Реч "Пасха" значи у преводу са јеврејског "пролазак, избављење". Јевреји су се, празнујући старозаветну Пасху, сећали ослобођења њихових предака од египатског ропства. А хришћани, празнују Пасху новозаветну, и славе избављење целог човечанства кроз Христа од ропства ђаволу и даровање нам живота и вечног блаженства. По важности благослова, које смо примили кроз Васкрсење Христово, Пасха је Празник над празницима и Слава над славама, па се и Богослужење овог Празника одликује величином и необичном свечаношћу.
Дуго пре поноћи верујући се, у светлим одећама, скупљају у храму и са страхопоштовањем очекују наступајуће Пасхално Славље. Свештенослужитељи се облаче у најсветлије, и најлепше одежде. Пре саме поноћи величанствено звоњење јавља да наступају велики минути Светоносног Празника Васкрсења Христовог. Свештенослужитељи са крстом, свећњацима и тамјаном излазе из олтара и заједно са народом, слично мироносицама, које су ходиле врло рано к гробу, опходе око цркве певајући: "Воскресение Твое, Христе Спасе, Ангели појут на небесјех, и нас на земли сподоби чистим сердцем Тебје славити". За то време са висине звоника, као са небеса, разлива се радосни пасхални трезвон. Сви који се моле иду са запаљеним свећама, изражавајући тиме духовну радост Светоносног Празника.
Поворка се зауставља испред затворених западних врата храма, као испред двери гроба Христовог. И овде, по утврђеном возгласу свештеник, слично ангелу, који је мироносицама јавио код гроба о васкрсењу Христовом, први возглашава радосну песму: "Христос воскресе из мертвих, смертију смерт поправ и сушчим во гробјех живот даровав". Ту песму трикратно понављају свештенослужитељи и хор.
Затим свештеник возглашава стихове древног пророчанства св. Цара Давида: "Да воскреснет Бог и расточатсја врази Его...", а сви људи (хор) у одговор на сваки стих поју: "Христос воскресе из мертвих..."
Коначно свештеник, држећи у рукама крст са трисвећњаком, њиховим подизањем осењује знамење крста наспрам затворених двери храма; она се отварају, и радосни скуп, као некада мироносице к апостолима, улази у цркву, обливену светлошћу свих запаљених свећа и кандила, и јавља њој радосну песму: "Христос воскресе из мертвих!.."
Наредно Богослужење Пасхалног Јутрења састоји се претежно од певања канона, који је саставио св. Јован Дамаскин. Све песме тог канона раздељују се многократним "Христос воскресе из мертвих!". За време певања канона свештенослужитељи са крстом и кадилом, праћени свећњацима са свећама, опходе целу цркву, испуњавајући је тамјаном, и радосно поздрављају све речима: "Христос воскресе!" на то верујући одговарају: "Воистину воскресе!" Вишекратно излажење свештеника из олтара подсећа на честа јављања Господа Својим ученицима после васкрсења.
При крају јутрења, после певања: "друг друга обимем, рцем: братие! и ненавидјашчим нас простим всја воскресением", сви верујући почињу да поздрављају један другог, произносећи: "Христос воскресе!" и одговарају: "Воистину воскресе!". Тај поздрав они запечаћују целивањем и поклањањем пасхалних јаја, која служе као важан символ устајања из гроба - васкрсења живота у самим недрима његовим, силом свемоћи Божије.
Затим се чита реч Јована Златоустог, која почиње овако: "Ашче кто благочестив и боголјубив, да насладитсја сего доброго и светлого торжества..." Св. Јован Златоуст позива све да се радују: "Богатии и убозии, друг с другом ликуите. Воздержници и лјенивии, ден почтите. Постившиесја и не постившиесја, возвеселитес днес..."
"Никто же да плачет прегрешении, прошчение бо от гроба возсија. Никто же да убоитсја смерти, свободи бо нас Спасова смерт..."
И на крају, он свечано возглашава вечну победу Христову над смрћу и адом: "Где твое, смерте, жало? Где твоја, аде, победа? Воскресе Христос, и ти низверглсја јеси. Воскресе Христос, и падоша демони. Воскресе Христос, и радујутсја ангели. Воскресе Христос, и жизн житељствует. Воскресе Христос, и мертвии ни једин во гробје (јер сада смрт није уништење, већ привремено стање): Христос бо востав от мертвих, начаток усопших бист. Тому слава и держава, во вјеки вјеков. Амин".
После јутрења одмах савршавају се Часови и Литургија, при отвореним Царским Вратима, која се отварају још на почетку Зајутрењег и не затварају се целе недеље у знак тога, што нам је Исус Христос заувек отворио врата Небеског Царства. На Литургији чита се прво зачало Јеванђеља по Јовану Богослову (почиње речима: В начале бје Слово, и Слово бје к Богу, и Бог бје Слово...), у ком се изображава божанственост нашег Искупитеља. Ако Литургију савршава сабор свештеника, то Јеванђеље се чита на различитим језицима, у знак тога, што се свим народима на земљи "јави вест" о Господу.
Пред крај Литургије освећује се пасхални хлеб - Артос, који се у Светлу Суботу после Литургије дели верујућима, као пасхални благослов.
После пасхалне Литургије (некада између Зајутрењег и Литургије), савршава се освећење васкршњег колача (пасхални хлеб), јаја и меса, за пасхалну трпезу верујућих.
У следећим данима Пасхе, после Литургије, при звоњењу звона, чине се крсни ходови око цркве, у којима се, као победнички трофеј, носи крст Христов. Тиме верујући изражавају своју радост и слављење због победе Исуса Христа над смрћу и адом.
Вечерње на први дан Пасхе старешина храма савршава, обучен у све свештене одежде. После вечерњег входа са Јеванђељем, чита се Јеванђеље о јављању Васкрслог Исуса Христа апостолима увече првог дана Свог Васкрсења из мртвих (Јован. 29 гл. 19-25). Јеванђеље чита старешина храма, окренут лицем ка народу. Отпуст говори са крстом.
Сву Светлу Пасхалну Недељу звони се у сва звона.
Почевши од првог дана Пасхе па до вечерњег празника св. Тројице, коленопреклоњење и земни поклони се не врше.
У први уторак после пасхалне недеље св. Црква, дели радост Васкрсења Христовог са умрлима у нади на свеопште васкрсење, а посебно чини помињање умрлих, па се зато тај дан назива "Радоницеј". После Литургије савршава се васељенски парастос. Још од древних времена постоји обичај да се на тај дан посећују гробови ближњих рођака.
Пасхалне песме поју се у цркви до Празника Вазнесења Господњег, који се празнује у четрдесети дан после првог дана Пасхе.
Сам Господ дао је људима још у Старом Завету кроз пророка Мојсија упутства, како треба да изгледа храм за Богослужења; новозаветни православни храм устројен је по образцу старозаветног.
Како се старозаветни храм (у почетку - Скинија) делио на три дела: светињу над светињама, светињу и предворје; тако се и православни хришћански храм дели на три дела: олтар, средњи део храма и припрату.
Како је светиња над светињама тада означавала, тако и сада олтар означава - Царство Небеско.
У Старом Завету у светињу над светињама нико није могао да улази. Само првосвештеник је могао ући, једном у години, и то само са крвљу очишћујуће жртве. Зна се, Царство Божије после грехопада, било је затворено за човека. Првосвештеник је био праобраз Христа, и то служење његово показивало је људима, да ће доћи време, када ће Христос кроз проливање Своје Крви, страдањима на Крсту, отворити Царство Небеско за све. Ето зашто се, када је Христос умро на Крсту, завеса у храму, која је заклањала светињу над светињама, поцепала надвоје: од тог момента Христос је отворио врата Царства Небеског за све, који са вером прилазе к Њему.
Светињи одговара, у нашем православном храму, средњи део храма. У светињу старозаветног храма нико из народа није имао право да улази, осим свештеника. А у нашем Храму стоје сви верујући хришћани, зато што сада ни за кога није затворено Царство Небеско.
Предворју старозаветног храма, где се налазио сав народ, одговара у православном храму припрата, која сада нема суштинско значење. Раније, овде су стајали оглашени, који се спремају да постану хришћани, и још се нису удостојили тајне крштења. Сада пак, некада тешко сагрешивше и одступиле од Цркве привремено шаљу да стоје у припрати, због исправљења.
Православни храмови граде се са олтаром ка истоку - према страни света, где излази сунце: Господ Исус Христос је за нас "исток", од Њега нам је засијала вечна Божанствена Светлост. У црквеним молитвама ми називамао Исуса Христа: "Сунцем Правде", "с висине Истока", (тј. "Восток свише"); "Исток је име Њему".
Сваки храм се посвеђује Богу, носи име у сећање на неки свети догађај или на угодника Божијег, на пример, Тројицки храм, Преображенски, Вазнесењски, Благовештенски, Покровски, Михајло-Архангелски, Никојалевски итд. Ако се у храм смешта неколико олтара, сваки од њих се освећује у сећање на посебан догађај или светитеља. Тада се сви олтари, осим главног, називају приделнима - додатима.
Храм Божији, по свом спољном изгледу, разликује се од осталих здања. Најчешће, храм, у својој основи, оснива се у виду крста. То значи, да је храм посвећен Господу, за нас на Крсту распетом, и да је Крстом Господ Исус Христос нас избавио од власти ђавола. Често се храм оснива у виду издуженог брода, што значи да Црква, слично броду, по образу Нојевог ковчега, нас води по мору живота к тихом пристаништу у Царству Небеском. Некада се храм устројава у виду круга, и тиме се подсећамо на вечност Цркве Христове. Храм може бити устројен и у виду осмоугаоника, као звезда, означавајући, да Црква, слично водиљи звезди, сија у овом свету.
Здање храма обично се завршава на врху куполом, која представља небо. А купола се завршава на врху главом, на коју се ставља крст, у славу главе Цркве - Исуса Христа. Често на храму постављају не једну, већ неколико глава. Тада: две главе означавају две природе (Божанску и човечанску) у Исусу Христу; три главе - три Лица Св. Тројице; пет глава - Исуса Христа и четворицу јеванђелиста, седам глава - седам тајни и седам васељенских сабора, девет глава - девет чинова ангелских, тринаест глава - Исуса Христа и дванаест апостола, а некада се поставља и већи број глава.
Над улазом у храм, а некада напоредо са храмом, постављају се звона, тојест звоник, на ком висе звона.
Звоњење звона употребљава се због тога, да се верујући позову на молитву, на Богослужење, као и због тога, да обавести о најважнијим деловима службе која се обавља у храму. Звоњење једног звона назива се "благовест" (блага, радосна вест о Богослужењу) Звоњење у сва звона, показује хришћанску радост, поводом величанственог празника и назива се "трезвон". Звоњење звона поводом тужног догађаја назива се "перезвон". Звоњење звона подсећа нас на виши, небески свет.
Олтар
Најважнији део храма је олтар. У олтару свештенослужитељи обављају Богослужење и ту се налази најсветије место у целом храму - свети престол, на ком се савршава тајна светог Причешћа. Олтар се смешта на узвишењу. Он је изнад осталих делова храма, да би свима било чујно Богослужење и видљиво, шта се обавља у олтару. Сама реч "олтар" значи узвишени жртвеник.
Престолом се назива посебно освећени четвороугаони сто, који се налази у средини олтара и украшен је са два покривала: доњим - белим, од платна, и горњим - од лепо украшеног материјала, већим делом од броката. На престолу тајанствено, невидљиво, присуствује Сам Господ, као Цар и Владика Цркве. Дотицати се престола и целивати га могу само свештенослужитељи.
На престолу се налазе: антиминс, Јеванђеље, крст, дарохранилница и дароносица.
Антиминсом се назива од архијереја освећено свилено платно (марама), на ком је изображено полагање Исуса Христа у гроб, и обавезно, са ушивеном честицом моштију неког светитеља на другој страни, јер се у првим вековима хришћанства Литургија увек служила на гробницама мученика. Без антиминса не може се служити Божанствена Литургија (Реч "антиминс" је грчка, и значи "уместо-престола").
Због чувања, антиминс се умотава у друго свилено платно, које се назива илитон. Он нас подсећа на покривач (платно), којим је била обавијена глава Спаситељева у гробу.
На самом антиминсу налази се сунђер за сабирање честица Св. Дарова.
Јеванђеље, то је реч Божија, учење Господа нашег Исуса Христа.
Крст, то је мач Божији, којим је Господ победио ђавола и смрт.
Дарохранилницом се назива ковчег (кутија), у којој се чувају Свети Дарови за случај причешћивања болесних. Обично се дарохранилница прави у виду малене цркве.
Дароносицом се назива малени ковчежић (кутијица), у којем свештеник носи Свете Дарове за причешћивање болесних у њиховом дому.
Иза престола стоји седмосвећњак, тојест свећњак са седам кандила, а иза њега запрестолни крст. Место иза престола у самом источном зиду олтара назива се Горњим (високим) местом; оно је обично узвишено.
Са леве стране престола, у северном делу олтара, стоји други невелик сто, украшен такође са свих страна покривалом. Тај сто назива се жртвеником. На њему се припремају дарови за тајну причешћа.
На жртвенику се налазе свети сасуди са свиме што им припада, а то су:
1. Св. Чаша, или путир, у који се пре Литургије налива вино са водом, које се потом, у Литургији, претвара у Крв Христову.
2. Дискос - невелика округла здела на постољу. На њега се полаже хлеб за освећење на Божанственој Литургији, ради претварања његовог у Тело Христово. Дискос представља истовремено и јасле и гроб Спаситеља.
3. Звездица, која се састоји из два невелика метала. Сједињена по средини тако, да би се могли или заједно сложити, или расклопити крстообразно. Она се ставља на дискос због тога, да се покров не дотакне честица извађених из просфоре. Звездица представља звезду, која се јавила при рођењу Спаситеља.
4. Копље (нож), личи на копље - служи за узимање агнеца и честица из просфоре. Оно представља то копље, којим је војник пробо ребра Христу Спаситељу на Крсту.
5. Кашичица - употребљава се за причешћивање верујућих.
6. Сунђер - служи за брисање сасуда.
Мали покривачи, којим се покривају посебно чаша и дискос, тако се и зову покровима. Већи покров, који покрива чашу и дискос заједно, назива се воздухом, и представља ваздушно пространство, у ком се јавила звезда, која је привела мудраце к јаслама Спаситељевим.
Сви заједно покрови представаљају пелене, којима је Исус Христос био повијен при рођењу, а такође и Његове погребне пелене (Плаштаницу).
Све те свете предмете нико не сме додиривати, осим епископа, свештеника и ђакона.
На жртвенику се још налази кутлача, у којој се износи, у почетку проскомидије, вино са водом за уливање у свету чашу; затим, пре причешћа, у њој се износи топлота (врућа вода), и у њој се износи запивка после причешћа.
У олтару се још налази кадионица или кадило, које се употребљава за кађење тамјаном. Кађење је установљено још у старозаветној цркви Самим Богом.
Кађење пред св. престолом и иконама изражава наше поштовање и страхопоштовање према њима. Кађење, управљено према онима који се моле, изражава жељу, да њихова молитва буде усрдна и захвална и да се лако узноси к небу, слично диму кадионом, и да благодат Божија тако осени верујуће, како их окружује дим кадиони. На кађење верујући су дужни да одговоре поклоном.
У олтару такође чувају се дикирије и трикирије (које употребљавају архијереји да би благослови народ), и рипиде.
Дикиријом се назива свећњак са двема свећама, које представљају две природе у Исусу Христу - Божанску и човечанску.
Трикиријом се назива свећњак са трима свећама, које представљају нашу веру у Пресвету Тројицу.
Рипидама се називају метални кругови причвршћени за дршке, са херувимима приказаним на њима. Рипидама ђакони машу над даровима, при њиховом освећењу. Раније они су се правили од паунових пера и користили за чување св. Дарова од инсеката. Сада махање рипидама има символично значење, оно представља присуство небеских сила при вршењу тајне Причешћа.
Са десне стране олтара смешта се ризница. Тако се назива место, где се чувају ризе, тј. свештене одежде, које се користе при Богослужењима, а такође и црквени сасуди и књиге, по којима се обавља Богослужење.
Олтар се одваја од средњег дела храма посебном преградом, која је прекривена иконама и назива се иконостасом.
У икоиностасу се налазе троја двери, или врата. Средња врата, највећа, смештају се у саму средину иконостаса и називају се Царским Вратима, јер кроз њих Сам Господ Исус Христос, Цар Славе, невидљиво пролази ка Светим Даровима. Кроз царска врата никоме није дозвољено да пролази, осим свештенослужитеља. У царским вратима, са стране олтара, виси завеса, која се у току Богослужења, отвара или затвара. Царска врата украшавају се иконама: Благовештења Пресветој Богородици и четворице јеванђелиста, тј. апостола, који су написали Јеванђеље: Матеја, Марка, Луке и Јована. Изнад царских врата смешта се икона Тајне вечере.
Надесно од царских врата увек се смешта икона Спаситеља, а налево од царских врата - икона Божије Мајке.
Десно од иконе Спаситеља налазе се јужне двери, а лево од иконе Божије Мајке налазе се северне двери. На тим бочним дверима представљају се архангели Михајло и Гаврило, или први ђакони Стефан и Филип, или првосвештеник Арон и пророк Мојсије. Бочне двери називају се и ђаконским вратима, јер кроз њих најчешће пролазе ђакони.
Даље, иза бочних двери иконостаса, смештају се иконе посебно поштованих светитеља. Прва икона десно од иконе Спаситеља (не рачунајући јужне двери) мора да буде увек храмовна икона, тојест представа оног празника или светитеља, у чију част је освећен храм.
На самом врху иконостаса смешта се крст са приказом распетог Господа нашег Исуса Христа на њему.
Ако се иконостаси уређују у неколико редова, тада се обично у другом реду смештају иконе дванаест празника, у трећем - иконе апостола, у четвртом - иконе пророка, а на самом врху - увек се смешта крст.
Осим иконостаса, иконе се размештају по зидовима храма, у великим киотима, тј. у посебним великим рамовима, а такође се рапоређују и на аналоњ, тј. на посебан висок и узак сто са нагнутом горњом страницом.
Узвишење, на ком стоје олтар и иконостас, је истурено значајно напред, ка средњем делу храма. То узвишење пред иконостасом назива се солеја.
Средина солеје, наспрам царских врата, назива се амвоном, тј. успињањем. На амвону ђакон изговара јектеније и чита Јевађеље. На амвону се даје верујућима и Свето Причешће.
Унутрашњи изглед православног храма
На крајевима солеје, поред зидова храма, смештају се клироси за чтеце и појце.
У клиросима стоје хоругве, тј. иконе на тканини или металу, причвршћене за дугачке држаље, у виду барјака. Њих носимо у време крсних ходова, као црквена знамења.
У храму постоји још и ниски сточић (кануник), на ком стоји приказано распеће и направљено је постоље за свеће. Испред овог малог столића се служе парастоси (панихиде), тј. заупокојна Богослужења.
Испред икона и налоња стоје свећњаци (чираци), на које верујући стављају свеће.
На средини храма, са плафона, виси панкандило (полијелеј, хорос) тј. велики свећњак са много свећа. Панкандило се пали у свечаним моментима Богослужења.
Сва црквена Богослужења деле се на три круга: дневни, недељни и годишњи.
ДНЕВНИ КРУГ БОГОСЛУЖЕЊА
1. Дневним кругом Богослужења се називају она Богослужења, која се савршавају у св. Православној Цркви у току једног дана (24 сата). Дневних Богослужења постоји девет: вечерње, повечерје, полуноћница, јутрење, први час, трећи час, шести час, девети час и Божанствена Литургија.
По узору на Мојсија, који описујући стварање света, почиње "дан" од вечери, тако и у православној Цркви дан почиње од вечери - вечерњом службом.
Вечерње - је служба, која се савршава на крају дана, увече. Том службом ми се захваљујемо Богу за протекли дан.
Повечерје - је служба, која се састоји од читања низа молитава, у којима ми молимо од Господа Бога опроштење грехова и да Он нама, идућим (грјадушчим) на спавање, пода покој тела и душе и сачува нас од лукавстава ђаволских за време сна.
Полуноћница - служба која је одређена за савршавање у поноћ, као сећање на ноћну молитву Спаситеља у Гетсиманском врту. Та служба призива верујуће да буду свагда спремни за дан Страшног Суда, који ће наступити изненада, као "младожења у поноћи" сагласно причи о десет девојака.
Јутрење - је служба, која се савршава ујутру, пре изласка сунца. Том службом ми благодаримо Богу за прошлу ноћ и молимо од Њега милости за наступајући дан.
Први час, одговара нашем седмом часу изјутра, и освештава молитвом наступајући дан.
Трећи час, одговара нашем деветом часу изјутра, и сећа нас на силазак Светог Духа на апостоле.
Шести час, одговара нашем дванаестом часу дана, и сећа нас на распеће Господа нашега Исуса Христа.
Девети час, одговара нашем трећем сату поподне, и сећање је на крстну смрт Господа нашега Исуса Христа.
Божанствена Литургија је најважије Богослужење. На њој спомињемо, сећамо се, целог земног живота Спаситеља и савршава се тајна св. Причешћа, коју је установио Сам Спаситељ на тајној вечери. Литургија се служи изјутра, пре подневног јела.
Све ове службе су се у древним данима у манастирима и код отшелника савршавале посебно, у тачно за сваку, одређено време. Али касније, због прилагођавања верницима, оне су биле сједињене у три Богослужења: вечерње, јутрење и дневно.
Вечерње - Богослужење састоји се од деветог часа, вечерњег и повечерја.
Јутрење - од полуноћнице, јутрења и првог часа.
Дневно - из трећег и шестог часа и Литургије.
Дан уочи великих празника и недељних дана савршава се вечерња служба, у којој се сједињују: вечерње, јутрење и први час. Такво Богослужење назива се свеноћним бденијем (свеноћном), јер је код древних хришћана оно трајало целу ноћ. Реч "бденије" значи: будност.
Прегледна шема дневног круга Богослужења
Вече.
1. Девети час. - (у 3 часа поподне)
2. Вечерње.
3. Повечерје.
Јутро.
1. Полуноћница. - (у 12 час. ноћу)
2. Јутрење.
3. Први час. - (у 7 час. изјутра)
Дан
1. Трећи час. - (у 9 час. изјутра)
2. Шести час. - (у 12 час.- у подне)
3. Литургија.
НЕДЕЉНИ КРУГ БОГОСЛУЖЕЊА
2. Недељним или седмичним, кругом Богослужења назива се поредак служби у току седам дана недеље. Сваки дан недеље посвећен је неком важном догађају или посебно поштованом светоме.
У недељу - Црква спомиње и прославља Васкрсење Христово;
У понедељак (први дан после недеље), прослављају се бестелесне силе - Ангели, саздани пре човека, најближе слуге Божије;
У уторак - прославља се свети Јован Крститељ, као највећи од свих пророка и праведника;
У среду се сећамо како је Јуда издао Господа и у вези са тим, се савршава служба у сећање на Крст Господњи (посни дан).
У четвртак се прослављају св. Апостоли и св. Николај Чудотворац;
У Петак се спомињу крсна страдања и смрт Спаситеља и савршава се служба у част Крста Господњег (посни дан).
У суботу - дан покоја - прославља се Божија Мајка, Која се прославља и свакодневно, праоци, пророци, апостоли, мученици, преподобни, праведни и сви свети, који су достигли упокојење у Господу. Такође се помињу сви умрли у истинитој вери и нади на васкрсење и живот вечни.
ГОДИШЊИ КРУГ БОГОСЛУЖЕЊА
3. Годишњи круг Богослужења је поредак служби у токе целе године.
Сваки дан у току године посвећен је неком од светих, а такође и посебним светим догађајима -празницима и постовима.
Од свих празника у години највећи празник је Светло Христово Васкрсење (Пасха). То је Празник над празницима и Слава над славама. Пасха не бива пре 22-ог марта (4 април по новом) и не бива после 25-ог априла (8 маја по новом), у први недељни дан после пролећног пуног месеца.
Затим, у току године, постоји дванаест великих празника, установљених у част Господа нашег Исуса Христа и Божије Мајке.
Постоје и празници у част великих светих и у част бесплотних (бестелесних) Сила небеских - ангела.
Тако се сви празници у години деле по свом садржају на: Господње, Богородичине и празнике светих.
По времену празновања празници се деле на: непокретне, који бивају сваке године увек у исти дан у току месеца, и покретне, који мада увек бивају у исти седмични дан, падају у различите дане у току месеца, зависно од времена празновања Пасхе.
По величанствености црквених служби, празници се деле на велике, средње и мале.
Велики празници увек имају свеноћно бденије; средњи празници - не увек.
Богослужебна црквена година почиње 1-ог септембра по старом календару, а цео годишњи круг Богослужења утврђује се у односу на празник Пасхе.
Подробнија објашњења о празницима и постовима су смештена у делу "О вери и животу хришћанском", на месту објашњења четврте заповести Закона Божијег и у Свештеној историји Новог Завета.
Прво место међу Богослужебним књигама заузимају: Јеванђеље, Апостол и Псалтир. Те књиге су узете из Светог Писма - Библије - па се и називају свештено-богослужебне.
Затим следе књиге: Служебник, Часослов, Требник, књига молебних песама, Октоих, Минеј месечни, Минеј општи, Минеј празнични, Триод посни, Триод цветни, Типик или Устав, Ирмолигиј и Каноник. Те књиге су састављене на основу Св. Писма и Св. Предања, а саставили су их оци и учитељи Цркве. И називају се црквено-богослужебне.
Јеванђеље је Реч Божија. Она се састоји од четири прве књиге Новог Завета, које су написали јеванђелисти Матеј, Марко, Лука и Јован. Јеванђеље садржи у себи описе земног живота Господа нашег Исуса Христа: Његово учење, чуда, крсна страдања, смрт, славно васкрсење и вазнесење Његово на небо. Богослужебно Јеванђеље, има ту посебност, да се осим обичне поделе на главе и стихове, дели још и на посебне делове, назване "зачала". На крај књиге ставља се упутство: када читати ово или оно зачало.
Апостол, је књига на црквено-словенском језику, која садржи следеће књиге Новог Завета: Дела Светих Апостола, саборне посланице и посланице апостола Павла (осим књиге Апокалипсис). Књига Апостол такође, као и Јеванђеље подељена је осим на главе и стихове, на "зачала", са упутством на крају књиге, када и како читати "зачало".
Псалтир - књига пророка и цара Давида. Тако се назива зато, што је већину псалама у њој написао св. пр. Давид. У тим псалмима св. пророк открива пред Богом своју душу, све своје радости, туге, каје се због учињених грехова, прославља бесконачна Божија савршенства, захваљује се Њему за све Његове милости и благослове, моли помоћ за сва своја дела... Ето зашто се псалтир употребљава при Богослужењима чешће од свих других богослужебних књига.
Књига Псалтир је због употребе на Богослужењима подељена на двадесет делова, названих "катизмама", а свака "катизма" дели се на три дела, названих "славама" (антифонима).
Осим обичног Псалтира постоји још и "следовани" Псалтир, и он се разликује по томе, што у себи садржи три додатка: а) Часослов, б) тропаре и кондаке, изабране из свих богослужебних књига и в) сва молитвословља, која треба да читају они који приступају к Св. Тајни Причешћа.
Служебник је књига за свештенике и ђаконе. Она садржи у себи поредак вечерњег, јутрења и Литургије. На крају служебника налазе се: отпусти, прокимени, величања и месецослов, тј. списак светих, који се свакодневно помињу у цркви.
Архијерејски служебник (или "Архијерејски чиновник") разликује се по томе, што он садржи у себи још и чин освећења антиминса и чинове посвећења у чтеца, ђакона, свештеника и др.
Часослов је књига, која служи као руководство за чтеце и појце на клиросу. Часослов садржи у себи поредак свих служби у току дана, осим Литургије.
Требник је књига, која садржи у себи поредке Св. Тајни (осим тајне Св. Причешћа и Свештенства) и других обреда - чин отпевања и погребења умрлих, чин освећења воде, молитве по рођењу детета, приликом давања имена детету и његовог "оцрковљавања" - увођења у цркву и др.
Књига молебних песама садржи поредак молебана (молебних песама) за разне прилике у животу.
Октоих или Осмогласник садржи у себи песме (тропаре, кондаке, каноне и остале), подељене на осам напева или "гласова". Сваки глас, са своје стране, садржи у себи песме за целу седмицу, јер се службе Октоиха понављају једном у осам недеља. Поделу црквеног појања на гласове савршио је чувени песмопојац грчке Цркве св. Јован Дамаскин (VIII в.). Њему се приписује и састављање Октоиха, мада треба приметити, да су у састављању Октоиха учествовали и св. Митрофан, епископ Смирнски, св. Јосиф песмописац и други.
Минеј Месечни садржи у себи молитве у част светих за сваки дан у години и величанствене службе на Господње и Богородичине празнике, који падају у одређени дан у месецу. По броју од 12 месеци он се дели на 12 посебних књига.
Минеј Општи садржи у себи песме заједничке за цео чин светих, на пример, у част пророка, апостола, мученика, преподобних и осталих. Он се употребљава приликом Богослужења у том случају, када неком светом није састављена посебна служба у Минеју Месечном.
Минеј Празнични садржи у себи службе Великих Празника, извучене из Минеја Месечног.
Триод Посни садржи у себи молитвословља за дане Великог Поста и за припремну недељу за њега, почевши од недеље Цариника и Фарисеја и до Пасхе. Реч "Триод" је грчка и значи трипјеснец. Такав назив та књига, и следећа после ње "Триод Цветни", добила је зато, што се у њима налазе не пуни канони, већ састављени од свега три песме, уместо обичних девет песама канона.
Триод Цветни садржи у себи песме од дана Св. Пасхе до недеље Свих Светих (тј. до 9-те недеље, рачунајући од дана Пасхе).
Типик или Устав садржи у себи детаљно упутство: у који дан и час, при каквим Божанственим службама и у каквом поретку треба читати или певати молитвословља, која се налазе у служебнику, часослову, октоиху и другим богослужебним књигама.
Ирмолигиј садржи у себи изабране песме из различитих канона, назване ирмосима (ирмос је прва строфа сваке песме канона).
У првим временима хришћанске Цркве скоро сви верујући су водили чист и свет живот, какав захтева Јеванђеље. Али постојали су и многи међу верујућима који су имали потребу за већим подвигом. Једни су се добровољно одрицали од имања и делили га сиромашнима. Други, по угледу на Божију Мајку, св. Јована Претечу, апостоле Петра и Павла, Јована и Јакова, примали су на себе завет девства, проводећи време у непрестаној молитви, посту, уздржању и труду, било да су се удаљавали од света или живели скупа са осталима. Такви људи називали су се аскетама, тј. подвижницима.
Од трећег века, када се брзо раширило хришћанство, строгост живота међу хришћанима је почела да слаби, подвижници су почели да се удаљавају и живе у планинама и пустињама, и тамо, удаљени од света и његових саблазни, водили су строг подвижнички живот. Такви подвижници који су се удаљили од света називали су се отшелницима или пустињацима.
Тако је положен темељ монаштву, или на руском иночеству (инок - монах), тј. другом (ином), удаљеном од саблазни света, начину живота.
Иночки живот или монаштво је удео малог броја изабраних, који имају "призвање", тј. несавладиву унутарњу жељу за иночким животом, да би свецело посветили себе служењу Богу. Како је и рекао о томе Сам Господ: "Ко може примити, нека прими". (Мат. 19, 12).
Св. Атанасије говори: "Два су чина и стања у животу: једно обично и својствено човеку живљење - супружанство; друго ангелско и апостолско, од којег вишега неможе бити - девство или стање иночко".
Преп. Нил Росански говори: "Монах је ангео, а дело његово је милост, мир и жртва хвале".
Они који ступају на пут иночког живота морају имати тврду одлуку: "одрећи се од света", тј. одрећи се од свих земних интересовања, развијати у себи силе духовног живота, у свему испуњујући вољу својих духовних руководитеља, одричући се од сваког имања и чак и од старог имена. Инок узима на себе добровољно мучеништво: самоодрицање, живот удаљен од света - усред труда и лишавања.
Монаштво само по себи није циљ, већ је оно само моћно средство за достизање високог духовног живота. Циљ иночества је стицање моралне духовне силе, за спасење душе. Иночество је највећи подвиг духовног служења свету; оно чува свет, моли се за свет, духовно га храни и стоји пред Богом за њега, тј. савршава подвиг молитвеног заступништва за свет.
За отаџбину монаштва сматра се Египат, а за оца и устројитеља - преп. Антоније Велики. Преп. Антоније био је оснивач отшелничког иночества, које се састојало у томе, да је сваки инок живео одвојено у колиби или у пећини, предајући се посту, молитви и трудовима на корист своју и сиромашних (плели су корпице, простирке и слично). Али сви они налазили су се под руководством једног старешине или наставника - авве (што значи "отац“).
Али још за живота Антонија Великог појавио се други ред иночког живота. Подвижници су се скупљали у једну заједницу, трудили се сваки по својој сили и способностима, на општу корист и потчињавали се истим правилима, истом поретку, такозваном уставу. Такве заједнице су се називале киновијама или манастирима. Авве манастира почели су се називати игуманима и архимандритима. Оснивачем општежитељног иночества сматра се преп. Пахомије Велики.
Из Египта монаштво се брзо раширило по Азији, Палестини и Сирији, а затим је прешло у Европу.
У Русији монаштво је настало скоро истовремено са примањем хришћанства, а оснивачи су били преп. Антоније и преп. Теодосије, који су живели у Кијево-Печерском манастиру.
Велики манастири, са неколико стотина монаха, почели су се називати лаврама. Сваки манастир има свој распоред живота, своја правила - свој манастирски устав. Сви монаси дужни су да испуњавају различита задужења, која се по манастирском уставу називају послушањима.
Монаштво могу да приме не само мушкарци, већ и жене са истим правилима као и код монаха. Од древних времена постоје и женски манастири.
Они који желе да ступе у монашки живот морају предходно да преиспитају своје снаге (да прођу искушеништво) и тада да дају неповратни завет.
Људи, који пролазе предходно испитивање називају се послушницима (искушеницима). Ако они у току дугог испитивања покажу да су способни да постану монаси, облаче се у непуну одећу монашку, уз установљене молитве, што се назива расофором, тј. имају право ношења расе и камилавке, да би се у очекивању пуног монаштва, још боље утврдили на изабраном путу. Послушник се после тога назива расофорним.
Само монаштво садржи у себи два степена, мали и велики образ (образ ангелског живота), који се по грчком називају мала и велика схима.
Приликом ступања у монаштво, над монахом, се савршава чин мале схиме, када монах даје обећање монаштва и њему се даје ново име. Када наступи моменат пострижења, монах три пута даје игуману маказе, за утврђење свог тврдог решења. Када игуман и трећи пут прими из руку постриженог маказе, тада он уз захвалност Богу, постригава крстообразно његове власи, у име Пресвете Тројице, посвећујући га тиме свецело на служење Богу.
На монаха који прима малу схиму полажу параманд (параманд - невелико четвороугаоно платно са изображеним Крстом Господњим, оруђем Његовог страдања), подрасник и појас; затим се пострижени покрива мантијом - дугим плаштом без рукава. На главу се надева такозвани клобук - камилавка са дугим покривалом. У руке му се дају бројанице - канап на ком су нанизане куглице за бројање молитви и поклона. Све те одежде имају символички значај и подсећају монаха на његов завет.
На крају обреда дају се у руке новопостриженом крст и свећа, са којима он стоји целу Литургију - до самог Св. Причешћа.
Монаси, који примају велику схиму, дају још строжије завете. Њима се још једном мења име. У облачењу такође постоји измена: - уместо параманда надева се аналав (посебно платно са крстовима), на главу уместо камилавке, надева се кукуљица (кукол - на руском), капуљача која покрива главу и рамена.
Постоји став да се схимницима називају искључиво само они монаси који су пострижени у велику схиму.
Ако се монах поставља за игумана, даје му се жезал (пастирски штап). Жезал је знак власти над потчињенима, знак законитог управљања братијом (монасима). Када се игуман поставља за архимандрита на њега надевају мантију са скрижалима. Скрижали су четвороугаоници од материјала црвене или зелене боје, нашивени на мантију спреда, два више и два ниже. Они означавају, да архимандрит руководи братијом по заповестима Божијим. Осим тога, архимандрит прима још и палицу и митру. Обично се између архимандрита постављају лица за виши степен свештенства - у епископе.
Многи међу монасима били су истинити ангели у телу, сјајне светиљке Цркве Христове.
Без обзира што се монаси удаљују из света због достизања вишег моралног савршенства, монаштво има велики благотворни утицај на оне који живе у свету.
Помажући духовним потребама ближњих, монаси нису одбацивали, када су имали могућности, да служе и обичним њиховим потребама. Стичући трудом за себе храну, они су делили храну са сиромашнима. При манастирима су се налазиле гостопримнице, где су монаси примали, хранили и одмарали путнике. Из манастира се често слала милостиња и по другим местима: измученим сужњима у тамници, сиромашнима за време глади и у другим несрећама.
Али главна, непроцењива заслуга монаха за заједницу, састоји се од њихове непрестане молитве за Цркву, отаџбину, живе и умрле.
Светитељ Теофан Затворник говори: "Монаси - то је жртва Богу од заједнице, која, предајући их Богy, од њих прави себи ограду. У манастирима посебно цвета свештенослужење уредније, пуније, продуженије. Црква ту постоји у свој лепоти своје одевености". Заиста, манастири су неисцрпан извор надзиђивања за мирјане.
У средњем веку манастири су имали већи значај, као центри науке и ширитељи просвећења.
Постојање манастира у неком крају је израз крепости и сила религиозно-моралног духа народног.
Руски народ је веома волео манастире. Када је изницао нови манастир, руски људи су почињали да се насељавају око њега, образовали су засеок, који је понекад израстао и у велики град.
За време Богослужења ми често чујемо низ молитвених прозби (молитава), произнетих отегнуто, лагано, које изговара ђакон или свештеник у име свих који се моле. После сваке прозбе хор пева: "Господи, помилуј!" или "Подаи Господи". И то називамо јектенијом. Јектенија је грчка реч и значи: "приљежно (марљиво) мољење".
Најчешће употребљаваних јектенија има пет:
1. Велика иили мирна јектенија, која почиње речима: "миром Господу помолимсја". Она има много мољења и прозби и после сваке од њих се поје: "Господи, помилуи!"
2. Мала јектенија је скраћена велика. Она почиње речима: "Паки и паки (тј. опет и опет) миром Господу помолимсја!" и има свега две прозбе.
3. Сугyбa јектенија почиње речима: "Помилуи нас, Боже, по велицеј милости Твојеи, молимтисја, услиши и помилуи". На сваку прозбу сугубе јектеније, хор одговара трикратно "Господи, помилуи!" Зато се и сама јектенија назива сугубом, што значи усиљено (посебно усрдно).
4. Прозбена јектенија почиње речима: "Исполним (доведимо до пуноће, принесимо у свој пуноћи) утренјују (или вечернјују) молитву нашу Господеви" (Господу). После сваке прозбе у прозбеној јектенији, осим прве две, хор поје: "Подаи, Господи!"
5. Заупокојна јектенија састоји се из прозби Господу за то, да Он упокоји у Царству Небеском, душе умрлих, опростивши им сва сагрешења.
Свака јектенија завршава се возгласом (гласом) свештеника, који прославља Пресвету Тројицу.
.jpg)
.jpg)
