RAZGOVOR SA PREBLAŽENIM IGUMANOM ARHIMANDRITOM JELISEJEM SIMONOPETRITSKIM

Izraz života!
Manolis Melinos: Na vrhu Simonopetritskih stena, vodimo razgovor sa preblaženim igumanom Jelisejem.

“Došavši na zapad sunca” na mesto gde sam imao sreće da pronađem med među stenama, život večni među kamenjem i strašnim stenjem orošenim suzama nekadašnjih ali i sadašnjih podvižnika – simonopetritskih otaca.
Ovde se prisećamo reči Svetog Josifa Isihaste koji je govorio: “Med se nalazi u tami da ne može svako da ga vidi”. Ako mesto osvetliš naći ćeš ga. Ako ga staviš u staklo ( = staklenu kutiju) potamneće. Ovo je paradigma monaškog života...”.

Mesec je visoko na nebu i obasjava Aton.

- M.M.: Blagoslovite, sveti igumane. Veoma sam radostan što se nalazim ovde kraj vas, kako bih mogao da okusim nešto od vašeg iskustva koje se osniva na toliko mnogo godina vašeg monaškog života – blizu četrdeset – pored vašeg starca, veoma poštovanog Emilijana.

- Arhimandrit Jelisej Simonopetritski: Neka te Gospod blagoslovi u sve dane života tvoga. I za mene je velika radost što smo se ovde susreli, jer mi je veoma dobro poznata vaša ljubav prema monasima i posebno prema svetogorcima.

- M.M.: Starče, Želeo bih da porazgovaramo o nekim temama. Da pođemo praktičnim redom:

“Monah” prema velikom poznavaocu monaštva Svetom Vasiliju Velikom “radi svojim rukama, obezbeđujući sebi hleb svoj”. Čak i kada ne uzima učešće u bogosluženju ili za trpezom ili u podučavanju on “radi svojim rukama”. Monasi uvek imaju neko poslušanje /neko služenje/. Šta je zapravo, služenje /διακονημα/?

( * Ova reč ne može da se adekvatno prevede na srpski. Njeno bukvalno značenje je “služenje”, ali ne bilo kakvo služenje, nego služenje sa jasnim crkvenim, odnosno duhovnim značenjem – prim. prev.). Koji je značaj služenja i koliko ono vremenski traje? Mislim da postoje teža i lakša služenja. Koliko vidim, u manastiru se zbog toga niko ne ljuti. Razumem koji je značaj rada ovde, pošto sam da čuo da monahu koji nema posla, đavo uvek pronađe “posao”!

Molim vas da nam kažete nešto o služenju?

- Arhimandrit Jelisej Simonopetritski: Kao što je poznato ova reč označava služenje, posluživanje. To je crkvena reč i označava služenje bratu. Da bi smo bili jasni, možemo da kažemo da ovo služenje predstavlja služenje bratstvu. Ovo služenje se prinosi bratstvu bez ikakve uzvratne nagrade. Ovo predstavlja naročito preimućstvo monaštva. Ono što se čini, ne čini se očekujući nešto zauzvrat. Zbog toga i ne postoji nikakav poredak u služenjima. Na primer, ako si prošle godine imao ono služenje, naredne godine treba da dobiješ nešto bolje, nešto lakše itd. Služenje dakle ne zavisi od godina, tako da nekada možeš dobiti služenje koje je naizgled manje važno i značajno. U skladu sa poretkom koji važi na Svetoj Gori, služenje se menja svake godine. Svakako, postoje i drugačija pravila koja nalažu da se služenje menja svakih šest meseci ili svake sedmice. Ono što želimo da naglasimo je da monah ne treba da se veže za svoje služenje. Njegova duša, dakle, ne treba da se strasno veže za bilo šta što on radi u manastiru.

U skladu sa pozivom koji ima ili sa onim što naloži iguman svakog manastira u vezi sa služenjem, mnogo je onih koji ne žele da kao služenje obavljaju ono što su radili u svom svetovnom životu. Ovo je istiniti odnos monaha prema svom služenju. Čovek, dakle, treba da se oslobodi svega, čak i u manastiru, što ima veze sa onim što je radio u svetu. Kada se čovek oslobodi od strasti, kako to kažemo monaškim rečnikom, tada manastir može da mu da da kao služenje da obavlja onaj posao kojim se bavio u svetovno životu. Onda on može da obavlja ono što je radio u svetu i da to bude korisno i za manastir i za njega samoga. A za njega samog je sasvim sve jedno da li radi to ili nešto drugo. On, dakle, nema strast prema tom poslu. Zbog toga je sloboda iznad svega i iznad posla i iznad svih strasti. Takođe treba da podvučemo da je Sveti Vasilije Veliki - koji je bio veliki ustanovitelj kinovitskog monaštva i pravi utemeljitelj manastirskih kinovija – govorio da čovek treba da radi posao koji zna, jer kada radi takav posao – ma kako jednostavan – ne postoji nikakva promena koja bi odvlačila njegovu pažnju, nego taj posao za njega postaje nešto o čemu ne misli mnogo objekat. Ovo mu omogućava da se nesmetano posveti molitvi, pošto mu njegov posao ne odvlači pažnju. Zbog toga Vasilije Veliki savetuje da čoveku dajemo posao u skladu sa njegovim pozivom. Ako ovo ne bi bio razlog da mu se daje posao kojim se bavio /u svetu/, to bi značilo da je razlog strast i zavisnost od tog posla. Danas postoji mnoštvo poslova koji mogu da se savršavaju, u skladu sa potrebama bratstva.

- M.M.: Kažite nam, molim vas, još neke činjenice o služenju...

- Arhimandrit Jelisej Simonopetritski: Rado. Jedno od osnovnih služenja /poslova/ je gostoprijemnik. On dočekuje poklonike i posetioce i uslužuje ih prema potrebi. U ličnostima posetilaca gostoprijemnik vidi Gospoda Koji – kako je zapisano u Svetom Pismu – traži od nas da budemo gostoljubivi. Zbog toga se za strance odvaja najbolji deo manastira – arhondarij – i daje im se sve ostalo što im je potrebno. Drugo služenje, malo manje poznato - to je vratar. Vratar se nalazi na vratima, i on je prvi i poslednji koji susreće posetioce. Zbog toga on treba da bude jedna od najozbiljnijih osoba u manastiru. U davna vremena, kada nije bilo sigurno ko sve može da se pojavi na manstirskim vratima, vratar je bio taj koji je procenjivao da li onaj ko dolazi može ili ne može da uđe unutra. Sledeća služba je ekonom. On se stara o upravi ( = administraciji) i o spoljašnjim poslovima manastira. Tu je zatim pekar. On se brine da u manastiru ima dovoljno hleba. Tu je, takođe, i prosfornik, koji takođe ima veze sa pećnicom, ali se on time bavi samo petkom kada priprema prosfore. Kolibar je onaj koji se brine o kolibama. Tu je i kuvar kao i onaj koji se bavi trpezarijom, koji poslužuje i kasnije sve dotle sklanja. Tu je još jedna manje poznata služba govedara – to je onaj koji se bavi manastirskim životinjama kao što su mazge, magarci, konji. Takođe imamo i dohiarija /δοχειο – sasud/ koji se bavi sasudima u kojima se nalaze namirnice manastira, kao i burad sa vinom, ali i ulje, kao i suve namirnice za potrebe manastira. Sledeća služba manastirksa je briga o odeći. Tu je i επιστημοναρχης epistimonarhis (“upravitelj znanjem”) čija je služba da prati čitav život manastira, liturgijski i duhovni život monaha unutar manastira. On ih ne ispoveda ali ih savetuje o načinu manastirskog života.

- M.M.: Da se malo osvrnemo na sabornu crkvu vašeg manastira. Tamo susrećemo mnogo službi koje su danas sasvim nepoznate čak i mnogima među nama koji imamo izvesno crkveno obrazovanje. Molim vas da nam to malo pojasnite jer se mnogi od nas začude različitim stvarima kao što je na primer neprestano kretanje tokom bogosluženja. Na nas je ostavilo utisak, što na primer jedan monah pokazuje drugome šta da čita ili šta da peva. Tako, u jednom trenutku neki monah pali neke sveće malo potom gasi neke druge...

- Arhimandrit Jelisej Simonopetritski: Savršavanje bogosluženja je u svakom slučaju veoma važno. Mnogo časova je monah zauzet bogosluženjima, a sve što se događa u hramu određeno je tipikom. Bogoslužbeni život monaha predstavlja čitav jedan krug. Onaj ko upravlja praktičnim stvarima u hramu i kome je to njegova služba /posao/ naziva se eklisiarh. Kažimo da se on stara o svim službama /poslovima/ koji se odvijaju u crkvi.

Crkvenjak je onaj koji je stalno u hramu i on svoje poslove obavlja u mandiji. To je odeća monaha koji služi /tj. koji svoj posao obavlja/ u hramu.

- M.M.: Šta tačno simvolizuje mandija?

- Arhimandrit Jelisej Simonopetritski: Na postriženju monaha govorimo: “Primio je veliku...”. Na umu se ima to da će sa ovom odećom da se služi čitavog monaškog života. To je odeća kojom se monah odeva na početku i koju nosi sve do konca. Kada monah dođe do časa smrti koja je život on sa sobom nosi upravo nju ( = mandiju). Ona označava da je on umro za svet i da se obukao u smrt. Odeven tako u odeću smrti on hodi po zemlji. Mi monasi, kada umremo, sahranjujemo se bez pogrebnog kovčega, umotani samo u mandiju. Tako odlazimo majci zemlji čekajući na vaskrsenje mrtvih, gde ležimo čekajući da se pridružimo “Gospodu u vazduhu...”. Jedna druga osnovna služba u hramu jeste tipikar, koji podseća. On se brine o bogosluženju. Zbog toga možete da vidite da sve zavisi od njega. Ovde na Svetoj Gori - bez da se time umanjuje veličina i značaj starac – tipikar je veoma poštovan. Tipikar upravlja svime u hramu. Čak i kako starac treba da nešto kaže, tipikar će mu pokazati kada i kako. On se, dakle, brine o bogosluženju, i nastoji da sve održava u skladu tokom čitave službe. Ovo znači da može da promeni pojce, da im kaže šta da rade itd...

- M.M.: Da li treba da im kaže šta baš tada da rade ili da im to saopšti malo ranije?

- Arhimandrit Jelisej Simonopetritski: Zavisi. Uglavnom im govori šta baš tada treba da rade. Ne može ranije, nego im u odgovarajuće vreme govori šta treba da čine. Na primer, kada želimo nekome da ukažemo čast, daćemo mu da poje “Časnija od Heruvima...” To je jedna počast koju odajemo Bogorodici ali i onome koji to poje. To odabire tipikar, pošto on zna mogućnosti svakoga, na primer ko je dobar čitač, ko lepo poje, ko treba da čita... Tipikar je taj koji uspostavlja jednu ravnotežu. On takođe određuje ko će i kada da gasi ili pali određena svetila. Svakako da postoji tipik, ali tipikar može sa određenim razlogom da ga uskladi potrebama. Izraz “kako blagoslovi starešina” u stvari znači “kako blagoslovi tipikar”. U drugim epohama i u drugim prilikama, tipikar je prosto bio član crkve koji se starao o bogosluženju i u njemu učestvovao tako što je čitao perikope iz Proroka ili pojao lakše tropare itd...

- M.M.: Starče, nešto što je na mene ostavilo utisak u sabornim crkvama svetogorskih manastira jeste to što tokom večernje, koje se uglavnom savršava van svetog oltara, oni koji služe okače svoj eptrahilj na časne dveri i stavljaju ga samo onda kada treba nešto da kažu...

- Arhimandrit Jelisej Simonopetritski: Poznato vam je da svako bogosluženje ima mesto na kome se savršava. Tako se na primer večernje savršava u sabornom hramu, povečerje se savršava u pronaosu ( = prednji deo vizantisjkog hrama), jutrenje i sveta liturgija u sabornom hramu. Svakako, u mnogim manastirima gde to prostor zahteva, može u jednom hramu da bude jutrenje a u drugom liturgija.

Sveštenik je jedan saslužitelj na Svetoj Liturgiji. On nije izvan bratstva. On svakako prima poštovanje zbog svog sveštenstva. Među braćom oni koji su sveštenici i đakoni nisu pastiri ostalima nego njihovi saslužitelji.

Vratite me na ovo, da bismo rekli još nešto o drugim službama. Tu je, da kažemo jednostavnim rečnikom, mnogo toga, kao što je na primer staranje o kandilima, o vrtu, o vinogradu, bibliotekar i mnogi drugi...

- M.M.: Kažite nam nešto o ustrojstvu svetogorskih manastira. Na čelu je iguman, starac. Ali on nije sam. Tu je i gerundija (veće staraca). epitropi itd... Kažite nam nešto o tome.

- Arhimandrit Jelisej Simonopetritski: Uvek, još od osnivanja manastira, Starac je delao zajedno sa “savetom”. To je bio savet prezvitera koji su većali o tome šta treba činiti. To je uglavnom bivalo tako, ali su usled problema nastajala i drugačija rešenja. Ovde pre 1924. nije bilo uređeno stanje, ali se sve odvijalo u skladu sa sveštenom savešću upravitelja i u skladu sa svetim predanjem. Sada imamo jedno određeno ustrojstvo ovde na Svetoj Gori ali se ono pomalo razlikuje od manastira do manastira. Manastiri imaju savete staraca koji se sastoje od šest, osam ili deset otaca koji se nazivaju sterešine (προισταμενοι). Oni predstavljaju telo moje donosi odluke. Predsedava Starac. Veće staraca je, kao što smo rekli, telo koje upravlja. Obično se biraju i epitropi kojih ima dva ili tri u skladu sa potrebama manastira. Svakako, starac može da odredi nekoga od starešina da se brine o nečem posebnom, kao na primer o manastirskim šumama. Gostoprijemnik takođe treba da bude neko od strašina jer je to veoma ozbiljna služba.

- M.M.: Starče kako ste došli ovamo, kako ste postali kandidat za monaha? Da li postoji neki određeni period iskušeništva?

- Arhimandrit Jelisej Simonopetritski: Svaki psihički zdrav čovek koji želi da postane monah je dobrodošao u manastir. Ovo ne znači da će u svakom slučaju da ostane niti da će ga manastir zadržati. Sveti Jovan Lestvičnik govori da postoje mnogi vidovi božanskog priziva. Zbog toga želimo da naglasimo da je radi dobra te osobe potrebno da postoji jedan period iskušeništva, kako je ranije kazano. Kada postane siguran da to želi tada piše pismeni zahtev veću staraca i oni mu odgovaraju. Uobičajeno je da neko kao iskušenik provede od jedne do tri godine. Ako neko, na primer, nema crkveno obrazovanje od ranije, treba da u iskušeništvu provede tri godine a ponekad i duže...

- M.M.: Kada je moguće da neko bude iskušenik manje od jedne godine?

- Arhimandrit Jelisej Simonopetritski: Moguće je u nekim posebnim slučajevima. Kada neko ima crkveno obrazovanje i kada je utvrđen, onda može. Jer iskušeništvo ne postoji radi sigurnosti manastira nego radi sigurnosti te osobe.

- M.M.: Šta znači menjanje imena monahu prilikom postriženja?

- Arhimandrit Jelisej Simonopetritski: Monah koji je došao odbacuje sve. Svega onoga što mu je u svetu bilo svojstveno monah se odriče, kao na primer roditelja, profesije, društvenog položaja... Svega ovoga se on odriče na zbog mržnje nego iz ljubavi prema Onome koji daje svako dobro – Hristu.

- M.M.: Starče, neki govore da monasi napuštaju svet zbog toga što ga mrze! Drugi ističu da u manastir odlaze nesrećni, nezadovoljni ljudi, koji nemaju drugi izlaz. Molim vas da odgovorite na ovo.

- Arhimandrit Jelisej Simonopetritski: Nema smisla da na ovo odgovorim tako jednostavno. Ima smisla da otkrijem – ako mogu i ako moj život to potvrdi – utehu za čoveka: Boga. To mogu svojim delovanjem, svojim življenjem, svojim načinom. Ovo treba naglasiti. Nema veće stvari nego da nekome otkriješ ono što on zaista traži. Ako monasi ovo čine onda su dostojni ako i ništa drugo ne čine. Kao što je vama svetovnjacima potreban svet tako je i nama potreban manstir., pošto mi delamo kao udovi jednog tela. Monah, dakle, ima svoje mesto u jednoj zajednici, a ta zajednica, u krajnjoj analizi je crkva. Predanje kaže da monasi predstavljaju nervni sistem crkve. Oni predstavljaju unutrašnje čuvare crkve.

- M.M.: Starče, kažimo nešto o nepristupačnosti Svete Gore za žene. Koliko mi je poznato, zakon koji ovo reguliše potiče iz vremena cara Konstantina Monomaha, od sredine jedanaestog veka. Saznao sam za predanje koje kaže da je tokom turske vladavine, jedan turski službenik, gazeći zakone koji zabranjuju ulazak ženki životinja, doveo u Kareju stado koza, ali se mleko koje su one davale pretvorilo u krv. Ovde prema predanju, nema životinja ženskog roda?

- Arhimandrit Jelisej Simonopetritski: Nije sasvim tako. Ne možemo uopšteno reći “ženskog roda”.

- M.M.: To da žene ne mogu da ulaze na Svetu Goru opšte je poznato. To pomaže monahu da bolje izvrši svoje delo. Sa druge strane, mogli biste ovde da imate kokoške da ne morate da kupujete jaja izvan Svete Gore.

- Arhimandrit Jelisej Simonopetritski: Postavimo ovu stvar uopšteno. Postoje razlozi zbog kojih je Sveta Gora prihvatila ovo predanje. U svim manastirima, od početka postoji zabrana ulaska i za muškarce i za žene. Ovo je važno i predstavlja osnovnu pretpostavku za normalno funkcionisanje manastira. Sad, zbog čega to? Ako se to sagleda iz ugla činjenice da se monah prilikom postriženja odriče svega – to ne stavljam u etički kontekst – čak i sveštene zajednice kakav je brak, prirodno je da se odbacuje mogućnost susretanja sa drugim polom. Jer Sveta Gora je monaška oblast i ona treba da da najbolje mogućnosti za monaški život. Zbog toga postoji odricanje od svega. Zbog toga ne dopuštamo ženama ulazak, ne zbog toga što ih mrzimo, nego upravo iz suprotnih razloga! Ovo činimo iz najboljih namera, da bi monaški život ovde bio potpun i sveobuhvatan, isto onako kako to i žene rade u svojim manastirima. Bilo bi lepo da postoji i jedna Sveta Gora za žene. To bi bilo veoma dobro. Kada je ovakav stav (o nemešanju polova) uzet kao opšti, došlo je do zabrane pristupa i ženkama životinja ovde na Svetu Goru. Ovo naravno nije sasvim tačno, jer se ne ostvaruje uvek. Ovde ima mnogo i životinjskog i biljnog sveta muškog i ženskog roda. Samo je određeno da životinje koje žive u manastiru, koje su tu radi manastirskih potreba ne budu ženskog roda. Kada je Sveti Atanasije Atonski doveo goveda i krave i druge životinje u svoj manastir, podvižnici su se tome usprotivili. Kasnije, prema Cimiskojevom tipiku, bilo je dozvoljeno da životinje budu samo u Velikoj Lavri, prvom manastiru po redu.

I ovo se kasnije promenilo, kako i mnogo toga. Ponavljam još jednom, kada je u pitanju ova zabrana ulaska na Svetu Goru – to izvire iz monaškog predanja.

- M.M.: Starče, ranije ste nam govorili o organizaciji manastira. Sada bih vas zamolio da nam kažete nešto o organizaciji Svete Gore uopšte. Kako je organizovana Sveta Gora i kako se njome upravlja?

- Arhimandrit Jelisej Simonopetritski: Da počnemo nešto šire. Monaštvo je započelo kao monaštvo određenih oblasti. Sveti Antonije je bio u blizini svoje otadžbine. Otišao je, usamio se itd... Prvi koji su otišli daleko od sveta, u pustinju, bili su nahoreti ( = pustinjaci). Malo po malo stvrile su se lavre, koje su u sredini imale hram a okolo su se nalazile grupe monaha. Postojale su i druge grupe monaha koje su nalazile okolo i koje su imale jednog Starca. Kućice podvižnika građene su oko kućice starca. To su bile grupe anahoreta.

Sveta Gora nije mogla za jedan dan da postane ono što je danas. Postojao je period kada je od pustinje nastao jedan središnji centar. Pre manastira su postojali podvižnici ili grupe podvižnika i to je bio tip monaštva koji je postojao u Palestini u Egiptu u Maloj Aziji i koji je i ovde počeo da se javlja. Postojali su starci koji oko sebe imali monahe, ali ne kao u kinoviji, nego su živeli u različitim kućama. Tada nisu postojale lavre kakve danas znamo (u Palestini i na drugim mestima), nego su one bile mnogo jednostvnije. Postojali su ovde onde anahoreti koji su se povremeno sastajali. Upravo je to na početku bio Protos Svete Gore. Postojalo je Veliko Središe koje je nazvano Kareja. Postojao je jedan centar u Kareji – naravno ne u današnjem obliku – gde su se okupljali podvižnici iz različitih grupa da bi porazgovarali o određenim temama koje su se ticale svih. Kada je na Svetu Goru došao Atanasije Atonski – koji je bio anahoret a ne osnivač kinovije – on je na Svetoj Gori ostvario spoj kinovitskog duha, koji je na jedan hraizmatski način afirmisao sveti Pahomije u pustinji, sa podvižničkim duhom. Tako su nastali manastiri, lavre, kinovije, ali je gledao da oko njih uvek bude po pet šest podvižnika. Ostavio je pismo u kome je stajalo da ih ne uznemiravaju ni zbog čega nego da ih ostave u neprestanoj molitvi. To su bili isihasti manastira. Ovo što je on ustanovio, nastvilo je da se kao predanje održava na Svetoj Gori, tako da danas imamo ovakvo stanje gde na Svetoj Gori postoje svi vidovi monaštva. Tokom vremena se to pomalo menjalo tako da danas imamo manastirkse kinovije ( = opštežića) (koje mogu biti organizovane i kako idioritmije, što predstavlja vrstu lavre koja svakako nije toliko zasnovana na predanju), kelije, skitove koji predstavljaju jenu lavru sa sabornim hramom a naokolo se nalaze podvižnici. Takođe postoje i podvižnici koji ostaju sami i tako se podvizavaju. Uvek je i u malim grupama postojao duh zajedništva sa starcem i njegovim učenicima, koji se zasnivao na vrlinama i poslušanju. Oni koji žive sami, anahoreti, ponekad, na neki način u nekim stvarima... preteruju. Kada se jednoj oblasti da potpuna sloboda onda dolazi do preterivanja. Preterivanje se ovde leči duhom zajedništva koji je prisutan u svim vidovima monaštva...

- M.M.: Maločas ste pomenuli poslušanje. Razumeli smo, sveti igumane, da duhovnik nikada ne teži tome da svog učenika podčini svojoj volji. Kako smo razumeli, podvižnička borba onoga koji duhovno rukovodi je veća od onoga koji je duhovno rukovođen, zbog velike odgovornosti koju ovaj prvi ima pred Bogom. Ali ova odgovornost njemu ne prestavlja teškoću, osim ako ga učenik sluša a da to sam nije odabrao. Oprostite mi što sam se udaljio od teme, usuđujući se da pred vas iznosim svoje mišljenje. To sam učinio da bih tako postavio osnovu za svoje sledeće pitanje: možemo li i od starca dobiti pogrešne savete koje će učenik poslušati. Da li je duh preterane poslušnosti prisutan u našoj epohi?

- Arhimandrit Jelisej Simonopetritski: Kao i sve druge stvari i ovo može imati svoje naličje. Nekada su ljudi bili više podvižnici, snažniji, poslušniji. Starac je u stvari i sozercatelj za svoje monahe. Ovo znači da neke stvari ne moraju da izgledaju kako da su danas takve i takve a da one to u stvarnosti jesu. Kada se volja učenika podčinjava volji starca, to je jedan bolan proces, i starac zna da je to tako. O svemu ovome starac brine. Na Svetoj Gori sam imao prilike da vidim veoma teške situacije. Ponavljam, od starca zavisi na koji način će da savrši svoju pastirsku pedagogiju ( = rukovođenje).

- M.M.: Usudiću se da vam postavim još jedno pitanje, služeći se jezikom praktičnosti? Ko starca ... ispituje ( = proverava)?

- Arhimandrit Jelisej Simonopetritski: Ne zavisi od njegove vrline ili od njegovog iskustva njegovo starčestvo, nego je to blagodat Božja. Ovo starac ne dobija zbog toga što je ispunjen vrlinama, nego je to dar Božji. To je harizma kojom on služi drugima. Starac biva ispitivan ( = proveravan) od čitavog bratstva. Oni ga svi zajedno prihvataju. Kao doživotni otac bratstva on može i da ne bude oblagodaćen. Možeš da pomisliš da je prost, ali Bog će mu dati mudrost uprkos njegovoj prostoti. Ako neki čovek /starac/ dobije verodostojnost ( = autnetičnost, potvrdu) od Boga, on se slobodno neće potčiniti monasima u njihovom mišljenju, nezavisno od toga šta je u pitanju i koje je njegovo iskustvo, nego će činiti sve da sačuva ono što mu je Bog potvrdio kao svoju volju.

- M.M.: Da sada skrenemo temu na manastir Simonopetru. Kažite nam nešto o vašem manastiru.

- Arhimandrit Jelisej Simonopetritski: Na početku želim da kažem da su oci imali veliki entuzijalazm, kada nas je promiso Božja 1973, dovela na ove stene. Dvedeset blagoslovenih starčića su držali predanje ovog manastira noktima i zubima, u poodmaklim godinama i nakon mnogogodišnjeg podvizavanja. Oni su ovde proveli toliko godina, ami smo kao sveža krv, ušli u njihov trud. Oni su sa velikim požrtvovanjem držali predanje koje su nama predali. Ovo je za mene veoma važno, što su nam oni “nešto” predali. To su nam predali na jedan sasvim životan i nimalo teoretski način. Bili su, da tako kažemo, oci porodice, sa nama kao braćom.

Na početku su, što je i prirodno postojale izvesne teškoće. Te poteškoće smo primili kao vrstu pedagogije koja nam donosi korist. Ovi oci su nam sa ljubavlju dali sve, i tako je nastalo sve ovo što vidite, sve što osećate, (i da kažem iako on to nikada ne bi rekao) i što se vidi i na izrazu lica našeg starca oca Emilijana. Kada sve ovo spolja gledate to izgleda lako dok je u stvarnosti teško. Nije lako ljudima da žive u našem manastiru pošto postoji neograničena sloboda. Veoma je teško da živiš potpuno slobodno. Da sve što imaš kažeš otvoreno, vrlo je teška stvar, koju imamo ovde u Simonopetri pored sveg otvorenog duha u koji su se mnogi posvedočili. Kažite mi onda, kako to da ovde dolaze toliki mladi da se priključe ovom bratstvu? Ovde nas, blagodaću Božijom ima već osamdeset. Svaki čovek odlazi tamo gde mu odgovara, na mesto koje mu pomaže u njegovom duhovnom životu. Ovo je bitno. Ovo svakako nije nikakvo poređenje ili preuznošenje u odnosu na druge manastire. Svaki od manastira je zapečaćen ličnošću svoga starca i crkva sve ove ličnosti drži u sebi i one predstavljaju deo njenog predanja. Sve ove posebnosti nalaze svoj izraz u okviru crkve – osim svakako jeresi – način podvizavanja, blagočestivost, napredovanje... Upravo zbog toga postoji jedna harmonija...

- M.M.: Starče, iz vašeg iskustva, pošto ste imali mnoštvo susreta sa omladinom. Rekli ste da ste optimisitčni kada je omladina u pitanju?

- Arhimandrit Jelisej Simonopetritski: Imam optimizma iako se ne slažem sa prenaglašavanjem koje prisutno kod njih. Omladina je obično takva u svakom vremenu.

- M.M.: Omladina je sutrašnjica Crkve, naroda, društva...

- Arhimandrit Jelisej Simonopetritski: To je tako, ali ne treba prevideti da crkva nema godine!

Govoreći o optimizmu koji imam za našu omladinu želim da kažem da to nije bez osnova. Onoliko dobrih stvari koje omladina dobije u vreme detinjstva, to kasnije cveta kada počne da traži svoje mesto i da menja svoje vreme. To se događa i ovde na Svetoj Gori. Ali i u svetu se dešava isto, kada mlad čovek nađe svoje mesto i počne da se brine o svom vremenu... Nikada nije kasno da ponovo počne da se stara... Svakako, kod današnje omladine primećujem više ozbiljnosti i obrazovanosti, nego što je to bio slučaj u naše vreme. Danas su mladi veoma pametni, veoma dobro obavešteni. Niko ne može da uopšteno osuđuje ljude. Često mnogo toga u dubini duše zavisi od javljanja Boga. Ovo je dar koji Bog daje ljudima. Čovek poseduje mnogo veće snage nego što mislimo. On takođe ima snage i da se vrati. Može se desiti da se nađe na ivici provalije i da se vrati nazad. Ne dopadaju mi se ove nazadne priče koje sa prevelikim oduševljenjem govore o drugim naraštajima...

Čovek ima svoje ličnosno mesto u jednom Telu, koje je crkva i zajednica.

- M.M.: Da ostanemo, sveti igumane, kod vašeg manastira. Vaš manastir ima veze sa ženskim manastirom Ormilijom koji je pod duhovnim rukovođenjem vašeg starca Emilijana. Kako mi je poznato, između otprilike osamdeset simonopetritskih otaca i sto dvadeset sestara Ormilije, postoje i porodične veze nekadašnjih bračnih drugova, oci, majke, braća, sestre... Kažite nam nešto o ovom blagoslovu, odgovarajući na taj način i “hrišćanskim” roditeljima koji se boje da im deca ne odu u monahe...

- Arhimandrit Jelisej Simonopetritski: Zaista postoje porodice koje su se razdelile između ova dva manastira ali bih ja to pripisao Nekom Drugom. Drugim rečima, Bog podeli neku porodicu i opet je na jedan drugačiji način ujedini. On je ponovo vaspostavi! Ove porodice, koje su na ovakav način razdvojene, žive životom mnogo srećnijim nego što su živele u svetu. Oni su “podeljeni” ali su suštinski ujedinjeni u manastirima, u imenu Hristovom, i ovo ima velikog uticaja na ostalo bratstvo. Ti ljudi osećaju porodični život u kinoviji. Oni kako da svoj brak nastavljaju u dva odvojena manastira, sjedinjeni u crkvi.

- M.M.: Strače, mnogo vam blagodarim na mislima i podacima koje ste izrekli.

- Arhimandrit Jelisej Simonopetritski: I ja vama mnogo blagodarim. Neka nas Hristos sve blagoslovi. Amin.

Sa jelinskog preveo: Aleksandar Đakovac

Preuzeto: VERUJEM

O DUHOVNOM RATU - STARAC JEFREM FILOTEJSKI

Kada govorimo o duhovnom ratu, treba da razmotrimo taktiku koju neprijatelj koristi da bi nas namamio da padnemo u greh, da bi uzeo naše srce, um i dušu od Gospoda, da bi nas uprljao svojom nečistotom, da bismo živeli kao on, valjajući se u blatu. Apostol Pavle kaže u Poslanici Efescima da ne ratujemo protiv krvi i mesa. To nije telesni rat - u kome vojuje telo protiv tela, već je to rat koji se vodi u drugom obliku. To je duhovni i umni rat. Duh ratuje protiv duha. Svako od nas u sebi ima unutarnji duh, koji je stvoren po liku Božjem. Taj unutarnji duh, koji obitava u našem telu, je pravi deo nas koji se bori protiv đavola. Očigledno, đavo nastoji svim snagama da nas navede da padnemo u greh. Đavo ima ogromno iskustvo za sobom. On ima dobro uvežbane metode i taktiku kojima nas može navesti da sagrešimo. Na primer, jedna od prvenstvenih metoda đavola je da ubaci lošu pomisao u naš um. Jedno od oruđa kojim se koristi je i mašta, odnosno ono što nazivamo umnim prikazima, slikama. Ti umni prikazi nas vuku u pravcu greha. Vode nas u tamu i đavolju prljavštinu. Zašto đavo to radi? Zašto je on toliko pun mržnje, zlobe? Zašto toliko želi da se protivi Bogu? Pre svega, đavo to radi iz ljubomore. On je opsednut i obuzet ljubomorom jer zna za sva dobra koja nam je Gospod pripremio. Zbog toga se još više trudi, budući da nema pristup tim blagoslovima, jer se pobunio i otpao od Boga, i postao potpuni suparnik Božji. Iz mržnje i ljubomore, kojima je obuzet, hoće da kaže Gospodu: „Vidi koliko njih sam uzeo od Tebe. Uzalud si poslao Sina Svoga da umre na Krstu. Evo vidi koliko sam njih sam poveo sa sobom." Time želi da ogorči Gospoda. Hoće da kaže da su sav trud, sva energija koju je Gospod uložio da bi nas priveo spasenju, bili uzaludni. I na taj način đavo odnosi„gusarsku pobedu" - iako pada sa ljudima, trud mu se isplatio jer se osvetio Bogu. To je njegov stav. O pomislima Sveti Oci Crkve nam kažu da đavo čini da gresi na početku izgledaju kao mravi, kao nešto veoma malo, naizgled beznačajno, vrlo malo, prepredeno, kao neprimetni pokreti duše. Čak su i one male misli o kojima sanjarimo, koje izgledaju tako nevažne, moguće zamke u duhovnom ratu. Možda ćemo reći sebi: „To je mrav, otići će." Ali, ako odmah ne odbacimo te misli, prema rečima Otaca, one malo-pomalo postaju sve jače, sve moćnije i u stvari mogu da nas prevare i dođu do toga da se onaj mali mrav, koji je pre bio tako bezazlen i beznačajan, pretvori u lava, odnosno u nešto što je veoma opasno i gotovo nemoguće za iskoreniti. Sveti Isak Sirin kažeda je lako izaći na kraj s đavolom na početku, ali čim uspe da ugura nogu u vrata, tada postaje mnogo teže da se čovek izbori sa njim. Glavno je da se trudimo da izbrišemo maštanje, pokrete duše i misli koje nam đavo ubacuje. Treba ih odmah iščupati iz korena. Ime Isusovo je oružje kojim se odgone zle misli. U Starom Zavetu piše da treba da prizovemo ime Boga Jakovljevog. Naravno, to je ime Isusa Hrista. Dakle, treba da izađemo na kraj sa pomisli dok je mala. Zato je neophodna duhovna pažnja. Pazi, bdi, posmatraj sve stvari. Motri na ono što tvoje oči gledaju, prati misli u svom umu, uveri se da nema ničeg skrivenog u tvom srcu, što može nauditi tvom duhovnom životu. Pazi na sve. Stavi filter. Pazi da te okolno zagađenje ne isprlja i odvede u greh. Uzmimo kao primer ženu koja ima malu cistu ili izraslinu na grudima. Ako poriče da izraslina postoji i ne ode kod lekara, ili se pretvara da je to nešto malo što će nestati samo po sebi, malo-pomalo izraslina će rasti i postati opasna po život. Onog trenutka kada osetimo da nešto nije kao što bi trebalo da bude, treba odmah da odemo i rešimo problem dok je mali. U duhovnom ratu koji vodimo, Hristos nam daje svetlonosno oružje. To su darovi Duha Svetoga. Na primer, darom ljubavi se suproststavljamo mržnji. Dobrim pomislima, koje se rađaju od Duha Svetoga, možemo pobediti loše pomisli. Naša istinita vera će pobediti svaku sumnju koja nam dolazi u misli. Postoji čitav proces suprotstavljanja zlu činjenjem dobra. Uzmite na primer, operaciju u kojoj hirurg preseče neki nerv. Kada presečete nerv, deo tela koji je s druge strane nerva je mrtav. U njemu više nema života niti pokreta. Isto se dešava, kada se preseče energija greha. Ako istinski presečemo pomisli pre nego što postanu gresi i ako upotrebimo sredstva koja su nam data i počnemo da imamo u sebi svete misli, zaustavićemo cirkulaciju zla i đavolovu energiju, i on nas neće nas odvesti u nečistotu. Zato treba da stražimo. Imamo dve stvari kojima možemo da proverimo svaku od pomisli koja nam dolazi u um. Jedna je zakon Božji, a druga Sveti Duh koji nas prosvetljuje. Sve pomisli se mogu proceniti na osnovu Duha Božjeg i zakona Božjeg. Loše pomisli možemo zaustaviti pre nego što steknu uporište u našem životu. Evo još jedne ilustracije: ako živiš negde gde puno ljudi prolazi ispred tvojih vrata, ne otvaraš ih svakom prolazniku, već praviš razliku: prvo proveriš ko stoji pred vratima pre nego što ga pustiš da uđe. Isto je i u našem duhovnom životu. Ako neko dođe i pokuca na vrata našeg uma,to jest bilo da đavo hoće da nam ubaci neku pomisao ili je u pitanju nešto drugo, moramo ga proveriti, moramo ga zaustaviti pre nego što napravi sebi uporište. Ako dozvolimo toj pomisli da uđe, odnosno ako dopustimo toj osobi da uđe, pre nego što imamo priliku da vidimo ko je, ona ulazi, i zauzima mesto u našem domu. Posle nekog vremena se osmeljuje, i pre nego što se osvestiš, vezuje nas i preuzima naš dom. Kao što Sv. Isak Sirin kaže: „Ne otvaraj vrata!" Ako vidiš ko je, ako vidiš da taj nije na dobrom glasu, zatvori vrata i oteraj ga Isusovom molitvom: „Gospode Isuse Hriste, Sine Božji, pomiluj me!" Tako ga oteraj. Kada te pomisli dođu, ne ustupaj im ni malo mesta jer, čim im daš malo prostora, one stave nogu u vrata i malo-pomalo rade na tome da uđu i osvoje čitavu kuću. I tako, umesto u svetlosti, ostajemo u tami. Umesto u Raj, idemo u pakao. Umesto da budemo sa Gospodom, provešćemo večnost sa demonima, koji će nas gušiti, mučiti. Postoje samo dve mogućnosti: ili ćemo biti sa Gospodom u Raju ili ćemo provesti večnost odvojeni od Boga, u društvu demona. Dakle, sve počinje od pomisli. Zapitajmo se kuda želimo da idemo, s kim želimo da provedemo večnost. Držimo svoj um čistim. O molitvi Jednom je idolski žrec sreo neke monahe, i počeo da razgovara sa njima o molitvi. Upitao ih je: „Kada se molite, da li vam Bog nešto govori?" A oni su odgovorili: „Ne". Zatim je on rekao: „Kada se ja molim, on mi odgovara. To mora da znači da je moja molitva čistija i bolja od vaše." Naravno, žrec se nije molio Bogu, već đavolu, i ovaj mu je odgovarao na molitve. Mnogo puta, kada se molimo, Bog nam ne odgovara, jer naša molitva ima neke „parazite". Drugim rečima, nešto nam odvlači pažnju. Um nam je rasejan. Molitve se obavljaju kao formalna, rutinska stvar. U njima nema suštine. Molimo se, ali razmišljamo o drugim stvarima. Misli koje nam odvraćaju pažnju nas odvajaju od molitve. Mnogo puta se molimo, a ne znamo šta govorimo. Ako mi ne znamo šta govorimo, ako na primer izgovaramo molitvu Gospodnju a ne shvatamo šta govorimo, kako će nas onda Bog razumeti? Veoma je bitno da smo usredsređeni na reči molitve. Naravno, postoji jedna molitva koja prevazilazi ostale, koja nam mnogo pomaže da saberemo pažnju. To je Isusova molitva. Iako je vrlo jednostavna i može se izgovoriti u jednom dahu - vrlo je jaka, vrlo moćna, i može da dejstvuje uz veliku blagodat Božju jer sadrži sveto Isusovo ime. Naša imena nemaju u sebi silu koje ima ime Isusovo, jer je to jedno od imena Božjih. Kada prizivamo ime Isusovo, prizivamo u pomoć svu silu, duhovnu energiju i blagodat, koje samo ime otključava za nas. Čim se probudimo ujutru, potrebno je da što pre umno prizovemo Isusovo ime, da pomislimo na Boga. Dok obavljamo poslove tokom dana, kada ulazimo u automobil, ponovo, umno prizivajmo ime Isusovo da bismo imali Božju zaštitu. Držimo um u Bogu, kao neku vrstu osiguranja, koja nas štiti, brine se o nama, i vodi nas ka spasenju. Stavljamo u svoje automobile krstiće, ikonice kao blagoslov, tražeći Božju pomoć. Koliko tek možemo osigurati svoj život prizivanjem Isusovog imena! Mi, hrišćani, moramo shvatiti da je molitva disanje našeg života. To je naša duhovna hrana. Drugim rečima, ako se ne molimo, ne možemo da živimo, umiremo. Nećemo imati tu radost da večnost provedemo sa Hristom. Kada držimo ime Gospodnje u umu, onda reči iz Svetog Pisma i Svete Tajne počinju da puštaju koren u našem životu. Razvijaju u nama neku vrstu bogatstva i privode nas sve bliže k Bogu. O smrti Mnogi od nas imaju strah Božji. Bojimo se smrti. Većina nas se plaši telesne smrti. Ali, telesna smrt nije ono čega se treba bojati. Ona nije tako važna. Ono čega treba da se bojimo je duhovna smrt. A toga se ne bismo bojali da smo se pomirili s Bogom. Taj strah nam ne bi smetao. Ali budući da naša savest svedoči protiv nas, bojimo se smrti. To je greh, a bojimo se smrti zbog činjenice da se nismo pomirili sa Bogom. Kada bismo imali čisto srce pred Bogom, telesna smrt nam ne bi nam ništa značila. Znali bismo da smo spremni da idemo. Čovek bi smatrao smrt kao odmor na nekom mestu, jer zna da ništa loše nije učinio. Ne bi mu smetala. Znam ko sam i znam šta sam radio. Kada znaš da si nešto pogrešno učinio i da te je policija uhapsila, misao bi ti odmah rekla: „Jao, uhvatili su me!" Isto je i u duhovnom životu. Kada smo sa Gospodom, ako smo u Gospodu, ako nam je um u Gospodu, osigurani smo, te se nemamo čega bojati. Ako ništa loše nismo učinili, nemamo se čega bojati. Čak ni same smrti. Pitanja i odgovori Šta da radimo kada nam đavo ubacuje pomisli u um i muči nas gresima iz naše prošlosti? Starac Jefrem: Naravno, kada nešto iz naše prošlosti ispliva na površinu, to može da predstavlja problem. Ako se time nismo ranije bavili, može da preraste u veliki problem. Moramo da primenimo odgovarajući lek. Šta bi to moglo da bude? Da bismo se suprotstavili zlom uticaju iz prošlosti, moramo pribeći ispovesti, molitvi, prizivanju imena Gospoda našeg Isusa Hrista. Drugim rečima, ako se nismo borili protiv greha onda kada se desio, on će se ponovo vratiti i progoniti nas, da tako kažem. Greh moramo da iščupamo iz korena, pre nego što se vrati da nam ponovo zadaje neprilike. Šta je sopstvena volja i u kakvoj je vezi sa grehom? Starac Jefrem: Sopstvena volja je u stvari sloboda izbora. Mi smo slobodni, ne možemo sasvim svaliti krivicu na đavola. Đavo može da radi svoje samo ako se mi opredelimo za to. Ako je naš izbor loš, onda on može da nam naudi. S druge strane, ako koristimo svoju slobodu na pravi način, i odlučimo da ne primamo loše misli koje nam ubacuje, već da ih izbacimo iz uma, onda ne grešimo. Sama činjenica da nas neka pomisao ili iskušenje napadaju nije sama po sebi greh. U stvari, mi grešimo kada nepravilno koristimo svoju slobodnu volju. Dakle, ako ne primimo pomisli ili iskušenja i odbacimo ih i tako na pravi način iskoristimo svoju slobodu, onda nema greha. Imamo slobodu izbora, koja nam je od Gospoda data. Đavo nema kontrolu nad nama. Šta da se radi u situaciji kada đavo pokuša da te prevari da pomisliš da je nešto dobar znak od Boga, a u stvari nije, već je od đavola. Kako se pouzdano može razlikovati šta je od Boga a šta nije? Starac Jefrem: Način na koji možemo da razlikujemo da li je duhovno iskustvo od Gospoda ili od đavola je da sagledamo kakav plod rađa u našem životu. Ako je iskustvo koje smo doživeli od Gospoda, pratiće ga smirenje, mir u duši, i određeni duhovni plodovi i blagoslovi na osnovu kojih ćemo znati da dolaze od Gospoda. Ali, s druge strane, ako je u pitanju nešto što dolazi od đavola, rezultati će biti drugačiji. Osećaće se neka nelagodnost, neprijatnost, osećaće se duhovno neposkojstvo koje će đavo stvarati u našem životu, pa čak i gordost. Kad nismo sigurni odakle potiče neko duhovno iskustvo, i pitamo se da li dolazi od đavola ili od Gospoda, treba za svaki slučaj da odemo kod svog duhovnog oca, da bismo proverili svoje mišljenje. Treba da odemo kod nekoga ko nam može pomoći da rasudimo, da vidimo da li je to nešto što dolazi od Gospoda. Ako se samo oslonimo na sebe, ako sami donosimo sud, sami izvlačimo zaključke o tome da li je iskustvo dobro ili ne, vrlo se lako možemo prevariti, misleći da je nešto zaista od Boga, a može biti od đavola. Neophodno je ogromno duhovno rasuđivanje da bi se moglo razlikovati ono što je od đavola od onoga što je od Gospoda. Neki put se dešava da nas zli napada kroz one koje volimo, kao kada nas oni napadaju zbog naše vere i života u veri. Kako se izboriti s tim? Starac Jefrem: Kad god smatramo da su naši dragi uzrok mogućeg greha, moramo zauzeti stav protiv toga i ako je potrebno, moramo biti spremni da ih odbijemo od sebe, ako će oni biti uzročnici našeg pada. Znate šta je Gospod rekao, „Ako te ruka sablažnjava, odseci je." „Ako te oko sablažnjava, iskopaj ga." „Ako te noga sablažnjava, odseci je." Jedan od pustinjskih otaca kaže da je bolje otići u Raj sa jednom nogom nego u pakao sa dve. Jednom mi je došao jedan kaluđer na Svetoj Gori i rekao mi: „Kako da odsečem nogu i kako da iskopam oko?" a ja sam mu objasnio da ne treba to da shvati u doslovnom, već u prenosnom smislu. Na primer, dete ima druga, i ovaj hoće da ga odvede na neko mesto gde ne bi trebalo da ide (u diskoteku ili sp.). Vidi da će ga taj drug odvesti od Gospoda. Bolje je da kaže tom drugu: „Neću da imam ništa s tobom." Drugim rečima, preseci prijateljstvo pre nego što te odvede u greh. Drugi primer je čovek koji se davi. Ako želiš da pomogneš davljeniku, pazi, jer te može povući sa sobom i onda ćete se obojica udaviti. Kada pomažeš davljeniku, pruži mu ruku tako što ćeš se drugom čvrsto držati za mesto gde si. Ali, ako ne paziš, može da te povuče sa sobom. Bolje je da ga pustiš da se udavi nego da se obojica udavite. Učini šta možeš da bi mu pomogao, ali pazi. Isto je i sa grehom. Ako vidiš da je čovek ogrezao u greh i uprljan njime, može i tebe da uvuče u to. Ako mora da ide, neka ide, ali ne dozvoli da i tebe uvuče. Zaštiti se. Sv. Kozma Etolski je bio monah koji je živeo u mom manastiru 17 godina. On je ravnoapostolni Svetitelj naše Crkve. Putovao je po Grčkoj za vreme turske okupacije pokušavajući da oživi pravoslavnu veru u ljudima koji su se udaljili od Istine. Išao je po čitavoj Grčkoj propovedajući Jevanđelje. Rekao je: „Kad dođeš na raskršće, i vidiš đavola, prekrsti se i kreni dalje, đavo će nestati. Ali, ako dođeš na raskršće, i tamo sretneš ženu, ako se samo prekrstiš, ona neće otići. Moraš da preduzmeš jače mere da ne bi pao u greh." Drugim rečima, ti sam moraš da presečeš tu strast, taj odnos, tu mogućnost da sagrešiš, ako želiš da se spaseš. Još jedan primer je vozač autobusa u Grčkoj, koji je imao znak na zadnjem delu autobusa, na kome je pisalo: „Drži odstojanje od ovog autobusa kao od svoje tašte." Drugim rečima, budi na odstojanju od onih koji greše. O manastirima u Americi Veliki je blagoslov za Pitsburšku Eparhiju da se u njoj nalaze manastiri. Oni su svetlost svima nama. Svaki manasir je nalik na tvrđavu. Prisutvo svetih otaca blagosilja sve i svakoga, donosi nam mir. Zbog prisustva manastira, anđeli dolaze da borave s nama. Pomažu hrišćanima da žive u veri. Predstavljaju duhovno utočište. Teše nas, daju nam život, pogotovo ovih dana kada imamo tako veliku potrebu za duhovnom pomoći. Manastir je izvor nade za sve nas. Iz njega dobijamo snagu, blagodat, imamo opit Crkve koji je ovaploćen u manastirskom životu. On je tu da nam pomogne i privede nas k spasenju. Naročito je važno da su ovi manastiri u Novom svetu, Americi. To nije mala stvar, da smo konačno presadili svetogorski manastir upravo ovde u našoj okolini, takoreći u našem dvorištu. Moramo podržati manastir svojim molitvama i ljubavlju, jer će to zakvasiti ovu zemlju da bi se i drugi manastiri primili na njoj. To je mesto gde će naše gladne i žedne duše jesti i piti, mesto gde ćemo naći spasenje. Sada očekujemo Antihrista. Ko je taj Antihrist? Ko god ne ispoveda da je Isus Hristos Gospod jeste antihrist. Gospodu se moramo klanjati u duhu i istini. Danas živimo u vremenu kada među nama žive mnogi antihristi. Ima mnogih koji ne veruju u Hrista. Središte demonske antihristove delatnosti bi moglo biti mesto poput Njujorka, televizijskog centra. Putem televizije đavo bi mogao da komunicira sa ljudima. Moći će da stupi u kontakt s nama preko mas-medija. U određeno vreme, putem televizije, moći će da stupi u kontakt sa svakom osobom u našoj zemlji, pa čak i u svetu. Tako će moći da rukovodi nama i da nas privuče k sebi preko tog sredstva. Danas ima toliko mnogo satanista koji žive u našem okruženju. Očigledno, da bi se presekla ova zla delatnost, koja se namnožila u naše vreme, potrebni su nam manastiri. Manastiri stvaraju vojnike. Ti vojnici su monasi i monahinje. Manastiri su tvrđave iz kojih se borimo protiv tog zlog uticaja koji nas okružuje. Budući da je aktivnost antihrista sve jača, pitanje je da li će Gospod naći veru kada se vrati? Kada je Gospod to rekao, znao je da će na kraju biti vrlo teška vremena. Dakle, imamo neodložnu potrebu za manastirima. Sva proroštva u Svetom Pismu govore o tome kako će biti veoma teško kada nastupe poslednja vremena. Ta proroštva su bila nadahnuta Svetim Duhom. Činjenica je da će u poslednje dane biti još teže nego što je bilo u prvim danima hrišćanstva. Jer će u poslednje dane biti potrebe za novomučenicima. Novomučenici će biti sjajniji od sunca, jer će u poslednje vreme biti tako teško naći jednu jedinu osobu koja veruje. Iz tog razloga, moramo biti svesni činjenice da će biti teško. U prošlosti, ljudi su primali veru preko čuda koja su se dešavala. No, danas ne vidimo čuda koja su se videla u vreme Isusa Hrista, jer je vera jako oslabila. Stoga će biti prava retkost da pronađemo osobu koja je verujuća. Ko će biti ti novomučenici? Oni koji ispovedaju Hrista, koji su nepokolebljivi, koji su svedoci svoje vere. Oni će čak biti veći od mučenika iz prošlosti, jer će vremena biti tako teška. U poslednje dane, zlo će sve više privlačiti ljude. Čovek koji je jak u veri će biti još veći mučenik. Podržimo manastire, i pomozimo im da se razviju i uzrastu po čitavoj zemlji. Časopis SVETIGORA, broj 191 Sa engleskog: Milena Tejlor Izvor: http://www.eparhija-dalmatinska.hr/

 

"KOLJIVARI" OCI SVETE GORE

Pojava Koljivara na Svetoj Gori u osamnaestom veku, i u Grčkoj uopšte, predstavlja dinamično vraćanje korenima Pravoslavne tradicije, odnosno dobrotoljublju koje je srž Pravoslavne duhovnosti. Njihov "pokret" je bio regenerativan i tradicionalan, progresivan i Svetootački. Drugim rečima iskreno Pravoslavan. Korišćenjem edukativnih metoda toga vremena (pisanjem tekstova), oni su pre svega otkrili kontinuitet isihazma na Svetoj Gori Atonskoj, i u isto vreme ostali verni Isihastičko-Palaminoj teologiji i njenim praktičnim primenama (na primer, celom spektru asketskog iskustva). Kroz širenje svojih dela i kroz borbu za odbranu tradicije, oni su oformili protiv balans Evropskom "Prosvetiteljstvu" i sami postali Prosvetitelji svoje Nacije i Pravoslavlja uopšte. Zbog toga su ih tradicionalisti voleli, a pristalice Frankske skolastike i Anglo-Francusko "prosvetiteljskog" duha su ih mrzeli i borili se protiv njih i zbog toga bili odsečeni od dobrotoljubskog korena. Metafizički racionalizam zapada, koji je predstavljao opasnost za Svetootačku teologiju, se pokazao stranim iskustveno Sveto-Duhovnom načinu teologije koju su Koljivari čuvali i propovedali. Zahvalnost za očuvanu vezu sa istinitom teološkom tradicijom Otaca do današnjeg dana dugujemo trudu i radu Koljivara. Kontigent Atonskih monaha druge polovine osamnaestog veka, koji su živeli u tradiciji "noetske molitve" ili "molitve srca" i koji su bili isprovocirani naizgled nebitnim događajima, će odrediti smer Crkve i otkriti kontinuitet ili diskontinuitet punoće Pravoslavlja. Svetogorski monasi Skita Svete Ane su gradili Crkvu i da bi mogli da rade Subotom da bi je završili, odlučiše da pomere Zaupokojene službe za nedelju posle Svete Liturgije. Ova odluku, koja je u konfliktu sa Crkvenom praksom i teologijom (zato što je nedelja dan Vaskresanja i radosti), je skandalozno primio đakon Neofit Peloponeski, koji se prvi usprotivio teološkom kampanjom odluci monaha Svete Ane. Još jedan događaj je doprineo razbuktavanju vatre. Godine 1777, knjiga koja je savetovala potrebu čestog Pričešćivanja, je izdata među krugovima Atonskih isihasta koji su zbog svog udela u raspravi oko Zaupokojenih službi dobili naziv Koljivari od svojih protivnika (radi koljiva koje se koristi prilikom Zaupokojenih službi). Knjigu je osudio Ekumenski Patrijarhat 1785 godine, jer je navodno kreirala skandal i razdor. Pored otkrivanja kontra tradicionalnog ponašanja monaha Svete Ane, ovo delo je pokazalo pomračenje Pravoslavnog kriterijuma u ovom slučaju i tako potvrdilo, i Grčkoj, ono što je blaženopočivši o. Georgije Florovski nazivao "pseudomorfoza". Odluka Patrijarhata da promeni svoj stav kasnije i da prekine osudu pokazuje nestabilnost ovih pitanja. Ljudi koji su bili za kanonske Zaupokojene službe Subotom su takođe bili i za često Pričešćivanje (kada, naravno, pravilne Pravoslavne predpostavke duhovnog života postoje) i tako preneli praksu rane Crkve protiv neosnovanih dela protivnika. Kasnije, kao da im je tradicija Svetih Otaca bila potpuno strana, oni optužiše Koljivare kao novotarce, na isti način na koji su skolastici četrnaestog veka (Nikifor Gregoras, Jovan Kiparisiot) optužili Isihaste Svete Gore kao moderniste. Znači da je slučaj Koljivara samo ponavljanje slučaja Isihasta četrnaestog veka. Obe grupe, svaka na svoj način, su bile protiv duha otuđenog Zapada i protiv širenja tog duha na unijate i na Istok. Koljivari su naglašavali problem službe, jer su dijagnozirali da tu u eriji duhovnosti koja je sačuvala jedinstvo potčinjenih Pravoslavnih ljudi problem otuđenja se mogao zapaziti. Oni su podsticali primenu Svetih Tajni Crkve uz paralelnu duhovnu borbu. Oni su težili pravilnom ispunjavanju Crkvenog tipika koji bi održao duhovni balans i za Svetootačko učenje koje bi kultivisalo Svetootački Crkveni um. Zbog toga čast pripada Koljivarima, jer su sačuvali Apostolsko-Svetootački kontinuitet u Crkvi : Umnu molitvu i isihastičku praksu, asketizam i iskustvo, one izdržljive i nepromenljive elemente Pravoslavnog identiteta. Kontigent Atonskih Isihasta (Koljivara) je imao svoje vođe: 1) Neofit Kafsokalivitis (1713-1784), od 1749 rektor Atonske škole na Svetoj Gori, je čovek koji je sve započeo, ali posle njegovog isključenja sa Svete Gore on prestaje da bude aktivan član Koljivarskog "pokreta" zbog neznanih razloga. Radio je uglavnom u školstvu i služio kao rektor u Kiosu oko 1760, u Adrianopolisu 1763, Bukureštu 1767, Bravsku 1770, i od 1773 do svoje smrti ponovo u Bukureštu. Ostavio je za sobom veliki broj važnih radova od kojih su neka o kanonima. 2) Sveti Makarije (1731-1805), potomak poznate Vizantijske familije Notaras, je rođen u Korintu i kasnije postao mitropolit Korintske eparhije (1765-1769). On je bio "animator" pokreta i osoba koja ne samo da je podsticala Svetog Nikodima da piše, već mu je slao materijal za Njegova dela. Upokojio se 16 Aprila 1805 na ostrvu Kios gde je živeo tada, a ljudi tog vremena su ga odmah proglasili Svecem. 3) Sveti Nikodim Atonski (1749-1809), proglašen Svecem 1955 godine, je bio "teolog" Koljivarskog kontigenta.Veliki Isihasta-Asketa i odličan autor Svetootačkog kalibra. Ostavio je za sobom mnoge spise u kojima je cela Svetootačka tradicija pretopljena. Onaj koji pažljivo čita dela Svetog Nikodima može bezrezervno da kaže da je On potpuno prošao kroz Svetootačku teologiju. Njegov Priručnik Pouka, za moderno vreme, su reprezentativan rad na Pravoslavnoj duhovnost. Izdanje nekoliko tomova Dobrotoljublja Otaca (zajedno sa Svetim Makarijem, ali ipak većinom delo Svetog Nikodima) je uticalo na ponovno duhovno rođenje u Pravoslavnim zemljama. Njegovo delo Kormilar predstavlja naj autoritativnu kompilaciju Crkvenih Svetih Kanona i njihovo tumačenje u vezi sa Crkvenom duhovnošću. 4) Atanasije Parios (1722-1813) je bio najmilitantniji od svih Koljivara, ali i najpožrtvovaniji. Od 1776 do 1781 je bio lišen mantije kao jeretik zbog svog čvrstog stava po pitanju tradicije. On se ozbiljno borio protiv Evropskih "prosvetitelja" i ateista, i bio je osuđivan od strane svojih zapadno orijentisanih protivnika. Ipak on se nije borio protiv školstva kome je i sam služio, već protiv bezbožništva i mudrosti ovoga sveta. Bio je veoma plodan autor i ostavio je za sobom mnoge spise ispunjene mudrošću i duhovnošću. Koljivari su činili veliki uticaj u njihovom vremenu, ali i na generacije koje su došle posle njih. Njihov uticaj je bio veći u početku van Svete Gore nego na njoj. Danas, ipak, Sveta Gora priznaje njihov doprinos ponovnog rođenja Pravoslavne duhovnosti i prati njihovu tradiciju. Broj Anti-Koljivara je bio mnogo veći nego broj Koljivara. Iako su oni činili sistematske progone Koljivara, ne samo da nisu uspeli da zaustave njihov rad već su doprineli širenju Duha Koljivara u Grčkoj i u drugim Pravoslavnim zemljama (Trans-dunavskom regionu, Rusiji, etc.). Koljivari su zaslužni ponovnom rođenju isihazma devetnaestog veka. Čak i danas, Koljivarski Oci predstavljaju duhovne vođe Pravoslavnima i osnovne veze sa Svetootačkom tradicijom. Današnje otkriće i rođenje isihazma četrnaestog veka, i pogotovo njegovog vođe Svetog Grigorija Palame (d. 1357), je izvršeno uz pomoć semena koje su Koljivari sejali u osamnaestom veku. Autor: o. Georgije Metalinos (Iz Knjige: "Ispovedam jedno krštenje") Prevod sa  engleskog Vladimir Srbljak 22 avgust 2010 god.

 

VLADIMIR KRUPIN - UDEO MAJKE BOŽIJE

“...ako je molitva i ovde slaba, gde je ona jaka? Gospod nas upravo čuje na Svetoj Gori, i upravo svetogorski monasi najbolje od svih znaju kako, za šta i za koga se moliti." Nema u svetu sirotih U svetu nema sirotih. To je najvažnija sreća u našem ovozemaljskom životu. Gubimo očeve i majke, ali ne ostajemo siroti: Presveta Bogorodica nas je sve usinovila pored Krsta Sina Svoga. Oni ljudi koji napuštaju svet i odlaze u manastir ostavljaju zauvek svoje ovozemaljske majke, ali ne ostaju siroti. Stojimo sa monahom na visokoj obali. - More i zemlja, i sve, - pokazuje rukom prostranstvo. – i sve je Bog stvorio, i sve je k Njemu, i sve je od Njega, i sve je Njime. Želim dam u postavim pitanje o njegovoj majci, po krvi, samo ne smem i kažem: - Vaši gresi su ništavni u poredjenju sa našim, delo gnusno nas obuzelo, - sećam se izreke od svetih Otaca. – i mi pritičemo k vama, moleći za vaše molitve. - Slaba je i naša molitva, - kaže monah. – Jedina nada nam je na Presvetu Majku Božiju. On kaže da je njihova molitva slaba, i govori iskreno, I ako je molitva i ovde slaba, gde je onda jaka? Gospod nas upravo čuje na Svetoj Gori, i upravo svetogorski monasi najbolje od svih znaju kako, za šta i za koga se moliti. Odakle takva uverenost? Sveti Simeon Novi Bogoslov odgovara: “Monasi se ne nalaze na zemlji, iako ih zemlja drži, ali žive u svetlosti budućeg veka”. Podsećam se na prepodobnog Pamvu, podvižnika Nitrijske gore, najsmirenijog od monaha, koji je vaspitavao mnoge velike starce. Svetitelj je s nekolicinom bratije išao u Aleksandriju po molbi svetitelja Atanasija. Pored crkve su sedeli ljudi, koji nisu obratili nikakvu pažnju na monahe. Sveti Pamva se uznemirio i naredbodavno rekao mirjanima: “Ustanite i pozdravite monahe s poštovanjem, zamolite blagoslov od njih. Oni razgovaraju sa Bogom, i njhova usta su sveta”. Monasi su prošli ono što mi tek treba da prodjemo, - da prekinemo jaku privezanost za materijalni svet. Monasi su iznad nas. Mnogo puta sam to osetio do priliva blagodarnih suza, - ja grešni sam se udostojio da stojim pored i molim se sa molitvenicima za ceo ljudski rod. Oni ulaze u crkvu, uzimaju velike sveske sa hiljadama i hiljadama imena i oglašavaju ih nebesima, moleći se za oproštaj grehova nerazumne Božije tvorevine. Mole se za nas koji smo još živi i imamo šansu da se spasemo. A još je više molitvi za upokojene. Voštana sveća osvetljava sedu bradu, ostarelo lice, mantiju i jedva uhvatljivo kretanje usana, koje šapuću imena. Dar suza Čime se još mogu omiti s duše naši gresi? Samo suzama. To su svete suze, koje nisu uzalud prolivene. One su – nargada za molitvu. Njih ne treba očekivati, njima se ne treba nadati, one će same doći. Povečerje. Najpre u crkvi ne gore čak ni sveće, već samo kandila, koja kao zlatne zvezdice svetle pored donjeg dela ikona. Upaljena je sveća pored pojaca. I kod čteca. Neprimetno, kao disanje, počinje služba. U crkvi je tiho kao da nema nikoga i kao da ne pevaju pojci, već bestelesni andjeli. Služba teče. I bolje je ne razmišljati kada će se ona završiti, bolje je sebi radosno govoriti: “Ja sam na Svetoj Gori, u Božijem hramu, molim se za Rusiju, za rodjake i bližnje, za sebe grešnog”. Noć leti ka zori, pale se sveće pored ikona, a njihovi ramovi se svetlucaju i prelivaju u srebrnoj i zlatnoj svetlosti. Zvona na kapeli, kao straže iz vizantijskog vremena, odbrojavaju svaku četvrt sata. Ledja se koče, noge i glava postaju teški, ali vidiš sledeće: celu noć stoji taj monah, starac, koji jedva da je živ, ali koji je krepkiji od tebe, koji je prestajao hiljadu takvih noći, i hiljadu puta čuo uzvikivanje velikih reči: “Slava Tebi Koji si nam pokazao Svetlost!”, on se neprestano moli za Rusiju, podražavaj mu, prestoji službu do kraja, do celivanja Krsta, i obavezno dodji na sledeću, kada će Gospod ponovo prekriti noćnom tamom predele zemlje i mora. O, Sveta Gora Atonska! Bez obzira da li si bio na njoj ili nisi kada se ona pomene čuješ nebeske zvuke čiste molitve. Podićiću oči moje ka gorama, odakle će doči pomoć moja, govori Pslatir. Čini se da se to odnosi baš na Svetu Goru. Nje se uvek sećaš čak i posle jedne posete. Posebno noću, kada gledaš ikone, osvetljene slabom svetlošću kandila, i shvataš da spavaš, a da monasi stoje na molitvi. A kada dodješ na Svetu Goru nekoliko puta, onda se već nesvesno neprestano sećaš nje i uvek joj se molitveno obraćaš, i nesvesno se okrećeš na tu stranu kao da očekuješ savet od nje. I život postaje lakši, jer tvoje misli o brigama toga dana postaju neznatne. Sve je lako u tom svetu: kopati zemlju, loviti ribu, seći šumu, čitati knjige, prodavati i kupovati, govoriti i ćutati, teško je samo jedno a to je – molitva. Setimo se Gore iskušenja. Setimo se krvavog znoja Gospoda na molitvi u Getsimanskom vrtu da Ga mimoidje čaša. Setimo se svetih Otaca, koji su se u molitvi odvajali od zemlje, setimo se angela, koji silaze s neba da prislužuju za vreme Liturgije, setimo se kamena na kome se otšelnik molio hiljadu dana i noći. Napuštajući svet, on se molio za ceo svet. Tako i monasi sa Svete Gore. Mole se za nas. Oni veruju u veliko prednaznačenje Rusije – da spase čoveka koga je Gospod stvorio po Svome liku i podobiju, i koji ne koristi datu mu slobodu za spasenje duše. A mi treba da se molimo za monahe Svete Gore, jer smo živi upravo zahvaljujući njihovim molitvama. Molitve se redovno čuju u svim manastirskim crkvama. I u njima se neprekidno ponavljaju prozbe za one koji su molili da se za njih mole. Pored ulaza se nalaze veliki stubovi velikih sveski, u kojima je odštampan glavni tekst našeg spasenja – naša imena. Mi spavamo – a za nas se mole. Mi grešimo, a za nas prolivaju suze, mi se kajemo – raduju se zbog nas. Mnogo puta sam ja grešni video kako monasi kada pročitaju sve te sveske izvlače iz dzepova rase dodatne spiskove i čtaju, čitaju. Molitve ovde dosežu od Prestola Božijeg. Vekovi i vekovi svetogorske molitve su poruka za to. 2016. godine će biti hiljadu godina boravka Rusa na Svetoj Gori. Pomolimo se da i nju dočekamo dostojno i tako dostojno stupimo u novo hiljadugodište svetogorske molitve. Čitav svet donosi ovde mnogobrojne grehe, i ovde se od njih oslobadja. A kako je monasima? Uzimaju na sebe grehe sveta, daju svoju duhovnu energiju, nakupljenju u molitvi, i ponovo na molitvu. Sveta Gora je – akumulator duhovne energije. A šta je to duhovnost? Bez Svetog Duha ne može biti duhovnosti. A gde je Sveti Duh? Samo u crkvi. Primećuje se kako se povećava broj običnih posetilaca Svete Gore. Ne molitvenika, ne poklonika, već baš posetilaca. Obidju crkve, pokupuju ikone, brojanice, odjave se, govoreći ovosvetskim jezikom. Ali sa Svete Gore se može poneti jedino njeno bogatstvo a ono je – duhovno. Monasi se posebno raduju kada dolaze sveštenici i iskreni vernici. Dolaze na Svetu Goru, ukrepljuju se, i ponovo odlaze u svet u borbu za ljudske duše. Duhovnik u manastiru ponekad dnevno primi po sto, sto pedeset ljudi. Samo Gospod daje snagu za tako nešto. Koliko samo nevolja, nesreća i beda donose ovde. Duhovna borba u svetu traje neprekidno. Uzdamo se u Tebe, da ne poginemo! “Opet i opet s mirom Gospodu se pomolimo”. Opet i opet setimo se svetogorske molitve i ne predajmo je slabim rečima. Ona je u sećanju duše i srca. Noć je u svetu, a ovde po žutim kamenim pločama manastirskog dvorišta idu u crkvu monasi, poslušnici, poklonici. Stotinama godina milioni i milioni ljudi su prelazili preko tih ploča. I čizme, i kaljače, i papuče, i opanci, ili prosto bosa stopala prekaljena na svetogorskim stazama. I biće tako kao što je predskazano do svršetka veka. Sveta Gora kao da je uvek postojala kako bi i naša deca i unuci, i svi potomci koji vole Gospoda i Majku Božiju i Rusiju, uvek dolazili pod njen molitveni pokrov. U crkvi skoro nema svetla, samo su sveće zapaljene pored pojaca i sveski sa tekstovima, a na ikonama svetluca žuta svetlost od kandila. Počinje služba, i kako kažu monasi razgoreva se srce. Sveće se već razgorevaju, već miriše od kandila u crkvi, i naše molitve se uznose po rečima iz Biblije «kao kadilo» ka Prestolu Cara Nebeskog. Pre molitvi svi tiho prolazimo pored svetih moštiju i čudotvornih ikona i celivamo ih. I molimo se, molimo i nadamo da ćemo biti uslišeni. Za Otadzbinu našu mnogostradalnu, za rodjake i bližnje, za žive i upokojene, koji nas očekuju, za sve delove Božijeg sveta, moliš se za sebe koji si tako mnogo zgrešio i nakupio Božijeg gneva, pomazuju ti uljem tobožr umno a pred Gospodom potpuno glupo čelo, odlaziš na svoje mesto i primećuješ da se povećao broj sveća ispred ikona, i dodaješ svoje i slušaš uzvike djakona i reči sveštenika, i pojanje hora i samo jedno sebi govoriš: čime sam zaslužio takvu sreću? Da li je noć ili dan, jutro ili veče u belom svetu, da li je to bitno? Ikone, freske oživljavaju, oni su ovde ti sveti stradalnici i mučenici, koji su se odrekli svog života i po primeru Gospoda svojom krvlju sjedinili grešnu zemlju sa bezgrešnim Hristom. «Uzdajući se u Tebe da ne poginemo!». Ovde se inače čuju poznate reči iz Apostolske poslanice: «Kamenjem pobijeni biše, pretrveni biše, iskušani biše, od mača pomriješe; idoše u kožusima i kozijim kožama, u sirotinji, u nevolji, u sramoti; kojijeh ne bješe dostojan svijet, po pustinjama potucaše se, i po gorama i po pećinama i po rupama zemaljskijem» (Jevr. 11, 37-38). Dodajemo: i paljeni naživo, i potapani. Na molitvi su zajedno s nama i svi žitelji koji su ovde ranije živeli. Sećam se kako su pričali o nedavno upokojenom monahu: «Danas smo ga sahranili, a uveče je stajao sa nama na službi». Samo iskustvo, samo prisustvi na službi, samo molitva do stanja bola, do konačno neke želje odricanja od svega, sopstevnog zaboravljanja, prebacivanja dela svoje težine na ručke stasidije, koncetrisanje još nedavno raštrkanih misli u jednoj zajedničkoj molitvi, samo to možda tokom kratkog boravka na Svetoj Gori daje predstavu o monaškoj molitvi. Ovde smo u centru vaseljenske molitve Gospodu. Ovde spoznaješ svetogorsku istinu da Sveta Gora nije mesto za stanovanje, već put. Put ka Gospodu. Put koji se proteže tokom celog ovozemaljskog života. Ovde ne samo da se vreme drugačije računa, već je i ono samo kao prostranstvo. Odlaziš posle službe na kratak odmor, ideš potpuno srećan jer si prestojao i pomogao u zajedničkoj molitvi, dolaziš u keliju, pališ dirljivo kandilo sa maslinovim uljem, ležeš na tvrd krevet i ...čuješ molitveni šum talasa na obali. Taj šum je toliko predivan da ne želiš da spavaš već želiš da ljudskim rečima ozvučiš zov morske stihije ka Bogu. Uskoro će zazvoniti zvonce i udariti zvono. Vladimir Nikolajevič Krupin preuzeto sa http://www.russdom.ru/node/1358 prevod sa ruskog dr Radmila Maksimović

СТАРА СРПСКА ПОЕЗИЈА ПРЕМА НЕБЕСКИМ ЛЕПОТАМА ТЕОДОСИЈЕ

(средина XIII в.-почетак XIV в.)

СЛОВО УТЕХЕ СВ. САВЕ УПУЋЕНО СТЕФАНУ НЕМАЊИ He тугуј ми, господару и оче: ја сам твој пост и стајање и клањање. Ја сам твоје подвизање, што је и по души труд, на мени је грех твој ако га има. Ја за те одговарам, пошто си ме послушао, од мене душу твоју Господ нека иште. СЛУЖБА СВЕТОМЕ САВИ ПРВА ПЕСМА ДРУГОГ КАНОНА ГЛАС ОСМИ ени што хвалим твоје живљење, у Христа слободу стекавши, од богатих светога Духа ризница да капљу знања добијем, оче, молим се, достојно да похвалим те, хвале достојног. Из корена добра још бољи изданак ниче. водама богосазнања напајан и плод благоухан јавио си се, живљењем својим из младости, богоношче, срца и душе појаца ти веселиш. О, премудрог ли твога богоразума којим извара оца својега ловом на јелене, Христу, оче, ујеленивши душу своју и Христовом љубављу паљен, ка источнику бесмрћа њему притекао јеси. Према небеским лепотама изнад ума љубављу покретан, од земаљске малолепности побегавши, јелењим трчањем Христа затражио јеси, у жељеном од њега, Саво оче, не превари се. Љубављу према чистоти обузет, благородност душе плотољубљем ниси заробио, и стога сад венце чистоте примајући с анђелима у Христу веселиш се и њему за нас, Саво оче, моли се. ТРЕЋА ПЕСМА На гору сазнања добродетељи узашав, на видљивој Гори Атонској, подобно ономе Исаку самога себе узвео јеси, и тамо као јагње свеспаљеницу срце своје на жртву духовно принео јеси. Светилник, своју душу, сузама украишајући и рано Христу јутрећи, пружањем руку у молитвама Амалика - тело умртвио јеси и у земљу бестрашћа ушао јеси. Љубављу према бестрашћу подстицан, плотска раздраживања угушио јеси и душу божанственим сјајем пресветлив своју светлости духовне, Саво оче, и ми да добијемо моли се. Младости цвет глађу осушив, уздржањем удове умртвив, постом се од тела одрекао јеси, бдењем и молитвама снажећи се, љубављу према Господу, врхунац добродетељи, Саво, достигао јеси. Благородношћу висок и добротом изврстан, разума мудрошћу чудесан био си, као цвет прекрасни чистотом сјајећи и светлим смирењем, Саво оче, украсио се јеси. ЗАЈЕДНИЧКИ КАНОН СПАСУ ХРИСТУ, СВЕТОМ СИМЕОНУ И СВЕТОМЕ САВИ ИЗ ПЕСМЕ СЕДМЕ Бог милостив и штедар, Бог суревњивац и осветник, многа је у тебе милост, много је и оптужење, на лица се не обазиреш, сваком према путу његовом судиш, молитвама светих својих не предај нас праведноме ти суду. ИЗ ПЕСМЕ ОСМЕ Мач блистав с неба, натопљен крвљу, и срп летећи што виде пророк, гнев твој. Господе, на сагрешитеље и оне што се ни пред одмаздом смрти не обраћају, као милостив и благосрдан одврати од нас молитвама светих својих.

SVETORODNA LOZA NEMANJIĆA

Među brojnim srpskim dinastijama najveći doprinos srpskoj državi i narodu dala je dinastija Nemanjića, koja je stolovala dva veka (1169-1371; 1381). U osam naraštaja Nemanjića, koliko ih je bilo po muškoj liniji, od kojih nam je poimence poznato više od šezdeset, kao svetitelje slavimo devetnaest Nemanjića, a i više od ovog broja imajući u vidu i ženske potomke.

Radonačelnik Nemanjića je veliki raški župan Stevan Nemanja, sin kneza Zavide. Odbacivši latinsku crkvu, u kojoj je najpre kršten, Nemanja u zrelom dobu prelazi u pravoslavlje i postaje njegov dosledni sledbenik, braneći ga od svake jeresi, posebno bogumilske. Veliki župan je postao 1169, a osamostalio je srpsku državu 1180. godine. Predavši u starosti presto sinu Stevanu (1196), Nemanja se zamonašuje u Studenici pod imenom Simeon, a odatle, nakon dve godine, prelazi u Svetu Goru (manastir Vatoped), gde u Hilandaru, podigavši ga iz ruševina, umire 13. (26.) februara 1200. godine, odakle njegove svete mošti sin mu Sava prenosi u Studenicu (1208).

Nemanja se kao svetitelj praznuje kao prepodobni Simeon Miročitivi (13. (26.) februara), a u manastiru Hilandaru, praznuje se i 5. decembra (po novom kalendaru).

Nemanja je bio oženjen Anom, ćerkom grčkog cara Romana četvrtog. Njena zadužbina je Bogorodičin manastir na ušću Kosanice u Toplici, u kojem se zamonašila pod imenom Anastasija i provela poslednje dane. Upokojila se 21. juna (5. jula) pre 1200. godine.

Prvi krunisani srpski kralj, Stevan Prvovenčani (1196-1227), u narodu poznat kao Sveti Kralj, jedna je od krasnih slava u Srba, a po njemu se i sedmica u kojoj se on slavi naziva kraljeva nedelja. Sa njim počinje kraljevska grana Nemanjića. Svakog 7. oktobra (24. septembra po starom kalendaru) vrši se spomen na kralja Stevana Prvovenčanog, koji se kao monah Simeon upokojio ovoga dana 1227. godine.

Najmlađi Nemanjin sin Rastko, potonji sveti Sava, osnivač je lečilišta, ustrojitelj manastirskog žića i zakonopravila za bratiju, ustanovitelj škola i pokretač književnog preporoda u nas. Rečju, prvo ime naše kulture za dugi niz vekova. Osamostalio je srpsku Crkvu 1219. godine i postao njen prvi arhiepiskop. Pri tome se ne sme zapostaviti i njegova politička, diplomatska i državnička uloga koju je nezamenjivo mudro odigrao, doprinevši zasnivanju uspona srpske srednjovekovne države. Upokojio se u nedelju, 14. (27.) januara 1235. godine u bugarskom gradu Trnovu. U crkvi je glavni spomen svetog Save 14. (27.) januara, 27. aprila (10. maja, tzv. Savine verige), čime se čuva spomen na spaljivanje moštiju ovog svetitelja 1594. godine na Vračaru, i 19. maja, kada se svetkuje Prenos moštiju sv. Save iz Bugarske u Srbiju, obavljen 1337. godine. Na predlog Atanasija Nikolića, rektora Liceja u Kragujevcu, sveti Sava je postao školska slava odlukom Sovjeta Knjažestva Serbskog 2. januara 1840, i iste godine proslavljena je u Kragujevcu i Beogradu.

Srednji sin Stevana Prvovenčanog, kralj Vladislav, koji je nasledio na prestolu starijeg brata Radoslava (1227-1234), mnogozaslužni je branitelj i utemeljivač pravoslavlja. Kralj Vladislav je za kratke vladavine (1234-1243) suzbijao bogumilsku jeres, sprečio upad hercega Hrvatske Kolomana, očuvavši granicu pravoslavlja na reci Cetini, odoleo je i mongolskoj najezdi. Ovekovečen je kao graditelj manastira Mileševe, u koji je dopremio iz Bugarske mošti svoga strica svetog Save. Crkva ga svetkuje 7. oktobra, kada je glavna svetkovina i roditelja mu Stevana Prvovenčanog (Svetog Kralja).

Najuspešniji na vladalačkom tronu je bio treći sin Stevana Prvovenčanog, kralj Uroš I (1243-1267), koji je ojačao Srbiju i znatno je ekonomski unapredio. Graditelj Sopoćana, Uroš I Nemanjić, koga je zbacio s prestola sin Dragutin, postao je monah Simeon. Upokojio se 1. (14.) maja 1277. godine.

Četvrti sin kralja Stevana Prvovenčanog revnosni sledbenik svog velikog strica, svetog Save, naš treći po redu arhiepiskop (1263-1271), nazvan Sava II (svetovno ime: Predislav). Zamonašen u Hilandaru, Sava je postao episkop humski, da bi potom na arhiepiskopskom tronu zamenio Arsenija Sremca. Kao gonitelj jeretika zaslužan je za jačanje svetosavskog pravoslavlja. Njegov glavni pomen u crkvi je 21. februara. Pominje se i druge nedelje po Duhovima, kada je spomen na svetitelje atoske koji su prosijali na Svetoj Gori.

Manje značajan kao raški kralj (1276-1282), ali od neprocenjivog značaja kao vladar naših zapadanih strana (sremski kralj 1284-1316), u kojima je učvršćivao pravoslavlje, kralj Dragutin je predao presto mlađem bratu Milutinu na saboru u Deževi 1282. godine. Ktitor je manastira Sv. Ahilija u Arilju, Tronoše kod Loznice, Ćelija kod Valjeva, Rače na Drini, Paprače kod Zvornika, Tavne kod Tuzle, Liplja kod Banjaluke i drugih. Predstavio se 2. marta 1316. godine, a glavni spomen u crkvi mu je 29. oktobra (12. novembra) pod imenom monaha Teoktista, kada se praznuje i kralj Milutin, njihova majka kraljica Jelena (upokojila se 1306. godine) i obretenje časnih moštiju Stevana Decanskog.

Kralj Milutin je utemeljivač srpske državne moći koja će pod njegovim unukom carom Dušanom biti na vrhuncu. Vladao je četiri decenije (1282-1321) i podigao oko četrdeset zadužbina, više no što su ih svi Nemanjići pre njega podigli. Gradio je po svoj srpskoj zemlji, zatim u Svetoj Gori, Jerusalimu i na Sinaju. Najčuveniji među njegovim zadužbinama je Gračanica na Kosovu. Glavni spomen svetog Milutina u crkvi je 30. oktobra (12. novembra).

Kralj Stevan Dečanski (1321-1331) najtragičnija je ličnost u vladalačkoj lozi Nemanjića. Kažnjen, bezmalo oslepljen od oca, za čijom je vlašću posegao, a zbačen, zatočen i na kraju umoren (u Zvečanu 1336. godine) po nalogu sina, s pravom je poneo epitet kralja mučenika. Zahvalan svetom Nikoli koji mu je spasao vid, kralj srpski Stevan Uroš III (kralj Dečanski) podigao je prelepe Visoke Dečane i po njima je prozvan Dečanski. U crkvi se praznuje 11. (24.) novembra, a sa njim se ovoga dana spominje i monah Stevan (Uroš IV, sin kralja Dragutina), koji se upokojio 1316. godine (11. novembra po starom kalendaru).

U Crkvi se 3. juna čuva spomen na svetu Jelenu Dečansku. Kći kralja Milutina, udata za bugarskog kralja Mihaila Šišmana (1323-1330), Jelena (svetovno ime: Ana / Neda) podvižavala se u Dečanima. Umrla je oko 1350. godine. Kako je zapisano, objavila se čudom 1692. godine, kada su Turci hteli da Dečane pretvore u džamiju.

Srednjovekovna Srbija je bila u zenitu državne moći za vlade cara Dušana (1331-1355), čije je krunsko delo Zakonik, donet na Spasovdan, 29. maja 1349, dopunjen, takođe na Spasovdan, 1354. godine. Vladari iz loze Nemanjića su po pravilu umirali u monaškom zvanju i proglašavani su za svece, Car Dušan je u ovom pogledu izuzetak.

Car Uroš, od narodnog pevača nazvan Nejaki, sin Dušana Silnog, umro je u trideset i trećoj godini, 4. decembra 1371. godine. To se smatra godinom pada srpskog carstva, a samo dva meseca posle srpske pogibelji na Marici, koja je označila početak propasti srpske srednjovekovne države. U crkvi mu je pomen 2. (15.) decembra, kada se neguje spomen i njegove majke carice Jelene (monahinje Jelisavete, pa velikomučenice Evgenije), koja je umrla 7. novembra 1376. godine.

Poslednji izdanak, sa kojim je po muškoj liniji izumrla loza Nemanjića je Jovan, sin epirskog cara Siniše (Simeona), mlađeg polubrata cara Dušana Nemanjića. Jovan se po očevoj smrti odrekao carske vlasti i zamonašio. U crkvi se praznuje 3. maja kao prepodobni Joasaf, nazvan Meteorit, po svojoj zadužbini Velikim Meteorima, posvećenim Preobraženju Gospodnjem. Skončao je u miru 1422 / 1423. godine.

____
Mile Nedeljković: „Mala srpska biblioteka”

12 NEMANJIĆA

STEVAN NEMANJAMonah Simeon (1166-1196)

Stevan Nemanja je sin kneza Zavida rođen u Duklji na Morači, Raška (danas Crna Gora). Nemanja je osnivač „svetorodne dinastije Nemanjića” koja je vladala Srbijom preko dvestotine godina. U tom razdoblju Srbija je prešla put od male rascepkane kneževine do carevine i najmoćnije zemlje na Balkanu. Stevan Nemanja je podigao mnoge manastire, a najpoznatiji su mu Studenica i Hilandar. Naklonost i ljubav prema gradnji manastira karakteriše sve vladare loze Nemanjića. Manastiri su postali ne samo njihove zadužbine, već i neka vrsta „lične karte” znak individualiteta i svojevrsni rasadnici kulture, prosvete i pravoslavlja. Vlast je preneo na sina Stevana, zamonašio se i kao monah Simeon umro je u Hilandaru.

RASTKO NEMANJIĆSveti Sava (1175-1235)

Sava je najmlađi Nemanjin sin, rođen 1175. godine, Vrlo rano je napustio svetovni život i već 1191. godine odlazi u Svetu Goru. Uz pomoć oca podiže pravoslavni manastir Hilandar. Dok su se njegov otac Nemanja i Brat Stevan trudili da stvore i očuvaju srpsku državu na raskrsnici između Evrope i Azije, Ugarske i Vizantije i Latinskog Carstva, između pravoslavlja i katoličanstva, Sveti Sava je radio na izgradnji duhovnog jedinstva kod Srba, na podizanju njegove samosvesti i moralne snage da česte nedaće podnese i ne izgubi se u prostoru i vremenu do dana današnjeg. U trenutku velike ugroženosti Vizantije od krstaša izborio je autokefalnost (samostalnost) Srpske pravoslavne crkve 1219. godine. Tada je postao prvi srpski arhiereskop sa sedištem u Žiči. Nastojao je da Srbiju učini pravom državom. Sava je napisao Namokanon, koji predstavlja zbornik zakona po kojima se upravljalo u novostvorenoj osamostaljenoj crkvi i srpskoj državi. Za potrebe crkve napisao je „čin svete obnovljene istine vere pravoslavlja”. Zatim je sastavio mnoge tepihe, prevodio sa drugih jezika i napisao monografiju o svom ocu Stevanu Nemanji i vaspostavio strukturu književnog jezika u Srba. Učvrstio im vremensko postojanje, zbog toga mu Sinan-paša, veliki vezir Turski spaljuje kosti na Vračaru 27. aprila 1594. godine. danas je na tom mestu podignut velelepni hram Svetoga Save.

STEVAN PRVOVENČANISveti Kralj (1196-1228)

Srednji sin Stevana Nemanje, veliki župan (1196-1217) i kralj Srbije (1217-1228). Po njegovom dolasku na vlast izbija četvrti krstaški rat. Srušeno je Vizantijsko i nastalo Latinsko carstvo. Srbija je napadnuta od Ugarske, Bugarske i vojske Latinskog carstva. Uz snažan otpor celokupnog naroda protiv zavojevača i u savezu sa Mlatačkom Republikom Stevan Prvovenčani spašava raskomadanu Srbiju. Da bi ga tako snažnog i otpornog pridobio na svoju stranu papa mu šalje svoju kraljevsku krunu, posle čega je Stevan proglašen za kralja Srbije, Duklje, Travunije, dalmacije i Huma.Izgradio je manastir Žiču kao buduću razglednicu Episkopije Srpske pravoslavne crkve u kojoj je činodejstvovao njegov brat Sveti Sava, rodonačelnik srpske duhovnosti uopšte. Pred kraj života povukao se u manastir a vlast predao najstarijem sinu Radoslavu

KRALJ RADOSLAV(1223-1233)

Radoslav je došao na presto posle svog oca Stevana Prvovenčanog. Ženjen je ćerkom cara Todora Anđela, najmlađeg tada vladara na Balkanu. Radoslav je oslanjajući se na iskustvo svoga strica Save, koji ga je svestrano pomagao, imao uslove za dugu vladavinu, ali pošto je bio slab i popustljiv, ubrzo je izgubio presto i to u vreme kad su njegovog tasta pobedili Bugari (1230). Pošto je tast izgubio presto i Radoslav se posle toga bez njegove podrške nije mogao dugo održati. Na presto je došao njegov mlađi brat Vladislav.

KRALJ VLADISLAV(1234-1243)

Došao je na presto posle pada sa prestola njegovog starijeg brata Radoslava koga je srpska vlast smenila jer se isuviše vezao za vizantijski dvor i to ne samo svojom ženidbom sa njihovom princezom Anom, već i prevelikim vezivanjem za njihovu crkvu. Kralj Vladislav se oženio bugarskom princezom Beloslavom i nastojao da Srbiju i Bugarsku više zbliži i poveže, ali u to vreme (1241. godine) dolazi do najezde Mongola koji su opustošili Srbiju. To je dovelo do smene kralja Vladislava. Na presto dolazi njegov mlađi brat Uroš.

KRALJ UROŠ I NEMANJIĆ(1243-1276)

Kralj Uroš I imao je veoma dobre odnose sa svojim susednim državama a oženio se iz kraljevske porodice sa Sicilije. Proširio je Srbiju prema zapadu i sprečio separatizam oblasti sporednih delova dinastije. Zbog toga dolazi u sukob sa svojim starijim sinom Dragutinom koji je pomognut vojskom svojega tasta — ugarskog kralja — napao oca, vojnički ga je pobedio i preuzeo presto 1276. godine. Uroš je umro naredne godine. Sahranjen je u manastiru Miloševo.

KRALJ DRAGUTINPrepodobni monah Teoktist (1276-1282)

Kralj Dragutin je preuzeo presto od oca Uroša ali samo posle nekoliko godina vladanja presto je ustupio mlađem bratu Milutinu. Dragutin kao ugarski zet povukao se u severne oblasti praveći sebi novo kraljevstvo na prostoru zapadne Srbije, istočne Bosne i Srema, gde je vladao sve do 1316. godine. Na prostoru svoga kraljevstva podigao je mnoge crkve, a ojačao je i Beograd kao privredni i kulturni centar toga vremena. Kada je njegov brat Milutin, kralj Srbije, uspostavio dobre odnose sa Vizantijom Dragutin je udario vojskom na Srbiju, ali je bio potučen od vojske kralja Milutina 1313. godine. Posle ove avanture vlastela njegove države ga je ubrzo smenila i na presto dovela njegovog sina Vladislava II.

Dragutin je bio na srpskom prestolu relativno kratko vreme (od 1276. do 1282. godine). Mnogo je pomagao crkvu i živeo strogo, gotovo isposnički. Pored ostalih, podigao je i crkvu sv. Ahilija u Arilju i tu je sačuvan njegov portret iz 1296. Pre smrti Dragutin se zamonašo i uzeo ime Teoktist. Njegov omiljeni duhovnik je bio Starac Galaktion sa Jordana. Ostatak života proveo je živeći isposnički i čineći mnoga dobra dela. U domu svojemu izrađivao je sveštene sasude koje je poklanjao crkvama. Brinuo je o čistoti vere i mnoge neverne obratio u hrišćanstvo. Ali, tek po smrti Teoktistovoj otkrilo se koliko je zaista bio blažen ovaj svetli muž. Kada su dvorjani hteli da ga omiju videli su da je čitavog života ispod svečanih odora nosio oštru lanenu haljinu i pojas od slame koji mu se duboko usekao u telo. Po svojoj želji sahranjen je u manastiru Đurđevi Stupovi.

  

KRALJ MILUTIN(1282-1321)

Nastojao je da Srbiji omogući miran razvoj održavajući dobre odnose sa susedima. Ubrzo se oženio ugarskom princezom pa je svojem kraljevstvu obezbedio severnu granicu i spokojno prisajedinjavanje zapadnih delova kojima je nekada upravljao njegov brat Dragutin, praveći Srbiju mnogo većom i jačom. Zavetovao se na saboru pred vlastelom i crkvenim velikodostojnicima da će svake godine dok traje njegova vladavina sagrađivati jedan manastir. I tako je i bilo. Do dana su se sačuvali: Gračanica, Bogorodica Ljeviška, Kraljeva crkva u Studenici, Banjska, obnovljena Nemanjina crkva u Hilandaru, crkve u Jerusalimu, na Sinaju. Milutin je podigao i bolnicu u Carigradu. Iznenada je umro.

SIMONIDA(1289-1340)

Vizantijski car Andronik II prilikom zaključenja mira sa Srbijom 1299.godine „darivao” je srpskog kralja Milutina i svojom ćerkom Simonidom, kao garancijom trajnog mira i prijateljstva dve zemlje. Lepoti srpske kraljice divili su se i Latini i Ugri, vojskovođe i velmože. Simonidina freska u manastiru Gračanica predstavlja posebnu draženost. Nažalost ta freska je oštećena i Simonida je bez očiju. Milan Rakić je Simonidi posvetio istoimenu lirsku pesmu, a Milutin Bojić napisao je psihološku dramu „Kraljeva jesen”. Simonida je umrla 1340. godine kao monahinja. U predanju kod Srba ona je simbol lepote, čednosti i tragike ženske u vremenima oluja i bura kad nestaju vojske, kraljevstva i carstva a kamoli krhko telo lepe žene.

KRALJ STEVAN DEČANSKI(1321-1331)

Još za života svog oca kralja Milutina dobio je na upravljanje zetsku oblast, ali je uskoro skovao zaveru da skine oca sa prestola pa je u tome osujećen. Proteran je u Vizantiju sa porodicom među kojom je i njegov sin, kasnije car Dušan. Posle smrti kralja Milutina proglašen je za kralja 1321. godine. Stevan Dečanski proširio je državu na jug prema Vizantiji, a kad su se Vizantijci udružili sa Bugarima, potukao je Bugare na Velbuždu, zahvaljujući veštini i hrabrosti svoga sina Dušana, koji je već bio proglašen za kraljevića. Stevan je podigao manastir Dečane, gde je posle smrti i sahranjen 1331.godine.

CAR STEVAN DUŠANDušan Silni (1331-1355)

Vladavina Stevana Dušana počinje 1331. godine i kao kralj on vlada do 1345 do 1345. godine. Od 1346. godine on vlada kao car — najveći vojnopolitički uspon Nrmanjićke države. Srbija izrasta u vodeću silu na Balkanu. U Skoplju je 16. aprila 1346.godine, Stevan Dušan svečano krunisan za „CARA SRBA I GRKA” uz prisustvo bugarskog i srpskog patrijarha i predstavnike svetogorskih manastira. Državni sabor je 1349. godine usvojio „DUŠANOV ZAKONIK” koji je dopunjen 1354.godine.

CAR UROŠ(1355-1371)

Uroš je veoma mlad i neiskusan sa osamnaest godina nasledio presto u velikoj državi bez unutrašnjeg jedinstva i čvršće povezanosti. Dušanov polubrat Simeon samovlasno se proglasio novim carem , pa je sabor u Skoplju 1357. godine za srpskog cara proglasio Uroša, a Simeon se odcepio od Epira i Tesalije napravio sebi drgu državu. To su počeli činiti i drugi velmoži tako da je centralna vlast naglo oslabila. Nestalo je jezgro oko kojeg bi se pojedini krajevi čvrsto okupili i povezali u celinu, pa su kao mali delovi postali turski plen. U bitci na Marici 1371. godine učestovali su samo dva brata Mrnjavčevića, gde su ih Turci potukli, posle čega godinama skoro i nije bilo većih bitaka sa Turcima sve do kosovske 1389. godine u kojoj nisu učestovale sve srpske oblasti. Smrću cara Uroša 1371.godine ugasila se vladavina loze Nemanjića i otpočela agonija srpske države i naroda, vekovima sa raznih strana gaženog, ali nikad satrvenog zahvaljujući baš duhovnoj snazi i nasleđu koje mu je ostavila epoha Nemanjića. Dokaza ima mnogo a danas to potvrđuje i nova istorija.

____
Izvor rada „12 Nemanjića”: nekoliko radova sa projekta Znanje.org <IDA:http://www.znanje.org/>

Rad u vezi sa ovim: Zaveštanja Stevana (Stefana) Nemanje