тако се кроз Цркву општење са усопшим оцима и браћом продужава у нашој молитви за њих и нама невидљивој њиховој молитви за нас.

"Ако, дакле, једете, ако пијете, ако ма шта чините, све чините на славу Божију." "Јер је свако створење Божије добро и не треба одбацивати ништа што се са захвалношћу прима, јер се освећује речју Божијом."

Ове апостолске речи нам објашњавају зашто у православном устројству црквена молитва тако често прелази границе храма и, тако рећи, улази у само средиште народног живота.

Многим православним верницима освећење природе и живота чинило се и чини помало паганским, остатком прехришћанских обичаја и обреда. Но та блискост животу лежи у духу Православља. Торжествена освећења воде с одласком на изворе на дан празника Крштења, на Преполовеније и 1. августа; освећење поља у пролеће, стада, освећење домова и свих кућних просторија светом водом; освећење хране на св. Пасху; освећење воћа, поврћа, цвећа, жита после жетве, светих икона и знамења Крста Господњег – у домовима, на раскрсницама, трговима, на вратима: све су то примери црквеног освећења читавог живота ван храмова. Заједничком молитвом благосиља се читав земаљски пут хришћанина од дана његовог рођења. Молитва на први дан рођења, при давању имена, на крштење, молитва на четрдесети дан, молитва пред почетак сваког доброг дела, пре пута, у болести, молитве благодарности и многе друге улазе у црквено-животну употребу.

"Благосиљај, душо моја, Господа, и све што је у мени свето име Његово!" "Све што дише нека хвали Господа!"

Ове две мисли псалмопојца оваплоћују се у Православљу у најпотпунијем виду.

"Све што је у мени" да благослови Господа: све способности и таланти позивају и подстичу на прослављање Бога.

И зато се ми не обраћамо Богу само мислима, него Га славимо речју, и не само речју него и појањем: и живописом и другим благопријатним уметностима. Мозаик и фреске, ткање и златовез, резбарење и рељефна скулптура, уколико својом телесношћу не скрива дух, јувелирство, архитектура и друге пројаве човековог таланта имају своје место у прослављању имена Божијег и Његових светих.

И у рукама православног хришћанина сва природа, "све што дише" да хвали Господа.

Освећене воде, светлост свеће у рукама верујућих, мирис тамјана, врбица на дан Уласка Господњег у Јерусалим и цвеће на дан Педесетнице – ови дарови природе треба да буду органи и наше хвале Бога.

Келија или манастирски скит у тајанственој дубини шуме, капелица или крст над извором, поклоничко путовање неколико десетина или стотина километара – све је то општење човека с природом, када се они сједињују у заједничкој радости преклоњења пред творачком и промислитељском добротом Божијом.

Али авај, данас је све то у нашој руској домовини разрушено, прогнано, исмејано! Заједничка молитва притешњена је зидовима невеликог броја храмова. Да ли је то слобода религиозног живота?


Спољашње и унутрашње

СПОЉАШЊОСТ. Говорити о некој "привржености" православних спољашњости, обреду - било би узалудно. Обред је неопходан део Богопоклоњења. Како може да буде "Богопоклоњења" без "поклоњења?"

Богослужење Православне Цркве одликује се одухотвореношћу, пуноћом, духом саборности и, заједно с тим, разноврсношћу спољашњег израза.

"Зар не знате да је ваше тело храм Духа Светога који је у вама?" пита Апостол. Тело није предназначено само за задовољавање својих телесних потреба: оно је оруђе душе и треба да прославља Бога заједно с душом. Образац који изражава дух православног обреда јесте источно-хришћанска икона. У њој је телесно изображено у тако деликатним и условним цртама да прелази у други план пред изразом духовности ликова. Но при томе је обред у Православљу потпун и слободан, без бојажљиве спутаности покрета, он не гуши стање духа, разнообразан је и природан. Таквим га видимо и у подизању руку свештенослужитеља, у крсном знамењу и благосиљању, у земним метанијама, у целивању светих предмета.

Спољашња, обредна страна богослужења формирала се постепено, историјски. Но вредно је пажње како се у њој одражава образ небеске Цркве дат у Откривењу Јована Богослова. Као да се земаљско богослужење формирало управо према том обрасцу.

Таква мисао нам долази када у Откривењу читамо о седам златних свећњака, о двадесет и четири старца обучена у беле одежде; о златним венцима на њиховим главама које они, поклањајући се, полажу пред престо Божији; о златним чашама, пуним тамјана, и о диму тамјана који се узноси с молитвама светих; о седам Ангела који певају Мојсијеву песму, одевених у чисте и светле ланене одежде, и опасаних по прсима златним појасевима; о храму испуњеном димом славе Божије, о печату – знамењу крста – на челима хиљаде запечаћених слугу Божијих.

Манастир - неговатељ или васпитач Православља. У древним манастирима Истока: Египта, Палестине, Сирије, Константинопоља формирало се читаво устројство Православног духовног живота. На Светој Гори и у руским манастирима оно је прешло и на словенско тле. "Типик," или другачије - богослужбени Устав, представља не само устав богослужења већ и устав манастирског живота. Он као да ставља знак једнакости међу појмовима: богослужење - живот у Богу- монашки живот. Зато се, на први поглед, Православље одликује манастирском суровошћу, строгошћу захтева.

Поменимо постове озакоњене канонима. Православље налаже хришћанину беспоштедан однос према својим пороцима, према својим природним и стеченим рђавим склоностима, позива на подвиг покајања, такав који би потресао цело његово биће, омогућио спознају читаве дубине пада; "срамним окаљах душу гресима, и у лењости сав живот свој протраћих;" да би вапај душе: "помилуј ме" произашао из читавог његовог бића; да би свим својим бићем разумео где је сидро његовог спасења: сва његова нада у неизрецивој љубави и милосрђу Божијем.

И у тој нади бол се смењује са радошћу. И ако је у Православљу жалост због грехова дубока, радост у Господу је неупоредиво силнија. Јер наша немоћ није јача од Божије силе и Божије љубави. Зато у Православљу радосно и чак ликујуће стање доминира, торжествује и побеђује сваку жалост.

Сам почетак покајања носи у себи јасно зрно радости: "ступимо у радосно време покајања" пева се на почетку поста. А свој врхунац радост достиже у пасхалну ноћ и сав светли празник Пасхе, Васкрсења Христовог. А пошто се празновање Васкрсења Христовог преноси и на све недеље у години, у храму влада торжествујући тон, и хришћанин из храма носи бодро расположење у живот.

Тако се граде жар и пуноћа и склад православног црквеног живота.


Суштина идеје спасења

БИЉКЕ РАСТУ увис. Идеја органског раста неодвојива је од духа Православља. Она је изражена и у православном разумевању спасења човека. У средишту пажње хришћанина не лежи "задовољење правде Божије," нити "стицање заслуга," већ могућност и неопходност личног духовног раста, достизање чистоте и светости. Искупљење човека, његово калемљење на Телу Христовом – то су услови при којима је могуће започети тај раст. Благодатне силе Св. Духа, као што су за биљке – сунце, киша и ваздух, потпомажу и хране духовни усев. Али сам раст је дуготрајан процес, "делање," труд, унутрашњи рад над собом: неуморан, смирен, упоран. Поновно рађање – то није тренутна трансформација грешног у спасеног, већ фактичка измена духовне природе човека; измена садржаја самих скровишта душе, садржаја мисли, представа и жеља, усмерености осећања. Тај рад одражава се и на телесно стање хришћанина, када тело престаје да буде владар душе и враћа се службеној улози испунитеља наредби духа и смиреног носиоца бесмртне душе.

ЖИВО ДРВО стално расте. Хранећи се кроз корен, оно се разгранава у ширину и образује врх, који се хармонично протеже, иако нема ниједан обједињујући пункт на врху. Такво је и спољашње устројство Православне Цркве на земљи. Таква је и сва структура Православља: парохије Цркве, помесне Цркве, патријархати – низ аутокефалних Цркава.

Читаво административно устројство земаљске Цркве одговара њеном органском расту: свака њена грана, не одвајајући се од стабла, расте у његову страну. Тако се граде узајамни односи помесних Цркава: Цркве-мајке, кћерке-Цркве, сестре-Цркве: Божија Христова породица.


Идеја саборности

ПРАВОСЛАВЉЕ ЈЕ ДУБОКО НАРОДНО. Све коначне одлуке у његовој историји доносиле су се гласом читаве Цркве. Сабори Васељенски и помесни нису били учења једне јерархије, већ вере читаве Цркве. Зато се дешавало да су истину чували прости монаси, понекад и противно гледишту најважнијих епископа, и Црква је признавала прве као глас истине, као што је то било у време јереси монотелитства или у периоду иконоборства или у југозападној Русији крајем 16. века.

Али народно не значи и демократско у односу на форму управљања. Црквом не управља народно представништво, већ јерархија, и то на основу тврдих и јасних црквених канона. Сматрати да се православна "саборност" састоји у томе да мирјани управљају Црквом заједно са епископима, значи да се уопште не разуме ни дух Православља ни смисао термина "саборност."

Народно не значи ни низак ниво културе. И Православље, будући у читавој својој историји народно по духу, не може бити третирано као израз примитивности, као простонародна интерпретација хришћанске религије. Православље је апсорбовало благородне стране високе јелинске културе, добијене у византијско наслеђе. Ораторство које налазимо код светитеља 4-ог века хришћанства, философија и наука које су у хришћанству Истока нашле истакнуте представнике у Василију Великом и Оригену, поезија од времена Григорија Богослова улази као образац у источно Богослужење у развоју, Константинопољска света Софија – врх древне архитектуре, осмогласје Јована Дамаскина, иконопис Истока, фреске и мозаици – све су то примери високе културе источног хришћанства. И само је ноћ Ислама, која прекрила православни Исток више од хиљаду година, зауставила тамо, на Истоку, тај поток христијанизације културе.

Православље је, као што је познато, било културни покретач и у историји нашег народа.

Православље је - наднационално. Оно није руско као што није ни српско или грчко исповедање, већ хришћанско. Међутим, оно слободно апсорбује националне елементе, саживљавајући се са психологијом одређеног народа. Црква болује због жалости народа и радује се његовим радостима, и у јединству Цркве и народа ствара се његова историја. Како се тесно сплела историја народа са делима свештенства и Цркве у српском народу! И о руској Цркви, о њеном градитељском раду не могу да ћуте чак ни љути противници хришћанства, када говоре о прошлости руског народа.

Али у тој области ми се суочавамо са саблазнима. Видевши колико је услуга Црква учинила и може да учини држави и народу, народни и државни делатници не једном су пожелели да ставе Цркву и религију на "услугу" народу и држави. Они цене религију уколико је она, по њиховом мишљењу, социјално или политички нужна и корисна, а тиме унижавају Цркву и религију, па чак ограничавају њену активност и слободу и тако и свом делу наносе штету. Зато Мајци-Цркви није увек лако да призна самосталност националних цркава, нарочито у младим државама. Увек треба пазити на тенденцију да се религија не користи за њене истинске циљеве; не сме се захтевати од ње да уместо задацима вечности служи привременим циљевима, макар они били и градитељски.


Унутрашње јединство

НЕДОВОЉНО ЗНАЊЕ избија кроз површне судове који се често изричу о Православљу, као и у изјавама сличним онима које смо навели на почетку (у 2. глави).

Православље је целосно и јединствено. Не постоје два Православља: истинско – унутрашње и "званично" – спољашње; постоји само унутрашња и спољашња страна, при чему на спољашњу, наравно, утичу дати животни услови, посебно државни. Но истински живот Православља усредсређен је у његовом дубљем, унутрашњем делу.

Синодално или патријаршијско управљање у Цркви, да ли Црква има потпуну или делимичну слободу у држави, или је ње сасвим лишена, да ли је под контролом или не, под притиском или у прогону: све то се односи на спољашњу страну њеног живота и одражава на унутрашњу. Но тај одраз није паралелан, није закономеран и не може се уочити површним посматрањем.

Не постоји званично, наводно суво и досадно, и некакво друго богословље: читаво богословље је пуно живота, али да би се бавили њиме неопходна је духовна припрема. Нису у праву они који презриво гледају на нашу богословску науку прошлости, називајући је "семинарском." Прекоревају је за сенке сколастике: но оне су биле неизбежне у датој епохи; окривљују је за извесне утицаје туђих вероисповедних система у прошлости, али заборављају да није било лако наћи нове потпуно независне изразе строго православних формулација, којима је требало заменити уобичајену и утврђену многовековну традицију западног богословља.

Није спасоносно и неопходно тражити "новине" у догматици, као што се то дешава у наше време. Православном богомислију туђа је идеја "развоја догмата," оно не зна за "закон догматског развоја." Задатак догматике нашег времена није у томе да "откривамо". Њен задатак је – исти као и у прошлости, као и у сва времена: да нас приближи великим и скривеним истинама вере, да нам их разјасни и пружи потпун, хармоничан и строго правилан систем хришћанског учења.

Православље је самосвојно. И оно не може бити другачије осим исконско, првоначално. Оно је – основно и истинско корито реке хришћанства. Зато се о њему не може говорити као о нечему средњем између католицизма и протестантизма. Немогуће је допустити такав исказ већ и због тога што протестантизам постоји свега четири века, па је он тиме и историјски апсурдан.

Православље је духовно. Оно је тајанствени живот у Богу. Но за њега није сасвим адекватна реч: "мистично" у оном разумевању мистицизма које се често сусреће у секташтву на западу. Православљу су туђе болесне пројаве мистицизма.

У руском религиозном животу појавиле су се три нездраве струје које је Православна Црква одбацила: староверство, руске националистичке секте и руске мистичке секте. Чињеница да су све три струје одбачене указује на то да су Православљу туђи и суви рационализам, и болесни мистицизам и, на крају, староверство, као принцип црквеног живота. Те крајности нису својствене не само Руској цркви, него Православљу уопште, у сваком народу и у свако време.


Верност Христу

ВИСОКО У МОЛИТВИ, дубоко у богомислију, радосно у подвигу, чисто у радости, савршено у моралном учењу, свеобухватно у начинима хвале Божије – Православље ипак није најмногољуднија религија света нити доминира међу хришћанским исповедањима нашег времена. Географски близак православним земљама, Европски Запад до половине 19. века готово да није знао, није хтео да зна за Православље: једни су га унижавали и игнорисали (у католичкој средини), други сматрали полупаганством (у протестантској средини). Требало је да дође до спољашњег умањења Православне Цркве да би се очима западног света откриле силе и духовно богатство Православља, као што то данас почињемо да увиђамо.

Православље и не очекује за себе видљиво торжество и превласт у свету. Животни пут Цркве Христове, описан у Откривењу св. ап. Јована Богослова то не предвиђа. Тајновидац-апостол упозорава ангеле-предстојатеље цркава на торжествујућу самоувереност, предвиђа страдања и испитивања и све веће и веће устремљивање сила ада на Цркву Христову на крају света и позива на трпљење, на подвиг, на стајање до краја и на смирење.

"Овде је - трпљење светих" (Откр. 14,12). На наше време усмерена су особена и ретка испитивања, обрушивши се споља на Цркву. Безмолствује под јармом комунизма страдајућа Црква у нашој домовини, и у њено име усуђују се да говоре њој туђа лица, трабанти комунизма. У сметености су и братске цркве у словенским земљама, захваћеним том истом бедом. У емигрантској средини - незаконите "аутокефалне" национално-црквене организације. Поделе у руској православној великој заграничној породици. Покраден је сам појам Православља: под тим именом скривају се заједнице, које несумњиво одступају од истинског Православља и учитеља, које изврћу Православље. Све то може да одведе у униније и да изазове неспокојство: нисмо ли у опасности да се разделимо на многобројне секте, као што се то догодило у протестантизму?

Не, јер знамо: Христос је са Својом Црквом. "Ја сам с вама у све дане." Ако се река, задржана у свом току, разлије тако да се не види њено корито, и вода потече по бочним удубинама и завијуцима, то не значи да река неће кренути својим коритом, да га је изгубила. Таква је и историјска река Православља: њено корито је дубоко а ток прав. Протестантизам се раздробио јер није имао своје корито – црквену традицију. Неће се нарушити јединство Православља. Али бол је због оних који се одвајају од јединства црквеног, сачуваног кроз Помесне цркве, и остају у својим завијуцима.

У наше дане наш општи дуг у заграничју је – бити веран: не издати Христа, васељенску Цркву, Свети Синод Заграничне Руске Цркве, хришћанске завете, свете поуке Отаца, страдајућу браћу; држати прав смер и чврсто кормило: такав је прост и јасан православни пут.

"Служите Господу са страхом, и радујте се с трепетом." Не осећање преузношења, већ осећање страха, истовремено с радошћу, испуњава срце православног хришћанина. Вама је уручена драгоценост: да ли је довољно брижљиво носите? Да ли сте је достојни? Да ли знате сву своју одговорност?

"Само ако смо се у њега обукли, нећемо се наћи голи," каже Апостол (2 Кор. 5,3). Зар та опасност не прети и нама? Зар није ради нас то упозорење написано? Нас не спашава свест да ми чувамо Православље. Ми смо дужни да се духом обучемо у њега кроз испуњење њега.
Бити одевен и не показати се нагим – то не значи само припадати, већ и носити одежду вере, истине, љубави, чистоте, смирења и непреузношења, одежду благодати Божије; то значи, говорећи речима истог Апостола, живети тако да се "проповедајући другима, сами не покажемо недостојним."

Такву одежду у Православљу даруј нам, Господе!

Патријарх Павле На Христовом путу

ПРЕД Богом је велики онај ко је неуморан у служењу Богу и истини, а први - онај који је спреман да свима буде слуга...
Јеванђелске речи, којима се пре четрнаест година већ при избору за српског патријарха обратио народу и владикама Српске цркве, Његова светост патријарх српски Павле потврдио је безброј пута и мишљу и делом. Управо је закорачио у деведесет прву, а за све време свог монашког живота по манастирима широм земље, па и на функцији првог по части у СПЦ, није изневерио Христов пут. Архиепископ пећки, митрополит београдско-карловачки и патријарх српски Павле, како званично гласи његова титула, 44. је наследник на трону Светог Саве, и човек који је у животу Цркве без сумње оставио дубок траг. У крајње тешким приликама за српски народ и Цркву остао је прави народни пастир - пре свега човек добре воље чија је пастирска реч умела да смири, чак, и нарасле друштвене тензије.

УВЕК "СЛАБАЧАК"
ДАНАШЊИ српски патријарх (световно име Гојко Стојчевић) није човек који о себи радо прича, и оно што се о њему зна - само су фрагменти из живота, истргнути у овој или оној прилици. Рођен је 1914, у славонском селу Кућанци, у породици земљорадника, у којој су се тешки послови радили од јутра до сутра и којој је он због слабог здравственог стања доприносио мало. Чињеница да је још као сасвим мали остао сироче, оставила је у њему трајну рану. О томе како је провео те прве године детињства, испричао је јеромонаху Пантелејмону (Јовановићу), за "Светосавско огњиште":
"Детињство ми је било слично као у данашње младежи. Додуше, биле су мало друкчије прилике, а и постојале су границе које се нису смеле прећи. А данас, видите шта се ради. Ја сам врло рано остао без родитеља. Отац је радио у Америци, тамо је добио туберкулозу и вратио се кући да умре. Мени је тада била трећа година, брат се тек родио. Мајка се коју годину касније преудала, а брат и ја смо остали код бабе и тетке. И мајка је убрзо умрла. Зато је мој појам мајке везан за тетку, осећао сам њену безграничну љубав, она је мени надокнадила мајку, тако да ја и сада помислим: кад умрем, најпре ћу да видим тетку, па онда све остале.
Породица је била религиозна, недељом се ишло у цркву, у школи се учила веронаука, тако да је моје религиозно осећање било и практично примењивано. Већ у тим годинама, дете зна Оченаш, али друкчије схвата појам Оца небеског кад нема родитеље, доживљава то интензивије. Тетка нас је волела, али кад учинимо што није добро, она нас је исправљала и прутом."
Сећајући се тих раних дана детињства, патријарх је више пута помињао да је био нежног здравља, како сам каже "врло слабачак", и да су му једном, чак, запалили свећу мислећи да је умро. Тетка је схватила да није за сеоске послове, па је одлучено да настави школу. Пре него што је, међутим, кренуо у гимназију, фамилија је одлучила да га припреми и послала га у манастир Ораховица, западно од села. Манастир је био у планинама. Његова црква, причао је патријарх, помиње се у списима још од 1594. године, и била је то једина црква у том крају са кубетом - све остале су романског стила. Пут од родног села до Ораховице прилично је далек, а сусрет дечака с новом средином представљао је посебно узбуђење. Можда и због тога што човека који је стигао из равничарског краја узбуђују супротности.
У манастиру је боравио месец дана и, како каже, није био у стању баш све да схвати у богослужењу, али је "имао осећај прохујалих векова и предака који су се ту молили". У то време, није ни сањао да ће баш црква бити његова будућност. То није наговештавала чак ни школа, у којој је - иако добар ђак - имао двојку из веронауке.
"Наш катихета је био један омален човек, Србин из Мађарске. Имао сам вазда наставника за толике године, али он је за мене остао најбољи педагог и предавач. Једну такву материју као што је катихизис - то је догматика, све је то у питањима и одговорима - врло тешко је у тим годинама схватити. А он нам је то тако износио да се ми деца уопште нисмо мучили. Био је, разуме се, добар, али страшно строг човек. И када ме прозове, ја просто не знам за себе, не могу ништа да кажем, промрмљам нешто, тамо-вамо, а он мени: `Седи, један!`
Онда се извучем, кад пита нешто мало теже. Он обично каже: `Ко зна, добиће два`. Ако знам, ја се некако јавим и поправим на двојку. Касније, кад сам порастао, кад сам се мало осамосталио, није било више те треме, мада су ми, иначе, више одговарали предмети где не мора да се меморише, као што су математика и физика. Утицај родбине превагнуо је да упишем богословију, иако је остало интересовање за физику, којом ћу се ја бавити доцније, поготово у слободно време."
Многе су дилеме мучиле данашњег патријарха још од ране младости, које су на моменте доводиле, чак, до тога да преиспита свој останак у богословији. Негде у трећем разреду, дошла му је тако на ум мисао: Ако Бог зна унапред да ћу ја да будем убица, коцкар или не знам какав покварењак, да ли ја могу то да не будем? Ако не будем, његово знање је ништа, а ако будем, где је ту слобода? Много ме је мучило то питање, и био ми је потребан тај одговор. Нашао сам га код блаженог Августина, који то објашњава појмом времена. Време је, каже он, једино трајање које има прошлост, садашњост и будућност. Прошлост је била - не нема; будућност ће бити - и ње нема; а шта има? Има садашњост, али и ње готово да нема - она је додирна тачка између прошлости и будућности у којој будућност стално прелази у прошлост.
Време важи за створена бића, материју, васиону и поготово за нас људе. Ми живимо и схватамо у категоријама простора и бројева. Али, за Бога то не важи, за њега нема ни прошлости, ни садашњости, ни будућности, већ само вечне садашњости, тако да кад ми кажемо да ће нешто бити, то ће нама бити, али не и Њему. И то је мени решило проблем. Да није, могла је да буде стављена тачка на моје бављење богословијом."

Два зла рата

ЖИВОТНИ пут данашњег српског патријарха обележило је не само школовање у Тузли, Сарајеву и Београду (постдипломске студије завршио је у Атини), већ и избеглички дани које је у време Другог светског рата провео по многим српским манастирима. Тако је, захваљујући дипломи тадашњег Теолошког факултета, успео да се по доласку усташких власти у Славонију врати у разрушени Београд.
Најпре је радио на грађевинама, али пошто физички напор - како сам прича у аутобиографским списима "Без осуда, отворено, очински" - није могао да издржи, ускоро се разболео. Наставници су му препоручили да уточиште тражи у више манастира по Србији: ишао је у Вујан код Горњег Милановца, Свету тројицу код Овчар Бање, Благовештење у Овчарско-кабларској клисури, у Рачу подно Таре...
- Отац Јулијан повео ме је најпре у манастир Вујан, где сам се, поштеђен тежих послушања, највише посветио читању, јер је мој заштитник имао много књига, зналачки одабраних - прича патријарх. - Лета 1945. отац Јулијан ме је, затим, одвео у манастир Благовештење, у који је он сам био премештен. Онда сам коначно донео одлуку да, оболео на плућима, иако то код мене није била "отворена туберкулоза" не могу бити свештеник и посветити живот том узвишеном позиву којем сам се од најраније младости заветовао. Свестан, дакле, да тај позив није за мене, и да, одмалена без родитеља, не могу имати своју породицу, замонашио сам се уочи Благовести, 1946. године.
Патријарх са жаљењем говори да завршетак рата није донео крај искушењима ни народу ни Цркви. С одласком окупатора није се повукло и оно "зло домаће", већ је наставило да завађа и застрашује људе на разне начине, под видом борбе против народних непријатеља. (Лењин је, кажу, после преживљеног атентата, наставио да у одређене дане прима људе који су долазили да га виде.

ЈЕДНОМ се у реду посетилаца код вође Совјета нашао и свештеник из места из којег је Владимир Уљанов потицао. Лењин га препозна и подвикну му: "Шта ти тражиш од мене? Да молиш за цркву, је ли? С Црквом је свршено!" Препаднути свештеник се поклони и рече: "Дошао сам да вам се захвалим што сте Руску цркву ослободили од ропства". Још незалечен, Лењин се занесе, и чувари притрчаше да га придрже... Кад је дошао свести, нареди да се тај и тај свештеник нађе у Москви и одмах стреља.)
- Не бих могао да сада, накнадно, говорим јесам ли ја, на нова страдања народа, под новом владавином која се одмах успоставила, гледао као на какву Божју казну што је народ окретао леђа Цркви, још у међуратном времену. На то је с горчином указивао још владика Николај, у својим записима из Дахауа. Нисам тада размишљао ни о оној, не само упрошћеној, већ и искривљеној поштапалици да је "свака власт од Бога". Док сам био у Рачи, ми у манастиру нисмо живели издвојено од народа, тако да смо сазнавали шта се догађа око нас и у каквом смо времену. Своје тескобе и слутње ми монаси упрезали смо у своје дневне послове које нисмо увек стизали да посвршавамо до вечери.
- Некад бисмо узимали само по комад хлеба и читав дан радили у пољу, надгледали манастирску стоку, довлачили дрва из шуме. Једно време радио сам и у манастирској воденици. Једва смо чекали вече не само ради одмора, већ да се у молитви саберемо. Нема већег блаженства него кад уморан човек некако самог себе умањи док се моли. Треба служити Богу, мислили смо, ма ко да је дошао, и то је за нас био најдубљи смисао монашког живота. А у часовима искушења, кад не бих имао одговора ни самом себи на питање зашто нас, после велике несреће од туђинских окупација, сад сустиже неко непојамно проклетство од нас самих, помишљао сам на речи разљућеног Господа који прети Јеврејима да ће им за казну послати Набукодоносора. И све време отада, не престајем да мислим на оно што сам доживео и, за читав живот, понео из манастира Свете тројице.
У овим списима, патријарх подсећа да га је у манастир довео његов школски друг јеромонах Јелисеј (Поповић), негде с пролећа 1942. У манастир се у то време добро водила економија, тако да су могли да га прехране и давали су му лакше послове.

Страдање као искушење

СУСРЕТ данашњег патријарха с једним туберкулозним младићем у манастиру, који се ту склонио с оцем из источне Босне, тако је дубок утисак на њега оставио, да се и касније, много пута у животу, присећао тог трагичног догађаја:

"Не сећам се како су доспели до манастира, али се отац нама чинио дед, па смо га сви звали Чича. Умео је да поправља кровове, замењује дотрајале греде, а нарочито да прави делове за кола, тако да је стално био позиван на рад по околним селима. Сву зараду остављао је манастиру који му је примио сина. Доносио је с посла и све најбоље од хране што би му давали из кућа у којима је радио. Младић је, међутим, копнио, а отац све чинио да га спасе. Чичи Босанцу, усташе су, када су опколиле кућу, заклале све четворо затечених - мајку, жену, ћерку и млађег сина.

После сваког вечерња, дуго би он сам стајао крај четири упаљене свеће, а нама је остављао велику, на пулту десне певнице, да је запалимо за здравље. Кад је младић већ сасвим занемогао, Чича је престао да одлази у села и није се одвајао од сина. После две ноћи у грозници, младић је издахнуо. Човеку, којем је све побијено, Бог је узео и сина, једино што је још имао. Мучио сам се, и још увек се мучим, да разумем вољу Божју. Осећао сам се готово кривим што Господ није узео мене, него то беспомоћно створење, које му је, мора бити, било милије.

Отац, скамењен, само се прекрстио, а када су игуман и још двојица старијих монаха пришли упокојеном, Чича се измакао из собице и упутио цркви. Отац као да је боље од мене разумео вољу Божју. Са неком посебном побожношћу учествовао је у свему око сахране и после ње. Чича је сам начинио сандук и сам ископао раку.

ОСТАО је у манастиру и по читав дан радио на пословима које је сам налазио. Са страхопоштовањем гледао сам у том човеку један старозаветни лик, као живу истину о човеку, све живљу што је непојамнија. Смрт је крај мукама, а страдање опустелог човека највеће је искушење. Дечак се упокојио у Господу, а отац, посматрао сам га, са смиреношћу мученика жалост за сином искупљивао је трпљењем. Што је оно теже, утеха као да постаје већа."
О томе, иначе, како је сам оболео, и како се дуго лечио од болести која га је кроз живот од малих ногу пратила, патријарх је испричао у једном интервјуу: "Ја сам 1944. прешао у Бању Ковиљачу, где сам радио као васпитач и вероучитељ у избегличком дому. Био је месец август, водили смо децу на једну притоку Дрине, да се купају. Изненада, један мали поче да се дави. Онако врућ и знојав, скочим и извучем га, а потом превијем преко колена, и наравно, добро изгрдим: - Мало ти је што си избеглица, још хоћеш да се удавиш на наше очи.

ТАЈ догађај сам запамтио јер сам се већ сутрадан разболео на плућима. Горега зла не можеш видети. Болест акутна, никога свога немате, лекова нема никаквих, потребна је јака храна. А где? Како? Једе се каква се има.

Наједном запуца, ево ти четника на готовс; ту буду неко време, опет запуца, излете они, ето ти партизана, све са пушкама на готовс; опет запуца, они излете, ево ти Немаца, повлаче се...

Боловао сам целу зиму. Војске су се смењивале... Када је дошла једна партизанска бригада, позва ме њихов старешина да покажем документа. Сумњали су да и ја нисам као калуђер Јустин, који је променио име у Јусуф и побегао пред партизанима. Немам ја, рекох, куд да бежим. Ја сам избеглица, куд ће избеглица да бежи?! Болестан сам, а ово су моја документа. Таман се то средило кад једна партизанка болничарка виде да имам топломер и хтеде да ми га узме. Они га нису имали, а мени је, пак, он био једино што сам имао од лекова. Тај топломер ми је давао какав-такав увид у развоју болести и једва сам успео да јој објасним да ће сутра бити у већем граду и моћи да га купи, а ја ћу остати без икаквог мерила. На крају ме остави на миру и остави ми мој топломер. За све то време лежања имао сам довољно времена да размислим о будућности.

Сведок трагедије

ЧИЊЕНИЦА да је 33 године провео на Косову и Метохији, радећи једно време као суплент (предавач) у Богословији у Призрену, а затим као рашко-призренски владика, допринела је да данашњи поглавар СПЦ дубоко упозна сву трагику косовских догађаја. О њима је већ у то време судио непристрасно, шаљући извештаје Светом архијерејском синоду - јединој институцији која није затварала очи пред грешкама тадашње власти у односу на српски народ.

У звање епископа, иначе, произведен је по повратку са постдипломских студија у Атини, где је боравио од Божића 1955. до маја 1957. и где се посебно бавио новозаветним студијама и питањима из литургике. О његовој скромности и смерности, о жељи да се што више теолошки образује, чули су се гласови још док је био на студијама. Прича се анегдота: кад се један великодостојник Српске цркве распитивао код својих атинских колега како тамо уче српски ђаци, овај му је наводно одговорио: "Када би наша, Грчка црква, имала пет свештеника као што је ваш Павле, не би се бојала за своју будућност, већ би била најјача црква на свету".

НАРЕЧЕЊЕ новоизабраног епископа рашко-призренског обављено је у београдској Саборној цркви, 21. септембра 1957. године, да би сутрадан чин хиротоније извршио тадашњи патријарх српски Викентије уз саслужење тројице владика, међу којима је био и потоњи патријарх Герман. Устоличен је октобра исте године у призренској Саборној цркви, при чему је на устоличењу одржао тако упечатљиву приступну беседу, да се она - кажу у Цркви - може сврстати у антологију библијског проповедништва и монашке смерности.

Одмах по ступању на високу црквену дужност, новоизабрани епископ рашко-призренски кренуо је да у својој напаћеној епархији гради нове и поправља порушене храмове. Древну Призренску богословију "Свети Кирило и Методије", у којој је једно време био предавач, и коју је 1871. године подигао чувени Сима Игуманов, Призренац, претвара у прави расадник свештеничких кадрова. Генерације и генерације богослова изашле су из ове школе.
Већ у то време, интензивно обилази пешке своју епархију, разговара с људима, схвата сву муку косовског живљења. О том периоду "Православље" је записало: "Гурали су га и изгуривали из аутобуса, да би сатима, на станицама без возног реда, чекао обзирније возаче... Од Призрена до Београда не једном би одседео ноћи у вагонима без прозора, и са снегом по седиштима..."

ЊЕГОВЕ белешке о том косовском периоду су ретко сведочанство за историју, и није случајно академик Матија Бећковић рекао да "за Косово и Метохију и њихову трагедију нема важнијег сведока од Његове светости"..

- Својим доласком на Косово, за епископа рашко-призренског, видео сам и другу страну искушења српског народа - писао је у оно време патријарх Павле. - Пошто је од Старе Србије начињена Аутономна Област Косово и Метохија, Срби су одједном у својој земљи постали мањина, као у турско доба. Већ у својим првим епископским извештајима указивао сам да, иако су Срби на власти, Косово, у ствари, држе Шиптари... Добијао сам упозорења да пазим шта пишем, јер извештаји долазе до руку световне власти, али је било све јасније да је Косову и Метохији негде, на неком месту, пресуђено да више не буду српски. Тако се понашао обичан свет, на разне начине, сем старијих који су осуђивали насиља и лакомости да се дође до комшијске куће или земље.

Под претњама

ИЗ тог времена, патријарх памти и један детаљ, везан за Дечане, где се под ћивот светог Стефана Дечанског масовно долазило зарад излечења и разних невоља. Некад је долазило и више Шиптара него Срба.

- Десио сам се једном у порти, у манастиру, и чуо разговор када је из цркве излазио Шиптар са мајком, женом и болесним дететом. Један младић, досељеник из Црне Горе, који се ту затекао, упита несрећног оца: "Шта ти овде тражиш од нашег свеца?" "Ја нисам дошао вашем ни нашем свецу", одговори Шиптар, "већ свецу Божјем. А кад је Божји, онда је и ваш и наш. Јер, да светац мисли оно што мислимо ја и ти, не би му долазили ни ти ни ја."

Шиптар ми, потом, приђе и затражи благослов за дете.

Као пажљиви посматрач косовских збивања, свих несрећа које су чиниле да се систематски затиру трагови Срба и српске духовности на Косову и Метохији, епископ рашко-призренски Павле упућивао је очајничка писма Српској православној цркви да бар буде упозната, ако не може помоћи. Власти су биле глуве. Већ у то време, пише Синоду да се "код православног српског дела становништва ових крајева примећује, поред свих закона о слободи свести и вероисповести, велики страх да своја религиозна осећања испоље". Народ се исељава, о прогону Срба се ћути, изложени су дискриминацији најгоре врсте.
Априла 1958. године, упозорава Свети синод: "Последице могу бити катастрофалне за нас у овим крајевима. То је стално исељавање нашег живља. Кад сам зимус био у Девичу, дођоше домаћини последње три куће из најближег села Лудовића, нудећи манастиру да купи њихову земљу, иначе ће је продати Шиптарима. У турско време, пре Првог светског рата, било је у том селу 17 кућа и исто толико шиптарских. После рата (онога) иселиле су се неколике куће. После овога рата остало их је још шест, сад се селе последње три. Тако је и у другим крајевима. У Витомирици код Пећи, која је насељена после Првог светског рата, није било ниједне шиптарске куће. Сада их има сто. У Добруши пре рата ниједна, сада 160..."
Каснији патријархови извештаји све су драматичнији: "Народ је овде, заиста, као овце без пастира, препуштен сам себи, па није чудо што је смућен и пољуљан у вери под налетом свију могућих невоља које преко њега снажно дувају. Углавном сам их опомињао да чувају оно што је главно - душу своју и образ свога народа, то опште добро, наслеђено од наших светих предака..."
У писму од 11. маја 1962, упозорава Свети синод: "И ове године, још интензивније, настављено је исељавање нашег српског елемента из свију крајева епархије. Из гњиланског намесништва током ове године иселило се преко 200 домова. Из околине Приштине такође се нагло исељавају. У селу Коморане, после рата било је 40 српских домова, сада их има 12, Ново Чикатово 48, сада 22, Доњи Забељ 18, сада 4, Велики Белаћевац 23, сада свега три. Из Голешке парохије иселио се у току године 81 дом..."

Апели без одјека

ИАКО се знало да свако писмо контролише Удба, и да су људи на власти добро обавештени о ономе што се на Космету збива, ови апели нису имали никаквог ефекта. Нису имали чак ни онда кад је, као 3. априла 1968. године, епископ Павле упутио очајничко писмо из Девича: "Не можемо више да живимо од арнаутског зулума. Просто не знамо шта да чинимо од терористичких испада житеља суседних села... Проширили су вест да су исекли и убили игуманију Параскеву. Стално прете: - Ово овде више није ваше. Селите се, шта чекате". У следећем писму владика каже: "Ситуација је ужасна... Синоћ је један Шиптар ранио милицајца Марковића револвером... Такође, јуче су напали кућу Милутина Мијовића из Стреоца, у којој је био са два сина. Милутин је добио секиру у главу, и наредили су им да напусте имање, иначе ће га запалити. Опет је почела хајка као пре три месеца, и ко зна куда ово води..."
Оцена тадашњег епископа рашко-призренског била је да Срби на Косову живе "горе него у време окупације, јер су током окупације бар имали некаква права"; опомиње да се на школама незаконито истичу заставе с албанским двоглавим орлом, да се људи одводе у затвор зато што "држе литургију кроз село", иако се литургија служи у порти (што закон не забрањује); пресија се наставља рушењем цркава и гробаља, нападима на вернике, насилним уговорима о продаји имања, административним малтретирањем Срба.
ПОЧЕЛО се с отмицама, бомбама, премлаћивањима недужних људи на јавним местима и, што је најгоре, систематским упадима у српске куће. Данашњи српски патријарх упозоравао је да се људи, голи и боси, истерују из својих домова, да при том не уживају никакву заштиту пред законом, да се Шиптари масовно досељавају из Албаније. Када је један Србин упитао зашто се у српском селу Лабљане слави годишњица Скендербега, завршио је у агонији у приштинској болници. Криваца никада није било.
Државне власти нису реаговале, чак, ни онда када се рашко-призренски владика обраћао на разне државне адресе, укључујући тадашњу Комисију за односе са верским заједницама, упозоравајући да је депонија отровне јаловине из флотације у селу Бадовцу загадила све бунаре, земљиште и корито реке Грачанке, доводећи у питање животе људи.

У сећањима на период када је био обичан калуђер, а потом и владика рашко-призренски, патријарх Павле трудио се да сагледа косовски проблем са свих страна, не умањујући кривицу тадашњег државног врха Србије и Југославије за потоња трагична збивања. "По себи се разуме", записао је, "да за стање на Косову кривицу не сносе само Шиптари. Њих су подржавали и подбадали не само из република заједничке државе Југославије, већ и из страног света. Али, мене се највише дотиче саучесништво политичких људи нашег народа."

НЕВОЉЕ
- ДОЛАЗЕЋИ у Епархију рашко-призренску, знао сам да ме тамо неће очекивати путеви посути цвећем, него тешкоће разних врста... Невоља је било доста, али ми се чини да нас веће нису сналазиле...

Зид међу народима

По патријарховим речима, то је било време кад је стално истицано братство и јединство, док је у пракси изазивано подозрење међу народима који живе у заједничкој држави. Као тамошњег епископа, бринуо га је допринос српске стране у стварању међунационалних раздора, посебно на Косову и Метохији. Тако у својим аутобиографским списима "Без осуда, отворено, очински", ("Пројекат Растко") подсећа да спомен-храм у Ђаковици (1950.) нису срушили Шиптари, већ политички активисти међу Србима, скупљајући потписе грађана чак и међу појединим свештеницима.

- Грачаница није дирана за време италијанске окупације, али је тај манастир једна од највећих светиња не само Косова, једно време био и истражни затвор нове власти после Другог светског рата - прича патријарх. - Хапшенике су држали чак у припрати хладне цркве, а не верујем да би се ико други усудио да је тако скрнави као сироти Србин, разметљив у улози иследника. Идеологија која је владала земљама источне Европе, па и нашом, била је идеологија мржње, између осталог. Вековном наслеђу сукоба и насиља на Косову и Метохији идеологија федеративне Југославије додала је нове раздоре, на несрећу и шиптарског и српског народа.

Шиптарске вође су искористиле прилике у комунистичкој Југославији да своје непријатељство према Србима огласе као угроженост од њих, а припреме за свршени чин отцепљења представе као нужност насилне заштите од "насиља". То је једно од суштинских питања Косова. "На сва хапшења, нарочито младог света после демонстрација 1981, а и касније, гледао сам као на разлог да се зло увећа. У затворима су лежали заведени људи, а политичари и професори, који су их подјаривали да траже Косово-републику, поштеђивани су".
- ЗА једног свештеника у Призрену, ухапшеног после 1945. године, на неколико куцаних страна написана је била оптужница против њега и његовог рада. Кад му је била прочитана, он је само зачуђено одговорио да у време недела која му се стављају на терет, уопште није био у Призрену, него интерниран у Албанију. Пуштен је, али одмах ухватише другог свештеника да би му, на основу од речи до речи исте оптужнице, судили и, наравно, осудили га. Таквих поступака, руку на срце, морало је бити и према Шиптарима. Не могу да оправдам било чије насиље, поготову што га је вршила власт, војна или полицијска, која није била само српска, али су се казнене мере приписивале само Србима.
У сећањима на политичке прилике тог времена, патријарх је изричит да су људска права најтеже била кршена у време шиптарске владавине Косовом. На саме Шиптаре, на њихово великошиптарско самоуверење, каже, утицајнија је била идеологија блиска владајућој Албанији, него исламска вероисповест. "Све ово говорим о времену пре него што ће доћи до отворених сукоба 1981, изазваних побуном, не зато што су обесправљени, већ што им сви захтеви нису били испуњени". Преко "хлеба аутономије, тражила се погача републике".

ПРВО ШИПТАРСКИ
- ЛИЧНА карта коју и сада имам (јер сам још увек косовски пензионер) издата ми је 1979. у Призрену. На њој је све исписано прво на шиптарском, па на српском. Чак и на корицама легитимације стоји најпре шиптарски назив за личну карту, крупним словима. Тако су у време СФР Југославије, за којом се уздисања сматрају напредним, најзваничнији лични подаци о епископу једне од најстаријих српских епархија, издати најпре на туђем језику. Ето примера каква су била, и остала, људска права на шиптарски начин...

Јеванђеље као програм

ПОСЛЕ 33 године тешких искушења на Косову и Метохији, у време све жешћих прогона српског живља и уништавања њихових светиња, епископ рашко-призренски Павле постао је 44. српски патријарх. Било је то 3. децембра 1990. године, на заседању Светог архијерејског сабора, при чему је тај избор за многе представљао не мало изненађење. За поглавара Српске православне цркве изабран је још за живота свога претходника, и без његове сагласности.
Када су представници Цркве и стручњаци ВМА оценили да патријарх Герман више није у стању да обавља сложене црквене дужности (документ су с медицинске стране потписала петорица виђених лекара ове установе), архијереји су донели одлуку да бирају новог патријарха. Изборним сабором председавао је митрополит загребачко-љубљански Јован, а гласало се, као и увек, тајно. Требало је изабрати тројицу владика, с тим што је сваки од њих морао да има најмање пет година епископског стажа, и да добије поверење више од половине (најмање 13) присутних. Тек из деветог круга, Павле је ушао у ужи избор.
У првом кругу, резултати су били следећи: епископ шумадијски Сава 16, жички Стефан 13, рашко-призренски Павле 11, митрополит Јован 8, банатски Амфилохије исто 8. Само прва два кандидата, епископи Сава и Стефан, могла су да иду даље. До трећег кандидата дошло се тек у деветом кругу, понављањем гласања које је трајало више часова. На крају је рашко-призренски владика добио 20. По црквеном правилу, архимандрит Антоније из манастира Троноша узео је са Јеванђеља три запечаћена коверта, промешао их и један предао митрополиту дабробосанском Владиславу, који је прочитао име новог патријарха.
ЦРКВА је то овако описала: "Ставши на свете двери, високопреосвећени митрополит Владислав, начелствујући изборног сабора архијерејског, показа запечаћени коверат, отвори га и рече: "Архиепископ пећки митрополит београдско-карловачки и патријарх српски је епископ рашко-призренски Павле". И ту "преосвећени Павле познаде вољу Господњу, и са страхом Божјим приступи у трон патријарха".
- Ступајући, као 44. српски патријарх, у трон Светога Саве, ми немамо никакав програм патријарашке делатности. Наш програм је Јеванђеље Христово - рекао је, између осталог, новоизабрани патријарх присутнима. - Ја се покоравам вашем избору и надам се да ће Господ помоћи Цркви својој да у мени не буде онај који ће је унизити. Моје су снаге слабе, то сви знате. Ја се у њих не надам. Надам се у вашу помоћ, кажем и понављам, у помоћ Божју којом ме је он и до сада држао. Нека буде Богу на славу и на корист његовој цркви и нашем напаћеном народу у ова тешка времена.

Стално са народом

У поздравној речи за трпезом, митрополит Владислав обећао је патријарху да ће му владике "својим физичким и духовним снагама у свему помоћи",подсећајући да његов пут није био посут смиљем и босиљем. "Ми се знамо 6о година. Знам колико сте претрпели за то време, а поготово на Косову и Метохији,јер се радило о бити или не бити!Ми схватамо да сте Ви симбол јединства српског народа - рекао је митрополит, упозоравајућ да Косово и Метохија крваре, и да ћемо "ако се буде водила политика као до сада, изгубити све што је српско.
Отпоздрављајући господи архијерејима, сам патријарх је одговорио:"И данас, моје су мисли и моја су осећања са нашим народом ма где било да је он сада,поготову на Косову и Метохији…Отишао сам тамо са свешћу да идем на послушање,на дужност, али са вером да Бог који све види и који је увек са нама помаже све оне који као његови сарадници чине шта могу.Трудио сам се да чиним што могу.Он ме сачува на овој ветрометини".
Непосредно по избору, владике су дале и своја прва мишљења: Митрополит загребачко-љубљански Јован, који је важио за изборног фаворита, рекао је да је ово "најбоље решење за садашње црквене прилике:реч је о најугледнијем епископу у погледу монашког подвижничког живота". А епископ жички изјављује да су му "сузе пошле од радости што је на трон дошао најсветији,најбољи, најмолитвенији међу нама". Он је такође изнео мишљење да се оваквим избором "црква заштитила од мешања власти у избор патријарха".

Упитан како је интимно доживео вест да је постао 44. наследник на трону Светог Саве, архиепископ пећки, митрополит београдско-карловачки и патријарх српски господин Павле (како гласи његова пуна титула) рекао је много касније у једном интервјуу:
-Био је то за мене шок. Нит сам се надао, а још мање желео, јер сам тада већ имао 76 година,а у тим годинама је тешко нешто започињати. Кад сам преспавао и дошао себи, немам куд. Знате, има нешто што може, нешто што не може, и нешто што се мора. Главно је осећање дужности и извршења службе...
Новоизабрани патријарх изразио је жељу да његовом устоличењу у београдском Саборном храму присуствују и чинодејствују његови сарадници из града Призрена. И када они ,како су записали црквени хроничари, "приступише са сузама у очима своме владици, мољаху га да у својим молитвама помјане њих и васцели српски многострадални народ на Косову и Метохији. Још га мољаху:помјани владико у светим молитвама младе богослове и њихове наставнике,и још помјани сво свештенство и монаштво многострадалне Епархије рашко-призренске".
Патријарх је литургију служио са 12 архијереја, 12 свештеника и 13 ђакона, пред препуном црквом народа. "И испуни се храм Духа светога, и сви беху радосни".

Обнова живота

ИЗБОР владике рашко-призренског Павла за патријарха, Живорад Стојковић описао је у тадашњем "Православљу" :" Није случајно да у прави час на трон Светог Саве дође један велики монах српског православља.Јер, на чело цркве дошао је владика који је више личио на испосника него на архијереја;који је без својих кола и кочија,најпространијом српском епархијом путовао и ходао сам,како ни сељак-домаћин не иде по тој бесудној земљи данас,кога су гурали па и изгуривали из аутобуса,да би сатима, на станицама без возног реда, чекао обзирније возаче - постиђујући их својим трпљењем без љутњи и негодовања.
Тог владику, високоученог теолога , виђали смо и како са вратоломних лестава оправља кровове цркава или конаке монахиња,а у седишту своје епархије нема двор, већ ћелију,без телефона и личног секретара,са писаћом машином на столу,којом сам куца извештаје,акта, писма - марјаша не дајући за други папир осим пелира. Или како је капао над стотинама страница пастирских одговора на замишљена питања верника,од најтежих, до најпрактичнијих,а да ти драгоцени списи,највише научне и богословске важности, писани чистим, однегованим језиком великог духовника,још увек стоје непрештампани у књиге".
Већ у отпоздравном говору за трпезом, одмах по избору, патријарх је ставио до знања да "Српска православна црква није и неће бити никада никоме слушкиња" јер је "њено да служи добру свога народа" .Указао је на бројне ране на телу СПЦ . "Много је огрешења о светиње и о гробове предака", рекао је. "Кости браће сродника, пострадалих у рату и после њега,ни до данас нису нашле покоја ни човека достојне сахране...Помирење са мртвима, и мртвих међусобно - неопходни је услов за помирење међу живима ".
Затим је додао да нови почетак треба да буде и почетак истинске обнове личног и друштвеног живота у нашем народу." Опојмо гробове својих мртвих,а сахранимо мржњу, злобу и све што нас дели и што би могло,не дај Боже, у будућности постати извориште подела и нових рана. Полувековно мукотропно живљење под једном партијом не оставља нас слепима. Наше ратне секире, послератно помрачење Србије и гажење људског и народног достојанства у име "једноспасавајуће идеологије" довољно су нам искуство да нас,једном за свагда отрезне и врате себи и Христу Богу".
Са 76 година, колико је имао кад је одлуком Светог архијерејског сабора постао 44. поглавар СПЦ , а шести патријарх после уједињења 1920. године, патријарх Павле био је најстарији изабрани српски патријарх. Његов претхподник Герман имао је 59...
Иако је свој живот заветовао Богу, определивши се за голу монашку келију и дуге сате самоће у молитви, дугогодишњи калуђерски живот данашњег патријарха није био лак. И сама одлука да се замонаши , донета у време кад је већ имао 32 године живота, дуго је у њему сазревала. Како је једном касније испричао, то није одлука коју човек може да донесе доноси преко ноћи, а о женидби опет, с болешћу, није могло да буде говора.

Мир, истина и правда

МИЛИОН проблема сачекало је новог патријарха кад је, изборном вољом архијереја, ступио на трон Светога Саве: све заоштреније косовско питање, расколи у Цркви, сиротиња, политичка беспућа напаћеног народа... То је било време кад се морало својски радити на успостављању националног и духовног јединства, а људи на власти, који су прерано закључили да ће "сад с Црквом бити лако" у старту су схватили погрешну процену.
Држећи се јеванђелског начела да нема важније ствари од мира, истине и правде, патријарх Павле имао је снаге да и држави и Цркви каже оно што им није увек било пријатно - још као епископ рашко-призренски 1963. једини је опоменуо Сабор да се тадашњем епископу Диниосију суди "без саслушања за грехе који мање-више сви имају". Заслужан је за превазилажење америчког раскола, труди се - колико је у његовој моћи - да се превазиђе македонски раскол, свих ових година апелује да се успоставе ред и правда на Косову. Небројено много сусрета имао је у вези с ратом у бившој Југославији са разним верским и светским лидерима.

По природи места на којем се налази, није могао да не буде укључен и у политичка збивања - писао је, апеловао, па и преклињао, кад треба, домаће и стране властодршце да о потезима везаним за српски народ размисле. Виђан је на свим важнијим уличним протестима, и био на челу оне светосавске литије 1997. године пред којом се, у време вишедневне студентске блокаде, повукао полицијски кордон у Коларчевој улици. Знао је да својом речју умири страначке страсти и међу првима честитао победу ДОС-у 2001. године.
ПА, ипак, многи му нису заборавили то што се сретао са Милошевићем, ишао на његове пријеме, па чак "једног таквог безбожника" примио и у Патријаршијском двору. Реч је о оном истом комунистичком властодршцу којем је сам патријарх тешко замерио што на Видовдан 1989. није нашао за сходно да од Газиместана, где се окупило милион људи, пође само неколико километара до Грачанице, да види мошти светог кнеза Лазара. Удаљио се хеликоптером одмах по одржаном говору, а сам патријарх се после запитао: "Како ће о судбини Косова преговарати људи који не знају шта заправо српски народ има на Косову, и да ли им је најпреча обавеза сачувати оно до чега им није много стало, на сву нашу несрећу."
Посебно је у јавности лоше примљен одлазак патријарха Павла с двојицом архијереја на пријем код Милошевића у Палату федерације, у част већ депласираног 29. новембра, посвећеног рођендану упокојене републике. Било је то само неколико месеци после захтева Цркве да Милошевић поднесе оставку.

Грешници су несрећни

О ТИМ сусретима са Милошевићем и политичарима, као и о покушајима тадашње државе да манипулише црквом, патријарх је касније рекао:

- Кад је Милошевић оном Шпанцу (Гонзалесу) рекао да дође, па отказао, биле су мирне демонстрације од центра Београда до храма Светог Саве. Ја сам посетио Милошевића као председника. Са мном су били митрополит Јован и секретар Синода. Тада су из Милошевићевог кабинета издали саопштење у коме су рекли да сам ја њему честитао победу. Требало је за то саопштење да питају и мене, да га ја погледам, али нису. После сам морао да дам исправвку, да ја њему нисам честитао на избору, него сам му пожелео да његов рад буде на корист друштву, свим људима.
Било је прилика и кад се с Милошевићем морало разговарати о ономе што се овде дешавало. "Многи су ми замерили што сам тамо одлазио. А ја сам њему одлазио као председнику Републике Србије. Кажу да мој однос према њему није био баш европски и тако нешто..."
Осврћући се на замерке поводом ових сусрета, патријарх објашњава:
- Црква не одбија ни оне који мисле да су неверници, поготову кад и они траже начина да дођу у Патријаршију, свеједно из каквих намера. Уосталом, ја сам свештено лице, а света тајна свештенства не прави одбир кога ћете примити и саслушати, ако га нека мука води до вас. А и грешници су углавном веома несрећни људи, нарочито кад су препуни себе. Уосталом, све то спада у незахвална посла о којима сам говорио...

ПРЕМА сопственом казивању, после присуства на проглашењу Устава нове Југославије, у коју су ушле Србија и Црна Гора, замерио му је писмено један свештеник што је седео поред Бакочевића. Патријарх се позвао на принцип апостола Павла "ако једете, ако пијете, ако шта друго чините, све на славу Божју чините". У тај принцип спада и политика.
- Ја не знам да ли је било од важности светим апостолима који ће од њих да седи поред Јуде, а који неће, али знам да је за њих било од важности да ли ће бити Јуда или неће - одговорио му је патријарх. - Е, тај принцип мора бити од важности и за мене и за вас, а поред кога ћемо седети у трамвају, тролејбусу или авиону, нисмо увек у могућности да бирамо. Али, да ли ћемо бити људи или нељуди, зависи од нас појединачно.
Свих ових година, иначе, први по части у Српској цркви није престао да се бави научним радом, пласирајући своје ставове и око практичних питања вере. Објавио је "Девич", помогао објављивању допуњеног издања "Србљака", био председник комисије Синода за превод Новог завета објављеног 1984. као званични, од цркве одобрен превод. У манастиру Дечани чува се јединствен примерак "Октоиха", од петог до осмог гласа из штампарије Ђурђа Црнојевића из 1493. године, који је и његовом заслугом умножен у 300 примерака. Цењен је литургичар свуд у православљу, а за свој научни рад на плану црквеног богословља, добио је и звање почасног доктора наука.

Болне поделе

У ОДНОСУ на дневну политику, коју мора да прати по природи ствари, има издиференциран критички однос.
- Долазе до мене негодовања, са разних страна, што примам или на разговоре одлазим људима од којих многи зазиру - пожалио се једном. - Сем службених обавеза да примам, а оне ми, признајем, тешко падају, највише зазирем од оних незваничних посета које се најављују "само у четири ока", и просто ми, уз одређена посредовања, бивају изнуђене, а испостави се да им је стало само до новинске вести о пријему у Патријаршији. Толики су вођи политичких странака опозиције долазили код мене, неки су ме звали и да их посетим у затворским болницама. Протестују потом што примам њихове противнике, а нико не говори шта је коме речено у тим сусретима: најважније им је да су били у Патријаршији .
Као човека, и као поглавара СПЦ, патријарха Павла дубоко боле поделе српског народа, и уверен је да је за Србе неслога велика несрећа. Понекад, како каже, не разуме ону нашу особину да о свакој ствари имамо превише супротних гледишта. То је добро само ако се не пређе мера. У једном интервјуу НИН-у то илуструје примером:
- Док сам био на Косову, било је прилика понекад да се може подићи каква црквица, мада је све то ишло тешко - добити дозволу, скупити паре. Састанемо се да видимо какву ћемо, колику, од чега. Предлажу једни од цигле, други од блокова, трећи од камена... Кад коначно решимо од чега ћемо, они чије гледиште није усвојено не само да вам постају непријатељи, него ће учинити све да вас онемогуће да било шта учините. У овом погледу треба да се коригујемо. Кад бисмо имали у виду општи интерес, где би нам био крај.
У СВОЈИМ сећањима "Без осуда, отворено, очински" (Пројекат Растко), патријарх је изричит да се улога Цркве - управо зато што брине за целокупни живот свог народа - не може свести само на поуке и обреде. Она мора да се отворено суочава са свим околностима од којих зависи судбина људи у овој земљи. Ова своја сећања завршава дилемом:
- Да ли сам имао довољно снаге и умења да кажем праву реч о трагедији прогнаног, распетог народа, о опустошеној земљи која му је била отаxбина, а не само домовина? Није ли ово што Црква чини поред свих настојања ипак више запомагање него права помоћ? Колико је нас, људи Цркве, и колико пута, залазило у прихватилишта, домове, болнице, да би свакодневно показивали своје старање о њима? Колико свештеника утиче да скромније буду свадбе, славе, разна освећења, па и саме сахране и парастоси, у време највеће беде највећег броја становника ове земље?
... Пасивним, чак пословним односом свештенства према пастви, не одбијамо ли од себе народ који све види, уместо да га окупљамо? Да могу стићи, Васкрсли Бог ми је сведок, пред црквама, болницама, па и пред луксузним дворанама за банкете и модне раскоши, стајао бих и лично просио за страдалну браћу нашу, сестре и децу. Свако од нас требало би, на један активан начин, да посрами све оне бахате лакомости које живе на толиким јавним местима, а не само да се згражамо и очајавамо што је мрачна, опака бестидност завладала свуда око нас.

Мали пред Богом

У ДУГОЈ историји Српске православна цркве, сигурно није било патријарха са таквом дозом скромности, као што је има патријарх Павле. Ништа га свих ових година није променило, па ни највиша црквена функција коју обавља калуђерски предано. Остао је у свему обичан човек, омиљен и поштован у народу, коме и име - добијено монашким постригом 1946. године у манастиру Благовештење - савршено пристаје: у хришћанском смислу значи "човек мали пред Богом".
Има црквени двор, а живи као у монашкој келији, у коју је из Призрена, кажу, пренео чак и свој стари, дрвени кревет који ујутру намешта сам; има кола и возача, али путује пешке и аутобусом, чекајући на станици као сав обичан свет; једе поврће и млечну храну, не трпи протокол, и не узима плату патријарха - прима само скромну државну пензију. Навика да иде пешке, иначе, остала му је још из детињства, кад је пешачио и по двадесет километара дневно: "Многи не знају да сам ја дете са села, после рата сам дуго живео у крају где није било јавног превоза... Годинама сам ишао пешке и није ми тешко".
Шале о његовој штедљивости примају се у народу с крајњим симпатијама, јер зна се да патријарх Павле не штеди због себе. У Патријаршији кажу да се у јавности и не зна на који све начин помаже избеглима и сиромашнима: чим успе да скупи који динар, породицама с много деце купује краву . "Важно је да кућа с нечим почне, и да деца имају млека". И у овим годинама никад не седи беспослен: зна да сашије, да поправља ролетне и браве, пенџетира ципеле. И наљути се јако кад установи да радници Патријаршије кренувши кућама, у канцеларијама не погасе сијалице.
Живот га није штедео, па иако одмалена "слабачак", како сам воли да каже, на селу је морао да се прихвати и тежег посла. Фамилија му се у родним Кућанцима бавила земљорадњом.
"Као богослов и студент, кад дођем лети кући, одмах мотику у шаке, настаје прашење кукуруза и тако редом", сећа се. "Како сам растао, тако сам улазио у послове. А када сам стасао, стигао сам и до орања..."
Његови другови из Призренске богословије сећају се да је обављао столарске, књиговезачке, лимарске, калемарске и друге радове. Чак је својим ђацима сам крпио ципеле. Стоји иза животниог става да се ниједног посла не треба стидети - ни најпрљавији посао не може човека да понизи, понижава га само грех. И, при том, наводи пример чувеног математичара Михаила Петровића Аласа, који је већ у шестом разреду школе научио прави рибарски занат, "не просто пецање, него оно с мрежама".
"Радио је то и као професор Универзитета, заједно са рибарима који су од тога живели, и знао је да каже: `Кад радим интелектуално, одмарам се физички, кад радим физички, одмарам се интелектуално...` Што човек више послова зна, више вреди", каже патријарх.
Понекад се патријарх Павле "отвори" и одговори на индискретна новинарска питања: Да ли је одлуку да за животно опредељење изабере манастир донео лако? "Та одлука је", каже, "дуго у њему сазревала - јер такве одлуке човек и не може да донесе преко ноћи".
Патријарх Павле слави Лазареву суботу, и једини је српски патријарх за живота предложен за свеца. О томе не воли ни да говори. И један куриозитет за крај - панагија коју носи на грудима (слика Богородице, о ланцу као обележје владичанског чина) поклон је још краља Александра некадашњем патријарху Димитрију. Њу отад наслеђују сви српски патријарси.