Duhovnički saveti za monahe
Pošto su Ocu Kleopi svakodnevno dolazili oci i bratija, kako iz manastira Sihastrije, tako i iz drugih manastira, radi ispovesti i duhovničkog savetovanja, sveti otac je nastojao da svakome daje savete primerene potrebama njegove duše, kako ga je putevodio Duh Sveti.
Kao što je poznato, monasi vode osobiti duhovni život, imaju posebno pravilo koje su im naložili njihovi duhovnici, imaju osobita iskušenja, i zbog toga su im potrebni iskusni duhovnici, koji mogu da ih podučavaju na putu pokajanja ka Hristu. Zbog toga je otac Kleopa svakoga pitao kakve duhovne teškoće ima, zatim koliko se dugo nije ispovedao, ko mu je duhovnik, ima li ili nema razrešenje za Sveto Pričešće i da li ga prekoreva savest zbog kakvog greha koji je utajio ili se stideo da ga ispovedi.
Od odgovora koji je svako davao pred starcem zavisili su i duhovni saveti i pouke koje je primao. I pošto je otac Kleopa dobro poznavao Sveto pismo, Svete Oce, Dobrotoljublje i Svete kanone, i bio Bogom nadahnut, uspevao je da uvek da najbolji odgovor, shodno svačijoj duševnoj potrebi i uzrujanosti. Tako je onaj koji je primao starčev savet i ispunjavao ga imao mnogo duševne radosti i mira. A ako je obećao da će se držati njegovog saveta a nije ga ispunjavao, imao je grižu savesti i bivao prinuđen da se vraća starcu.
Savet koji je najčešće preporučivao, kako monasima tako i vernicima, beše ovaj: "Ako želiš da hodiš pravo pred Bogom, potrebna su ti dva zida. Ali ne od opeke, ne od kamena, ne od zemlje, nego dva duhovna zida. Da imate strah Božiji sdesna, jer prorok David kaže: Strahom Božijim čovek odstupa od svekolikog zla a sleva da imate strah od smrti, jer Isus sin Sirahov kaže:Seti se, sine, svoga posletka i vavek nećeš zgrešiti (up. sa Isus Sirah 7,38). Ova dva dobra dela - strah Božiji i sećanje na smrt - izbavljaju čoveka od svekolikog greha".
Drugi saveti koje je preporučivao monasima behu i ovi: da delotvore poslušanje s ljubavlju i sa "Gospode Isuse" u umu i u srcu, i da svakoga dana, u zavisnosti od poslušanja, učestvuju na Svetoj liturgiji i na ostalim bogosluženjima Crkve.
Takođe je otac Kleopa još preporučivao monasima i braći iz manastira da u svemu budu poslušni svojim duhovnicima.Ako ne bi mogli izvršiti koje pravilo, da traže od duhovnika drugo pravilo, po meri svoje moći; da svakodnevno čitaju po jednu ili dve glave iz Svetog Pisma, osobito iz Novog zaveta; da čitaju žitije Svetitelja dotičnog dana i po koje slovo iz Otačnika, i druge pobožne knjige.
Manastirskim žiteljima je opet preporučivao da budu što postojaniji u monaškom životu, da ne hode iz jednog mesta u drugo, iz jednog manastira u drugi; da nemaju nikakav lični imetak i da ništa ne čine bez blagoslova starešine i duhovnika.
Kada bi Svetom ocu dolazili monasi i sabraća koji su se zbog nečega sablažnjavali, otac bi ih podsticao da se usredsrede na same sebe:
"Šta ti misliš? Kada brodar brodom plovi po moru, kroz stenovita i opasna mesta, misliš li da on gleda drugi brod, kuda ga vodi neko drugi? On motri na krmu.
Ili, da li onaj koji se vozi automobilom putem, gleda kako neko drugi vozi automobil? On motri na svoj put: desno, levo, nagib, breg! Svako motri na svoj automobil. Tako i ti. Drži ruku na volanu svoje duše! Gledaj svoju dušu, kako je ne bi survao u ponor! Šta neko drugi čini njegova je stvar. Svako se spasava shodno tome kako putovodi svoju dušu.
Navodio je sledeći primer.
Tri brata iz manastira Njamca otišla su dedi-Georgeu Lazaru, jednom svetom čoveku, koji je činio čudesa u ovim krajevima, i rekli su mu:
- Deda-George, mi odlazimo iz ovog manastira, jer smo se sablaznili!
- Ali zbog čega, mili moji? - rekao je starac.
- Nema više spasenja u manastiru!
Tada je deda-George, koji se nikada nije gnevio, viknuo jako triput: "Ne čini ti! Ne čini ti! Ne čini ti!", i otišao je.
Kada bi kogod od monaškog reda primetio kakvo teže odstupanje kod svoga duhovnog oca: ili srebroljublje, ili lakomstvo bilo koje vrste, tvrdičluk, gordost, gnev i drugo, otac Kleopa bi mu preporučivao da izabere sebi drugog duhovnika, ne osuđujući prvoga.
Ovo su neki od saveta koje je davao arhimandrit Kleopa svojoj duhovnoj deci i svim monasima iz zemlje koji su dolazili da mu traže polezno slovo.
Duhovnički saveti za vernike
Otac Kleopa beše iskusan duhovnik kako za monahe, tako i za vernike. U prvom redu trudio se da probudi u dušama revnost i čežnju za Bogom. Nakon toga je sledilo duhovno uzrastanje te duše i njeno obnovljenje.
On je preporučivao svojoj duhovnoj deci da poštuju, uglavnom, sledeće savete:
Deca da budu od malena podizana u strahu Gospodnjem. Da uče molitve naizust; da se jednom mesečno ispovede i pričeste; da ih roditelji redovno vode u Svetu crkvu; da slušaju roditelje; da tvore molitve i metanije za oca i majku, za svoju braću i rodbinu; da uče veronauku u školi, da drže Svete postove i da ne kradu.
Svako od mlađih da ima svog duhovnika. Da se ispovedaju jednom mesečno, a Sveto Pričešće da primaju sa mnogo pobožnosti, kad budu dostojni Tela i Krvi Gospodnje, sledeći savet duhovnika. Zatim da u svemu slušaju roditelje, da se čuvaju svih današnjih ružnih sablazni i grehova; da čitaju pobožne knjige, a koji imaju priziv, da stupe u službu Gospodnju, bilo učeći Bogosloviju i Bogoslovski fakultet, bilo stupajući u monaški život. Koji imaju teška odstupanja od hrišćanskog morala neka se ispovedaju kod starih duhovnika i neka slede epitimiju koju im odrede.
One koji žele da stupe u brak neka kanonski ispitaju njihovi sveštenici, da slučajno ne budu u međusobnom srodstvu ili da se ne venčaju bez dozvole svojih roditelja. Zatim da poštuju zapovesti koje je Bog dao onima koji su u braku, to jest da ne čine čedomorstvo, da slušaju roditelje, da budu dobri hrišćani, da čine milostinju i da čiste savesti ispunjavaju savete svojih duhovnika.
Oni koji su u braku neka od svoje kuće naprave istinsku crkvu. Neka rađaju i neka podižu svoju decu u strahu Božijem, neka se mole mnogo, neka čine milostinju siročadi i udovicama, neka se ispovedaju i neka se pričešćuju najmanje četiri puta godišnje, ako imaju razrešenje. Zatim neka u svoje kuće ne primaju sektaše i ljude tuđe vere, neka žive u miru jedni s drugima, neka se sa pobožnošću staraju za roditelje i starce u porodici i da u svemu slušaju svoje duhovne pastire.
Do dvanaestogodišnjeg uzrasta otac Kleopa, tada učenik osnovne škole, ispovedao se parohijskom svešteniku, čije ime beše Georgije Kirijak, koji je krstio svu decu porodice Aleksandra Ilijea. Nakon ovoga uzrasta mladi Konstantin se ispovedao duhovnicima iz obližnjeg skita Kozančee, osobito duhovniku Kononu Gavrileskuu, koji beše poznati zaklinatelj i duhovni otac u okolini.
Od jeseni 1929. godine, kada je stupio u monaški život u skit Sihastriju, imao je za duhovnika igumana skita protosinđela Joanikija Moroja, koji beše duhovni otac svih tamošnjih žitelja, s obzirom da beše jedini sveštenik i sveštenoslužitelj Sihastrije.
Godina 1937 -1938. monah Kleopa odlazio je ponekad s ovcama u blizinu Stare Agapije i ispovedao je svoje grehove čuvenom duhovniku Vikentiju Malauu. Posle 1938. godine, kada je protosinđel Vikentije otišao u Banat kao sveštenik misionar, otac Kleopa se ispovedao i kod starca nastojatelja Joanikija, i kod jeroshimonaha Joila.
Od 1942. godine, kada je naimenovan za igumanovog zamenika, otac Kleopa se obično ispovedao kod jeroshimonaha Joila Georgiua, duhovnika skita, pošto je starac iguman ležao u postelji. Ali i nakon svoga rukopolaganja za sveštenika 1945. godine, i nakon svoga naimenovanja za igumana Sihastrije, ispovedao se isto kod jeroshimonaha Joila, a ponekad kod jeromonaha Kalistrata Bobua.
Pod kraj 1948. godine jeroshimonah Pajsije Olaru premešta se iz Kozančee u bratstvo manastira Sihastrije, i postaje duhovnik oca Kleope i mnogih drugih otaca. Ovaj veliki otac beše najiskusniji duhovnik u Moldaviji u drugoj polovini XX veka. Čak i u razdobljima povlačenja u planine otac Kleopa se ponekad ispovedao isto kod duhovnika Pajsija, koji je odlazio u ponoć da ga sretne na određenom, samo njima poznatom, mestu.
Na dan 18. oktobra 1990, kada se jeroshimonah Pajsije preselio Gospodu, otac Kleopa uzima sebi za duhovnika protosinđela Varsanufija Lipana, svoga učenika, kod kojega se još beše ispovedao i u razdoblju povlačenja u planine.
U proleće 1997. godine, pošto se protosinđel Varsanufije preselio Gospodu, arhimandrit Kleopa Ilije je izabrao sebi kao poslednjeg duhovnika jeromonaha Jakova Savina, kod kojeg se ispovedao do smrti.
To su bili duhovni oci arhimandrita Kleope Ilijea od detinjstva do kraja njegovog života. Njih je uvek pominjao s pobožnošću u svojim molitvama, kako u crkvi, tako i u keliji.
Dva starca monaha s darom molitve
Od 1968 - 1970. godine podvizavali su se u manastiru Sihastriji više staraca monaha sa osobitim životom; svi behu učenici oca Kleope. Svake noći behu prisutni na Jutrenju. Po svršetku ponoćnog bogosluženja svaki se povlačio u svoju keliju. Samo dva starca ostajahu u crkvi i čekahu da izađu ostali.
Zatim, kad svi odu, prostrli bi se na tle ničice krstoobrazno, i počeli da se mole sa suzama Spasitelju Hristu, ištući milost, oproštaj i razdrešenje grehova.
Ovo činjahu svake noći posle jutrenja, a da ih niko nije primetio. Međutim, jedne noći neopaženo se u uglu crkve molio neki stari sveštenik svetog života. Beše to sveštenik Dimitrije Bežan, paroh u selu Gindaoanji, opština Balcatešti, županija Njamc, koji bi s vremena na vreme dolazio u Sihastriju.
Ona dvojica otaca, prostrti licem k zemlji, nisu primetili da ima još koga u crkvi. I pošto su otpočeli da se mole iz srca, nad njihovim glavama se podizao providni plamen svetlosti, koji se stalno povećavao. Beše to blagodatni plamen Duha Svetoga, koji rastijaše po meri molitve one dvojice staraca. Pošto nikada ne beše video tako što, sveštenik se divio ovom čudu i pavši na kolena molio se i on.
Nakon malo vremena ovaj blagodatni oganj se malo-pomalo smanjivao, dok se nije ugasio. Zatim su se ona dvojica staraca podigla na noge, napravila tri metanije, celivala svete ikone i otišla svaki u svoju keliju.
Eto, dakle, da i u našim danima još ima monaha svetoga života, koji imaju dar ognjene molitve! Njihova imena ni do danas nisu poznata. Ali neki udobreni starci nam kazuju da to behu oci Januarije i Kasijan, učenici oca Kleope. Ali to ostaje Božija tajna!
O jednoj hrišćanki koja je imala dar božanske molitve
Govorio nam je otac Kleopa o drugom tajinstvenom čudu koje se zbilo isto u crkvi manastira Sihastrije:
"U zimu 1971. godine bejah čredni u Svetom oltaru. Došao sam u crkvu u 4 sata ujutru i tvorio sam na kolenima molitve pred Sveto Pričešće, pred Svetom Trpezom. Nedugo zatim uđe da se moli neka žena, koja beše došla s večera u manastir. Nisam je poznavao. Moljaše se tiho kod svih ikona i stalno činila metanije. Nije znala da ima još nekog u crkvi, jer beše mrak, budući zimsko doba. Videći da se moli tako postojano, pogledao sam kroz svete dveri da vidim ko se moli sa toliko vere. Žena klečaše nasred crkve s rukama podignutim nagore i iz sveg srca kazivaše ove reči: "Gospode, ne ostavi me! Gospode, ne ostavi me!"
Tada sam oko njene glave video svetlost otvoreno-žute boje i zapanjio sam se. Zatim je žena pala licem k zemlji i molila se bez glasa. Zrak svetlosti iznad nje postajaše sve veći i uzdigao se nad njenom glavom. Nakon malo vremena svetlost je tiho zgasnula, a žena se podigla i izašla iz crkve. Žena beše sa sela.
Eto, dakle, ko ima dar molitve! Eto, mirjani prevazilaze nas monahe! Ja sam obavljao proskomidiju i od velikog uzbuđenja počeo sam da plačem s kopljem u ruci. Samo Bog zna koliko izabranika ima On na ovom svetu!"
Poklonički put na Grob Gospodnji i na Sinajsku Goru
U jesen 1974. godine, deset godina nakon povratka oca Kleope iz pustinjaštva, više nas poklonika iz zemlje, zajedno s njim i s protosinđelom Joilom Georgiuom, pošli smo da se poklonimo Grobu Gospodnjem i ostalim svetim mestima.
To je bila jedna od najvećih radosti u životu oca Kleope. Prvi i najsvetiji put koji smo zajedno prešli u Svetom gradu Jerusalimu beše poklonjenje Grobu Gospodnjem. Zatim smo se popeli na Golgotu i celivali Sveti Krst na kojem se razapeo Hristos za spasenje naše i celoga sveta. Tamo smo odslušali Svetu liturgiju i, uznoseći slavu Spasitelju našem Isusu Hristu, otišli na poklonjenje ostalim svetim mestima u Jerusalimu, s dušama punim radosti i uzbuđenja.
Sledećih dana smo se poklonili na Sinajskoj Gori, gde je usnula Bogomajka, kao i grobu proroka Davida. Zatim smo sišli u Getsimanski vrt i poklonili se grobu Bogomajke i svim Svetim mestima tamo. S Novim zavetom u rukama popeli smo se na Maslinsku Goru i predahnuli u dva velika ženska pravoslavna manastira: Svetoj Mariji Magdalini i Eleonu, gde se podvizavahu i deset monahinja Rumunki.
Tako smo proputovali Svetom Zemljom do Galileje, do grada Nazareta, gde je Bogomajka primila vest o Hristovom vaploćenju. Međutim, najviše se među nama radovao otac Kleopa, koji je okusio toliko nevolja ovoga života!
Sledeći predah imali smo u gradu Kani Galilejskoj i kod Samarjankinoga kladenca. Odatle smo stigli na reku Jordan, U kojoj se krstio Isus Hristos, Spasitelj sveta, i vratili smo se ponovo u Jerusalim.
Zatim smo pošli k Vitlejemu, gradu gde se rodio Gospod Hristos. Ovde smo boravili jedan dan, ištući od Spasitelja da se duhovno rodi i u našim srcima i dušama.
Nakon još nekoliko dana pošli smo skupa na put dug preko trista kilometara, ka Gori Sinajskoj, gde je Mojsije primio Tablice Zakona. Ovuda je Mojsije vodio izabrani narod ka Svetoj Zemlji. Gospode, kako je pusto ovo mesto i kako je blagoslovena naša zemlja Rumunija, osenjena i zaštićena Tvojom velikom dobrotom!
Na obzorju se, kao nepobediva tvrđava Pravoslavlja, video manastir Svete Ekaterine, gde se nalaze mošti ove velikomučenice. Tu nas je sa mnogo blagovoljenja primio mitropolit Damjan, starešina manastira.
Sutradan smo se popeli na vrh gore gde je Sveti prorok Mojsije primio Tablice Zakona. Zatim smo se ponovo vratili Svetom gradu Jerusalimu, uznoseći Bogu slavu za sve.
Nakon što smo se ponovo poklonili Grobu Gospodnjem, posetili smo selo Ain Karem, rodno mesto Svetog Jovana Krstitelja, zatim Jerihon i manastire u dolini Jordana. Na dan 30. oktobra vratili smo se u zemlju.
Poklonički put na Atonsku Goru i druga Sveta mesta
Tri godine nakon prvog pokloničkog puta, septembra 1977, grupa od četvorice otaca iz manastira Sihastrije, na čelu sa arhimandritom Kleopom Ilijeom, pošla je vozom ka Atonskoj Gori.
Atos, nazvan i Bogomajčinim vrtom, drugo je Sveto mesto hrišćanskoga sveta, posle Groba Gospodnjeg. Atos je raj pravoslavnih zemalja, jedinstven u hrišćanskom svetu.
Stižemo u Solun, prestonicu antičke Makedonije, gde nas dočekuje nekoliko monaha Rumuna. Tokom celog dana posećujemo stare manastire i crkve Severne Grčke, zatim polazimo ka Atonskoj Gori.
Na obzorju se ocrtavaju neki svetogorski manastiri, luka Dafne i vrh Atonske Gore, visok preko dve hiljade metara. Sve nam se čini kao čudo Božije. Atonska Gora je uski rt kopna površine 339 kvadratnih kilometara, dužine preko 80 kilometara, na kojem je sa obe strane smešteno 20 velikih manastira, više od 15 skitova i skoro 200 velikih i malih kelija, u kojima se podvizava više od 1.500 monaha Grka, Srba, Rusa, Rumuna i Bugara...
Nakon dva sata putovanja brodom silazimo u luku Dafne, zatim se penjemo prema Kareji, prestonici Svete Gore. Nakon što smo dobili ulaznu vizu za Atonsku Goru polazimo ka rumunskom skitu Prodromu, gde ostajemo dva dana. U subotu, noću, na službi jutrenja, zamonašen je iskušenik Jovan, jedan od učenika oca Kleope, koji ga je i poveo na monašenje. Monašenje je izvršio arhimandrit Viktorin, starešina manastira Sihastrije, koji mu je dao ime Joanikije.
Zatim je odslužena Sveta liturgija, a otac Kleopa je izgovorio lepu duhovničku besedu. Posle podne smo posetili sve pustinjačke pećine i kelije iz okoline skita Prodroma, a sutradan smo otišli da se poklonimo velikim svetogorskim manastirima, čuvenim u celom svetu.
Prvi predah nam je u manastiru Velika Lavra. Ovde se klanjamo grobu Svetoga Atanasija Atonskog u crkvenoj priprati.
U nastavku posećujemo rumunske kelije iz skita Laku i manastire Iviron, Kutlumuš i Stavronikita. Sve su obnovili moldavski i muntenski vladari, koji su im svake godine davali pomoć i priloge. Najviše nas je potresla ikona Bogomajke, zvana "Vratarka", u manastiru Ivironu, pred kojom smo se svi poklonili, na čelu sa ocem Kleopom. Na putu prema Kareji kratko smo se zaustavili kod kelije poznatoga isposnika starca Pajsija Svetogorca, velikog duhovnika, čestvovanog i traženog u celoj Grčkoj, koji nas je zadivio svojom svetošću i smirenjem.
Zatim smo se poklonili čudotvornim ikonama Protatske crkve u Kareji, Pantokratora, Esfigmena i Vatopeda, gde se nalaze mnoge mošti i nekoliko čudotvornih ikona. Stefan Veliki je u Vatopedu izgradio arsanu, koja se u dobrom stanju čuva i danas.
Nastavljamo put ka manastiru Hilandaru. Odavde prelazimo planinu i zaustavljamo se u manastiru Zografu, gde je hram posvećen Svetom Velikomučeniku Georgiju, koji je zadužbina Svetog Stefana Velikog iz godina 1475 -1502.
Klanjamo se zatim u manastirima sa zapadne padine Atonske Gore, i to: u manastiru Dohijaru, koji je zadužbina Aleksandrua Lapušnjeanua iz XVI veka; u manastirima Ksenofonu i Svetom Pantelejmonu. U nastavku svog puta posećujemo manastire Ksiropotam; Simonopetru, zadužbinu Mihaja Viteazua; Filotej; Grigorijat, zadužbinu Stefana Velikog; Dionisijat, zadužbinu Njeagoja Basaraba, i manastir Sveti Pavle.
Kada su svetogorski igumani saznali o dolasku arhimandrita Kleope na Svetu Goru, dobar deo njih mu je tražio da kazuje polezno slovo bratstvima njihovih manastira. Tako je održao pet beseda sa osobitim patrističkim i filokalijskim sadržajem, koje su utešile mnoge mlade duše i imale odjeka u celoj Grčkoj, jer je dobar deo njih objavljen.
Napuštajući Svetu Goru Atonsku, posetili smo Atinu sa okolnim manastirima i otišli k velikom duhovniku starcu Porfiriju, koji je imao dar prozorljivosti. Istinski Svetitelj naših dana. On se podvizavao u jednom malom skitu Atike. Odavde smo otišli na ostrvo Kerkira (Krf) k moštima Svetog Spiridona, prema kojem je otac Kleopa gajio veliko poštovanje.
Sutradan, pošto je bila nedelja, služili smo zajedno Svetu liturgiju, a otac Kleopa je pozvan da održi slovo u manastiru Platiteri u gradu. Kasno uveče otplovili smo brodom ka Italiji, moštima Svetog Nikolaja, velikog čudotvorca, po želji oca Kleope, koji je stalno hteo da ih bar jednom u životu celiva i da od njega ište pomoć.
U 10 sati ujutru stigli smo u Bari, gde se nalazi katedrala sa moštima Svetog Nikole. Ovde smo se svi sa suzama poklonili njegovom kivotu, koji se čuva pod oltarom velike crkve, i tražili smo njegovu pomoć i posredovanje za nas i za zemlju. Zatim je otac Kleopa sa suzama pročitao prvi deo Akatista Svetom Nikolaju, a mi ostali smo nastavili, pevajući skupa: "Raduj se, Nikolaje, veliki čudotvorče!" Bio je to trenutak velike potresenosti, koji ne možemo zaboraviti.
Odavde smo otišli u Rim i posetili katakombe Svetog Kalista i Svetog Sevastijana. Zatim smo na kratko svratili u manastir Ćelije u Jugoslaviji kod velikog srpskog teologa Justina Popovića. Svi smo želeli da razgovaramo s ovim dogmatičarem i teologom poznatim u celom svetu, koji je prisilno boravio u tom manastiru.
Tokom dva dana su arhimandriti Justin i Kleopa duhovno opštili posredstvom prevodioca. Zatim mu je otac Kleopa tražio duhovni savet. Želeo je da do kraja života ostane na Svetoj Gori, ali beše u nedoumici. Tada mu je arhimandrit Justin rekao:
"Oče Kleopa, ako odeš na Svetu Goru, pridodaćeš još jedan cvet u "Vrtu Bogomajke". Ali kome ćeš ostaviti vernike? Tamo se, sveti oče, moliš samo za sebe. A u zemlji se moliš za sve i možeš privesti Bogu mnogo duša lišenih učitelja. I ja sam stremio Atonskoj Gori, ali sam se vratio da obavim misiju u zemlji.
Ja velim da ostaneš u zemlji, sveti oče, da spaseš i sebe i da pomogneš spasenju drugih. To je najveće dobro delo sadašnjih monaha. Osobito sada, kada se borimo s bezverjem, sa sektama, sa ravnodušnošću prema veri!"
Sledeći njegov savet, otac Kleopa se spokojan vratio kući!
Jeroshimonah Pajsije i arhimandrit Kleopa
Od svih duhovnika naših manastira u drugoj polovini XX veka dvojica su bili priznati u celoj zemlji kao najiskusniji. To su bili jeroshimonah Pajsije Olaru (1897-1990) i njegov učenik arhimandrit Kleopa Ilije (1912-1998).
Obojicu su posećivali mnogobrojni vernici i monasi; obojica su imali dar poučavanja i suza. Obojica su za života podigli hiljade učenika svih uzrasta, od dece i jednostavnih ljudi sa sela, do intelektualaca, sveštenika i jeraraha. Obojica behu blagodatni i prozorljivi oci. Obojica behu molitveni ljudi i žrtvovahu se za spasenje mnogih.
Opšte uzeto, ova dva iskusna duhovnika koristila su ista duhovna sredstva, ali je svaki imao svoju osobenost.
Otac Pajsije je imao krotku, staloženu, veoma osetljivu prirodu. On nije mogao nikoga odbiti od ispovesti, nije postavljao nikakav poseban uslov. Govorio je veoma tiho i retko, lako je opraštao i prolivao suze za svakoga, osobito za majke, za decu i bolesnike. Zatim, ispovedao je danonoćno, pošto je imao mnogo sveta na vratima, i trudio se da pomiri i da zadovolji sve. Zbog toga obično nije spavao na krevetu, nego bi malo pridremao na ispovedničkoj stolici i opet nastavio.
Ko god bi ga pozvao ili pokucao na vrata, on je pitao: "Ko je tamo?" I ako ne bi imao nikoga na ispovesti, govorio je: "Hajde, dođi!"
Između ostalog, dve stvari nismo mogli posebno saznati o ocu Pajsiju: nikada nismo znali koliko i kada jede i, takođe, kada i koliko spava. Svakodnevno mu je učenik donosio nešto hrane, stavljajući posudu na neku stolicu. Ali, dok ne bi završio ispovedanje vernika koji su ga čekali, otac ne bi jeo ništa.
Kada je bio slobodan, starac je uzimao svoju motiku i izlazio u baštu, jer je imao nekoliko leja oko kelije. Jednom ga je upitao neki duhovnik: - Oče Pajsije, zbog čega se toliko trudiš sa baštom? Zar ti nije dovoljan trud s vernicima?
A starac je odgovorio: - Izlazim i ja na vazduh i radim pomalo u bašti, da bih zaboravio velike grehe koje čujem na ispovesti! Jer đavo ima običaj da stalno privodi duhovnicima u um grehe koje su čuli na ispovesti, osobito telesne, da bi im stvarao iskušenja. Zatim, radim više sam, da bih se mogao moliti umnom molitvom i da bih se duševno okrepio. Inače ne možemo izdržati pred ljudima, i pouke naše i molitva nemaju silu da preobraze duše vernika.
Otac Pajsije nije davao suviše strogo pravilo svojoj duhovnoj deci i uzimao je u obzir uzrast, revnost i ljubav svakoga prema Hristu. Uglavnom im je kazivao da svakodnevno ponavljaju sedam puta 50. Psalam i 15 puta Oče naš, da tvore metanije sa molitvom "Gospode Isuse", Jutarnje i Večernje molitve, Kanon Spasitelju, Molbeni kanon i molitvu Bogomajci: "Umilostivljenje...". Upravo zbog toga su ga mnogi tražili, i uspevao je da spase ne malo duša za Carstvo Božije!
Starac kazivaše vernicima koji dolažahu k njemu radi ispovesti: "Imaj trpljenja! Da ne bi umanjio svoj krst!" To jest da ne ropću i da ne očajavaju u životnim nevoljama. Plakaše s onima koji oplakivahu svoje grehe i radovaše se s onima koji se izbavljahu strasti. Štaviše, jeroshimonah Pajsije imao je i određeni dar prozorljivosti. Nekima je govorio da ne pođu na put predveče, da ne bi što postradali. Drugima je kazivao da ne pođu iz manastira nepričešćeni. I ako su ga poslušali, sve im je išlo dobro, s njegovim blagoslovom. Zato nijedan od starčevih učenika nije prestupao njegovu reč.
U razdoblju 1973-1985. godine jeroshimonah Pajsije je bio pustinjak blizu pećine Svete Teodore, u skitu Sihli, koji je podvlašćen manastiru Sihastriji. I ovde je nastavio isti podvig isposnika i duhovnika, jer svetom ocu je dolazilo mnogo više vernika i monaha, nego u manastir Sihastriju. Nije imao odmora ni danju ni noću, ali beše mirne duše, zato što bi se svi vratili svojim kućama spokojni i radosni.
Godine 1986, pošto je slomio nogu, donet je u Sihastriju i ležao u krevetu do kraja života. Ali i ovde je svakodnevno imao na ispovesti monahe, sveštenike, vernike, čak i jerarhe, jer ga blagodat Duha Svetog krepljaše da svima udovolji.
Budući da je oca Kleopu duhovno obrazovao i podigao jeroshimonah Pajsije u skitu Kozančei, on je imao mnoge zajedničke osobine sa svojim duhovnim ocem. Ista revnost prema Hristu, ista ljubav prema svetoj molitvi, ista milost prema svakom čoveku, ista milostinja siromasima. Ali je imao i duhovničke osobine različite od onih oca Pajsija.
Otac Kleopa beše vrlo odlučan čovek, kategoričan, strog prema sebi i veliki podvižnik. Zatim, na promisliteljski način beše Bogom obdaren zadivljujućim pamćenjem i velikom ljubavlju prema učenjima Svetih Otaca, tako da je poznavao više patrističke teologije i prakse nego mnogi diplomirani teolozi. Veoma dobro je poznavao Sveto Pismo, Žitija Svetih, Dogmatiku, Kanonsko pravo, Dobrotoljublje i celu patrističku literaturu. Zbog toga su ga tražili mnogi intelektualci i teolozi, i držao je istinska patristička i kanonska predavanja na bilo kom nivou.
Kao duhovnik otac Kleopa beše obično strožiji, osobito sa monasima i teolozima koji nisu dobro poznavali Svete Oce i Sveto Pismo i koji nisu sa strahom Božijim pastirstvovali stadu Hristovom. S takvima otac beše uvek strog i kategoričan. On je od sveštenika i monaha tražio da vode primeran hrišćanski život, kako bi bili svetlost i putevoditelji ljudima.
Ali s decom, s majkama, sa starima i siromasima otac Kleopa beše vrlo blag i milostiv, i niko nije izlazio iz njegove kelije bez malog dara: ikone, knjige, krstića, nekoliko zrnaca tamjana, novca za one što nemaju, i uobičajenog blagoslova za polazak. U teškim slučajevima otac je, kao što nalažu crkveni kanoni, slao one s velikim gresima nadležnom episkopu, da bi im on učinio odgovarajuće razrešenje i da bi im odredio pokajnu epitimiju.
Skoro 54 godine, koliko je bio starešina i duhovnik, otac Kleopa je podigao i duhovno obrazovao za Hrista stotine i hiljade duša - monaha, mirjana i sveštenika - koji su uvek poštovali njegov savet i po moći ispunjavali zapovesti Spasitelja našeg Isusa Hrista.
Eto zbog čega otac Kleopa beše tako ljubljen i tražen od svih. Zato što je on svakom govorio otvoreno, u malo reči, sve što treba da čini za svoje spasenje.
Tako možemo reći da su ova dva velika duhovna oca, jeroshimonah Pajsije i arhimandrit Kleopa, u drugoj polovini XX veka ponovo preporodili manastir Sihastriju, dajući mu mnogo veću misionarsku dimenziju no što je imao u prošlosti.
Imamo nadu u Boga da će ova duhovna strana dejstvovati još mnogo godina ubuduće.
Knjige koje je napisao arhimandrit Kleopa
Pošto je Otac Kleopa bio iskusni samouk i dobro poznavao Sveto Pismo, kao i dobar deo svetootačkih spisa i Svete kanone Pravoslavne crkve, na podsticaj nekih jeraraha i teologa počeo je da piše kako sopstvene besede, tako i pojedine knjige patrističkog, teološkog i moralnog sadržaja. Na ovo ga je osobito podsticao otac Dimitrije Staniloaje, s kojim je bio vrlo blizak, i Mitropolit erdeljski Antonije, koji mu beše učenik.
Prve svoje zapise iz mladalačkih godina, kao što nam sam kazivaše, izložio je na papiru kada je imao poslušanje kod manastirskih ovaca, ali znajući da ih je napisao bez blagoslova, pokajao se zbog toga i spalio ih. Nakon što je postao iguman u Sihastriji, opet je ponešto zapisivao za besede i kratka polezna (dušekorisna) slova, i to davaše braći da bi čitali i duhovno se utvrdili.
Nakon svoga odlaska za starešinu manastira Slatine, imajući oko sebe više otaca teologa, kao: protosinđela Petroniua Tanasea, jerođakona Antonija Plamadealu, jeromonaha Arsenija Papačoka i druge, otac Kleopa je bio podstaknut od njih da piše besede i druga polezna slova za monahe i vernike. Međutim, on se teško odlučio da piše, budući i veoma zauzet igumanstvom manastira.
Predstavljamo ovde ukratko sve radove oca Kleope Ilijea:
1. Prvi spis na kojem je neposredno sarađivao otac Kleopa zajedno sa ostalim ocima teolozima iz Slatine naslovljeno jePismo Svetom manastiru Vladimirešti. Ono je sastavljeno 14. oktobra 1954. s ciljem dogmatskog i kanonskog suzbijanja pojedinih teških zastranjenja od pravoslavnog učenja, koje su ustanovili Sveti Oci.
2. Besede za monahe (Filokalijske besede) je najreprezentativniji rad oca Kleope. Napisan je u bezmolviju "na korenima jela", tokom trećega povlačenja u planine, u razdoblju 1961-1962. godine, i odštampan je u Izdavačkoj kući Moldavske i Bukovinske Mitropolije pod naslovom Uspon ka Vaskrsenju, u dva izdanja : 1992. i 1998. Knjiga sadrži 50 beseda dubokog filokalijskog karaktera, namenjenih uglavnom monasima i hrišćanima koji su duhovno uznapredovali. Ovaj tom beseda je bio preveden, i odštampan i na grčkom jeziku u Solunu 1988. godine.
3. Ispovest arhijereja. Nakon svog povratka iz planina, Otac Kleopa nam je pričao ovu svetotajinsku (duhovnu, prim.izd) reč: "Nalazio sam se u nekoj zemunici, kada mi je sinula misao da napišem uputnik za ispovedanje arhijereja, ali bejah u dvoumljenju da li je dobro da ga napišem ili nije. Popodnevno sunce mi je udaralo u lice. Načinio sam tri metanije i molio se da mi Bog da razumevanje da dobro završim ovo delo.
Dok sam se klanjao i pripremao da započnem, video sam u sunčevim zracima arhijereja obučenog u odežde, koji beše sav od svetlosti, i blagoslovio me je obema rukama. Tada sam pojmio da me Bog blagosilja za taj rad, i osenivši se Svetim Krstom, otpočeo sam da pišem".
Isto tokom tih godina bezmolvija, 1961-1963, otac Kleopa, na podstrek svog duhovnika, budući dobar poznavalac Svetih Kanona, sastavio je i druge uputnike za ispovedanje crkvenog osoblja:
4. Ispovest starešina.
5. Ispovest jeromonaha duhovnika.
6. Sveopšta ispovest monaha.
7. Ispovest mirskih sveštenika.
8. O pravoslavnoj veri je druga suštinska knjiga oca Kleope, koja obrađuje razumljivo za svakoga dogmatsko učenje Pravoslavne crkve, a predgovor je napisao veliki rumunski teolog sveštenik D. Staniloaje. Ona je bila napisana u razdoblju 1975-1976. godine i odštampana u bukureštanskom Biblijskom institutu, u dva izdanja: 1981. i 1985. Knjiga je odštampana i u trećem izdanju, u Eparhiji Donjega Dunava, 1991. godine, pod naslovom Putevoditelj u Pravoslavnu veru.
9. Godine 1984, kada je u Izdavačkoj kući Romanske i Huške eparhije objavljen prvi tom knjige Duhovni razgovori, koji je potpisao arhimandrit Joanikije Balan, među 60 otaca koji su sarađivali ubrojan je i otac Kleopa, sa deset razgovora od velikog značaja, koji su imali osobiti odziv među vernicima iz čitave zemlje, pošto obrađuju mnoga duhovna i kanonska pitanja iz života Crkve.
Godine 1993. tom se pojavio i u drugom izdanju, u istoj izdavačkoj kući. Ovaj prvi tom Duhovnih razgovora bio je u celosti preveden na grčki jezik 1985. godine, a delimično, samo razgovori sa ocem Kleopom, na italijanski 1991. i engleski 1994.
10. Godine 1988. izašao je iz štampe drugi tom Duhovnih razgovora, u kojem su, kao doprinos oca Kleope, četiri vrlo korisna razgovora na različite dogmatske, kanonske i moralne teme.
11. Godine 1994. razgovori oca Kleope, 14 na broju, izvedeni iz oba pomenuta toma Duhovnih razgovora, bili su ponovo izdati u posebnom izdanju Moldavske i Bukovinske mitropolije, Jaši, naslovljenom Svetlost i dela vere. Tom je preštampan 1999. godine.
12. Mnogoočekivani i svim parohijskim sveštenicima vrlo koristan rad bio je tom Besede na velike i na svetiteljske praznike tokom godine, štampan u dva izdanja, 1986. i 1996. u Izdavačkoj kući Romanske eparhije.
13. Nakon Besede na velike i na svetiteljske praznike tokom godine odštampan je i jedan tom Nedeljnih propovedi tokom godine, u dva izdanja, 1990. i 1996, u istoj Izdavačkoj kući Romanske eparhije.
14. Vrednost duše, Galaci 1991, Bakau 1994.
15. O snovima i viđenjima, Bukurešt 1993, Bakau 1994. 16-23. Besedi nam otac Kleopa, u 8 tomova[1], Izdavačka kuća Romanske eparhije 1995-1999.
16. Božija čudesa u tvorevini, Izdavačka kuća Romanske eparhije 1996.
17. Akatistnik, arhimandrit Kleopa Ilije i jeroshimonah Pajsije Olaru, Izdavačka kuća "Pelerinul", Jaši 1996. i 1998.
"Universiteti" arhimandrita Kleope
Prvu školu duhovnoga stasavanja prošao je otac Kleopa u porodici, u ranom detinjstvu. Majčina pobožnost i suze, očeva muževnost i postojanost, kao i moralni autoritet sveštenika oca Georgea Kirijaka iz rodnoga sela, postavili su istinski temelj duhovnom obrazovanju oca Kleope i njegove braće.
Kada su deca porasla, počela su da se još više približuju Bogu molitvom i dobrim delima.
Udaljivši se od roditeljskoga doma, deca su se duhovno približila skitu Kozančei i shimonahu Pajsiju Olaruu. Trojica braće, Vasile, George i Konstantin, bili su pod duhovnim vođstvom oca Pajsija više od pet godina. U ovom periodu starac ih je učio da budu poslušni, tihi, smireni i podvižnici, i da upražnjavaju Isusovu molitvu.
Seme koje je posejao otac Pajsije palo je na dobru zemlju njihovog srca i počelo je da daje plodove. Godine 1929. tri brata su se nastanila u Sihastriju, služeći Hristu u svemu, daleko od roditeljskog doma. Tako su se uspeli na duhovnu stepenicu mnogo uzvišeniju od dotadašnjih, a svaki od njih je imao lično poslušanje i podvizavanje.
Godina 1931. i 1933. starija braća oca Kleope - Vasile i Gerasim - otišla su Gospodu, budući duhovno veoma uznapredovali. Konstantin, ostavši u životu, zamonašen je 1937. sa imenom Kleopa i rastao je dan za danom delotvorenjem dobrih dela. Od godine 1945, postavši starešina, tvorio je mnogo milostinje siromasima i mnoge je izbavio smrti u vreme gladi, uspinjući se time na naredni stepen duhovnoga života.
Nakon što se otac Kleopa po treći put povukao u planine u razdoblju 1959-1964. godine, blagodaću Hristovom, dostigao je najvišu meru podvizavanja, koju malo njih mogu dostići u naše dane, jer se neprestano molio molitvom srca, nije govorio ni s kim, stalno je umovao o smrti, nije imao nikakvu vrstu imetka, niti novca, niti druge utehe, do samo milost Božiju i molitve Bogomajke. Sada je bio stekao i dar suza, i mir srca, i želeo je da se više ne vrati u manastir, jer beše stekao sladost bezmolvija (tihovanja) i molitve. To je bio najuzvišeniji duhovni univerzitet koji je završio otac Kleopa. Ali Blagi Bog nije ostavio hristoljubive vernike potpuno lišene utehe. Zbog toga, podstaknut Duhom Svetim, otac Kleopa se najzad vratio u manastir Sihastriju, tvoreći poslušanje Bogu i ljudima, i nastavio je istu duhovničku i misionarsku delatnost još 34 godine, goreći polako-polako za Hrista kao čista voštanica, danonoćno iščekujući čas Vaskrsenja.
Kada bi svetom ocu dolazili ljudi iz visokog društva -profesori, teolozi, velikodostojnici - i pitali ga kakve studije ima i gde ih je završio, otac Kleopa im je odgovarao s osmehom na usnama:
- Vidiš li tamo iza vrata štap? S tim sam išao za ovcama. Vidiš li onu torbu o klinu? U njoj sam nosio knjige koje sam uzimao iz manastira Njamca i čitao ih kod ovaca. Eto i opanaka. Vidiš li ih? To je moja nauka! I moje škole su kod planine Tačiunele, kod Počiorula Kruči, kod Raskoale, kod Kita Mika, kod Kita Mare, kod Movila Dubaua, kod Fadži Rari, kod Paraula Solomazdrelor, kod Počiorula Kukuluj, kod Počiorula Rotunzi, kod Paraula Rudžini, kod Korojeve Jaruge, kod Pjatra Dediuluj, kod Josifove Poljane, kod Sergijeve Poljane, kod Pojane Aršicej[2], i svuda gde sam hodio za manastirskim ovcama više od deset godina.
To su "škole" i "universiteti" u kojima se duhovno obrazovao otac Kleopa tokom 86 godina svoga života, slaveći Boga, služeći ljudima i tešeći mnoštvo svojih učenika.
Duhovni podvig
Molitva
Kad je bio mali, otac Kleopa se veoma mnogo molio molitvama iz knjiga, koje je znao naizust i stalno ih govorio. U godinama mladosti najviše je ljubio čitanje Psaltira, koje je svakodnevno ponavljao. Takođe je znao naizust Akatist Spasitelju, Blagoveštenski akatist, Pokajni kanon Spasitelju i Molbeni kanon Bogorodici, koje je izgovarao svakodnevno. Istovremeno je svakog dana tvorio po 300-400 metanija i poklona.
Takođe se trudio da ovlada i molitvom srca, koju je upražnjavao danju i noću, kada je imao više mira. Njegova braća Vasile i Gerasim behu već ovladali ovom svešteno-tajinstvenom molitvom, i mnogo više uznapredovani u njenom delanju.
Kao iguman i zatim kao starešina manastira Sihastrije arhimandrit Kleopa Ilije, budući veoma zauzet tokom dana, moljaše se više noću. Nakon što bi spavao dva sata do jutrenja i druga dva sata posle jutrenja, tokom tri sata do jutra obavljao je dnevno pravilo. Najviše je, međutim, uznapredovao u svetoj molitvi tokom onih deset godina podvizavanja u planinama, moleći se Bogu danonoćno.
Mnogo puta pričaše otac Kleopa svojim učenicima o čistoj molitvi srca, govoreći kao da govori o nekome drugom, koji se podvizavao u pustinjaštvu:
"Sreo sam nekoga koji se mučio glađu, žeđu, hladnoćom, uboštvom u šumi, i rekao mi je da je jednom zanoćio kod nekog vernika. Budući veče uoči nedelje, obavio je molitveno pravilo. U susednoj kući beše svadba s muzikom.
Dok je bio na molitvi, pustinjak je imao pred sobom ikonu Bogomajke. Stojeći i razmišljajući, on je mislio o rečima Svetog Jovana Lestvičnika, a one glase: "Pojedine mirske pesme mogu uzdići napredne (duhovno, prim.izd) u najviša sozercanja".
Dakle, čuvši muziku sa svadbe, rekao je u sebi: "Kad ovi ljudi umeju tako lepo da pevaju, kako li tek anđeli koji hvale Bogomajku pevaju na nebesima?" Iz toga osećanja sišao mu je um u srce, i ostao je u toj molitvi više od dva sata, osećajući mnogo sladosti i toplote. Suze su mu neprestano tekle, srce mu se rasplamsalo, i osećao je Hrista kako govori s njegovom dušom. Toliko mu je miomira Duha Svetoga došlo tada i toliko je duhovne toplote osetio, da je kazivao sebi: "Gospode, hoću da umrem ovoga trena!"
Nakon dva sata um mu ne beše više u srcu, i ostao je sa slatkim ganućem, s radošću, s utehom i sa osobitom duhovnom toplotom, i tokom mesec dana na nebo njegovog srca nije se više uzdiglo štogod ovosvetsko. Jer suze koje su izvirale tokom te molitve, budući od Duha Svetoga, peru svako oskvrnjenje, svaku grešnu maštu, i duša ostaje čista".
Kazivaše otac Kleopa još i ovo o molitvi:
"Kada um siđe u srce, tada se srce otvori i opet zatvori. To jest srce guta Isusa, i Isus guta naše srce. U tom se trenu Ženik Hristos susreće s nevestom, to jest s našom dušom!"
Ako je kogod tražio od oca Kleope polezno slovo radi molitve srca, on je govorio kao o nekom drugom, da niko ne bi znao njegovo delanje. Zbog toga njegovi učenici iz manastira Sihastrije nisu znali kako se i koliko molio i koju mere beše dostigao u svetoj molitvi. Međutim, dar suza ga nije napuštao, sve dok se nije preselio u Carstvo nebesko.
Imajući dar molitve, otac Kleopa se molio za sve koji su mu tražili pomoć. Ako se kogod mučio u času smrti, a otac bio pozvan da čita Molitve na ishodu duše, umirući je uvek mirno predavao dušu u ruke Gospodu, upravo za vreme čitanja molitava.
Mnogom molitvom i dugotrajnim postom otac Kleopa beše stekao dar trpljenja, poslušanja, mudrosti, krasnorečivosti i svetloga pamćenja, čime je kod mnogih izazivao divljenje.
Tokom poslednjih dvadeset godina otac Kleopa se molio veoma mnogo, i do 14-15 sati na dan, i imao je tajinske (sveštene, prim.izd) momente, kada nije hteo da govori ni s kim, čak ni sa svojim kelejnikom. Imao je i tajna mesta za molitvu. Kada beše više u snazi, molio se u šumi ili na planini. U godinama starosti molio se više u keliji, sam. Drugo omiljeno mesto beše manastirski pčelinjak, gde je imao malu keliju i gde je čuvao svoje knjige i rukopise.
Međutim, njegova najjača molitva beše noćna, kada je sam bivao u svojoj keliji ili na ivici šume, jer veoma mnogo ljubljaše prirodu, ovce i sva stvorenja Božija. Uostalom, svaka rečenica, svaka reč koju je sveti otac izgovarao, beše molitva i blagoslov za onoga koji mu je tražio pomoć. Ali njegov molitveni život ostaje za sve nas nepoznata tajna njegove duše.
Post
Od mladosti naviknut na post, molitvu i poslušanje, otac Kleopa je od malena bio duševno pripremljen za osobit monaški podvig.
U kući njegovih roditelja se posebno upražnjavao post i molitva, jer se nikad ne bi desilo da koje od dece jede mrsno u posne dane. Takođe, kad su bili veći i napasali ovce u blizini skita Kozančee, nijedan od trojice braće nije jeo mrsno ponedeljkom, sredom i petkom, budući uvereni da bi ih Gospod kaznio, ako bi se usudili da tako što čine. Obično na početku Velikoga posta držahu trimirje po poretku[3].
U Sihastriji su sva bratija i oci, po tipiku, postili potpuno prva tri dana Velikog posta. Zatim bi sledeće jelo primali u petak uveče. Ostalih dana posta jeli su jedanput na dan bez ulja, sem subote i nedelje. Poslednje sedmice Velikog posta primali su jelo jedanput na dan naveče, a od Velikog četvrtka do Svetog Vaskrsa držahu potpuni post.
Najveći isposnik u skitu Sihastriji bio je iguman Joanikije Moroj, koji je postio od ponedeljka do subote, zadovoljavajući se samo Svetim Pričešćem i prosforom koja pripada svešteniku.
Podražavajući svoga starešinu, arhimandrit Kleopa nije jeo ništa prve sedmice Velikoga posta od ponedeljka do subote. Ostalih sedmica jeo je jedanput na dan, uveče, bez ulja. A poslednje sedmice Vaskršnjeg posta jeo je jedanput na dan od ponedeljka do Velikog četvrtka, i zatim ne bi više ništa okusio do Svetoga Vaskrsenja.
Taj poredak uzimanja hrane poštovao je sve vreme svog života. Međutim, starima, bolesnima, kao i mlađoj bratiji, dozvoljavao je da jedu dvaput na dan utorkom, četvrtkom, subotom i nedeljom, a u ostalim danima jednom na dan u tri sata po podne. Onima koji ne bi mogli da ispoštuju taj poredak dozvoljavano je, s blagoslovom, da jedu i dvaput na dan.
Ponekad se otac Kleopa povlačio u šumu u svoju zemunicu, u tihovanje i molitvu, na dan ili dva. Takođe u vreme posta govoraše veoma malo i tajno se moljaše Bogu, najviše puta sa suzama. Međutim o tom podvigu nije nam govorio skoro ništa.
Kada beše u pustinjaštvu, jeo je samo po krompir na dan i neke travuljine koje je nalazio. Kazivaše svojim učenicima da je jednom na Božićne poklade imao dva krompira i jednu cveklu, i činilo mu se da ima jela kao na svetkovini.
Poslušanje
Otac Kleopa je bio otac poslušanja od detinjstva pa do smrtnog časa. Bilo koju zapovest da mu je davao njegov starešina, on ju je ispunjavao svešteno, bez ikakvog gunđanja. Bilo koju poučnu reč da mu je kogod kazao starao se da je ispuni s radošću i smirenjem. Bilo ko od sabraće da ga je zvao u pomoć, on je prvi dolazio. Niko drugi od žitelja Sihastrije nije bio poslušniji, odlučniji i postojaniji od njega. Zato je bio više ljubljen no svi ostali mlađi monasi, i svako je imao koristi od njegovog duhovnog nastrojenja.
Dovoljno je da se prisetimo kako je bio izabran za igumana. Iako skit Sihastrija beše uništen požarom, ubog i nevoljan u svemu, budući osenjen blagodaću Duha Svetoga, uspeo je za nekoliko godina da svojim poslušanjem i žrtvom potpuno obnovi skit, da ga uzdigne na dostojanstvo manastira, da okupi oko sebe desetine mladih žitelja i da zasnuje izuzetno monaško bratstvo. Sve je to ostvario pomoću Bogomajke, zahvaljujući pre svega svom potpunom poslušanju: poslušanju prema Bogu, prema nadležnom jerarhu i prema svom duhovniku.
Ako pored poslušanja dodamo i njegovu revnost za Darove, i njegov tajinstveni podvig, i njegovu krotost, poimamo bolje ličnost oca arhimandrita Kleope Ilijea.
Suze
Otac Kleopa je od malena imao dar suza na molitvi i često se skrivao da ga okolina ne bi videla. U manastiru je, služeći Svetu liturgiju, prolivao suze osobito u vreme Svete epikleze. Ali najviše ga je Bog posećivao suzama u godinama povlačenja u planine, osobito kada je upražnjavao i molitvu srca. Mnogo puta, međutim, oca Kleopu su učenici videli da proliva suze dok se molio u svojoj keliji u starosti, jer mu suze davahu veliku radost i utehu.
Razmišljanje o smrti
Sledeći za svojom starijom braćom, otac Kleopa je često razmišljao o smrti, osobito noću. Kada beše mlađi, bdeo je po sat-dva na manastirskom groblju, osobito uz grobove svoje braće, gde je palio sveće i molio se za pokoj njihovih duša. Zatim, čitajući Žitija Svetih, divio se mukama mučenika i prepodobnih, koji s muževnošću primahu smrt radi ljubavi Hristove, i duhovno se krepio.
Trpljenje
Otac Kleopa je bio čovek trpljenja i dugotrpljenja u celom svom životu, jer je samo trpljenjem, postojanošću i molitvom uspeo da podigne toliko duša za Hrista i godinama putevodio manastire koji su mu povereni.
Bez obzira što su ga pratili i što je bio pod prismotrom Sekuritatee, on se nije bojao, niti je koga mrzeo, jer je u svojoj duši imao Hrista i znao je da se bez trpljenja, bez zlopaćenja i iskušenja ne možemo spasti. Zato, kada bi koji otac dolazio k njemu smućen i tražio savet, on bi ga podsećao na reči velikog duhovnika Vikentija Malaua, koji često kazivaše svojim učenicima:
- Slušaj, brate: trpljenje, trpljenje, trpljenje... I kada ti se bude učinilo da si ga iscrpeo, uzećeš od početka: trpljenje, trpljenje, trpljenje... Trpljenje do grobnih vrata. Trpljenje do kraja, ne do pola puta!
Bezmolvije
Nakon što bi obavio ispovedanje, otac Kleopa se povlačio u bezmolvije, osobito noću, na ivici šume ili na groblju, gde se sam moljaše. Ovde kazivaše Isusovu molitvu, koju je upražnjavao još od mladosti. Bezmolvije mu je odmaralo dušu, podstrekavalo ga na molitvu i ispunjavalo ga duhovnim mirom. A kada ga Bog posećivaše darom suza, povlačio se na tajno mesto i dugo se molio, dok mu Bog ne bi osvežio dušu.
Nakon što je okusio radost bezmolvija tokom godina progonstva, otac Kleopa je želeo da zauvek ostane u usamljeničkom životu, jer je bezmolvije majka molitve, suza i duhovne radosti. Ali zapovest poslušanja ga je podstrekla da se ponovo vrati u svoje bratstvo.
Smirenje
Ini veliki dar oca Kleope bio je smirenje, koje je jedna od glavnih odlika svetosti.
Otac kazivaše: - Prozvan sam monahom. Jer se dogodilo da se nazovem monahom, ali nisam postao monah nikad u životu, jer postati monah velika je stvar. Kako da ja kažem da sam monah pred ljudima, ako pred Bogom nisam? Monah treba da bude anđeo u telu, ne ovako, sa svetovnim životom kakav ja provodim, u gresima i nemoći!
Istinska svetost ima kao glavnu odliku smirenje i pokajanje. Otac Kleopa se smiravao, stalno pominjući reči iz Svetog Pisma: Smirih se i spasoh se!
- Ja sam prazan čovek - kazivaše jednom otac. Drvo samo s lišćem. Umireš od gladi pored njega. Sv. Isaak Sirijski kaže: "Reč bez delanja slična je onom koji slika vodu po zidovima i može da umre od žeđi pored nje". Tako je kod mene. Sa mnom umireš od gladi. Tebi kazujem, a ja ne činim ništa. Što dolaziš kod krave jalovice? Zar ti dolaziš da bih ti ovde govorio uzalud? A ne kažeš mi: Oče, a spavaš celu noć, uvek jedeš, nemaš čuvanje uma, nemaš molitvu, nemaš suza, nemaš skrušenost srca. Ne pitaš me o trezvenosti pažnje; ne pitaš me ni o unutarnjem delanju...
Otac Kleopa, veliki iguman misionar
Propoved
Nakon što je otac Kleopa bio određen za igumana skita Sihastrije početkom 1945. godine, prvo što je učinio bilo je ukrašavanje crkve najlepšim bogosluženjima i pesmama. Zatim je počeo da propoveda, hraneći duhovno rečima Svetih Otaca kako monahe i bratiju, tako i vernike. Jer stvarno, ne beše u okolini drugi duhovni otac iz manastira u predelu Njamca, koji da govori lepše, toplije i ubedljivije od njega. To zahvaljujući i njegovom zadivljujućem pamćenju, i biblijskim i patrističkim znanjima koje beše sakupio od rane mladssti.
Živa reč, kojom je hranio sve, privlačila je u Sihastriju sve više vernika iz sela i gradova, koji su dolazili da slušaju sveta bogosluženja i besedu oca Kleope. Zahvaljujući njegovim filokalijskim, kao i žitijnim učenjima, prigrlili su monaški život mnogobrojni mladi, koji su kasnije postali dobri monasi i iskusni sveštenici.
Odbrana prave vere
Druga vrlina koja je krasila dušu oca Kleope bila je revnosna odbrana prave vere. Sa mnogo mudrosti i odlučnosti sveti otac je suzbijao svakovrsne sekte i one koji su njima bili obmanuti.
Dešavalo se više puta da povrati u Pravoslavlje velike grupe hrišćana, osobito iz Bukovine, koje behu obmanuli sektaši. Zbog toga je arhimandrit Kleopa bio priznat u celoj zemlji kao veliki misionar i branilac Pravoslavlja u drugoj polovini XX veka. To potvrđuju i njegovi spisi, kojih je više od deset, koji su ukrepili u pravoj veri mnoge kolebljive hrišćane; neki od spisa su sastavljeni na zapovest Svetog sinoda, na podstrek pojedinih čuvenih jeraraha i teologa.
S istim ciljem svetog oca su pozivali na misionarska bogosluženja, na osvećenja crkava, na susrete s vernicima po selima i gradovima, i uspevao je uvek da privuče mnoge pravoj veri i da suzbije sektaška učenja. Takođe, kad god su dolazile grupe hrišćana drugih veroispovesti i govorile sa svetim ocem, vraćale su se natrag skrušene.
Milostinja
Druga osnovna vrlina koja je ceo život karakterisala arhimandrita Kleopu beše milostinja. Sveti otac nije imao nikakav lični imetak, ali je tvorio mnogo milostinje od onoga što donošahu vernici. Svakodnevno su dolazile udovice, prosjaci, ljudi siromasi, majke sa mnogo dece, siročad i bolesnici i primahu od oca Kleope kao pomoć novac, odeću, namirnice, utešne reči, i svi se vraćahu kući blagodarni, uznoseći hvalu Bogu.
Tamo gde je otac Kleopa bio starešina, odredio je da svi vernici koji dolaze u manastir, nezavisno od broja, jedu za zajedničkom trpezom.
Pričao je jedan od njegovih učenika iz Slatine da im je jednom, kada beše praznik i beše došlo mnogo sveta, ostalo samo malo namirnica. Ako bi se služila trpeza i vernicima, ne bi više uopšte ostalo zalihe. Tada je kuvar rekao starešini: - Oče Kleopa, ako sada postavimo trpezu za sve, nećemo više imati šta da jedemo. Šta da radimo?
Tada je otac Kleopa, koji nikada nije polagao nadu u ono što je prolazno, kazao: - Brate, postavi sve što imaš! Postavi sve!
Zaista, nakon tri sata došli su neki vernici i doneli svakovrsne namirnice, koje su bile dovoljne bratstvu za poduže vremensko razdoblje.
Ali najveća očeva milostinja ostala je ipak ona duhovnička: molitva za sve, ispovest, propoved, saveti, pisanje.
Duhovno rukovođenje
Otac Kleopa je bio jedan od najiskusnijih duhovnika u zemlji u drugoj polovini XX veka, znao je kako da pridobije duše ljudi za Carstvo Božije. Sveti otac ne samo da je ispovedao, nego je davao i mnogo nade svojoj duhovnoj deci, dokazujući se kao istinski putevoditelj na putu spasenja. Niko nije izlazio ispod njegovog epitrahilja uznemiren, nezadovoljan, ili sa sumnjom.
Primerom svog života prepodobni otac je privlačio u monaški život mnoge duše, koje zatim postajahu njegova duhovna čeda za ceo život i dostigla su da budu iskusni monasi i sveštenici. On je podsticao duhovnike da veoma brinu o svojoj duhovnoj deci, da ih posećuju po kelijama, da im nalažu pravilo po njihovoj moći, da ih sedmično ispovedaju i da ih na 30 - 40 dana pričešćuju Prečistim Tajnama. Tako je još od mladosti postao veliki duhovnik, kojem su se ispovedali mnogobrojni sveštenici, starešine i čak arhijereji.
Prepodobni je tokom više od 50 godina bio otac i duhovnik sa najviše duhovne dece u našoj zemlji. Njega je Bog odredio da bude otac utehe, radosti, nade i dobrog saveta, kao istinska duhovna majka, jer iz njegove kelije svi izlažahu duhovno ukrepljeni.
Počev od 1945. godine, kada je primio rukopoloženje za sveštenika i bio proizveden za duhovnika, do kraja svog života - 2. decembra 1998, otac Kleopa je svakodnevno ispovedao ljude svih uzrasta i društvenih slojeva, podstičući, blagodaću koju mu je Bog dao, sve - na putu spasenja i radosti - da napuste učinjene grehe, da se kaju za njih i da postave početak pokajanju, budući i sam čovek pokajanja.
Zbog toga je njegovo ime postalo poznato u celoj zemlji, i čak preko granica, uživajući osobito poštovanje. Za većinu vernika koji su ga poznavali on će još dugo ostati ne samo teolog, ne samo velik i neprevaziđen propovednik, ne samo molitvenik pred Bogom za svakoga, nego i nedostižni duhovni otac!
Dar razlikovanja duhova
Sledeći veliki dar starca beše i dar razlikovanja duhova. Otac nije davao istovetan savet za dva čoveka koji su imali isti problem. Jednom je kazivao jedno, drugom drugo. Jer je znao, blagodaću Hristovom, srca vernika.
Znao je da li neko dolazi radi uhođenja ili s verom. Znao je i koliko možemo nositi, kako nam ne bi dao štogod teže, da ne bismo roptali. Zbog toga mnogi dolažahu ocu Kleopi i pitahu ga kakav put da izaberu u životu, i starac svakome davaše odgovor onako, kako ga je nadahnjivao Duh Sveti, a oni koji mu behu poslušni, bili su uvek duhovno ukrepljeni.
Telesne patnje
Otac Kleopa je mnogo godina bio dobrog telesnog, i osobito duševnog zdravlja, budući od Boga blagosloven otpornim organizmom. Ali nakon što je napunio sedamdeset godina, starac se osećao sve umorniji i bolesniji. Godine koje je proveo u planinama, kao i iskušenja kroz koja je prošao u komunističkom periodu, ostavili su na njemu dubok trag.
Prva teška patnja bila je kila s obe strane, zbog koje je bio u bolnici Svetog Spiridona u Jašiu i operisan je, iz dva puta, godine 1985. Nakon nekoliko godina operisan je od kamena u bubregu, isto u Jašiu, i takođe je izdržao i operaciju vilice zbog neke zubne infekcije. Pretrpeo je i prelom desne ruke.
Juna 1996. imao je operaciju tumora bešike u Urološkoj bolnici u Jašiu. Tada se otkrilo da je levi bubreg neaktivan. Pri pregledu obavljenom septembra 1996. nisu se više našle tumorne ozlede, ali mu je predložen dodatni hirurški zahvat, koji je otac odbio.
Maja 1998, imajući velike bolove, teško je prihvatio da ode na pregled u Jaši, i bio je tamo nedelju dana, ali nije prihvatio da bude hospitalizovan, rekavši: - Čekaju me moja braća, i pripremam se da idem k njima!
Iste je reči rekao i novembra 1998, kada mu je predložen novi pregled.
Sve ove patnje držale su oca Kleopu trezvenog, jer je stalno bio u iščekivanju poslednjeg časa, s mišlju na Hrista i s neprestanom molitvom u srcu.
Poslednja godina života
Počev još od 1996-1997. godine otac Kleopa se osećao sve umorniji. Povrh svega toga, stalno su ga saletali vernici i poklonici iz zemlje i inostranstva. Pošto mu pamćenje i glas još behu zdravi, uspevao je uvek da uteši vernike, bolesne, stare i svoju duhovnu decu iz manastira.
Išao je veoma teško i samo u pratnji učenika, kako u keliji, tako i napolju, na vazduhu. A u susednu prostoriju, gde je desetinama godina držao besede i polezna slova vernicima, nije više mogao stići, do samo retko, tokom leta. Izvodili su ga učenici na doksat kelije, a vernici su se sakupljali oko njega i upijali reči ispunjene blagodaću.
Otac beše veoma uzdržan u jelu. Ne bi okusio, do samo malo, i zatim bi namah rekao:" Dovoljno! Nasitio sam se! Slava Bogu za sve!"
Ali svetu molitvu je redovno tvorio, sedeći na krevetu ili na stolici, jer nije više mogao stajati. A njegovi omiljeni sati za molitvu behu ovi: izjutra od 4 sata do 8, nakon čega bi se malo odmorio. Zatim je razgovarao s monasima koji su dolazili na ispovest i s vernicima. Oko 4 sata po podne tvorio je svoje večernje pravilo: Pokajni kanon, dva-tri kanona Bogorodici izBogorodičnika, Molbeni kanon Bogorodici, Malo povečerje i drugo.
Uveče su ga učenici izvodili na vazduh na doksat, gde se molio Isusovom molitvom i divio prirodi koju je Bog tako lepo ukrasio. Nakon sat-dva povlačio se u keliju radi odmora i budio se ponovo oko ponoći.
Poslednji dani
Septembarsko-novembarski dani nagoveštavali su nam blisku končinu oca Kleope! Sada je sve manje govorio, prigušenim glasom, i stalno ponavljao iste reči: "Uskoro idem svojoj braći!", "Ostavite me da odem svojoj braći!" Zatim opet kazivaše: "Odlazim Hristu! Molite se za mene grešnog!"
Pod kraj meseca septembra, pri jednom sunčevom zalasku, otac Kleopa je tražio da ode na groblje, da poslednji put vidi grobove svoje braće, grob velikog starešine Joanikija Moroja, grob svog duhovnika jeroshimonaha Pajsija Olarua i grobove ostalih otaca i duhovnika, starijih od njega. Automobilom je dovezen do grobljanske kapije, i odatle su ga učenici vodili od jednoga groba do drugog, svima njegovim dragim i poznatim, koji su mu bili učenici, braća, duhovna deca ili duhovni oci.
Svim grobovima se poklonio, oslonjen na učenike, celivao je svete krstove, i izgovorio po molitvu, govoreći: "Molite se i za Kleopu grešnika, jer eto, sutra-preksutra susrešćemo se pred Hristom!" Zatim je zaključio govoreći: "Bogomajko, smiluj se nama i svim ocima sa ovog groblja, i moli se pred prestolom Presvete Trojice, da steknemo oproštaj od Pravednog Sudije".
Odlazak Hristu
U petak i u subotu 27. i 28. novembra otac Kleopa još je davao savete i blagosiljao one koji su dolazili k njemu, monahe i vernike. Beše vedrog lica, govorio je staloženo i lepo onima koji su ga pitali i nije odbijao nikoga ko je želeo da ga vidi. Sve je tešio i hrabrio, kao i uvek, u spokojstvu i radosti.
U nedelju 29. novembra, uoči praznika Svetog apostola Andreja, opet je bio okružen ljudima. Govorio im je toplo, kratko i sa mnogo krotosti. Jedni dolažahu, drugi odlažahu, a učenici se starahu o svemu.
U 11 sati i 30 minuta došao je neki brat svetom ocu da uzme blagoslov za monašenje, govoreći: - Blagoslovite me, prepodobni oče Kleopo, jer ću se doveče zamonašiti!
Nakon što ga je blagoslovio i stavio mu ruku na glavu, brat mu je tražio polezno slovo za (dušekorisnu reč pred, prim. izd) monašenje. Tada mu je otac Kleopa rekao:
- Od sada nemaš više oca, nemaš više majku, nemaš više braću, nemaš više rodbinu, nemaš više prijatelje, nemaš više njive, nemaš više kuće, nemaš više ništa! Samo Hrista!
- Sveti oče - rekao je učenik - ako zadobijete smelost pred Bogom, pomenite i mene u svojim molitvama!
- Milost Bogomajke neka bude sa svima nama!
Oko 4 sata poele podne došao je drugi brat da mu traži blagoslov za monašenje, ali otac Kleopa mu nije rekao ništa, nego mu je samo stavio ruku na glavu.
Dakle, počev od nedelje u 4 sata posle podne otac Kleopa nije više odgovarao na pitanja svojih učenika i ostao je nepomičan, sa malo otvorenim očima, na svojoj ispovedaoničkoj stolici, kao u otimanju (uznošenju, prim. izd), duže od jedanaest časova.
U ponedeljak ujutru u 3 sata i 30 minuta starac se probudio kao iz dubokog sna, budući dobro raspoložen i duševno zadovoljan. Zatim je zaiskao štogod za jelo, kazujući: - Jeste li vi videli još kojeg monaha da jede u ovo vreme?
U ponedeljak 30. novembra i u utorak 1. decembra otac je bio s vernicima i davao savete kao obično. U ponedeljak posle podne, međutim, neuobičajeno, otac Kleopa je počeo da čita svoje Jutarnje molitve, iako su mu učenici kazali: - Oče, sada je veče. Jutarnje molitve čitajte sutra ujutru!
Ali otac je odgovorio: - Čitam ih sada, jer idem svojoj braći!
Učenici su na to gledali, kao obično, sa nepoverenjem.
U utorak uveče legao je kasno, dajući znake velikog umora. U sredu ujutru u 2 sata i 20 minuta njegov učenik je čuo da otac diše sve ređe i ređe. Kada mu se približio, otac je uzdahnuo duboko i predao dušu u ruke Hristove.
Namah su se sakupili oci, zajedno sa ocem starešinom, i pripremili ga za pogreb. Zatim je beživotno telo oca Kleope, uz zvonjavu zvona, spušteno iz kelije i položeno u staroj manastirskoj crkvi, gde su stalno bdeli sveštenici i monasi i bezbrojni vernici pridošli iz svih krajeva zemlje.
Vest o odlasku oca Kleope u večnost brzo je obišla zemlju i prešla granice. U danima koji su prethodili očevoj sahrani hiljade vernika je dolazilo da uzme poslednji oproštaj od njega, a u crkvi gde beše položen monasi neprekidno čitahu Psaltir.
Tako je živeo, tako se podvizavao i tako je počinuo veliki starešina i duhovnik rumunskih manastira, arhimandrit Kleopa Ilije, oplakan od svih otaca i vernika kojima je bio savetnik, otac, duhovnik i poučitelj.
Neka mu je večan pomen!
Pogreb
Tri dana i tri noći ceo manastir i vernici su se molili za pokoj duše oca Kleope.
Pogreb je zakazan za subotu 5. decembra. Kao čudo Božije, nakon što je danima za redom vreme bilo natmureno i prohladno, dan pogreba je bio lep i sunčan, topao i svetao.
Svetu liturgiju je služio sabor jeraraha, koji su sačinjavali: NjVP Danilo, Mitropolit moldavski i bukovinski; NjVP Vartolomej, arhiepiskop Vada, Feleakula i Kluža; NjP Jovan, episkop oradejski; NjP Kasijan, episkop donjodunavski, NjP Joakim, episkop huški; NjP Kalinik, vikarni episkop Jaške arhiepiskopije; NjP Visarion, vikarni episkop Erdeljske mitropolije i NjP Gerasim, vikarni episkop Arhiepiskopije Sučeave i Radauca.
Nakon služenja Svete liturgije isti sabor jeraraha odslužio je u manastirskom dvorištu čin opela. Na bogosluženju su učestvovale brojne starešine, jeromonasi i sveštenici, okruženi sa više od deset hiljada vernika iz cele zemlje. Manastirski kompleks, doksati, put prema groblju i okolna mesta postali su nedovoljni.
Posle službe opela većina jeraraha, na čelu sa Visoko-preosvećenim Danilom, mitropolitom moldavskim i bukovinskim, održali su besede.
Zatim je sabor od 12 sveštenika obneo kovčeg oko crkve i u povorci se otišlo do manastirskog groblja. Uz zvuke zvona, dirljivih pesama, bukovinskih bučuma[4], crkvenoslužitelji su položili oca Kleopu na mesto pripremljeno za ukop, na sred groblja, uz njegovog ljubljenog duhovnika jeroshimonaha Pajsija Olarua.
Mnogi su ljudi imali suze u očima. Svi su želeli da se poslednji put dotaknu ruke koja beše podelila toliko blagoslova tokom preko 50 godina sveštenstva. Kroz granje grobljanskih jela zraci sunca su prodirali i osvetljavali sveže iskopani grob. Pesma "Hristos voskrese", ponovljena više puta kao himna pobede, odjeknula je iz grudi sviju.
Svi prisutni su doživljavali bol privremenog rastanka od velikog oca, duhovnika i duhovnog učitelja.
Tako je obavljena služba opela najvećem rumunskom duhovniku XX veka, arhimandritu Kleopi Ilijeu, koji je otišao od nas u raj Božiji, da primi platu za svoje mnoge podvige.
Odlaskom oca Kleope zaključeno je bogato poglavlje rumunskog isihazma i monaštva sa kraja drugoga milenijuma, zlatna stranica iz istorije manastira Sihastrije i naše pradedovske Crkve.
Nadamo se da će u godinama koje će uslediti otac Kleopa biti postavljen među druge velike prepodobne iz naše zemlje, kao što su: Sveti Pajsije iz Njamca, Prepodobni Vasile iz Pojane Maruluj, nastojatelj George iz Černike, Sv. Jovan Jakov iz Njamca, jeroshimonah Pajsije iz Sihastrije i mnogi drugi, čija su imena anđeli zapisali u Knjigu života na slavu Presvete Trojice.
Četrdesetodnevni parastos
Dana 9. januara 1999, četrdesetoga dana od preseljenja arhimandrita Kleope Gospodu, u zimskoj crkvi manastira Sihastrije bogosluženo je po poretku: Sveta liturgija i parastos. Bogosluženje je odslužio Visokopreosvećeni Danilo, mitropolit moldavski i bukovinski, zajedno sa saborom sveštenika iz okoline. Besedu je izgovorio NjVP Danilo, mitropolit moldavski. Zatim je manastirsko bratstvo na čelu sa NjVP Mitropolitom i arhimandritom Viktorinom, starešinom manastira, okruženo znatnim brojem vernika, otišlo na groblje, gde je trisveto otpevano na grobu dobroga i nezaboravnoga našeg duhovnog oca arhimandrita Kleope.
Na kraju je manastir Sihastrija postavio u trpezariji zajedničku trpezu za sve prisutne: monahe, vernike i siromahe, za pokoj duše onoga koji je bio i koji će ostati u našoj svesti kao - starac Kleopa.
Poslednje slovo starca Kleope bratstvu manastira Sihastrije 1. marta 1998.
U ime Oca i Sina i Svetoga Duha.
Prepodobni oče starešino, Prepodobni oci i braćo, ovako, kao što vas vidim ovde, mili moji, tako da se svi vidimo u Raju, u bezgraničnim rajskim radostima, jer ste svi u službi Spasitelja i Bogomajke i svako, siromah, tvori poslušanje u svom pravcu, gde je postavljen.
Jako mi je milo kad vas vidim! Ali mnoge ne poznajem. Ja retko dolazim ovamo. Imam toliko sveta na svojoj glavi tamo i bolestan sam. Ali poznajem među njima one koji dolaze na ispovest i koji su odavno tu... Ja želim da svi, svi da idete u radost večnu i nijedan, Bože sačuvaj, na muke.
Dragi moji, oci i braćo, znajte da je Crkva naša duhovna majka. Ona je nas rodila na Krštenju vodom i duhom. Čuli ste šta kaže Sv. apostol Pavle: Primili ste dar usinovljenja u banji novoga rođenja i obnovljenja Duhom Svetim (up. sa Tit 3, 5). Od tada smo svi sinovi Božiji po daru, od kad smo kršteni u ime Presvete Trojice.
Zbog toga vas molim iz sveg srca da ljubite Crkvu, majku! Da vam Crkva bude draga i, koliko možete, danju i noću da idete u crkvu. Koji su stariji i ne mogu, siroti, neka ostanu kraće. Koji su mlađi mogu da ostanu duže, jer crkveno pravilo oblagodaćuje svačije pamćenje i blagodat Presvetog Duha dolazi nad onim koji sa pobožnošću sluša sveta bogosluženja Crkve.
Dragi moji, ja grešni i nedostojni, star sam - 86 godina, šest operacija, desna ruka mi je slomljena, bio sam u gipsu 32 dana - sutra-preksutra pevaćete mi Vječnaja pamjat! Šta da još očekujem? Psalam 89. jasno kaže: Njihove su godine sedamdeset godina, a ako budu u punoj snazi - osamdeset godina. A u jedanaestom stihu veli ovako: Što je više od toga - trud i bol! Ja sam ušao u godine bola. Ostareo sam, osamdeset i šest godina ću ispuniti sada, desetoga aprila.
Dragi moji oci, molim vas iz sveg srca, koji imate ljubavi i možete, ne zaboravljajte me na molitvi. Pominjite me!
Ja imam ljubavi kada vas vidim sve u službi Spasitelja i Bogomajke. Tako vas video u Raju, mili moji, sve! Svi ste u službi Spasitelja i Bogomajke.
Naš manastir je manastir s kanonskim ustrojstvom: ne jede se meso, ispovest je na vreme, bogosluženja idu po poretku Svetoga Save...
Kad sam ja došao ovamo, zatekao sam četrnaest otaca, obuvenih u opanke, s bradama do kolena, s drvenim brojanicama u ruci... Doveo me je moj brat Vasile. Kad sam došao ovamo, imao sam petnaest i po godina, nisam znao...
I kada sam video za stolom sve monahe, i starešinu, starca, čitao je polezno (dušekorisno) slovo u pročelju, iz Svetog Teodora Studita, upitao sam brata: - Je li ovde praznik?
Jer ja sam boravio u Kozančei, i tamo beše idioritmijski život: svako za svojom trpezom, sa svojom kućom.
- E, brate - rekao je on - nije praznik! Ovde je opštežiće. Tako sede monasi za stolom, svi skupa uvek!
Starac im čitaše slovo... On je služio Liturgiju i hranio se samo Svetim Pričešćem skoro dvadeset godina. Samo bi subotom i nedeljom okusio onako, malo, iz činija. Znam, jer sam bio kuvar. Bog neka ga upokoji, siromaha! Jako je bio bogobojažljiv i jak je bio u veri. Zamonašio me je godine 1937. u Gospojinskom postu. Sećam se.
Beše neki otac Nikolaje Gradinaru, s velikom bradom, možda ste ga neki zatekli. On je rekao, kad me je odveo pred oltar: - Prepodobni oče, da mu nadenemo ime Kleopa, jer nemamo nijednog Kleopu ovde!
I starac je uzeo makaze, i dao mi ime Kleopa. Tako je bilo pisano!
Bog neka ih upokoji! Imam pomenik kod kuće, u njemu su svi koji su ovde umrli; imam i episkope i patrijarhe, koliko ih je. Dok imam još iskru života, pominjem ih svakog dana!
Ali molim vas, mili moji, sve, da me ne zaboravite u vašim svetim molitvama! I ovako, kao što se vidimo ovde, da se vidimo i u Raju, radosti večnoj, bezgraničnoj!
Milost Presvete Trojice i pokrov molitava Presvete Bogomajke i svih Svetih neka budu sa svima vama, mili moji, i neka vas sve odvedu u Raj.
Amin.
