Powered By Blogger

17. децембар 2011.

ЗБОГ ЧЕГА НАС ГОСПОД ТРПИ? АРХИМАНДРИТ РАФАИЛ КАРЕЛИН


 

Пре својих Страдања, беседећи са ученицима на Јелеонској гори, Господ им је открио знаке наступајућег краја света. Господ је рекао да ће последња времена бити слична стању рода људског пре потопа. Библија и Свети Оци указују на свеопште одступање људи од Бога у Нојеве дане. По речима Библије људи су постали тело, односно бездуховни (в. 1. Мојс. 6, 3).

Још пре светског потопа други потоп греха и зла, који је избио из дубине пакла, потопио је земљу. Разврат, магија, поклањање демонима и ритуална убиства су земљу претворила у храм сатане.


Човечанство је само себе осудило на погибељ. Морална осећања људи су толико отупела и била угушена да су они чак престали да схватају шта је грех. По речима једног Светитеља, када се Ној својим сународницима обратио са позивом на покајање, ови нису знали шта он хоће од њих, за шта треба да се кају. „Ми живимо као и сви,“ одговарали су они праведнику. Препород без покајања није могућ; због тога су људи личили на живе лешеве који су већ почели да труну. Ми живимо као сви ни за кога није било оправдања; воде потопа су сахраниле све у једном огромном гробу. Узрок општег и неизлечивог пада рода људског су били окултизам и поклоњење демонима; скривен у магији и окултизму, замаскирано, а понекад и очигледно, одржао се култ сатане са свим својим ритуалима – приношењем људи на жртву и развратом.

Наше време многи људи сматрају временом препорода религије: отварају се манастири, обнављају се и граде храмови, духовна литература је постала доступна; чак и у таквим областима као што је природна наука и философија материјализам се повукао, оставивши простор другим концепцијама. Видимо да је срушена брана која је дуго затварала ток реке, али нам изгледа да се борба против Хришћанства наставља, само у другим облицима, и савремени либерализам постаје нова завојница у овој исконској борби. Ми не желимо да тврдимо да су за то одговорне било које партије или структуре – процес је превише глобалан; овде видимо сатански план не само у преносном, већ и буквалном смислу ове речи.

Претходни период је био тотални напад на Хришћанство налик на прогоне за време паганских царева, само у суровијим и лукавијим облицима. Милиони људи су били убијени за веру, светиње су разрушене и оскрнављене. Овде је долазило до сукоба, не два погледа на свет, већ двеју вера – вере Христове и религије сатанине. У овој хекатомби је као пламен горела мржња према Богу, као да је сатана изазвао небо; нису тек тако девиза сатанских секти биле речи „освета Богу“, није тек тако „главни пројектант“ револуције Маркс револуцију назвао „нападом на небо“. Убијање монаха и свештеника, прогонство у тајгу и логоре оних који су отворено ишли у цркву, претварање храмова у клубове, где су се показивале антирелигијске представе, и у јавне тоалете, а манастира у затворе и места ислеђивања – то више није социологија и философија, већ демонизам. Геноцид против свог народа, притом најбољег дела народа, обављен углавном рукама злочинца и садиста је несхватљив ако се искључи главни актер – сатана.

Десили су се прогони којима нема равних у историји рода људског и сва је земља била натопљена крвљу људском. Ти прогони су дали како одступнике, тако и Мученике за Христа. Груб и примитивни материјализам није из људских срца могао да искорени веру. Човека није требало уништити физички већ као религијско-моралну личност, и због тога су мрачне силе, сматрајући да је прва фаза борбе завршена, прешле на другу. Њихова нова тактика је да се оставе стари и да се, чак, поново саграде храмови од камена и цигле, али да се разруши унутрашњи храм људског срца, како би се човек показао неспособним да прими ону благодат коју је добијао у Цркви кроз Свете Тајне, а за време прогона на рушевинама храмова, где су се Хришћани тајно сабирали на молитву. Храмови су лежали у рушевинама претворени у гомилу камења. Насиље, чак и смрт, нису могли да разруше и разбију као дијамант чврст духовни камен љубави Хришћана према Христу.

Сада брана идеолошког диктата и атеистичке цензуре као да је скинута, али се заједно са бујицом воде на земљу обрушила и бујица блата и крви. Под маском слободе вероисповести сједињеном са слободом од морала почео је очигледно да се помаља исти онај црни лик „религије сатане“ са својим култом секса и крви. Порнографија је буквално преплавила књижаре и телевизијске екране; уметност – ова интима људске личности, језик њене душе – постала је у суштини ако не директни сатанизам, онда прелудиј за њега.

Може нам се рећи: „Нико не приморава људску вољу, ко вас тера да читате књиге и да гледате слике које вам изгледају развратно! Нека свако бира храну коју ће да једе! Цензура је насиље над човеком, нека цензура буде његова сопствена воља.“ Али, то је лаж. Слобода од морала се претворила у насиље над моралом. Прљавштина секса човека дочекује готово на сваком кораку: телевизор је пустио своје пипке до најудаљенијих насеља, чак и до космоса и океанског дна; људима је наметнут један исти програм који се глобално остварује, човек нема где да се сакрије од њега. Уметност је заснована на саосећању, на укључености у емоционални свет јунака, због тога разврат почиње од самог детињства. Тамо где су се раније шаренили плакати са позивом да се сагради комунизам, појавили су се други плакати са сликама, еуфемистички говорећи, обнажених девојака. Не видети ово значи ићи улицом везаних очију; закључали су нас у јавну кућу и говоре: ако вам се не свића, ви замислите да сте у вртићу.

Други култ је култ убиства и крви. Са насловних страна књига нас гледају гангстери са пиштољима у рукама, убице са маскама, жртве које крваре и тако даље. Поред њих леже књиге са приказима демона, упутства за практичну магију, астрологију, источњачки окултизам; све то чини један недељиви колоплет демонских сила и енергија; свет то је нераскидиво међусобно повезано, чинећи један змијарник. Пре неколико година на овом месту су лежале књиге такозваног „научног материјализма“, сада су оне нестале, као да је ово старо оружје отписано и замењено новим. У храму се одвија богослужење, предвиђа се изградња нових цркава. Наравно, нама Хришћанима је то драго, али нас узнемирава једна околност. Црква је место богоопштења, освећивања људске душе, озарења људског срца благодаћу; без овога ће храм постати надгробни споменик из прошлих времена. А људи развраћени порнографијом и сексом као да имају парализовано срце – неспособно да прими било шта духовно. Није тек тако Црква за главне грехове сматрала убиство, прељубу и разврат; она је људима давала дугогодишње епитимије да би они имали могућност да се постепено кроз покајање очисте од ових грехова. Преподобни Јован Лествичник примећује да се блуд не назива просто грехом, већ падом. Као што човек који падне на земљу није у стању да хода, већ лежи у блату док се поново не подигне на ноге, тако је и човек који је пао у блуд неспособан за духовни живот док не принесе дуготрајно и тешко покајање. Људи, развраћени литературом, видео-филмовима, уличним плакатима који рекламирају секс, ће – дошавши у храм – стајати као лешеви ако не принесу покајање; а покајати се значи супротставити се овом духу греха и трулежности. Али се на то мало ко данас одлучује.

Човек има непријатеља у својој сопственог греховности, и због тога већина људи покушава да наће компромис: да се не бори до краја са грехом, већ да постави себи извесну формалну границу греха, односно да блуди очима, срцем и душом уздржавајући се од греха на делу. Међутим, као прво, таква граница је превише крхка и непоуздана, као друго, Бог жели људско срце: Дај ми, сине, срце своје, говори Дух Свети кроз пророке (Прич. Сол. 23, 26). Благо чистима срцем, казао је Христос у проповеди на гори. Срце оскрнављено сликама разврата, или још горе, које се толико навикло на такве слике да их више не доживљава као грех већ као нешто нормално и сасвим уобичајено, односно срце које није започело покајање, личиће на камен који кваси киша благодати, али он од тога не постаје цветњак. Овакав човек доживљава богослужење само са душевне стране, не као очишћење и освећење душе, већ као одређене емоције које се стварају атмосфером у храму, појањем и тако даље.



Мрачна сила као да говори: ми ћемо у човекову вену да убризгавамо инјекције отрова, а затим, ако жели, можемо да га пустимо да иде по болницама. Господ је рекао да, стајући на молитву, треба да опростимо свима онима који су нас увредили: милосрђе према људима нам открива милосрђе Божије, а култ убистава човека изнутра чини животињом .то није само култ силе већ и култ наслађивања насиљем. Римска гомила је тражила непрестано још више и више хлеба и крвавих игара. Људска крв која се лије са телевизијских екрана и страница криминалистичких романа не само да не изазива одвратност већ као да је постала пикатнан зачин савремене кухиње. Како човек који је са жудном радозналошћу и тајном насладом гледао убиства, мучења и предсмртни ропац, може да дође у храм и да се моли Богу Чије је име Љубав?! Развраћено и сурово срце не може да воли Бога, а суштина и снага вере је љубав између душе човекове и Бога.

Код нас се отварају манастири који треба да буду „срце“ Хришћанства; „манастир је црква у Цркви“, рекао је један од Отаца. Монаштво је одрицање од света и посвећивање себе Богу; монаштво треба да сачува као драгоценост оно што свет губи: молитву, чистоту срца, тиховање и духовно искуство. Либерализам, „религија компромиса“ жели да пружи своју руку и на манастире. Свети Оци говоре да је најузвишеније делање на земљи – молитва срца, она је сила која се супротставља разорној демонској сили, она је светлост која обасјава свет. Свет постоји док постоји молитва.

Либерализам који је човека ставио на место Бога жели да убије дух монаштва, оставивши његову спољашњу форму.
Док су се за време прогона манастири подвргавали првим и најтежим ударцима сада манастире неки желе да претворе у добротворне установе, односно да осујете и одвуку монахе од главног тиховања и молитве. Ствара се нова врста манастира који личе или на римокатоличке редове или на друштво милосрдних сестара које раде за Црвени крст.

Ако се погледају резултати таквог монашког доброчинства види се да су они ништавни, али ово даје могућност да се од манастира направи својеврсна реклама, односно супротно од онога шта манастир треба да буде, тј. да се монаси доведу пред телевизијске камере. Монасима се сугерише да они треба да чине добро, али се притом вештачки прећуткује да се овде више замењује нижим, оним што са истим успехом могу да чине и мирјани; оним што не одговора монашким заветима. Монаси постепено губе молитву и претварају се у мирјане који нису одевени у минисукње и фармерке него у мантије. Преподобни Исаак Сирин је говорио: „Ако ради дела милосрђа монах треба да остави молитву и тиховање, нека пропадну таква дела“. Монах који се бави световним пословима неће помоћи свету, већ ће на крају крајева сам постати део тог света, а често – ругло света. Монаси, а нарочито монахиње, су цветови који могу да расту само у стакленој башти, односно у изолацији од света; ако се разбије стакло на стакленој башти хладноћа ће уништити цветове.

Либерализам не схвата шта је молитва: за њега је монашки живот егоизам. Међутим, монаси носе у себи (или би требало да носе) главну тежину борбе са демонским силама, за коју свет ни не зна. Молитва није психотерапија и није аутосугестија, како то воли да објашњава бездуховни свет, већ она сила која задржава, која демонима, по речима Откривења Јовановог, не дозвољава да се откину са ланца (в. Откр. 20,13), односно сила благодати. Може ли бити већег дара људима од оне радости коју они осећају улазећи на манастирску капију, где су сама земља и ваздух освештани молитвом као сунчевим зрацима; може ли ико да донесе људима већу корист од онога ко се моли Богу у олтару свог срца за опраштање грехова рода људског? Та, један истински молитвеник може да промени ток људске историје!

Преподобни Арсеније Велики је избегавао људе, и чак је и неким монасима због тога изгледао недружељубиво и сурово, али је он у келији чинио најтеже делање, слично самоспаљивању – молитву за свет, и Господ је по његовим молитвама помиловао Византију као у време пророка Јоне Нинивију: земљотрес који би уништио читаве области, како је било откривено касније египатским Оцима, није се догодио због овог великог подвижника. Замислимо да војницима који треба да бране земљу од ужасног, страшног и неумољивог непријатеља неко предложи да оставе оружје и да се баве другим пословима – да саде кромпир или праве чизме. И ово је потребно и неопходно, али за то постоје вртлари и обућари, а не војници чији је посао да по цену своје крви штите земљу. Сатанска сила је налик на чудовишну радијацију која се шири светом, а молитва, нарочито монашка молитва, преграда је овој смртоносној невидљивој реци. Духовно слепи људи понављају: „Онај ко се осами и у самоћи се моли, живи уствари за себе“; они тако говоре зато што су они сами „тело“ и добро и зло схватају телесно.

Монаштво има за свој почетак и пример Јована Крститеља који је живео у пустињи и Јована Богослова који је живот проводио у молитви и сазрцању. Први је назван „највећим од рођених од жена“, други „вољеним учеником Господа“. Они су сачували своја срца у чистоти, то је био њихов главни подвиг; због тога су се њихова срца претворила у непресушне изворе духовног мира – благодати која се по њиховим молитвама изливала на свет.

Монасима се говори: дружите се са људима, проповедајте, идите по селима са духовним песмама, водите спорове са секташима, негујте болеснике, васпитавајте децу и за то време се молите, односно, будите благочестиви мирјани, само не будите оптерећени породицама, а у свему осталом будите слични њима.

Преподобни Исаак Сирин пише о томе да ће свет служити монаху ако он буде пребивао у молитви, а данас се чује: калуђеру, служи свету. И у свету се људи могу молити и чинити добра дела, али ће то бити други ниво молитве. Молитва тиховатеља личи на пламен који достиже до неба; молитва монаха који се дружи са светом личи на слова написана на од брисања избледелој и изгребаној дасци; у његовој души једни утисци непрекидно падају преко других. Ум оваквог човека страсти колебају као налети ветра узбуркану површину мора. Монах на постригу даје обећање да ће следити путеве древних монаха; њихов пут је био осамљивање и тиховање.



Ако ослаби монашка молитва, отвориће се она зјапећа духовна празнина која се не може испунити ни најбољим световним делима. Манастири који изгубе дух подвижништва и молитве не могу духовно да утеше и препороде човека. Пред нама је пример западних манастира, где се организују не само болнице, већ и посебне школе за будуће политичаре и женске кошаркашке клубове. У ранијим временима били су уништени манастири, сада се граде зидине, али се уништава дух самог монаштва. Човек који долази у манастир не види молитвенике који светле унутрашњом светлошћу, већ добре људе заокупљене добрим делима, које је сретао и у свету.

Свети Оци унутрашњу молитву називају највишом науком и уметношћу над уметностима, небом које се налази у човековом срцу, Божанском љубављу, анђеоском лепотом, звездом-водиљом, која блиста у мраку ноћи, извором живе воде која тече у човековом срцу, песмом над песмама, вечном радошћу, животом срца, васкрсењем душе пре општег васкрсења мртвих, благом скривеним у човековом срцу, небеским вином које весели душу, огњеним мачем управљеним против сатане, тврђавом вере, тврђавом коју врата пакла не могу да поколебају, предивним вртом рајских цветова. Свет, не знајући и не познавајући тајну ове молитве, молитву сматра приватним послом попут ауто-тренинга, у сваком случају не средиштем човековог духовног живота, већ психичким расположењем ради лакшег остварења добрих дела. Ова добра дела која постају циљ по себи посматрају се независно од унутрашњег стања човековог срца и постају еквивалент човекове моралности, а тачније речено – мера његове „светости“.

Ми не негирамо телесно милосрђе, али њега може да чини не само Хришћанин, већ и муслиман, Јеврејин, паганин и атеиста, из различитих побуда и мотива. Подвиг монаха је у том смислу непоновљив и незамењив било каквим радом. Свети Григорије Палама учи да подвиг исихије (тиховања) јесте стицање таворске светлости. Он пише о вечним животворним Божанским силама и енергијама које се изливају у свет из недара Божијих и показују свету као духовна светлост, као вечни живот, као мистичко богопознање, као дејства и атрибути Бога. Човек који се бави унутрашњом молитвом постаје карика, кроз његово срце пролази и свет осветљава ова нетрулежна предвечна светлост. Због тога су Свети Оци казали: „Анђели су светлост монасима, а монаси су светлост свету.“ Када монах преузима на себе световне обавезе и бриге, испуњава своје срце чулним сликама услед сусрета и разговора, он губи главно благо – молитву; његово духовно око се окреће од Бога ка свету; дух постаје мртав, и срце постаје хладно и чврсто као камен. По речима једног оца монах без Исусове молитве је леш који разједају црви (односно страсти). Ђаво је спреман да помаже у спољашњим делима, само да ум монаха одвуче од молитве. Преподобни Нифонт Цариградски је говорио о томе да ће монаси градити куће које могу да се такмиче са кнежевским дворцима, а Нил Мироточиви и Симеон Нови Богослов упозоравају монахе на опасност претераног бављења науком и философијом: од овога се Божанска светлост замењује светлошћу људског ума. Манастири где монаси не упражњавају непрестано Исусову молитву личе на угашене ватре у чијем пепелу једва да светлуцају искрице угља.

Ако се монаштво, које се данас препорађа, не буде окретало ка духовном искуству источног монаштва, већ ка представама и појмовима савременог света, оно неће у себи носити истину, већ лаж и противречност. Једна од великих победа демона је стварање новог типа монаштва – спољашњег монаха који се бави свиме изузев Исусове молитве. Човек у манастир долази из света натопљен његовим духом и представама као водом, са раслабљеном вољом, са гордошћу успаљеном као гнојно жариште, са смрадном прљавштином греховних сећања, с отрованим срцем, на чијем дну су се као змије склупчале његове страсти. Човеку предстоји тешка борба са демоном и са собом, он треба поново да се роди. А убеђују га да треба истовремено да служи и Богу и људима, наводе пример Преподобног Сергија Радоњешког, који је мирио кнезове, Јована Зедазнијског са ученицима који су као монаси дошли у Грузију да би учврстили Хришћанство и борили се са маздеизмом, Амвросија Оптинског који је од ујутру до увече примао људе. Ово је исто то и упоредити бебу са искусним војником и послати дете које још пузи по поду у рат. Притом се прећуткује најважнија чињеница да су Јован Зедазнијски и „сверуски учитељи“ Преподобни Серафим Саровски и Преп. Амвросије Оптински, и други старци читав свој живот провели у манастиру и пустињи и да су тек пошто су стекли бестрасност и велику благодат Божију отворили врата келије, изашли из пустиње и затвора, и то не по својој вољи, већ по откривењу Божијем.

Младом монаху предлажу да почне од онога чиме су завршили Преподобни Серафим Саровски и Јован Зедазнијски. Неки монаси одмах осећају лаж и своју недораслост таквом животу; њима изгледа да су позвани на пир, а уместо трпезе пред њих су стављене чиније пуне песка; напротив, друге, неискусне монахе мисао о томе да су они малтене спаситељи народа и поређење са древним подвижницима који су обраћали у Хришћанство читаве градове и села доводи у стање распаљене гордости; позирање у улози нових просветитеља одговара њиховим сопственим страстима. Овде је уместо смирења – основе монашког живота – у дубини њихових срца ђубриште гордости и надмености.

Један отшелник је ученику који је желео да иде у свет да учи људе, одговорио: „Не може у својој руци да носи отров човек са посеченим дланом.“

Овде може да се роди неки духовно-религијски материјализам, где се вредност људског живота одређује збиром спољашњих дела, који се мери мером попут челика или угља.

Обратимо се за нас највишем ауторитету – Божанском откривењу – Библији. У Књизи Изласка се говори о томе како је Мојсије водио Израиљце у обећану земљу. На обали Црвеног мора стигла их је фараонова војска: коњаници у челичним оклопима и кочије са стрелцима наоружаним стрелама и копљима. Фараон је сматрао да је непобедив: под ударцима његове војске рушили су се и падали градови и тврђаве као колибе од прућа и грања. Изгледало је да је израиљски народ осуђен на пропаст: пред њим је био морски бездан, а иза фараонова војска као ватрена лавина… И Господ упита Мојсија: Што вичеш к Мени? (2. Мојс. 14,15). Мојсијева уста су ћутала, али је његово срце ћутећи вапило ка Богу и ова нема молитва, у којој је он од боли цепао не своју одећу већ срце, стигла је до неба. Није пророчки дар Мојсијев већ унутрашња молитва, коју нико од људи није чуо, учинила чудо: море се раздвојило, његово дно је постало камени пут за Израиљце, затим су се таласи спојили као усне и морски бездан је постао гроб за Египћане.

У пустињи је пут Израиљцима преградио народ који се звао амалићански. Мојсије није желео да ратује са њима, јер су они били Лотови потомци, међутим, Амалићани су били неумољиви. Почела је битка. Мојсије се попео на узвишење и подигавши руке погрузио се у молитву. Када се Мојсије молио побеђивали су Израиљци, када је прекидао молитву и због умора спуштао руке наваљивала је војска Амалићана. Друга двојица војсковођа Израиља, Исус Навин и Ор, схвативши да исход битке не одлучује мач, већ молитва стадоше поред Мојсија и почеше да придржавају његове руке. Свети Оци су овде видели символ демонске силе, која се може победити само молитвом која излази из дубине срца. Гаси се монаштво и за демонску силу више нема препрека. То што монаси губе унутрашње духовно делање Исусове молитве и прелазе од духовног ка душевном јесте једна од победа демона.

Велику снагу има Божанска Литургија, због тога демон предузима све мере како би људи отишли из храмова празних руку. Многи свештеници не само да не позивају верујуће да се причешћују, већ им чак забрањују да се често причешћују, иако су се у древној Цркви причешћивали сви који су на Литургији били присутни осим оних који су били под епитимијом. После Крсне Жртве, причешћивање је други по величини дар Божји људима, а свештенослужитељи без икакве основе лишавају своје парохијане извора бесмртности који је отворен свим Хришћанима. То је једна од најопаснијих предрасуда која се укоренила у Цркви.

У храму се човек среће са још једном чудном појавом читањем за певницом које личи на разбрајалицу, као да читач јури и трчи по страницама књиге журећи да што пре, као до финиша, стигне до речи „амин“. Православна Црква има непроцењиво благо: богослужбене текстове, свештену химнографију непревазиђене дубине и лепоте. И смисао молитава, лепота црквеног језика – све нестаје у некаквом нејасном зујању које личи на језик. Човек који стоји у храму или се моли у себи, одуставши од покушаја да било шта схвати, или се премеће с ноге на ногу од досаде, или заједно са таквим читачем нестрпљиво чека крај службе. Шта би могао да схвати ученик када би учитељ у учионици говорио тако брзо? Педагог, чтец и лектор треба да изуче технику говора, а овде се нико не брине да научи читача да барем јасно и разговетно чита. Литургија Православне Цркве је једно од њених највећих духовних богатстава, а због лошег читања богослужбени текстови остају неразумљиви за народ.

Ствари не стоје боље ни са појањем. Уместо древних мотива који су у души рађали покајничка осећања или захвалност Божанству пуну свештеног страха, под сводовима цркве се често разлежу оперске мелодије, које не делују на дух већ на страсну душу, узбуђују је, пружају јој естетску насладу налик на световну уметност, али је лишавају главног – покајања и молитвене усредсређености. Што се тиче лошег појања, оно такође одвлачи од молитве, али уместо естетске насладе у души изазива озлојеђеност и раздраженост.

У неким храмовима продаја просфора и свећа траје у току читаве службе и обавља се у храму. Поред свећњака је увек неко комешање, које подсећа на ударање таласа, а пошто храм обично има добру акустику, ова бука продире у читав простор храма, одвлачећи људе од молитве. У Старом Завету је написано да се камење обрађивало и тесало поиздаље од храма како се ударац чекића не би чуо на месту посвећеном Богу. У Новом Завету је написано како је Господ бичем истерао трговце из храма. Он није забранио жртве, али је забранио да се продају у светилишту назвавши Храм – „домом молитве“. Молитва је невидљива борба са ђаволом. Макарије Велики пише да у овој бици душа не само да се брани молитвом, већ и сама наноси ударце. Ђаво наводи нарочита искушења на човека за време молитве у храму, како би му украо драгоцено време када може да добије опроштај својих грехова и велику милост од Бога.

Већ је примећено да је већина чудотворних икона насликана у старом иконописном стилу. Ових ликова, потамнелих од времена, демон се плаши више него световно лепих лица, која су насликали савремени иконописци. Тамо кроз икону сија дух, а овде душевност, истанчана чулност. Древне иконе су окружене пољем невидљиве силе, коју без обзира на то срце може да осети. Иконопис, када се одвоји од Предања, обично прелази или у мистичке апстракције или у религијску лирику која може да изазове различита осећања, али оставља душу непрепорођеном. Иконе нецрквених уметника (на пример Врубеља) носе у себи скривени демонизам; из њих као да се излива тежак духовни мрак; нарушавање црквеног Предања, такође, представља победу сатане.

У Светињу над светињама Јерусалимског храма првосвештеник је могао да уђе ради молитве само једном годишње; оскрнављење Светиње над Светињама је за народ била већа трагедија него рушење самог Јерусалима. Од олтара започињу силазни и узлазни таласи историје; од светости олтара треба да почне препород народа. Саборним правилима је улаз у олтар забрањен мирјанима и само је цар као миропомазаник и представник верујућег народа могао да уђе у олтар како би принео молитву за народ. Оплакујући пад Јерусалима пророк је рекао да је олтар претворен у оставу за поврће; а старозаветни храм је само праслика, сенка новозаветног храма. Шта очекује Хришћане који се без страхопоштовања односе према највећој светињи на земљи – олтару, где невидљиво присуствује сами Бог! Светиња је као огањ, она може да греје и да светли, али такође може да спали и да сажиже. Не сме се заборавити да поруга светиње улази у ритуал црне мисе. Ђаво покушава да освоји нове духовне просторе.

Црква има своје свештене символе; демон ствара своје магијске знакове и жели њима да замени црквени језик. Шести Васељенски Сабор је забранио да се Бог приказује алегоријски; у последње време су почеле да се појављују алегоријске слике на којима се Бог приказује знацима који су позајмљени од кабалиста и других тајних мистичких секти. Ова христијанизована кабалистика се назива „интелектуалном иконом“, односно Црква се дели на елиту – интелектуалце, и незналице – гомилу. Алегоријски знаци који имитирају икону код човека стварају нови тип религијског мишљења. Уместо укључивања у молитву кроз икону он почиње да замишља Бог под видом алегорија и геометријских фигура. Овде се у Цркву убацују тајнописи гностика које су древни Оци називали „првенцима сатане“ (Поликарп Смирнски о гностику Керинфу).
Сваки модернизам је корак од Цркве у страну или ка позоришту или ка паганском храму. Због тога је модернизам пут ка самоуништавању Цркве.

Либерално Хришћанство је религија компромиса: оно тражи компромис не само међу хришћанским вероисповестима, већ између Хришћанства и будизма, између Хришћанства и шиваизма. Оно покушава да разори Хришћанство изнутра, да уништи Хришћанску догматику и да створи магловиту, аморфну религију која се гордо и звучно назива религијом „поштених људи“ са јединим позивом да се људима чини добро. Ово је тајна жеља да се човек отараси Бога, привидно остајући Хришћанин. Обично је ово религија хуманиста, који воле да говоре о добру, не чинећи добро и који желе да изгледају као пријатељи рода људског, којима је. међутим, туђе све осим сопствене ситости и частољубља. Ипак, таква религија понекад има своје подвижнике као што су на пример доктор Швајцер или мати Тереза, који су самопожртвовано служили ономе што бисмо ми назвали култом страдајућег човека. Монахиња Тереза је скупљајући умируће на улицама Калкуте говорила: „Желим да човек умре са људским достојанством“; али, ипак, Хришћанство види достојну смрт у покајању и молитви, свепраштању и нади у милосрђе Божије. Мати Тереза је достојну смрт видела у другом: да човек на умору пред смрт буде опран и да умре у чистој постељини, а не на камењу на улици.

Швајцер, протестантски презвитер и теолог се молитвом бавио свега неколико минута, а све остало време је поклањао болници губаваца. Овде су апсолутизоване људске вредности и умањен значај првородног греха, дакле, неопходност покајања и духовног препорода. Икона хуманиста је емпиријски човек; њихова девиза је „човек – како то божански звучи“. Таква религија се базира на људским снагама и осећањима, у њој се, разуме се, не одбацује вера у постојање Бога, али се психолошки на место Бога ставља и својеврсна апстракција човечанства. Овај либерализам је припремио епоху просвећености и наставља да припрема терен за агностицизам и материјализам, јер човек може да одбаци Бога као идеју и поглед на свет и исто тако да служи роду људском.

Постоји одређена сила имена, не у смислу кабале где је именима дата магијска власт и где она служе за заклињање духова, већ као извесна асоцијативна веза, поље заједништва и знак нама необјашњивог дејства. Сетимо се с каквом упорношћу су имена својих вођа у свест народа усађивали противници Хришћанства. Градови, улице, паркови и фабрике су били обележени овим именима као жиговима. Она су се шаренела на зидовима зграда и раскрсницама. Због чега је ово било потребно? Због тога да би се створио ореол величине овим људима? Делимично је тако.

Али, осим тога, овде је скривен демонски ритуал. Место које носи неко име стиче везу са овим именом. Када су се у нашим градовима променили називи неких тргова и улица учинило нам се да је почело лакше да се дише, као да је сама атмосфера постала некако другачија.

Ми имамо свете иконе које нам помажу да ступамо у везу са духовним светом. Демони такође имају своје приказе, то су талисмани и амајлије повезани са магијом; прикази чудовишта, портрети људи који су служили сатанским плановима. Ова лица треба да се урежу у човеково сећање и душу и као да се запечате на њима.

Постоји још једна врста ритуалних приказа – то је обнажено људско тело. Овде постоји нешто више него што је то напросто секс. Нагота је символ губитка благодати. После пада у грех прародитеља нестала је одежда Божанске светлости која их је окруживала и они су видели да су наги. Карактеристично је да су се паганска божанства у Халдеји и Египту, Грчкој и Јапану приказивала нагима.

Црна миса, сатанистички ритуали, зборишта чаробњака су од својих учесника захтевала да приносе демонима заклињања и молитве збацивши са себе одећу. Карактеристично је да се анђели увек приказују у светлој одећи, а демони наги. Религија секса крчи пут религији сатане.



Мошти Светих представљају велику светињу за Хришћанина. Дух Свети, спајајући се са људском душом, освећује и његово тело, као што од мира мирише и посуда у којој се оно чува. Грех је црни жиг демона не само на души грешника већ и на његовом телу. Тело грешника точи духовни смрад. Занимљиво је да се поред цркве граде гробнице, које се називају пантеони, односно храмови свих богова у којима се сахрањују људи који су се прославили у историји, али су често далеки од Бога и никада нису прекорачили црквени праг.

Због чега се ови људи сахрањују поред црквених зидина?

У старом Риму су прикази и амблеми паганских богова свих земаља и провинција били скупљени испод сводова пантеона. Идоли су мирно живели заједно, али пантеон није могао да поднесе једно – истинитог Бога. Због чега људи који су равнодушни према Цркви носе остатке својих хероја близу зидина храма и називају њихове гробнице карактеристичним, али злослутним именом „пантеон“? – Због тога што поред храма Славе Божије желе да створе храм људске славе. У прошлом веку је на иницијативу философа Канта био направљен календар паралелан црквеном календару где су уместо Светих била наведена имена истакнутих писаца, војсковођа, државних посленика и тако даље, ради њиховог поштовања и прослављања. Свет као да говори: „Гледајте, ево наших светаца“.

Магија је везана за гробље. Постојали су магијски ритуали који су се могли одвијати само на паганским гробљима. Најизразитији ритуал сахрањивања у светској историји не представљају пирамиде – гробнице фараона, које се као стене уздижу у пустињи, већ московски маузолеј. Лидерство, култ надљуди у ствари представља „демонску теократију“. Вођа наступа не само као велики политичар већ и као непогрешиви идеолог сличан пророку, чијим речима гомила мора да верује. Због тога је не само код Египћана, Вавилонаца и Инка, већ такође и у „комунистичким“ земљама настао нарочити култ поклоњења гробницама.

Готово у свим „комунистичким“ земљама је био изграђен маузолеј, где је умрли вођа као мумифицирани фараон требало стално да буде са народом као „чувар“ своје земље. Кинези су ишли на поклоњење на гроб Џингискана и призивали његов дух; муслимани су градили гробнице калифима који су се прославили својим победама. Бухара и Самарканд су својим покровитељем сматрали Тамерлана, а време његове владавине – златним веком. Фашистичка елита је посећивала гроб цара Фридриха Барбаросе ради медитације. Кад би се скупила сва крв коју су ови људи пролили у свом животу, она би као набујала реке, поплавила њихове гробнице и пирамиде.

У житијима Светих се говори о томе да демони обитавају у паганским храмовима и чине чуда преко идола. Апотеоза (свечана кремација) римских царева била је праћена појавама натприродне сатанске силе која је запањивала машту гомиле.
„Обожени“ цареви-жречеви су се сматрали покровитељима империје. Хришћани су одбијали да узносе почасти киповима цезара, због чега су многи од њих платили животом. Један од облика поштовања хероја је постао раширени обичај да се пали ватра која је злослутно названа „неугасиви огањ“, злослутна због тога што је у Јеванђељу написано: Црв њихов неумире и огањ се не гаси (Мк. 9, 44, 46, 48).

Ватра је као свештени символ горела у храмовима зороастријанаца-огњепоклоника. Народи Кавказа су нарочито добро упознали и искусили у својој историји шта са собом доноси ова религија огња. Сада је символ маздеизма и слика вечних огњених мука постао начин за овековечавање сећања на народне хероје.

Још је горе када се уместо паганских амблема и ритуала користе обреди из храма у изопаченом облику, тачније речено украдени из њега. Ово светогрдно подражавање Цркви видимо на пример у општинској згради која је уместо да региструје брак или да помогне да се организује свадбени ручак почела да имитира цркву; размена бурми, вино наливено у једну чашу за младожењу и младу такође није просто антирелигијска анегдота; овде се крије замисао савременог либерализма: држава или секуларизовано друштво узима на себе функције Цркве, „задовољава“ човекове религиозне потребе.

Дакле, видимо неочекивану појаву у друштвеним структурама нових, потпуно туђих било којој религији савремених жречева, који са усрдношћу мајмуна копирају Литургију и обичаје Цркве.

Још не тако давно је постојао обред који је требало да замени Крштење: дете је доношено у клуб, родитељи су са њим стајали испред портрета „вођа“ и давали обећање да ће дете васпитати у духу пролетерске револуционарне самосвести, затим би мали „војник револуције“ уместо крста добијао на поклон звезду; двоје присутних су преузимали на себе одговорност за пролетерско васпитање; они су се називали „звездани отац“ и „звездана мајка“, а сам ритуал – „црвено звездање“.
Истовремено се у другом делу света, у центру Европе Немачкој одвијао паралелни процес: фашизам је обнављао аријско и скандинавско паганство, а такође окултне традиције витешких редова. Међутим, ова одвратна фантазмагорија и карневал маски су имали иза себе потпуно реалну окултну снагу.

Светогрдни обред је врста богоборства, стални атрибут демонослужења и свих облика магије. Људи који учествују у светогрдним обредима су већ добили ињекцију духовног отрова; човек који је своју вољу дао демону шири на земљи царство пакла.

Пророк Давид је говорио за пагане који су приносили људске жртве да се проливеном крвљу скрнави земља (Пс. 105, 38), односно људска крв вапије ка Богу, она земљу претвара у пустињу. Свети оци су писали да, иако је демон бестелесни дух, он се ипак храни мирисом крви и смрадом блуда, и због тога обитава на местима где се чини грех и злодело. Једно од најстрашнијих приношења жртава демону које је превазишло све ратове и хекатомбе јесте убијање деце од стране рођених мајки (тзв. „абортус“, уствари – чедоморство).

У демонским култовима проливање људске крви, нарочито дечије, сматрало се обавезном жртвом без које не долази до визуелне појаве сатане. У готово свим паганским религијама у стара времена су се приносиле људске жртве. Код Маја и Инка су жречеви расецали груди живом човеку и чупали срце; на празник главног сунчаног божанства број жртава је достизао и 30 000 људи, због тога су Инке водиле ратове како би ухватиле заробљенике и организовале лов на људе као на дивље животиње. У централној Африци су се приносиле људске жртве богињи јутарње звезде (Венере), у Грчкој – Хекати, богињи Месеца, обавијеној змијама.

Број абортуса у хришћанским земљама је већ премашио број свих људи убијених у рату, принетих на жртву идолима, или оних које су појели канибали. На древним гравирама Земља је приказивана као острво које плови у океану Васељене, али она данас све више личи на острво које плута у мору људске крви.

Многи се питају: због чега нас Господ тако сурово кажњава? Зар не би тачније било рећи: због чега нас Господ још увек тако благо трпи? Он нас трпи због неизрециве милости Своје, због молитава угодника Својих, непознатих свету – трпи нас, чекајући наше покајање.

ПРЕВЕО СА РУСКОГ: РОДОЉУБ ЛАЗИЋ

ИЗ СВЕТОГОРСКОГ СТАРЕЧНИКА Слово о христоликој љубави



Када је свети Атанасије коначно саградио свети манастир Велику Лавру, запутио се у Константинопољ. Желео је да види своје духовно чедо, самодршца Никифора Фоку, који је обећао да ће напустити свет и замонашити се поред свог духовног оца. До тог времена, цар већ беше послао много злата светом Атанасију за изградњу манастира.

Чим је самодржац чуо за његов долазак, није могао да обузда своју радост. Скинуо је царске одежде и изашао да сусретне светитеља као обичан грађанин. С најдубљим поштовањем целивао је његову руку, загрлио га и одвео у царске одаје. Какво га је умилење обузело због светитељеве љубави!

"Знам, оче мој", рекао је он, "да сам ја узрок свих твојих недаћа. Пренебегао сам страх Божији, прекршио сам своје обећање. Преклињем те да ми се смилујеш и да очекујеш мој повратак, уколико ме Бог тога удостоји..."

Светитеља су утешиле цареве речи. Знао је да Никифор Фока неће бити у стању да испуни своје обећање. Међутим, суочивши се с таквим покајањем, морао је да покаже љубав. Светитељ је опростио цару, саветујући му да живи просто и скрушено и да се свакодневно каје, преклињујући милост Божију да му опрости његова прегрешења.



* * *

Преподобног Герондија, првог житеља Скита свете Ане, Пресвета Богородица поучила је мери преизобилне љубави Њеног Сина. Он је на тај начин, посредством божанствене љубави, достигао стање скрушености, смирења и безбрижности. Имао је само једну бригу, бригу о Богу, о својој души и о томе како да буде узор и пример за своје ученике.



* * *

У светом манастиру Филотеју живео је преподобни и равноапостолни свештеномученик Козма Етолски. Будући подстакнут дубоком љубављу и божанским откровењем, прихватио је крст апостолског призива да би грчком народу проповедао Еванђеље, имајући за то благослов стараца и Константинопољске патријаршије. Сатворио је многа чудеса и духовно васкрсао наш морално посрнули народ, да би на крају примио мученички венац.



* * *

"Ми патимо јер немамо љубави. Онај ко не љуби нема ни мир, чак и кад би га у Рај поставили", рекао је један старац.



* * *

Старац Иларион, болничар манастира Симонопетра, никада није одлазио да спава уколико би неки од отаца био болестан. Био је потпуно самопожртвован у бризи око својих пацијената. Током читаве ноћи молио се на бројаници. Корачао је горе – доле и говорио: "Господе Исусе Христе, помилуј слугу Твога" и "Свети бесребрени Врачи, заступајте овог слугу пред Богом." Због својих болесника одлазио је и на пецање а затим им кувао свој улов, покушавајући да им помогне да се укрепе и да оздраве.



* * *

Незаборавни Симеон, исихаста из Скита свете Ане, посветио се служењу старима и болеснима. Живео је у ксерокаливији* посвећеној празнику Сретења Господњег. Непрестано је израђивао дрвено кухињско посуђе које би затим носио у Кареју, где је увек одлазио пешице. Упокојио се 1933. године, у старости од 69 година.



* * *

Догодило се да су оци из Новог скита чистили костурницу. Старац Данило, који је живео у скитском утврђењу (пиргу) и свакога служио без гунђања, једном приликом се, помажући у костурници, обратио упокојенима и рекао: "Подвизавали сте се док сте живели на земљи, тако да сте примили своје венце и обитавате на Небесима. Молите се за нас, Свети Оци."

Тада се зачуо глас који је допирао од мноштва костију:

"Морате имати љубави, јер се без љубави нико неће спасти!"



* * *

Један старац је рекао:

"Називамо се хришћанима, али се нико од нас не придржава заповести о љубави према ближњем."

* * *

Постојали су хероји који су били одважни и телом и душом, који су били обузети љубављу, врлином над врлинама. Ништа их није могло зауставити: ни напоран рад, ни опасност да, негујући болесну браћу, и сами добију заразне болести каква је туберкулоза. Један од таквих хероја љубави био је и о. Пантелејмон из Скита свете Ане. Он је неговао оболеле од туберкулозе и хранио изгладнеле током неописиве глади током немачке окупације. Упокојио се 1948. након што се и сам разболео од туберкулозе, а да га при том нико није чуо да негодује. Напротив, увек је прослављао Бога.



* * *

Незаборавни Игњатије са Хиоса, монах из Скита свете Ане, није се истакао само у нашим отаxбинским ратовима, посебно балканским, него и у својим подвизима љубави и човекољубља. Када је дошао у скит, на морској обали саградио је каливију у част Рождества Христовог. Овде је свакоме нудио гостопримство, а посебно бродоломницима. Ризиковао је свој сопствени живот док је многобројним новозеландским и британским војницима помагао да побегну. Сву рибу коју би упецао давао би убогима и прогоњенима. Упокојио се када је 1947. године пао са стене. Пронашли су га са крстом у устима и са руком на челу.



* * *

Други милосрдни рибар био је отац Софроније из Скита свете Ане, који се подвизавао на месту испод вулетириона*, у каливији "Ловиарика". Најпре је отишао у манастир Велика Лавра, са жељом да тамо буде пострижен за монаха, али се безуспешно вратио одатле. Демони су му се иронично изругивали: "Као Спирос отишао, као Спирос се и вратио" (то је било његово световно име). Он, међутим, није очајавао. Вратио се у манастир, био пострижен и започео да живи ангелским животом. Живео је у потпуној нестјажатељности, али је поседовао огромну љубав. Сву рибу коју би уловио давао би сиромашним оцима. Упокојио се кад му је било деведесет година.



* * *

Будући да се непрестано молио, Исаак Дионисијатски је заборављао на сан, посебно током ноћи. Своје ноћне молитве посветио је здрављу и спасењу радника у његовом манастиру, често се молећи са сузама и болом у срцу, преиспуњеном љубављу.

У одређеним временским периодима обитавао је на горњем спрату манастирског метоха. Радници су често могли да га чују како се гласно моли, вапијући и изговарајући:

"Господе Исусе Христе, Сине Божији, буди милостив према радницима. Дај им хлеб насушни и благослови их, јер раде веома напорно да би поудавали своје кћери и ишколовали децу."



* * *

"Називамо се хришћанима, али се нико од нас не придржава заповести о љубави према ближњем."

* * *

Милосрдни старац Харалампије из Новог Скита лежао је у постељи због врло озбиљне болести. Посетио га је отац К.

"Како си, оче", упитао је старац Харалампије.

"Благодарећи Вашим молитвама, добро сам, старче."

"Имаш ли хране? Ја имам мало двопека", рекао је он и с напором се придигао, испруживши колико год је могао своје измршавеле ноге, а затим са полице дохватио векну хлеба.

"Узми ово, брате мој и оче, и моли се за мене."

"Тај поступак ме толико укрепио", казивао је касније отац К., "да ћу га добро памтити док сам жив. Он се рвао са смрћу, али му брига за брата није допуштала да се смири!"

* * *

Један старац је говорио: "Јецаћемо над рушевинама нашег скита, јер овде нема љубави. Толико новца... Дајте нешто убогоме, да бисте саградили колибицу на небесима!"



* * *

Старац Авакум био је ученик љубави.

Једном је уз много самоодрицања и пожртвовања у својој келији задржао младића зараженог туберкулозом и бринуо се о њему више месеци. Радосно га је служио, старајући се за њега као брижна мајка. Иако је он сам постио, свог болесника хранио је месом и сличном јаком храном. Напорно се борио са болешћу, док младић најзад није преминуо на његовим рукама, након што се покајао и исповедио своје грехе. Пре него што се овај младић упокојио, старац га је постригао за монаха и дао му име Фанурије.

Другом приликом су неки поклоници затекли оца Авакума како сам јеца у својој келији. Кад су га упитали о чему се ради, испричао им је да су му непосредно пре њиховог доласка неки посетиоци говорили о слепој деци која пате у свету и да не може да задржи сузе. Био је пример истинске, несебичне и делатне љубави.

* * *

Старац Н. је давао све што је имао. "Бог љуби ведрог даваоца", био је мото овог незаборавног монаха.

* * *

У околини манастира Ватопеда, у скиту Колица, подвизавао се блажени Агапије, посленик који је био достојан двоструке љубави. Пао је у турско ропство и, након дванаест година проведених у заробљеништву, Пресвета Богородица га је чудесно спасла и вратила његовом старцу, на Свету Гору. Међутим, старац га је прекорео јер је потајно напустио свог господара. Свети Агапије му је био послушан и, благодарећи својој врлини и послушности, убедио је Турчина и двојицу његових синова да дођу на Свету Гору, где су крштени и замонашени.

* * *

Речи мудрог учитеља наших дана, оца Атанасија Ивиронског – слатке, преиспуњене љубављу и богочежњиве – одјекују мојим оглувелим ушима и буде моје неосетљиво срце:

"Небеска наслада и надземаљско уживање наступају у оном тренутку када човек созерцава тајинство домостроја Оваплоћења, божански план за спасење човечанства кроз Пресвету Приснодјеву. Исус и Марија, Марија и Исус, та два најчудеснија и најслађа Имена: гле, то и јесте Рај!"
* * *

Један старац је рекао:

"Онај ко уистину љуби Бога, не љуби само ближњег него и васцелу творевину: дрвеће, траву, цвеће. Он све љуби истом љубављу."

16. децембар 2011.

БЕСЕДА НА УСЕКОВАЊЕ СВЕТОГ ЈОВАНА ЗЛАТОУСТА


ОПЕТ бесни Иродијада, опет лудује, опет игра, опет тражи од Ирода главу Јована Крститеља! Опет Језавеља хоће да отме Навутејев виноград и протера светога Илију у горе. Сећање на ове догађаје не узбуђује само мене већ и све вас који сте чули глас Еванђеља, и заједно са мном дивите се и јунаштву Јовановом и мекуштву Иродовом, и зверској јарости безбожних жена. Шта нам је испричало Еванђеље? Испричало нам је како је Ирод, ухвативши Јована, ставио га под стражу. Каквим поводом? Ради Иродијаде, жене Филипа брата свога (Мт. 14, 3). Ко неће окривити Ирода који је у мекуштву попустио безумним женама? Али како опет изразити, како описати необуздану злобу ових жена? Изгледа, нема на свету звера немилосрднијег од зле жене. У сваком случају, о таквој управо жени пало ми је да говорим овога тренутка а не о доброј и честитој, ма да знам не мало и поштених и добрих жена, и сматрам за дужност своје савести да у своје време проговорим и о њиховој преданости добру и богоугодном животу.
Нема на свету звера с којим бих могао сравнити злу жену. Међу четвороношцима ко је страшнији од лава? Нико, разуме се. Међу гмизавцима ко је ужаснији од аждаје? Опет нико. Ипак, и лав и аждаја нису тако зли као жена. Позивам се на речи Премудрога: Боље је живети са лавом и змијом неголи са женом лукавом и злојезичном (Сирах. 25, 18). Можда ти у овим речима видиш просту иронију? Али њих потпупо потврђују дела. Лавови су се постидели Данила, баченог у јаму, а Језавеља уби праведнога Навутеја; кит је сачувао Јону у својој утроби, а Далила, одсекавши косу и свезавши Самсона, предала га је непријатељима. Аждаје, шкорпије и змије бојале су се Јована у пустињи, а Иродијада му је одсекла главу за време пира. Илију су гаврани хранили у горама, а Језавеља је, и онда када је на његову молитву пао благотворни дажд, желела смрт њему. Ево шта је она говорила: Ако си ти Илија а ја Језавеља, тако да ми учине богови и тако да ми помогну, ако сутра у ово доба не принесем на жртву душу твоју као душу ма кога од побијених (3 Цар. 19, 2). Илија се уплаши и отиде спасавајући душу своју, и удаљи се у пустињу дан хода; и дошав седе под смреку и зажеле да умре, говорећи: Доста је већ, Господе, узми душу моју од мене, јер нисам бољи од отаца својих (ст. 4.). Авај! Пророк Илија се уплаши жене! Он, који је речју закључао дажд за васељену, који је свео огањ с неба, који је молитвом васкрсао мртве, уплашио се жене? Да, уплашио се. Та ничија се злоба не може упоредити са злобом зле жене. Моје речи потврђује сведочанство Премудрости: нема лукавости веће од змијине, и нема јарости веће од јарости женске (Сирах. 25, 17). О, зло и преоштро оруђе ђавола! Преко жене је он некада ранио Адама у рају; преко жене је он навео прекротког Давида на подмукло убиство Урија; преко жене је удесио пад премудром Соломону; преко жене је ослепио, лишивши косе, врло снажнога Самсона; преко жене је погубио синове првосвештеника Илија; преко жене је вргнуо у тамничке окове племенитога Јосифа; преко жене је одсекао главу светилнику васељене — Јовану.
Та шта ја говорим о људима! Помоћу жене ђаво је чак и анђеле збацио с неба. Помоћу жене он погубљује све, убија све, срамоти све, унижава све. Бестидна жена не штеди никога; ни левита не поштује, ни свештеника не уважава, ни пророка се не стиди. О, од свих зала најгоре је зло — зла жена! Ако је сиромашна, злоба јој доставља богатство; ако већ располаже богатством, она удваја своју злобу. Несносна животиња, неизлечива болест, неукротив звер — ето шта је она тада. Ја знам да је аспиде могуће припитомити благошћу, и да се лавови, тигрови и леопарди укроћују и припитомљују. А зла жена је неукротљива; притешњена — она лудује, милована надме се. Ако јој је муж начелник, она га и дан и ноћ наговара на убиства и сплетке, као Иродијада Ирода; ако јој је муж сиромашак, она га подстиче на завист и свађе; најзад, ако обудови, онда се подухвата да сама клевета све. Страх Господњи не обуздава њен језик; она се не боји ни Бога ни будућег суда, — закона љубави не признаје. Шта више, да сопственог мужа преда на смрт, за злу жену ништа не значи. У самој ствари праведнога Јова жена је подстрекавала да убрза свој крај богохулством. Реци реч неку Господу, говорила је она Јову, и умри (Јов. 2,9). О, злог бића! О, безумне жене! Њу није дарнула жалост при погледу на страдање човека чије је тело киптило црвима и, као живим угљевљем, било засуто гнојним ранама; она није омекшала гледајући патње и предсмртну муку, праћене грчевима и испрекиданим дисањем; њу није обузело сажаљење видећи где на ђубришту лежи го онај који се некада појављивао у царској пурпури; она се није сетила ни својих ранијих односа према њему, нити добра и славе које је добила преко њега. И место свега тога — реци реч неку Господу, и умри. Ето благодарности женине! Ето мелема који ублажава бол! Ето закона супружанске љубави! Је ли Јов икада говорио такве речи, жено, када си ти била болесна? Није ли се, напротив, старао да молитвама и добротворством ублажи твоју бољку? А ти, не задовољавајући се привременом казном која га је снашла, хоћеш да навучеш на њега вечну, подстрекавајући га на богохулство? Зар не знаш да ће се сваки грех и хула опростити људима, а на Духа Светога хула неће се опростити ни на овоме свету ни на ономе? (Мт. 12,31—32).
Хоћеш ли да видиш и другу супругу са таквом злобом! Сети се Далиле. Снажнога Самсона она је ошишала, свезала и предала непријатељима. Свога сопственог мужа, с којим је делила исту постељу, она је заводила, обмањивала, заваравала својим миловањем и својим лицемерством. Јуче је љубила, а данас обманула; јуче је усрећивала љубављу, а данас погубила преваром. А зар он није био леп? Та ко је у оно време био лепши од њега, ко је носио на глави седам прамена косе, символ седмоструке благодати? Или, зар он није био снажан? Али ко је био снажнији од њега, када је он и страшног лава удавио на путу својим рукама, и тисућу непријатеља побио чељушћу магарећом? Или он, можда, није био свет? Он је био толико свет да када се једном, мучен жеђу и не налазећи воде да је утоли, помолио Богу, онда је на његову молитву из мртве магареће чељусти, која му је била у рукама, потекла вода, и он је утолио жеђ. И тако дивног, тако снажног, тако светог мужа, рођена жена је, свезавши га као злочинца, предала непријатељима. Но како је жена могла да савлада тако снажног мужа? Она се користила његовом добротом, ноћу је дознала од њега у чему је његова снага, а затим га везала чврстим веригама. Узалуд не објављује теби Премудри: Од оне која ти на крилу лежи, чувај врата уста твојих (Мих. 7, 5). Реци ми, каква звер, и када, кује шта слично своме мужјаку? Каква змија иште да погуби свога супруга? Каква лавица припрема смрт своме мужјаку? Видиш ли како су истините речи Премудрога: Нема лукавости веће од змијине, и нема јарости веће од јарости женске (Сирах. 25, 17). Једном речју, ко има злу жену; нека зна да му је то награда за безакоње. И ово потврђује Премудри: жена зла биће дата мужу безакоња. И ово потврђује Премудри: жена зла биће дата мужу безакоња за његова зла дела (Сирах. 25, 22—29). — Овим завршујемо своју реч о злој жени.
Сада треба да се сетимо и добрих жена, нарочито ради овде присутних. Добре жене гледају на врлине добрих као на своје, и труд њихов сматрају достојним награде као свој сопствени. Као на образац добре гостопримљиве жене указаћемо на блажену Сунамићанку. Она је, са пристанком свога мужа, припремила у своме дому уточиште за Јелисеја, где се он могао несметано одмарати после својих путовања; ту је за њега била спремљена постеља, постављен светњак и стол: светњак не без светлости него са уљем које подржава светлост, сто не без хлеба него са обилним јестивом.
А шта да речемо о оној блаженој удовици која је у свом дому дала уточиште пророку Илији? Ништа је није спречило да укаже гостопримство пророку, пошто је при свој сиромаштини својој била богата добрим расположењем. А она је била толико сиромашна да није имала ни хлеба, ни вина, ни чорбе, нити ичег од производа земаљских: ни родна њива није јој давала жита, ни виноград није за њу рађао слатко грожђе, ни родно дрвеће није јој у јесен давало своје сочне плодове. Та и шта се могло очекивати када у ње није било ни педи обрађене земље, ни лакта земљишта подесног за гајење винове лозе. сва њена средства за прехрану састојала су се у томе што је она у време жетве ишла по стрњиштима и скупљала случајно иза жетелаца заостало класје; на тај начин она је спремала себи исхрану за читаву годину! К њој је дошао Илија, и то у време ужасне глади, када је сва земља испуцала од суше, када је небо пламтело као огањ, ваздух био врео као растопљен бакар, и облаци зауздани; када није било ни траве, ни цвећа, ни јутарње росе, нити су дрвета давала младице, нити класје њихало своје врхове; када су реке пресушиле, и извори се једва хранили из недара земље, а море постало густо од соли, пошто није било притока слатке воде и није падала киша. Тада је баш дошао Илија к овој сиромашној удовици. А како је њен живот чак и у обично време био пун оскудице, можете ценити. Па ипак пророк се, силазећи с горе, упутио к њој, обишавши богаташе који су имали хлеба у изобиљу. Али зашто он, који је речју сводио огањ с неба, није свео себи храну? Гле, он је то могао учинити? Разуме се, могао је, па ипак то није учинио. Зашто? Да не би удовицу лишио награде за гостопримство, а и да би преосталу у ње прегршт брашна умножио својим благословом. У самој ствари, пророк је дошао овамо не толико да себе прехрани, колико да прехрани удовицу и да обелодани расположење њеног духа и срца. То се десило по промислу Божјем. Све свете људе који се находе у свету Бог може прехранити сам, али Он понекад ускраћује своје даре, да би помоћу гостопримства испитао добро расположена срца и дао им могућности да род роде. И само када се већ нико не нађе да прими и укаже гостопримство, тада Он или шаље храну преко птица, као Илији на гори; или преко непознатога пророка, као Данилу у јами; или преко морскога звера, као на пример Јони; или најзад сам непосредно шаље храну с неба, као оцима нашим у пустињи: јер, када се не нађе ништа што би они могли узети за храну, онда им Он с неба посла ману и из стене изведе воду. Исто тако, када свети Његови живе у свету са осталим људима и налазе се у невољи, Он не хита са Својом помоћу, да би људима дао могућности да стекну себи спасење чинећи добро невољницима.
Тако, Илија дође к удовици, у које не беше ничег осим прегршти брашна. Једва би та прегршт била довољна њој и деци за ручак. А шта јој пророк вели? — Донеси ми мало воде у суду да се напијем (3 Цар. 17, 10). А када она пође по воду, он викну за њом: донеси ми и мало хлеба да једем (ст. 11). У одговор на то она сасвим отворено признаде чега у ње има и чега нема. А шта управо? — Тако да је жив Господ Бог твој, немам печена хлеба до прегршти брашна у здели и мало уља у крчагу (3 Цар. 17,12). Чудновато је да при таквом сиромаштву она не скрива шта је у ње остало. А колико данас људи, у којих се злато и сребро готово ваљају на све стране, на позив да укажу помоћ ближњима, одговарају отказом, позивајући се на то како немају ништа; ако пак на неодступне молбе и пристану дати, то претходно узимају менице осигуравајући их потписима јемаца. А гле, удовица на прву реч изјављује да има прегршт брашна. А шта пророк чини затим? Брже, вели јој он, умеси од тог брашна хлеб, али прво мени па после зготови себи и деци. За њу је ова реч била кушање, проба за њено срце, пробни камен за њену вољу. Као да је само срце ове блажене жене било стављено на теразије, и мерено. На коју ће страну претегнути теразије? Да ли ће претегнути љубав према рођеној деци или дужност гостопримства према пророку? И она је претпоставила да скучи себе и своју дечицу а да пророка прими. Као да је знала да који прими пророка у име пророчко, плату пророчку примиће; и који напоји једнога чашом студене воде у име ученичко, неће му награда пропасти (Мт. 10, 41.42). Но шта значи та околност што пророк моли њу да пожури што више са мешењем хлеба за њега? Зар је он био толико гладан, па му је било потребно толико да хита? Није, разуме се, него је ова ужурбаност требала да посведочи њено усрђе, готовост и топлину њеног гостопримства, и одсуство љутње или негодовање. Бог љуби онога који драговољно даје (2 Кор. 9, 7). — Што пре умеси мени, па после себи и својој деци. Пожури као што је Аврам при посети анђела пожурио к својим стадима да би изабрао јагње да их угости, и као што је Сара похитала својим оставама да би добила за то хлеб који се скрива на небу. Пожури и донеси, као Аврам, жртвујући Богу, не себи прво па после мени, као Каин и Офни и Финес, синови првосвештеника Илија, који су богохулно присвојили себи првине од дарова који су приношени Богу.
И удовица с усрдношћу испуни наређење пророково. А он, посматрајући духовним очима њено унутрашње богатство, прими хлеб из њених руку и својим ускликом испуни њен дом благом: Брашно се из зделе неће потрошити, нити ће уља у крчагу нестати докле не пусти Господ дажд на земљу! (3 Цар. 17, 14). Зашто пророк одређује такав рок? Неопходно је било учинити то, јер је то био знак, да новозаветна благодат, слично палој киши, треба да учини крај староме закону. За речју пророковом следовало је дело. Видиш ли како добре жене жању плодове свог гостопримства? Тако су славни плодови добрих напора; тако је неискорењив корен праве мудрости!
Сада сте чуле, жене, и о злим делима рђавих жена и о врлинама добрих. Заволите ове и не подражавајте оне: с једнима се такмичите, од других бежите, да би, идући стопама добрих, биле убројане међу светитеље у Христу Исусу Господу нашем, коме нека је слава и хвала вавек. Амин.

14. децембар 2011.

Архијереј и чудотворац Свети Василије Острошки (1610-1671)

Историчари Цркве и агиографски писци се слажу у томе да је поштовање Василија Острошког као светитеља настало одмах након његовог престављења, односно да је Црква развијала његов култ под утицајем и на захтев верног народа.


Свети Василије Острошки данас је код Срба свакако један од најпоштованијих националних светитеља. Његов глас и углед чудотворца и богоугодника распростире се по читавом православном свету. Живео је у тешком времену српске историје, у крају који је сиромашан земаљским благом, али богат вером, у коме је средњовековна српска хришћанска традиција толико јака да је обилно хранила снагом за одржање и препорађање. На основу сачуваних података, најсигурније би се могло рећи да је рођен око 1610. године, на почетку XVII века када је српски народ највећим делом био под влашћу османског господара, а својим мањим деловима под влашћу Хабзбуршке монархије и Млетачке републике.

Светосавски патријарашки трон у немирном и страдалном XVII веку има за своје чуваре духовне вође који су у два случаја били жртве турске освете ради покушаја укључивања у ослободилачке планове и пројекте. Убијени су патријарси Јован Кантул 1613. и Гаврило Рајић 1655. године. Политички авантуризам не обузима Патријарха Пајсија (1614-1647) који је сав уронио у књигу и културни рад. Патријарх Максим Скопљанац (1655-1674, †1680) води рачуна о јурисдикцијској целовитости своје власти као Пећког Патријарха и духовног вође српског народа. Ипак, настала политичка бура и примери худе судбине претходника, приморавају Арсенија III Црнојевића на сеобу 1690. У оваквим општим приликама живи и опстајава на путу богоугодника и јерарха Српске Цркве и Василије, Митрополит захумски.

ИСТОРИЈСКА СТРАНА АРХИПАСТИРСТВА

Рођен од оца Петра и мајке Ане у селу Мркоњићи у Поповом Пољу, у залеђу Дубровника, на међи старе Травуније и Захумља, српских приморских области средњег века. На крштењу добија име Стојан. Одрастао је у крају са јаким светосавским предањем, а изложеном медитеранским културним утицајима, који има добре саобраћајне везе где делују и стране пропаганде. Ту се осећај посебности нарочито профилисао, а жеља за истрајавањем у аутентичној култури је била некако наглашенија. По родитељском благослову одлази у Манастир Завалу где завршава први степен образовања, код рођака, игумана Серафима, чије се братство бавило и преписивањем књига. Послушник Стојан одлази доцније из Завале у Тврдош где се монаши и добија чин јеромонаха. Подаци даље говоре да свештеномонах Василије одлази у Цетињски манастир, бива придворни монах у Пећкој патријаршији, код Патријарха Пајсија, а извесно време борави и на Светој Гори. Први помен Василија као архијереја имамо на запису из 1639. у књизи, која је поклон Манастиру Тврдош и на којој се потписао „смерни Митрополит захумски Василије“.

Према историчару Ђоку Слијепчевићу (1907-1993) Митрополит Василије је прешао на „источнохерцеговачку епархију“, са седиштем у околини Оногошта (Никшића). Према сачуваној Грамати од 6. августа 1651. године коју је издао Гаврило Рајић „Архиепископ пећки, Патријарх Срба и Бугара, далматинског Приморја и Илирика“ Владика Василије Јовановић је добио на управу област која обухвата Никшић, Плану, Колашиновиће, Морачу, као и цели пријепољски кадилук. Митрополит Василије се настањује у Манастиру Доњи Острог. Преузео је црквену управу над поменутим крајем у веома тешким приликама. О њима понајбоље сведочи запис на једном рукописном минеју који је преписиван у Врхобрезници код Пљеваља, „при Митрополиту захумском кир Василију Јовановићу“: „Они чинише свирепост Христовом стаду као неукроћени лавови и љути рисеви, и змије које лете да прогутају све верне. Куће пленише, имања грабише, и људи свакога узраста беху у страху и тузи. И верни и неверни остављаху своја села и домове, бежаху у друге градове и села и беху дошљаци код туђина. ... Тада манастири велике невоље и тегобе подносише ... и три и по четири хиљада гроша намета тражише“...

Друштвене везе и обзири су попустили. Митрополит Василије био је принуђен да се жали Патријарху Максиму који је посебним документом загарантовао имање Манастира Острог и онима који буду покушали да сруше међе и приграбе туђе претио је клетвом. Кнезу Раичу, главару племена Вражегрмаца, пише 1667. да је имање Вели До, Митрополит Василије купио од Саве Лаковића. „Да одузме Господ Бог таквом разоритељу његов дом и њега и његове синове и његову стоку и све његово имање да му Господ Бог изненада расеје“. Подвижништво Светог Василија и његов духовни напор у горњоострошким испосницама је историјски документовано. У једном попису острошког имања из 1666 каже: „Пишем ради уверења, да се зна како бејах неко време у пустињи и приложих усрдно свој труд и своје имање не поштедих“.

НАСТАЈАЊЕ КУЛТА

Историчари Цркве и агиографски писци се слажу у томе да је поштовање Василија Острошког као светитеља настало одмах након његовог престављења, односно да је Црква развијала његов култ под утицајем и на захтев верног народа. Митрополит захумски и целе Херцеговине Василије се упокојио 29. априла 1671. у Манастиру Острог. Леонтије Павловић (1914-1997) истиче да је култ Светог Василија Острошког уобличен коначно у времену када фанариотски епископи имају власт у српским епархијама. Ипак, треба рећи да је формирање самог култа био независан процес, и да је препознавање светости у личности херцеговачког архијереја препознато од стране врха Црквене власти док је још трајала самосталност Пећке патријаршије.

Већ 1714. године у једном запису је назван „острошким светитељем“, а запис на Минеју из 1732. године сведочи да у Манастиру Ваведења Пресвете Богородице „почивају прекрасне мошти Св. Василија“. Сведочанства о прилагању свештених предмета, икона и одежди „Св. Василију у Острог“ потичу из српског трговачког слоја друге половине XVIII века.

Службу и синаксарско житије Св. Василија „нетљено почивајушчаго во Острозје иже во Черној Горје“, написао је последњи Србин на Пећком патријарашком престолу Василије Бркић (1763-1772), а они су штампани у београдском Србљаку (1861). Светитељеве мошти су пронађене седам година након његовог престављења 1678. године. Према тим подацима Св. Василије се у сну јавио игуману Манаститра Косијерево, Рафаилу, који је након краће сумње ипак одлучио да их извади из земље. Видећи њихову нетљеност положио их је у кивот и сместио у Манастир Горњи Острог. Мошти су склањане са Острога на Цетиње, године 1852. када је Омер-паша Латас напао Црну Гору и у време рата 1876-1878. У време немира дешавало се да их месно православно становништво склања и закопава у земљу.

Њихова чудотворна моћ привлачила је народ различитих вероисповести који су долазили на Острог да би добили духовно олакшање или исцељење телесних немоћи. Страни путописци XIX века примећују како Св. Василију хрле не само православни него и римокатолици, а још више и муслимани из Херцеговине, Босне, и Шиптари из околине Скадра, и долине реке Дрим. Знало се за обичај да се главари знатнијих муслиманских родова братиме са острошким игуманима. Први су били уверени да им је дата почаст и нека врста религиозне заштите, а други су били сигурни да им турске власти и несмотрени појединци исламске вере не могу чинити невоље јер ће братске везе учинити своје. Популарност мале пећинске црквице са моштима Светитеља нашироко описују Дентон (1865), Лемб (1843) и Вилкинсон (1844). Посетиоци Острога који Св. Василију долазе са јаком вером и чистом савешћу, тада, баш као и данас добијају Божији благослов.