ТУМАЧЕЊЕ СВЕТОГ ЕВАНЂЕЉА ПО ЈОВАНУ

Архимандрит др Јустин (Поповић): ТУМАЧЕЊЕ СВЕТОГ ЕВАНЂЕЉА ПО ЈОВАНУ
Глава четврта: ГОСПОД ИСУС И ЖЕНА САМАРЈАНКА





"Када, дакле, сазнаде Господ да су фарисеји чули да Исус више ученика задобија и крштава него Јован - иако Сам Исус не крштаваше него ученици Његови - остави Јудеју и отиде опет у Галилеју. А ваљало Му је проћи кроз Самарију. Тако дође у град самаријски звани Сихем, близу села које даде Јаков Јосифу, сину својему. А ондје бјеше извор Јаковљев. Исус пак уморан од пута сјђаше тако на извору; бјеше око шестога часа."


(4:1-6)





Како је веродостојан сведок Свети Еванђелист Јован? Заиста је руководно начело његово при писању Еванћеља да бележи оно што види и што чује (1 Јн. 1,1). Ево, он види Исуса уморна, и пише: "Исус уморан од пута сећаше на извору" (ст. 6). - Шта говориш Јоване?


Зар уморан Исус чудотворац, Исус коме велики Претеча није достојан да одреши ремена на обући Његовој? Да, Он како Га видиш, такав и јесте. А да није такав, зар би био прави човек, зар би знао шта је у човеку и шта сачињава главну муку његову? Он то не скрива, чак ни од жене Самарјанке. Он јој изјављује да је жедан, и моли је да му да воде да пије. Реците, зар није прави човек? Он је не само уморан, него и жедан.





"Дође жена из Самарије да захвати воде. Рече јој Исус: Дај ми да пијем. Јер ученици Његови бијаху отишли у град да купе хране. Рече Му жена Самарјанка: Како ти, који си Јудејац, тражиш од мене жене Самарјанке да пијеш? Јер се Јудејци не друже са Самарјанима. Одговори Исус и рече јој: Кад би ти знала дар Божији, и ко је Тај који ти говори: дај ми да пијем, ти би тражила од Њега и дао би ти воду живу. Рече Му жена: Господе, ни ведра немаш, а студенац је дубок; одакле ти онда вода жива? Еда ли си ти вћи од оца нашега јакова, који нам даде овај студенац, и он из њега пијаше и синови његови и стока његова?


(4:7-12)





Жеђ? - Слабост правог човека, а не човека са привидним телом. Ту слабост своје људске природе Господ Исус искоришћује и употребљује као средства спасења за Самарјанку: говари јој о води живој. Вода жива? То збуњује жену и она с правом пита: "одакле ти имаш воду живу" (ст. 11). Њу није имао велики праотац Јаков, а ти?


Ко си ти? и шта је то "вода жива"?


Свети Кирил Александриски вели: "Водом живом" Спаситељ овде назива благодат Светога Духа. Ко се ње удостоји, имаће у себи постојани извор божанских учења.





"Одговори Исус и рече јој: Сваки који пије од ове воде, опет ће ожедњети. А који пије од воде коју ћу му Ја дати неће ожедњети довијека, него вода коју ћу му Ја дати постаће у њему извор воде која тече у живот вјечни."


(4:13-14)





Спаситељ јој објашњава: "Сваки који пије од ове воде, опет ће ожеднети" (ст.13): "сваки", и ти, и ја, и сви. Ти то већ знаш; "а који пије од воде коју ћу му ја дати, неће ожеднети никад; него вода коју ћу му ја дати биће у њему извор воде која тече у живот вечни" (ст. 13-14).


А та жива вода јесте Дух Свети: "Ко је жедан нека дође к мени и пије. Који верује у мене, као што Писмо рече: "из његава тела потећи ће реке воде живе" (Јн. 7,37-38; Ис. 12,3; Јоиљ 3,18). И богонадахнути Еванђелист убрзо објашњава ову Спасову благовест: "А ово рече за Духа кога су имали примати они који верују у Име Његово. Јер Дух Свети још не беше дат, јер Исус још не беше прослављен" (Јн. 7,37-39). Осим телесне жеђи постоји духовна жеђ: жеђ боголике душе човекове, жеђ богочежњива: та жеђ хоће бесмртност и живот вечни и све што томе води.


А то може дати само Бог, само Дух Свети, само Божанска Тројица, која је и "створила човека тројицеликим = триадоликим, по лику Своме, да би он само у Њој могао наћи вечну пуноћу и вечну оствареност овога тројицеликог бића. Дух Свети, када уђе у човека кроз свето крштење, Он Своје божанске и свете силе разлива по боголиком бићу човековом помоћу светих еванђелских врлина. Јер свете врлине и јесу свете божанске силе које испуњују човека свим оним што је свето, божанско, бесмртно, вечно. Само се даровима Духа Светога утољује жеђ душе људске за бесмртношћу и вечношћу.


Они се путем подвига толико сједине са човеком, са сушитном његовог бића, толимо постану његови, да се у њему претварају у непресушни "извор воде која тече у живот вечни" (ст. 14); која све што је његово, цело биће његово преображава у вечно и бесмртно; кроз њих, и помоћу њих, он стално: свим мислима, свим ооећањима, свим расталожењима "тече у живот вечни". Све то лично даје Богочовек за веру у Њега.


А вера? - Сав се поверити, свим се бићем својим предати Господу Христу, да Он начини од тебе што хоће. А Он хоће свима људима једно: да се сви спасу од греха, смрти и ђавола, и постану божански бесмртна бића, добију живот вечни. Кроз сваку свету врлину човек отиче душом својом у живот вечни; а кроз сваки грех отиче у смрт, у смртно, у муку вечну. Тако човек непрестано или увећава своју бесмртност или своју смртност.


И до Страшнога Суда сваки ће човек или сав отећи у живот вечни или сав отећи у смрт вечну.


Свети Златоуст благовести: Бог нас је увео у овај живот и удахнуо нам душу да бисмо ми користили не само овај свет, него ради тога да бисмо радили све ради будућег живога; само су неразумна створења саздана једино за земаљски живот.





"Рече Му жена: Господе, дај ми ту воду да не жедним и не долазим овамо да захватам. Рече јој Исус: иди, зови мужа својега, и дођи овамо. Одговори жена и рече: Немам мужа. Рече јој Исус: Добро каза: немам мужа; јер си пет мужева имала, и сада кога имаш није ти муж; то си право казала. Рече Му жена: Господе, видим да си ти пророк."


(4:15-19)





Отвореној и радозналој Самарјанки: "Господе, дај ми те воде", Господ јој заиста и даје мало - мало: открива јој Своје божанско свезнање, и тиме целом бићу њеном отвара пут ка Богу живом и истинитом. Она кроз то откривење види у Исусу најпре пророка Божјег, весника истине. Али, Он је Јеврејин, а она Самарјанка; међу њима је вечити спор.





"Оци наши клањаху се Богу на гори овој, а ви кажете да је у Јерусалиму мјесто гдје се треба клањати. Рече јој Исус: Жено, вјеруј ми долази час када се нећете клањати Оцу ни на гори овој ни у Јерусалиму. Ви се клањате ономе што не знате; а ми се клањамо ономе што знамо; јер је спасење од Јудејаца. Али долази час, и већ је ту, када ће се истински богомољци клањати Оцу у духу и истини, јер Отац тражи да такви буду они који Му се клањају. Бог је Дух; и који Му се клањају, у духу и истини треба да се клањају."


(4:20-24)





Ваљда ће га он - Свезналац - решити: где се треба молити Богу? Ко је у праву: ми или ви, Јевреји? "Спасење је од Јевреја" (ст. 22), јер је Спаситељ од њих. Од њих, али не само и за њих, већ за све људе.


Јер су сви људи у Адаму једно, у греху и смрти једно, тако треба да буду и у Спаситељу једно, у спасењу и бесмртности једно. Када се то зна, оида нема осметње за спасење никоме. То сазнање је основ богопоштовања, богамољства: "Иде време и ввћ је настало, кад ће се прави богомољци молити Оцу духом и истином, јер Отац тражи такве богомољце" (ст. 24).


Прави богомољци, Духоносци. Молити се Богу "духом и истином". Дух Свети је Дух Истине. Ко има Њега има истину; и молећи се воћен Њим, он се моли Духом и Истином.


Дух људски без Духа Светога нити може познати Бога нити Му истински служити. Дух Свети је тај који "нам помаже у нашима слабостима, јер не знамо зашто ћемо се молити као шгго треба, него сам Дух моли се за нас уздисањем неисказаним" (Рим. 8,26). Само који има Духа Светог "зна" шта је богомољство, зна шта је молитва и "по вољи Божјој моли се" (Рм. 8,27).


Само налазећи се у Духу Оветом дух људски налази се у истини, живи њоме, мисли њоме, осећа њоме; а без Њега он је у лажи, или на путу који води лажи. Само духоносац служи Богу истински, јер свим бићем својим истинује; а истина и није друго него знати истинитог Бога и живети Њиме: "Бог је Дух; и који му се моле, духом и истином треба да се моле" (ст. 24).


Свети Златоуст вели: Дух Свети се назива огњем - ради означења топлоте благодати коју Он изазива, и истребљења грехова; а водом - да се изрази чистота и обновљење које Он даје душама које Га примају.


Наводећи Спаситељеве речи: "Бог је Дух; и који му се моле, духом и истином треба да се моле", Свети Златоуст вели да је ту реч о Цркви: "јер је њој својствено истинско и достојно Бога поклоњење Богу".


То још значи: Христом треба да се моле, јер је Христос - Истина (Јн. 14,6), и који Њиме живи - живи Исгииом, и тако цео живот свој претвара у служење Богу истином, у богослужење истином. Све што је требало да у речима остави од овоје Истине, Христос је оставио у светим речима свога Еванђеља. А себе цела оставио Цркви, и ко у Цркви живи - Њиме живи, Њиме који је истина и живот.





"Рече Му жена: Знам да долази Месија звани Христос; кад Он дође, објавиће нам све. Рече јој Исус: Ја сам - Који говорим с тобом. И утом дођоше ученици Његови, и зачудише се што са женом разговара, али ниједан не рече: шта тражиш, или што говориш са њом? А жена остави свој крчаг и отиде у град и рече људима: Ходите да видите човека који ми каза све што сам учинила. Да није он Христос? Изиђоше, дакле, из града и пођоше Њему."


(4:25-30)





Самарјанка је осетила да Исус говори о нечем месијанском, о нечем новом, али очекиваном само од Месије. Она зна да је прва одлика Месије свезнање: "Када Христос (=Месија) доће, казаће нам све" (ст. 25).


Она то говори као да продужава Спасово месијанско благовешће о правим богомољцима. Зато Спас и открива прво њој сву истину о себи: "Ја сам (Месија) који говори с тобом" (ст. 26).


То Господ не откри ни ученом Никодиму, ни мудром Натанаилу, већ простој богољубивој жени, која је срцем осетила Еванђеље Месије, и прву истину његову, истину о правим богомољцима. И са том истином, понесена њоме, оставила своје судове и похитала у град и рекла људима: "Хајдете да видите човека који ми каза све што сам учинила: да није то Христос?" Проверите и ви, браћо Самарјани (ст. 29).





"А у међувремену мољаху Га ученици Његови говорећи: Рави, једи! А Он им рече: Ја имам јело да једем за које ви не знате. Тада ученици говораху међу собом: Да Му неко не донесе да једе? Исус им рече: Јело је Моје да вршим вољу Онога Који Ме је послао и извршим дјело Његово. Не кажете ли ви да су још четири мјесеца па ће настати жетва? Ето, велим вам: подигните очи своје и видите њиве како се већ жуте за жетву. И који жање прима плату, и сабира род за живот вјечни, да се радује заједно и који сије и који жање."


(4:31-36)





За то време ученици моле свог гладног, и жедног, и уморног Учитеља да једе. А Он им, потстакнут тиме, говори о својој тајаиственој храни којом он храни Своје чавекољубиво биће. А то је? - Спасење људи. То је посао његов у овету; вршећи га Он храни себе. До малочас, разговарајући са Самарјанком о спасењу света и спасавајући њу лично, нахранио себе, док су ученици ишли у град по храну. А то је посао у који треба да ућу и ученици као што су пре њих улазили Пророци.





"Јер у томе је истинита ријеч, да је други који сије, а други који жање. Ја вас послах да жањете гдје се ви нсте трудили; други су се трудили, а ви сте у труд њихов ушли."


(4:37-38)





То је "посао" Месије у свету, то и храна за све његове сараднике. Кроз Пророке је Месија припремао свет за спасење света од греха, смрти и ђавола; а сада је Сам дошао да тај посао обави, и у њега уведе Своје ученике. У целокупном том послу ради се једно: сабира се род за живот вечни: спасавају се душе од смрти и преводе у живот вечни.


Сваки Пророк и сваки Апостол ради један те исти Месијин посао: "сабира род за живот вечни" (ст. 36). Свако људско биће, спасено Месијом, јесте род (плод) који земља даје за живот вечни. Земља! - какво достојанство има у васиони: рађа род за живот вечни; расадник је бесмртнога и вечиога; расадник бвомртника и вечника.


Она је Божји рукосад.





"А из града онога многи од Самрјана повјероваше у Њега за ријеч жене која је свједочила: Каза ми све што учиних. Када, дакле, дођоше к Њему Самарјани, мољаху Га да остане код њих; и остаде ондје два дана. И много их више вјерова за ријеч Његову. Те жени говораху: Сад не вјерујемо више због твог казивања, јер сами смо чули и знамо да је ово заиста Спаситељ свијета, Христос."


(4:39-42)





Ево првих родова за живот вечни: Самарјани многи обраћају се Христу и примају Га као Спаситеља света. Проверили су Самарјанкин исказ и уверили се да је Исус заиста Спас свету, Христос=Месија. Стога и говоре жени: "Сад не верујемо више за твоју беседу, јер сами чусмо и познасмо да је овај заиста Спаситељ света, Христос" (ст. 42). - Какво ретко исповедништво! и колико у њему искрености, простоте, силе! "Сами чусмо и познасмо да је овај заиста Спас света, Христос": то је наше лично искуство.


"Спас света" - целога света, не само Самарјана, не само Јевреја, већ свих људи скупа, и још: целога света што постоји, миче се и живи. Јер све то стење у оковима преха и смрти, "уздише и тужи" (Рм. 8,22): чекајући спасења од Спаоитеља света. "Сами чусмо и по знасмо", - то је најсигурнији начин да се Христос упозна.


Треба сам доћи у лични додир са Њим; сам Му постављати питања, и добијати од Њега одговоре. И ако човек није с предумишљајем и с предубеђењем пришао Исусу, мора открити у Њему и Спаситеља свога и Спаситеља света. Увек један и за све један, категорички еванђелски императив христопознања: "дођи и види" (Јн.1,46; ср. Јн.1,39).

Преподобни Никита Столпник

Овај преподобни отац би рођен и одгајен у граду Перејаславу Заљеском. Од малена се одликовао суровом и преком нарави, стварао нереде и причињавао многа зла људима, отимао и крао. А такве, сличне себи, имао је другове. Једнога дана он за време вечерња наврати у цркву, и чу где прочиташе речи пророка Исаије: Тако говори Господ: умијте се, очистите се, уклоните злоћу дела својих испред очију мојих, престаните зло чинити. Учите се добро чинити, тражите правду, исправљајте потлаченога, дајите правицу сироти, браните удовицу. Ако ли нећете, мач ће вас појести, јер уста Господња рекоше (Ис. 1, 16-17. 20).


Од ових речи њега спопаде ужас и, вративши се дома, он сву ноћ ока не склопи размишљајући о њима. Али идућег дана он се по навици својој упути друговима, развесели се у њиховом друштву и позва их код себе на ручак тога дана. После тога он оде на трг, купи намирнице и донесе дома жени да спреми ручак. Када жена стаде мити месо, она примети да нешто необично иде крв из њега. А када га метну у лонац и стаде кувати, она виде да се у лонцу пени крв и испливава на површину час човечја глава, час рука, час стопала. Од тога је спопаде ужас и она каза мужу. А кад овај приђе и погледа, виде и сам то исто, и стаде као укопан од ужаса. Затим, дошавши себи, он дубоко уздахну и рече: Тешко мени! много сам грешио.


После тога, молећи се Богу и лијући сузе, он изађе из куће и оде у манастир светог великомученика Никите у близини града. Ту он паде пред ноге игуману и рече: Спаси душу која пропада! - Зачуђен тако необичном променом код Никите, игуман му на то одговори: Испитај себе: буди три дана пред манастирским вратима, плачи и исповедај грехе своје пред свима који улазе у манастир и излазе из њега.


Никита тако и уради. Три дана он је плакао и молио се, исповедајући пред свима грехе своје. После тога он угледа у близини манастира једну баруштину, зараслу у шеварје, пуну комараца и мушица. Он оде тамо, скиде одећу са себе и, ушавши потпуно наг у бару, седе у шеварју и стаде се молити Богу. Пошто прође три дана, игуман посла једног монаха да види шта ради Никита. Не нашавши Никиту код манастирских врата, инок га дуго тражаше, и најзад пронађе где лежи у шеварју, док облаци комараца и мушица круже над њим. Инок се врати у манастир и то исприча игуману. Тада игуман заједно са манастирском братијом оде к Никити, и угледавши га у таком положају да је и тело његово било немогуће распознати (тако је силно текла крв из њега), рече му: Сине мој, шта то радиш са собом! - А Никита ништа друго не одговараше, но само говораше игуману: Оче, спаси душу која пропада!


После овога игуман уведе Никиту у манастир, постриже га у монаштво и смести у тесну келију, где он обитаваше у непрекидним молитвама и посту, проводећи без сна и дане и ноћи. У то време злобни враг стаде наводити на њега страх путем разних виђења, али он ограђиваше себе од тих виђења крсним знаком, призивајући у помоћ светог великомученика Никиту, и никоме не говораше о томе. Ускоро затим Никита направи себи близу цркве стуб, и ископа уску стазу испод црквеног зида којом је долазио у цркву на молитву. За такве подвиге он доби од Бога дар чудотворства, те болесници са најразноврснијим болестима, који долажаху к њему, добијаху од њега исцељење.


У то време благоверни кнез черњиговски Михаил разболе се од узетости. Чувши за светог Никиту он нареди својим бојарима да га одвезу у град Перејаслав к преподобноме ради исцељења. Када он беше већ на путу, срете га демон у облику монаха и каза за себе да је из истога манастира у коме се подвизава и свети Никита. Кнез га упита за преподобног Никиту, а демон рече да је он - варалица. То силно ожалости кнеза. Кроз неко време тај исти демон, само у другом обличју, поново срете кнеза на путу и рече му: Узалуд мучиш себе, кнеже, преваљујући тако дугачак пут.


Када кнез стиже на километар пред манастир, где борављаше преподобни, он нареди да му поставе шатор да се одмори од пута; и посла у манастир једног од својих бојара да извести преподобног о свом доласку. Тада онај исти демон, прерушен у монаха слепог на једно око и са лопатом у рукама, срете кнежевог изасланика и саопшти му да је преподобни умро и да га је он већ сахранио. Схвативши превару, бојарин запрети демону светитељевом молитвом, и демон остаде као укопан на месту где стајаше. Тада бојарин приђе к стубу светога Никите и обавести га да је кнез стигао и исприча му за тешку болест његову. Светитељ онда посла кнезу свој штап. Узевши тај штап у своју руку, благоверни кнез Михаил стаде на ноге потпуно здрав и пешке дође к стубу преподобнога, узе благослов од њега, и исприча му све о демонском искушењу које га снађе за време пута. Тада преподобни запрети демону именом Божјим и нареди му јавно пред свима да три сата непомично стоји крај његовог стуба, после чега се демон закле да никада више неће чинити зла људима, и одмах ишчезе. Пошто доби исцељење, благоверни кнез Михаил свесрдно заблагодари Богу и светоме старцу и, богато обдаривши манастир, врати се у свој град.


Тако свети отац наш Никита, стојећи на стубу свом и непрестано узносећи молитве Богу, даваше исцељење свима који долажаху к њему ради излечења од својих недуга.


Једне ноћи дођоше к преподобном Никити његови сродници са молбом да се помоли Богу за њих. И угледавши на њему тешке вериге, које се дугим трењем о тело беху очистиле и блистаху, помислише да су сребрне. Помрачени ђаволовим наговором, они се договорише да светитеља убију. И дошавши к стубу, скинуше кров са њега, уђоше у њега, и силом разлучише душу светитељеву од тела његова. Затим узеше вериге, умоташе их у неко грубо сукно, па побегоше. Пред јутарње богослужење параеклисиарх по обичају свом дође к стубу преподобнога да узме благослов од њега, па угледавши да је кров са стуба скинут, похита к игуману и обавести га о томе. Тада дођоше к стубу и нађоше тело преподобнога још топло, при чему из њега исхођаше диван мирис. Узевши га побожно из стуба, они га уз кађење и појање псалмове свечано сахранише у цркви светог мученика Никите, с десне стране близу олтара. При томе сви болесници који се ту затекоше, добише исцељење.


А покварене убице преподобнога, бежећи са украденим веригама, брзо стигоше до реке Волге. Ту одмоташе сукно, па видевши да су три чесна крста и тешке вериге - од гвожђа, само се дугим трењем очистили те блистају, бацише их у реку код града Јарослава близу манастира светог апостола Петра. Прве ноћи после тога један монах тога манастира, по имену Симеон, угледа на том месту недалеко од обале три стуба који јако сијаху. Они се протезаху од земље до неба и пуштаху из себе светлосне зраке. Монах то исприча архимандриту свога манастира, а овај обавести градоначелника. И они, праћени мноштвом народа, упутише се на то место, и нађоше чесне вериге преподобнога које као неко суво дрво пливаху на чудесан начин по површини воде. Узевши их са страхопоштовањем, они их уз појање псалама понеше у град. На путу сретоше хромога који се вукао по земљи, осенише га оним крстовима што беху на веригама, и он одмах стаде на ноге потпуно здрав. Осим тога, и многи други болесници који су патили од разних болести, добише исцељење од верига преподобнога. После извесног времена преподобни Никита јави се гореспоменутом монаху Симеону и рече му: Нека овај чесни знак мојих подвига буде скоро пренесен отуда и положен на мој гроб.


После тога вериге преподобнога бише свечано пренесене из града Јарослава у град Перејаслав и положене на чесни гроб његов. Свима који долазе са вером оне дају многа исцељења у славу Христа Бога.

Духовници

http://www.hodocasnik.org/duhovnici.html

http://www.hodocasnik.org/galerija/index.php?/category/9

О молитви: схиархимандрит Илија (Ноздрин)

Разговор са схиархимандритом Илијом (Ноздриним), емитован на телеканалу „Сојуз“, био је посвећен молитви. Прича се, да је схиархимандрит Илија из Оптине пустиње по свој прилици последњи прави старац у Русији, духовник патријарха Кирила, митрополита Илариона, председника Путина.

„Добар дан. Настављамо разговоре са схиархимандритом Илијом о животу, вечности, души. Тема данашњег разговора је молитва. 

Шта за човека значи молитва?

- Ако би укратко рекли шта је то молитва, она је разговор човека са Богом. То је узношење ума и срца ка Богу, то је наша душевна храна. Сви ми одржавамо наш живот, физички (наше тело, земаљски живот, продужење нашег живота) хлебом и другим, а живот душе, њен живот – молитвом. Апостоли су замолили Господа да их научи молитви, и Господ им је дао јако једноставну, али садржајну и кратку молитву „Оче наш“. У њој су дати основни тренуци нашег односа ка Богу, ту је присутан хвалоспев, благодарност и молба.

- А ради чега ту молитву називају обрасцем молитве?

- Све наше уобичајене молитве (јутарње и вечерње), засноване су на основу обрасца молитве „Оче наш“. И наше свакодневне богослужбене молитве, које нам налаже црквени устав, не излазе из оквира молитве „Оче наш“.

Ради тога, молитва је, пре свега – наша храна. Човек се рађа, крстили су га, родитељи су дужни да потпомогну да би физички израстао. Али, у исто то време, православац, хришћанин, мора да узрасте за вечан живот. И молитва је основна храна, то, што ће саградити наше будуће духовно благо.

- Баћушка, за шта се може молити у молитвама?

- За шта ми молимо у молитвама? За праштање грехова, наше основне потребе (хлеб наш насушни), то наше сједињавање са Богом, наша благодарност Господу, хвалоспев. Молећи се, човек пре свега, добија благодат Божију, добија укрепљење у вери, праштање грехова. То је неопходно исто као и на нашем животном плану – ми молимо за хлеб наш насушни. За све неопходно, и свагдашње, што чини наше благостање. Сам Господ је рекао: мир вам. Тај мир, као што је речено, знатно је више од сваког ума. Најважније је – да је он за нашу душу. Мир, смирење, љубав ка Богу. То је учвршћивање наше вере, наде и љубави. Наравно, кроз молитву. Као што дете васпитавају родитељи, хране хлебом и свим неопходним на физичком плану, тако је човек дужан да духовно узрасте кроз, пре свега, однос са Богом. Када су родитељи побожни. Верујући, они носе дете у храм Божији, причешћавају га, моле се – васпитавају под окриљем Свете Православне Цркве. И добијајући свесност како расте, оно упија све , што је потребно за духовни живот.

- Да ли се од човека тражи нешто, да би започео молитву? У молитви „Оче наш“, он тражи од Бога опраштање својих грехова, значи, он мора да опрости и ближњем. Шта је потребно за то да би молитва била чиста, да би била услишена?

- Човек мора да има чисту савест. Зато је и речено „ и остави нам дугове наше“, тј. наше грехове, све наше слабости. Ми обећавамо да ћемо опростити ближњима, који су нам неку неправду нанели, због чега смо незадовољни. То је, на основу смирења, дуге стрпљивости, праштање свима који су нас увредили. Речено је: Господ се смирио, покорио се за смрт на Крсту. Тако и човек мора да има смирење попут Спаситеља, Господа. Молитва ће бити услишена у нашем смирењу, у нашој љубави ка Господу, у нашем поверењу, нади.

- Баћушка, утиче ли место, где се молимо на њен резултат? Где је најбоље молити се?

- О томе Господ каже: "Затвори двер своју и помоли се Оцу твојему који је у тајности". Али Господ даље каже: „Где је двоје или троје сабрано у Име Моје, тамо сам и Ја међу њима“. Нигде се ми не можемо сакрити од славе Божије, од Његове премудрости, од свевидећег ока Господњег. Господ је и у пустињи и тамо где има много људи.

Наравно, храму, где су сви сједињени јединственим циљем, јединственом жељом да се моле, узносе молитву Богу, постоји посебно присуство Божије благодати, милости Божије.

- Желели бисмо да чујемо Ваше жеље у односу према молитви, зато што се човек понекад уздаје само у себе, и можда прецењује своје снаге.

- Речено је: свет у злу лежи. И има много искушења, брига. И свима је јасно, да човек, мора да искуси много тога у животу. И јасно је да је човек немоћан и слаб да избегне све, што му се може десити непредвиђено, случајно и опасно. Због тога ми, као православни, верујући, знамо да као што постоји Господ који нас штити, постоје и Анђели-чувари, заштита Царице Небеске, која је штитила, чувала нашу Домовину од многих наших грехова. И постоје свети угодници и свети Архангели, Анђели, светитељи, Свети Никола, Свети Апостоли.

Они нам помажу ако се молимо, ако верујемо, и они су увек спремни да притекну у помоћ, да нам помогну. Због тога, морамо непрестано бити у молитви, праштању, благодарењу Господа. И Господ је увек спреман да нам помогне. Господ види наше жеље, наше обраћање Њему. Зато наш цео живот мора бити тесно повезан молитвом.

Господ жели, пре свега, спасење наше душе. Молитва спасава нашу душу и помаже нам увек током целог живота.

Заједнички пројекат телеканала „Сојуз“ и портала „Православље и свет“

Небески престо вечне Србије

Хиландар се први пут помиње 1076. године као запустели грчки манастир Хиландарион у Милејама (део Свете Горе). Међутим, претпоставља се да је ктитор и оснивач првобитног Хиландара, скоро 100 година раније, око 985. године, био светогорски монах Георгије Хиландариос. У протатским списима 1169. међу потписницима годишњег акта налази име хиландарског игумана Герасима, што указује да је тридесетак година пре доласка Светог Саве и Светог Симеона (1197) у манастиру живело монашко братство


Пише: Мишо Вујовић


Зубато децембарско сунце умивало се у шампањском пенушању таласа које је иза себе остављао „Агиос Пантелејмон”, испловљавајући из Уранополиса ка Дафнама, главном пристаништу једине монашке државе на свету. За великом лађом летело је јато галебова, као снег белих, ишчекујући мрвице хране које су им са брода бацали монаси и ходочасници. Пре десетак година свет је обишла фотографија светогорског црнорисца коме са длана на бродској крми, у бришућем лету, бели галеб узима парчиће хлеба. И овог јутра бела ескадрила развејана у стрелце ловила је први јутарњи оброк. 
Уранополис, или Небески град, вековима је представљао луку и капију монашке државе. Отиснут у оази перивоја Пресвете Богородице, одисао је несвакидашњим миром. И јутарња врева пред укрцавање на лађе које су пловиле ка Светој Гори имала је неку молитвену хармонију. Осамдесетих година XX века, ово рибарско месташце, због смарагдне бистрине мора, песковитих плажа и близине Свете Горе Атонске, постало је атрактивна туристичка дестинација. Градић којим доминира кула-осматрачница остаје иза нас. Пловимо дуж обале, обрасле ситним растињем и маслињацима. На само неколико километара од Уранополиса почиње територија монашке државе. На падинама полуострва остаци мањих монашких заједница скитова и испосница. 
„Замислите данас племића који се одриче велике земаљске моћи, скида са себе свилу и кадифу и огрће се сиромаштвом монашког пострига, из кога ће се усправити и духовно прогледати српски народ”, као за себе говори Драган Томић, један од већих приложника светог Хиландара.


ДА ЗАБОЛИ ДО КОСТИ


Леп децембарски дан разбацао је неколико рибарских бродића, по плавој пучини. 
„Јера мони Хиландари”, бродски разглас најављује путницима да се припреме за искрцавање. На хиландарском метоху Јованица пристаје брод. То је прва станица од Уранополиса до Дафни. На запустелом манастирском имању отац Пантелејмон, рођени Немац, који је пре двадесетак година примио православље, за само неколико година успео је да обнови запустелу манастирску арсану (пристаниште), конак, виноград, маслињаке. Швапска марљивост, како је говорио покојни старац Митрофан Хиландарац, за кратко време је од запуштеног пристаништа на светогорској обали начинила мали рај. 
Неколико стотина метара изнад Јованице, дочекује нас бели покривач, не тако чест у ово доба године. Има га на неким местима и пола метра. Стари војни „пинцгауер”, у коме се већина нас последњи пут возила у војсци, успешно савладава и снежне наносе. За двадесетак минута прелазимо на другу страну прста. У живописним, шумовитим Милејама, смештен је Хиландар. 
„Да Србима буде на вечни поклон”, записао је 1198. византијски цар Алексеј III Анђел у хрисовуљи којом Хиландар и Милеје дарује великом жупану Стефану Немањи и његовом сину, младом монаху Сави. 
Застајемо на узвишењу изнад Хиландара.
Дванаестог марта 2004. са тог истог места фотографисао сам остатке манастирског здања из којих је још куљао дим. Данас, небо над светим манастиром парају огромни грађевински кранови. Иако окован скелама и металним конструкцијама, свети манастир својом монументалношћу подсећа на некадашњу моћ једног народа и његове државе. У марту 2004. године десила су се два трагична догађаја. Пожар у Хиландару и погром на Космету. У једном тренутку смо веровали да ће нас хиландарски и косметски огањ пренути, да ће нас освестити гареж тапија које догоревају. И овог пута, док смо пролазили кроз нетакнути камени улаз у манастир, навирала су иста питања. 
Да ли је векове могла да прогута једна пукотина на димњаку или су кроз ту пукотину сукнула нека друга, наша, ендемска напрснућа? 
Није ли мало чудно да тако лако гори Хиландар? Да блокирају пумпе, нестане струја, да не узлете канадери, да придремају ватрогасци? Нису ли ангели, као и у отаџбини, отишли на годишњи одмор или су се уморили од српског војевања, од битака у којима сами себе побеђујемо, да би се потом кајали за непочинства која јесмо и која нисмо починили? 
Монаси су сведочили да се код параклиса Светог Саве нека сила са огњем борила. Можда је Светац хтео да га угаси, али се предомислио, пустио је да заболи до кости. Да остане ожиљак за опомену. Ни игуманија хиландарска, Богомајка са три руке, није подигла своју трећу свемоћницу. Али ни Свети ни Заштитница нису допустили да пламен допре до Милутинове задужбине, с Лазаревом припратом у којој с ореолом светли Обилићева бесмртна жертва.


ИЗВОР, РАСАДНИК, ВРХ


Манастир Хиландар кроз векове је делио судбину српског народа. У време моћи српске средњовековне државе, Хиландар је зрачио свом својом снагом, као духовни светионик, први универзитет, највећа уметничка радионица, расадник духовника и мисионара… 
Своме отачеству у наслеђе је оставио непроценљиву ризницу, какву имају само велики народи. А Срби су захваљујући Хиландару, али и осталим задужбинама, пре свега средњовековним, целокупној светској културној ризници подарили немерљиву баштину, која је данас, на Космету, на удару неких нових заштићених вандала. 
Кроз историју, као и већина наших средњовековних светиња, често је бивао пустошен, разаран, паљен… Од похара и огњева једино је остала нетакнута Милутинова црква, саграђена на рушевинама старе Немањине, која је опет зидана на остацима опустошеног Хиландаријевог храма. Хиландар је разаран у гусарским пљачкашким походима, страдао је у земљотресима, најјачи се десио 1585. године, када је срушена већина хиландарских пиргова (кула). У неколико катастрофалних пожара нестало је огромно наслеђе. Највише блага су прогутали пожари из 1722. и 1776. године. Било је рушења да би постао већи, пространији, моћнији. 
Хиландар је неколико векова био огледало моћи српских владара. На њему се одсликавала снага Србије. 
Краљ Милутин је срушио малу цркву коју су саградили Свети Симеон и Сава. Средњовековна српска властела градила је овде црквице-параклисе, узиђујући себе и своје потомство у непролазност Хиландара. 
Он има посебно место у души сваког православног Србина. Многима је заувек остао неостварен сан да походе „Бијели Вилендар у Гори Светој”. 
Данас у Хиландару, осим грађевинских радова који су у пуном јеку и претпоставља се да ће бити завршени до 2013. године, траје и обнова манастирског братства. Хиландарски монаси су катастрофални пожар примили мирно, појачавајући ревност и молитву. Први епитроп отац Методије наглашава да је духовна обнова манастира у пуном јеку и да ће она ударити јаче темеље и удахнути нову снагу овој светињи.
„Од Другог светског рата у манастирско братство је најбројније. У Хиландару данас живи и Богу се моли 40 монаха и искушеника. Братство је подмлађено, што даје нову снагу и најављује нека боља времена и за Хиландар и отаџбину”, каже отац Методије, на чијим младим плећима почива велика обнова древне светиње. 
Последњих година тик уз манастир никло је прелепо здање конака и гостопримнице, сазидана је нова пекара у којој монах Милутин пече најбољу монашку погачу. 
„Свети Симеон је створио моћно царство, али је тек прогледалим духовним очима спознао сву бесмисленост и трулежност овоземних моћи, и запутио се за најмлађим сином, монахом Савом”, каже монах Милутин, показујући на чокот винове лозе изникле из мироточивог гроба, након што је Свети Сава однео очеве мошти да над њима мири завађену браћу. 
Отац и Син, Свети Сава и Свети Симеон нису случајно одабрали Свету Гору – Перивој Пресвете Богородице, за монашки подвиг, којим почиње хоризонтално и вертикално трајање српског рода. 
„Света Гора је царство без круне, држава без војске, земља без жена, богатство без новца, мудрост без школе, кухиња без меса, молитва без престанка, веза са небесима без прекида, славопој Христу без умора, смрт без жаљења”, певао јој је Свети Владика Николај Жички.


***


Миро и лоза Светог Симеона 
Након упокојења 13. фебруара (по старом календару) 1200. године, Свети Симеон је сахрањен на јужној страни манастира, где монаси и ходочасници целивају његов гроб. Осам година касније, због сукоба Симеонових/Немањиних синова Вукана и Стефана, Свети Сава је одлучио да очеве мошти пренесе у Србију како би над њима измирио завађену браћу. Из светих моштију потекло је свето миро, које је текло још неколико дана из самог светитељевог гроба. Пре петнаестак година српски свештеник из Холандије Војислав Билбија, човек невероватног дара, излио је сребрени саркофаг за гроб Светог Симеона Мироточивог. Након преноса светитељевих мошти, из гроба је никао чокот винове лозе чији плодови и данас помажу неплодним родитељима да добију потомство.
Хиландарски метох Каково, на домак Јерисоса, који се простире на неколико десетина хектара, поклон је турског бега коме је грожђе Светог Симеона помогло да добије наследника. 



Молитва за Есфингмен
Крајем осамдесетих година XX века грчки манастир Есфингмен је, због дијалога васељенског патријарха Вартоломеја са Папом, дошао у отворени сукоб са Цариградском патријаршијом, под чијом је непосредном јурисдикцијом Света Гора. Манастир Есфингмен, чији зилотски мото гласи „Православље или смрт”, прекинуо је све контакте и отказао послушност Васељенској патријаршији, прекинувши да на светим литургијама помиње патријарха васељенског. Из Цариграда су послали епископа да умири побуњене монахе. Есфингменци су у пола ноћи „отказали гостопримство” цариградском владици, који је уточиште нашао у оближњем Хиландару, за чије се малобројно братство говорило да је наклоњено ставовима сабраће из суседног манастира. Хиландарци су срдачно, звонима, дочекали ненајављеног госта. Након литургије, цариградски епископ, захваљујући се проигуману Никанору за добродошлицу, онако успут је приметио да хиландарци, иако помињу васељенског патријарха, ипак подржавају есфингменце. 
„Патријарха помињемо, а молимо се за нашу браћу из Есфингмена”, одговорио је старац Никанор.




Звона
„Шта ће звона празној атеистичкој души?” питао је проигумана Мојсеја, млади јеромонах Амфилохије, тада докторант у Атини, помало гневан због дочека комунистичког амбасадора Пека Дапчевића у Хиландару.
„Немој да се љутиш, оче Амфилохије. Нико од нас не зна шта чија душа носи и шта та звона у њој могу да нађу. Нисмо ми звонили њему у славу, већ с надом да ће та звона нешто пробудити у његовој празној души”, одговорио је благо старац Мојсеј.

MORAMO PRASTATI

Otac Dionisije, arhimandrit, starešina manastira Sveti Stefan u Lipovcu, već 34 godine je impozantna duhovna svetlost jugoistočne Srbije. Rođen je u Riđevštici, kod Trstenika, opština Kruševac.. 
Bio je iskušenik u manastiru Sveti Dimitrije u Divljanu kod Bele Palanke, zamonašen 16. oktobra 1949 godine u istom manastiru. Rukopoložen u jerođakona na Malu gospojinu 1950, a 5. novembra 1950 u Nišu rukopoložen u čin sveštenomonaha. Premešten zatim u Naupare kod Kruševca za opslužioca lomničke parohije i sveštenoslužitelja u Nauparu, gde je proveo jedno kraće vreme. U Divljanu je ostao do odsluženja vojnog roka, 1954 godine i jos jedno krace vreme posle toga. Kasnije premešten u Visočku Ržanu gde je ostao od 1958 do 1974. Od 1974 je u manastiru Sveti Stefan u Lipovcu.


Na pitanje šta je bilo presudno za izbor monaštva kao njegovog životnog puta kaže da je još u ranom detinjstvu provodio mnogo vremena sa starim hrišćanima kojih je bilo u njegovom okruženju, rano je čitao pravoslavne misionare i molitvenike. Često je kao dete odlazio u susedno selo Veluće u istoimeni manastir. Otac Dionisije ima jednog brata i četiri sestre. U njegovoj porodici pre njega nije bilo monaha ali su njegovim stopama krenule još tri njegove sestre koje su sada takodje monahinje u Lipovcu. Lipovački manastir inače je ženski, broji 18 monahinja. Od 1974, od kada je ovde otac Dionisije, stari manastir je kompletno restauriran, izgradjeni su novi konaci, sredjeni stari i pomoćne zgrade, napravljena kamena ograda.




Manastir ima veoma živu duhovnu delatnost, izdaje poznate blagovesnike koji daju odgovore na aktuelne probleme savremenog čoveka, a od pre nekoliko godina ovde se oko Božića održava zimska duhovna akademija, dolaze crkveni horovi iz cele Srbije. Autor ovih redova je imao prilike da prisustvuje ovim izuzetnim dešavanjima po završetku kojih poznati umetnici stare duhovne muzike drže koncerte koji se dugo pamte.


Otac Dionisije je izuzetno skroman i jednostavan čovek. Razgovor vodimo u njegovoj prijemnoj sobi, zapažam da je njegov omiljeni svetitelj, ako tako može da se kaže, Sveti Serafim Sarovski. Takodje se zapaža izuzetan red, čistoća i skroman drveni rezbareni stari nameštaj. Otac govori tiho, odmereno, kratkim rečenicama. Ako očekujete kitnjast govor i dugačku propoved, razočaraćete se. Otac deluje autoritativno, tako da ga slušam s velikom pažnjom. Izuzetno uvažava sagovormika. Ljubazan je, gostoprimljiv, kad god sam u manastiru, posluženje i lepa reč su ono što me dočeka. Uvek ima vremena da sasluša svakog i provede neko vreme sa njim.


Na pitanje u kom periodu dugogodišnjeg monaštva mu je bilo najlakše, jer monaški put je izuzetno težak, kaže da je to bilo na početku, iako je bilo komunističko vreme kada se kidisalo na Crkvu. Kaže da mu nije bilo teško da prkosi komunističkom režimu jer je znao da je on prolazna teškoća a da je Crkva trajna vrednost.


Na pitanje šta mu od monaških zadataka najlakše pada, kaže da je najrevnosniji kada je u pitanju bogosluženje, da tada prosto ne oseća telo, već samo razmišlja o toku službe, da se negde ne pogreši, ne zastane. Ovaj razgovor je vodjen posle večernje liturgije, u toku koje je otac više puta padao na kolena, duboko se klanjajući i ustajući bez imalo napora, (Krstopoklona sedmica.). 
Na pitanje o smirenju komentariše iskreno i kratko: “ Nisam bas miran”, što kod mene izaziva nevericu i uverava koliko je skroman. On dobro zna svoje mane i vrline i ne stidi ih se, već otvoreno priča o njima.


Otac je bio u Jerusalimu pre nekoliko godina i iz tog perioda je ostala anegdota koliko je brzo i lako hodao, tako da ostali, iako daleko mladji od njega, nisu mogli da ga prate, iako su se plašili kako će izdržati toliki napor s obzirom na već poodmakle godine.


Poznato je da u manastir dolazi mnogo ljudi i da se dešavaju isceljenja, da se spasavaju mnogi brakovi, da ljudima život krene nabolje posle njegovih molitvi. Pokusavam da ga nagovorim da kaze nesto o tome, ilustruje nekim primerom. Ali otac je krajnje skroman, naglašava da o tome ne voli da govori, kaže da to «nije do njega, ljudi svojom verom sebi pomazu». Navodi primer nekog monaha koji je ljude koji su ga molili da im pročita molitvu slao kod drugih, manje poznatih monaha, sa preporukom da oni pročitaju.


Na pitanje kako izgleda njegov uobičajeni dan, otac kaže da uvek ustaje u 02.30h, odmah dodje u crkvu, počne proskomidiju. Sestrinstvo se budi u 03.30h. U 04h počinje polunoćnica, zatim jutrenje, do oko 8.00h. Posle liturgije sledi doručak, a posle toga svako ide na svoja poslušanja. Otac je duhovnik svestenstvu i monastvu ovoga kraja kao i mnogim mirjanima, tako da on razgovara sa mnogo ljudi, ispoveda, čita molitve, vodi prepisku sa onima koji se obraćaju manastiru ( obično telefonom ili pismima, interesantno je da ovde mobilna telefonija nema domet). Ručak je u 13.00h, a zatim posao do 16.00h.U manastiru se prave brojanice, ranije su šili monašku odeždu, sada više ne, osim što rade za sopstvene potrebe. Posle večernje liturgije, oko 22h ide se na počinak. Svaka od monahinja ima svoje molitveno pravilo i svoja zaduženja.


Poznato je da kod oca Dionisija mnogo ljudi iz cele Srbije dolazi po savet ili na ispovest. Na pitanje šta najviše muči savremenog čoveka otac kaže da svuda vlada nesloga, vera je oslabila u narodu, tako da često sitne zadjevice izadju «na veliko». Ljudi se za sitnicu razvedu, kaže otac. Brakovi lako stradaju. Tražim od njega duhovnu pouku za naše čitaoce. Poručuje da treba da se više mole Bogu, da prilaze Crkvi i veri, slušaju sveštenike, duhovnike koji ih dobro poznaju i mogu da procene šta je korisno za njih, da idu na bogosluženja, da imaju svoja molitvena pravila. Najvažnije, za kraj, otac kaže «Moramo prastati, to je osnovni zadatak svakog hrišćanina» .Duhovnu snagu ima onaj koji može da oprosti. Isto je i u porodicama. Ne smemo se revanširati. Opraštanje stvara mir i red i poredak. Bez oprosta nema ništa.”


mr. Zaklina Mancic 
03.04.2008. 

ЖИЧКА ПОВЕЉА

http://www.zica.org.rs/images/files/59579-povelja.pdf 
Натпис на северном зиду под кулом манастира Жиче

Овом пресветом храму Спаса нашега Исуса Христа, по неизрецивој милости његовој, коју сатвори са нама, ја Стефан, по Божјој милости венчани први краљ све српске земље, Диоклитије и Травуније и Далмације и Захумља, са превазљубљеним сином својим Радославом, по Божјој милости мојим намесником, приносимо Твоја од Твојих, да бисмо били помињани у молитвама, дар Спасу нашем Исусу Христу и његовим светима: свете частице часног и животворећег крста Господњега и светих страсти Христових и од ризе и појаса Пресвете Богородице и од деснице светога пророка Претече Крститеља Јована, коју положи на теме Господње, крстећи га, и од главе Претечине и од моштију свих светих апостола, пророка, мученика и преподобних светитеља; иконе светих и часних ликова и сасуде златне и сребрне и рипиде многе и завесе и покрове свете и ризе часне и света јеванђеља и књиге многе и друге украсе који су на просвећење Спасу нашем Исусу Христу.
А за храну и одевање онима који служе светом храму овом: село Талско, са Ратином и са Заклопитом Луком; Тополница с Војушама, Рибница са свим брежуљцима и са Бреном; Жича са Батином, Рибићи с Црном Реком, Тлсто Брдо са Рашким Делом и са Штитарином, Пешчаница сва с Печаном, Буковица, Граховишта сва , Свињци, Грачаница, Радијево, Конарево, Чрњаве са Серчом, Бресница са тргом, Свибница са Округлом, Боболје са Чечином, Гвочаница са Пупавнима; у Јелцима села: Долња Вас, Борак, Гњила, Добриња, Витахово; а у Хвосну села: Пећ са својим засеоцима, Чрни Врх, Стлпези, Требовитићи, Горажда Вас, Накл Вас са Челпецима и Лабљанима , Љутоглави са градом; а у Затону села: Чрнча са својим засеоцима, обе Ивање са засеоцима, Замчане са засеоцима Дубово, Гаје, и сва ова села са засеоцима својим; а ово су у Зети села: Требоље, Плавници; у Горској Жупи Голич. А ово су планине: на Спорима Ноздре, Јаворје с Лукавицама; у Хвосну Слано Поље са Тмастим Гвоздом, над Брезницама Жељин, а за зимске паше од Брезне наниже низ Сутјеску са свим пашама као што обухвата црквена међа, са свим пашама зимским и летњим са оне стране Котленика.
А ово су Власи које смо дали овој цркви – ово су имена: Грд кнез с децом, Радота, Влкослав, Тихомир, Станимир, Војихна, Драгшан, Његослав, Злина, Мирош, Брајен, Његуш, Његота, Сина, Радомир, Драган, Братин, Војило, Држихна, Пачемил, Батина, Братмир, Драгуш, Тихомир, Братеш, Грдош, Гостило, Поп, Пачен, Бун, Стан, Драгоман, Стан, Десислав, Купљен, Дајша, Берило, Њег, Бунило, Драгомир, Братен, Станимир, Братоњег, Његота, с децом, Драгуш, Братило, Радослав, Тудор, Луцан, Добромир, Драгослав, Мужило, Тихоч, Драгомир, Драгуш, Куман, Милобрат, Драгуш, Драгослав, Брапа, Предило, Драга, Првослав, Драгуш, Полиград, Радиш, Тихомир, с таштом и децом, Злата, Стан, Драган, Поп, Мик, Добриша, Берило са децом, Гостимир, Рад, Гостимирова мати, Чуч, Куман, Братослав, Бута, Њег, Васил, Братеш, Братослав, Добрц, Љев, Драгомир, Сраштан, Тудор, Тихомир, Бунило, Браја, Гостило, Војмир, Божаја, Турјак, Предимир, Буч, Красимир, Братило, Будислав, Тихослав, Мргела, Радуш, Купљен, Братан, Бун, Продан, Војихна, Братохна, Гостиша, Илија, Букор, Рад, Братина, Бала, Срацин, Хреља, Милац, Добромир, Сина, Влад, Десило, Доброслав, Тешемир, Будин, Божица, Куман, Букор, Рад, Влад, Стан, Поњег, Руг, Грдош, Злата, Стан, Драгут, Влксан, Богдан, Братослав, Бегота, с децом, Толак, Драгун, Лубота, Кулин, Велимир, Брзеј, Тудор, Букор, Нанота, Сина, Њег, Братеша, Берислав, Првослав, Буцкат, Црномуж, Грдан, Никола, Драгош, Драгослав, Војин, Гугота, Вусин, Скоромир, Пружин, Војислав, Дода, Радота, Велимир, Повржен, Војислав, Берило, Мирош, Вељен, Срацин, Андрија, Бегота, Гостило, Чврњега, Гргур, Букор, Богдан, Стан, Десимир, Бежан, Пљен, Вратиша, Дедол, удовица Драгушла и Тус с мајком, Грипон, Чрнота, Стан, Шарбан, Војњег, Белота, Војила, Мирош, Славко, Гостило, Њеж, Продан, Бун, Дјед, Драгуш, Гуња, Братимир, Вокосав, Гостимир, Ходиша, Предихна, Букор, Трусен, Нерад, Сингур, Драгуш.
И ове жупе приложисмо под власт ове цркве: Крушилницу, Мораву, Борач, Лепенице обе, Белица, Левоч, Лугомја, Расина, Јелшаница о над овим што се прилаже овој цркви да нема протопоп дворски никакву власт, него што долази или од попова или од Влаха, или поповски бир од земље, који долази од попова, половина да се узима за ову цркву. И да се не позива архиепископов човек краљу без краљевог печата, већ ако је коме дужан архиепископов човек, да га позивају с краљевим печатом краљу. Па ако не дође на печат, онда да му се печати упишу код краља и да глобу узме архиепископ себи. И ако се позове краљев човек архиепископу, и да буде....

Натпис на јужном зиду под кулом манастира Жиче

Овај свети и преосвећени храм Спаса нашег Исуса Христа ја, милошћу Божјом венчани краљ Стефан и с превазљубљеним сином својим Радославом првенцем, кога и благословисмо да буде краљ читаве ове државе, у овом храму Спаса нашег овде да постављају се сви будући краљеви ове државе; и архиепископи и епископи и игумани да се постављају овде.
И ове жупе приложисмо под власт овој цркви: Крушилницу, Мораву, Борач, Лепенице обе, Белица, Левоч, Лугомира, Расина, и Влахе све ове краљевске државе.
И у овим жупама, које приложисмо цркви Спаса нашега: да немају протопопови дворски никакву власт а оно што долази од попова или од Влаха или земаљских људи, што је поповски бир, што се узима на људе, да се све то узима за ову цркву.
А у жупама које су дошле под друге епископије, да узима протопоп дворски половину бира поповског, а оно што је врховина поповска, да од тога не узима протопоп делове, него да све то епископ узме.
А у ове четири жупе: Јелашница, Пнућа, оба Ибра, од почетка није улазио протопоп, па и даље нека су од протопопова слободне.
А четири манастира краљевска: Света Богородица Студеничка и Свети Ђорђе у Расу и Светогорски манастир и Света Богородица Градачка – над ова четири манастира или где су им села под којим епископијама, да над њима епископи немају никакве власти; а што се тиче постављања попова у овим манастирским областима и сваког духовног исправљања, све то преносим на архиепископа. А што се тиче постављања игумана, што по праву припада краљевству, да га архиепископ благослови божаствено, а краљ да му да жезло и да га целовом својим постави за игумана.
И потом божаствени овај закон научивши Према црквеном уставу и предању, и Господња забрана би, да се не раздваја муж од жене и жена од мужа; ако се пронађе да је ко ову страшну заповест преступио, оваквом казном да се казни: буде ли то ко од властеле, да се од њега одузме за краља шест коња; ако ли је ко од других војника, да му се узму два коња; ако ли то ко од убогих људи учини, да му се одузму два вола.
Женама такође заповедам: ако ли је она која преступи закон од властеле, то властелинском казном да се казни; ако ли је од нижих, то према роду да се казни; ако ли неку родитељи или ко други одведе, то такви да се казне према своме чину; ако ли сама од себе полуди, оставивши свога мужа, а има сопствену имовину, глобом да се казни. А ако нема имовину, телесном казном да се казни, како буде по вољи њеног мужа. Казнивши је да је води. Ако не усхтедне да је води, то по кажњавању да је прода, коме он хоће. И сваки муж који је пустио жену, пошто буде кажњен, да је врати у свој дом. Ако ли ово не послуша, такав и од божаствене цркве да буде завезан и да не буде у милости Господњој. И ако другу жену узме, да плати глобу сличну првој. Или ко да жену таквом који не жели да живи са својом, онда и тај да подлеже истој казни као и онај који је жену отерао. А забране женама да буду на овај начин: да оставивши свога мужа немају право другога узети.
Епископима и онима који управљају запрећује се божаственом претњом да нико не одступи од овог божаственог закона, осим ако је реч о прељуби. И ово потанко и разложно да се испита код властеле и војника, те да они који управљају наплате од њих казну. А који су убоги, њима да се узму по два вола. Ако су из жупа које су под влашћу архиепископије, да узме архиепископија, а под влашћу других епископија, то да узме епископија једног вола а другог да узме онај који управља.
А ако неко противзаконито узме свастику, а буде ли то властелин или војник, да га онај који влада казни одузимањем два вола. Ако је од убогих, то да узима епископ половину а такви да се распуштају.
Који се позивају пред епископе и стављају под њихову руку, за такву руку и печат епископи да наплаћују. И да се не позива архиепископов човек краљу без краљевог печата, већ ако је коме дужан архиепископов човек, да се позива с краљевим печатом краљу. Па ако не дође на печат, онда да му се печати упишу код краља а да глобу узме архиепископ себи.
И ово све учинисмо теби, Спасе мој, и предадосмо божаственој и неизреченој слави царства твога. Ако ко преступи и разори нешто од овог преданог теби, ко год да буде, потворивши ово, не само да је крив и одбачен од божаственог тела и крви Господа Бога и Спаса нашега Исуса Христа и Богоматере која га је родила, Пресвете Приснодеве Марије, него нека и анатема на њему буде и клетва од светих небеских сила, Јована Претече и Крститеља и светих преславних апостола и светог првомученика Стефана и светог оца нашег Саве и светих отаца наших 318 никејских, и од мене грешног да је завезан у овом веку и у будућем и наследник да буде издајника Јуде и саучесник оних који рекоше: ''Узми, разапни га; крв његова на нама и на чедима нашим''. И нека се приброји к њима.

СТЕФАН Првовенчани, српски краљ
Сабрани списи / Стефан Првовенчани ; [приредила Љиљана
Јухас-Георгиевска ; данашња језичка верзија Љиљана Јухас-Георгиевска,
Лазар Мирковић, Миливоје Башић]. - Београд : Просвета : Српска књижевна
задруга, 1988 (Београд : БИГЗ). - 187 стр., [4] стр. с таблама ; 21 цм. -
(Стара српска књижевност у 24 књиге ; књ. 3)

ЛИТЕРАТУРА О ЖИЧКОЈ ПОВЕЉИ:

ДУРКОВИЋ-Јакшић, Љубомир
О Жичкој повељи / Љубомир Дурковић-Јакшић. - Краљево : [б.и.], 1988.
- стр. 49-57 ; 24 цм
П.О.: Зборник Наша прошлост, бр.3

СИНДИК, Душан
Једна или две жичке повеље / Душан Синдик. - [Б. м. : б. и.], 1966 ([б.
м. : б. и.]). - Стр. 309-315 ; 21 цм
П.о.: Историјски часопис ; 14-15, 1966.

ФЕКЕТЕ, Егон
Учешће Св. Саве или његових сарадника у изради Жичке повеље / Егон
Фекете.
У: Зборник за филологију и лингвистику. - ISSN 0514-6143. - II (1959),
стр. [76]-87.

ШКРИВАНИЋ, Гавро А.
Извештај о теренском испитивању насеља из Жичке повеље / Гавро А.
Шкриванић.
У: Историјски часопис. - ISSN 0350-0802. - 3 (1951-1952), стр. 47.

СТЕФАН Првовенчани, српски краљ
Сабрани списи / Стефан Првовенчани ; [приредила Љиљана
Јухас-Георгиевска ; данашња језичка верзија Љиљана Јухас-Георгиевска,
Лазар Мирковић, Миливоје Башић]. - Београд : Просвета : Српска књижевна
задруга, 1988 (Београд : БИГЗ). - 187 стр., [4] стр. с таблама ; 21 цм. -
(Стара српска књижевност у 24 књиге ; књ. 3)

СУБОТИЋ, Гојко
Трећа Жичка повеља / Гојко Суботић.
У: Зограф. – ISSN 0350 1361. – Бр. 31 (2006/07), стр. 51-58.

ПРЕВОДИ ЖИЧКЕ ПОВЕЉЕ:

KANITZ, Felix
Žiča's Stiftungs-Urkunde von König Stefan dem Erstgekrönten (1222-1228).
У: Serbien : Historisch-etnographische Reisestudien aus den Jahren
1859-1868 : mit 40 lllustrationen im Texte, 20 Tafeln und einer Karte / von
F. Kanitz. - Leipzig : Verlagsbuchhandlung von Hermann Fries, 1868. - XXIV,
744 str., 20 slika, 1 karta : ilustr. ; 26 cm

SELECTED Charters of Serbian Rulers (XII-XV Century) Relating to the
Territory of Kosovo and Metohia. Part 1 / edited and translated by
T.[Tibor] Živković, S.[Stanoje] Bojanin, V.[Vladeta] Petrović. - 1. ed. -
Athens : Center for Studies of Byzantine Civilisation, 2000. - 151 str. ;
24 cm. - (Series Serbian Sources)

Сусрет са Богом одвија се у нашем срцу

"Христос се рађа – славите! Христос с небеса – у сусрет му изађите! Христос на земљи - узнесите се! Певај Господу сва земљо!"


Овим речима започео је своју Божићну проповед Свети Григорије Богослов, и од тада, током шеснаест столећа, оне звуче у нашем црквеном богослужењу, стављајући пред нас увек иста питања; у чему је значење Божића за сваког од нас; како можемо сусрести Христа, који је дошао са небеса; како се ми можемо вазнети са земље на небо; како можемо прославити Христа својим животом?


Многе религије, које исповедају јединог Бога, обећавају човеку, да он може у мањој или већој мери да се приближи Богу, да искуси осећање Његовог присуства и блискости. Али, ни једна религија, осим хришћанства, не дозвољава човеку да спозна Бога као брата, као друга. Кроз оваплоћење Сина Божијег, према речима Симеона Новог Богослова, ми постајемо синови Бога Оца и браћа Христова.


Бог се оваплоћује, да би имао могућност да нам се обраћа на истом нивоу, да би, поделивши нашу судбину и проживевши наш живот, имао право да нам говори о Себи и нама ту последњу истину, која никаквим другачијим начином не би могла да нам буде откривена. Истину о томе да нема пропасти, која дели Бога и човека; нема несавладивих препрека за сусрет човека и Бога – насамо, лицем у лице.


Тај сусрет се одвија у нашем срцу. Ради тог сусрета Господ је дошао на земљу, постао човек и проживео људски живот; родио се у Витлејемској пећини у јаслама, бежао у Египат, вратио се у Назарет, васпитавао се у кући дрводеље, крстио се, проповедао, ишао по Галилеји, Самарији и Јудеји, проповедајући Царство Небеско и лечећи људске болести, претрпео страдање и смрт на Крсту, васкрсао из мртвих и вазнео се на небо.


Све то – ради тога да би се догодио светотајни сусрет, да би се срушила преграда између човека и Бога, подигнута човечијим грехом. Преграда је срушена, и мач херувимски, који стоји као преграда за рај, спушта се; врата раја се отварају, и човек се враћа дрвету живота, од кога се храни Небеским Хлебом.


Историја Адамовог пада у грех је историја целокупног човечанства и сваког човека. Адамов грех се понавља у сваком од нас, када се окрећемо од Бога и грешимо. Али и Христ се оваплоћује ради свакога од нас и ради тога је Христово спасење  Адама – наше спасење. Христом се свим људима враћа та богоподобна слобода, коју су Адам и његови потомци изгубили кроз грех и отпадање од Бога.


Свети Григорије Богослов назива Богооваплоћење „другим стварањем“ када Бог поново ствара човека, узимајући на Себе човечије тело. У оваплоћењу Речи, Свети Јефрем Сирин каже да се дешава „размена“ између Бога и човека: Бог прима од нас човечију природу, а нама дарује Своје Божанство. Кроз оваплоћење Речи долази до обожења човека. „Реч се оваплотила, да бисмо се ми обожили“, - говорио је Свети Атанасије Велики. „Син Божији постао је Син Човечији, да би синове човечије направио синовима Божијим“, - рекао је свети Иринеј Лионски.


Обожење, за које је човек био предвиђен по самом чину ставрања и које је изгубио кроз пада у грех, враћено му је оваплоћеном Речју.


И због тога, управо у Рођењу Христовом дешава се васцело обнављање човечије суштине. Не само у том јединственом Рођењу, које се десило пре две хиљаде година у Витлејему, него и у том рађању Христа, које се непрестано дешава у нашим душама.


Највеће чудо Богооваплоћења је у томе, што десивши се једном у историји, оно се наново обнавља у сваком човеку који прилази Христу. У дубокој тишини, једном у историји Слово Божије оваплотило се на земљи: тако се оно оваплоћује и у немим дубинама наше душе – тамо, где ћути разум, где нестају речи, где ум човека стоји пред Богом. Непознат и непрепознат родио се Христос на земљи, и само мудраци и коњи заједно са анђелима ишли су Му у сусрет: тако тихо и неприметно за друге рађа се Христос у човечијој души, а она Му излази у сусрет, зато што у њој гори звезда, која води Светлости.


Ми тајанствено сусрећемо Христа у молитви, када одједном откривамо, да нам је молитва примљена и услишена, да је Бог „дошао и уселио се у нас“ и испунио нас Својом живоносном присутношћу. Ми сусрећемо Христа у Евхаристији, када причешћујући се Телом и Крвљу Христовом, одједном осетимо, да је наше сопствено тело прожето Његовом Божанственом енергијом и да у венама нашим тече Крв Бога. Ми сусрећемо Христа и при другим тајнама Црквеним, када се кроз додир са Њим обнављамо и оживотворујемо за живот вечни. Ми сусрећемо Христа у нашим ближњима када са човек одједном отвара пред нама и ми видимо да у његовој скривеној дубини сија Лик Божији. Ми сусрећемо Христа и у свакодневном животу, када усред буке одједном чујемо Његов глас или када видимо Његово јавну и изненадну умешаност у ток историје.


Управо на тај начин – изненада и неочекивано – умешао се Бог у живот човечанства пре двадесет векова, када је Својим Рођењем преокренуо цео ток историје. Управо тако рађа се Он непрестано у душама хиљада људи и мења, преображава сав њихов живот, чинећи их верујућим од неверујућих, светима од грешних, спашеним уместо пропалим.





Нека празник Рођења Христовог постане празник рођења Христа у нашој души и нашег рађања у Христу.Утишајмо се за свет, да би се у нашој души родила Божија Реч и испунила нас Божанством, Светлом и светошћу...


Епископ Иларион (Алфејев)

Монах Калист: Архијерејско смирење Владике Николаја

  Сећам се неких догађаја из тог времена, који су ми се дубоко урезали у свест.На дан двадесетог јуна, прве године мог боравка у испосници, манастир Свети Наум је славио своју славу.


Славље се сутрадан настављено у испосници. Рано ујутру превезли смо се чамцима из Светог Наума у Свети Заум; понели смо све што је било потребно за ручак. Било је много народа, међу њима и представници месне власти, као и два краљева министра.


После службе, приређен је ручак. Поред других монаха, и ја сам служио госте за столом. Владика је сео у чело стола; с његове десне стране министри, затим се даље седело по старешинству. Било је јела и пића као на свакој српској слави. Владика ми је после завршеног ручка рекао да се одморим и да поједем што год хоћу од онога што је преостало. А било је бораније, пасуља, супе, и поврх свега неколико повећих пастрмки.


Узео сам две пастрмке и појео их на брзину. Дозволио сам себи тог дана, јер је био празник, да једем шта желим и колико хоћу. Пастрмке су ми пријале, али сам нешто касније осетио тегобе у желуцу.


Владика се за то време повукао да одспава, а народ се размилео унаоколо тражећи погодна места за одмор. И министри су полегали и покрили се преко стомака танким ћебетом. Било је лето и дивно, лепо време.


Наш кувар у манастиру, Хаџи-Светозар, био је пргав човек, рђаве нарави. Кад је видео да сам појео рибу, викнуо је на мене:


"Ко ти је дозволио да поједеш рибу? Како си смео!"


"Владика ми је одобрио да једем шта хоћу и колико хоћу", рекао сам мирно.


"Ја сам, бре, овде газда! Који владика, мајку ли му његову!", викао је и даље Светозар.


Запрепастиле су ме те речи; сви су одједном ућутали и оборили очи. И министри су остали збуњени не верујући у оно што су чули. Владика још није био заспао. Чуо је и он Светозара; изашао је на прозор, погледао га и рекао му мурно:


"Добро, добро, Хаџија. Не љути се на мене. Појео је човек рибу јер је био гладан. Шта ту није у реду?"


Светозар му ништа није одговорио; прао је судове, као да ништа није чуо. Кад се владика повукао у собу, остали смо још више збуњени.


Пришао сам министрима. Трудио сам се да им објасним да је Хаџија особењак, али да није рђав, само је плаховите нарави. Правдао сам га пред министрима како сам знао и умео, али нисам много веровао својим речима.


Одмарали смо се дуго. Кад смо се пробудили, видели смо да је Хаџија свима скувао кафу. Чим смо сели за сто, послужио је прво владику, затим остале. Владика му ништа није рекао. Кад се Хаџија удаљио, министри су упитали владику што трпи таквог човека. Сећам се добро шта им је рекао:


"Ви знате да сам плаховит, могу бити и пргавији од Хаџије. Тражио сам човека сличног себи, да бих према њему одређивао степен свога смирења. И, ево, нашао сам."





Oдломак из књиге: „Монах Калист“

Поуке старца Тадеја

...треба да се опустиш. Не узимај превише на себе бриге овога света, већ чувај свој
мир и живи са Богом. Нека иде како иде...


http://www.pouke.org/upload/fajlovi/knjige/poucno%20molitveni/Pouke%20starcaTadeja.pdf