Свети Василије Острошки

Свети Василије Острошки и амерички сенатор Вилијам Бар - 12. мај 2010.




О чудотворним исцељењима у манастиру Острог постоје небројени записи и усмена предања. И у данашње време су бројна сведочења, јавности знаних и незнаних, о најразличитијим чудесима светог Василија Острошког.


Случај сенатора Илиноиса, републиканца Вилијема Била Бара је толико необичан и упечатљив, да заслужује да му се посвети посебна пажња. У свом потресном аутобиографском роману „Плави голуб“, његова супруга Дојна Галић-Бар, угледни амерички психијатар нашег порекла, о томе детаљно пише.


Пет штапина динамита, постављених испод зеленог „кадилака“, експлодирало је кад је окренут кључ у брави да би се покренуо мотор лимузине. Тог 2. јуна 1970. године, све радио и телевизијске станице Америке су накратко прекинуле програм да би емитовале информацију о покушају убиства угледног сенатора Била Бара.


Специјално одељење полиције је одмах започело истрагу о атентату. Сумњало се да је некоме сметало што је овај омиљени политичар предводио групу сенатора који су истраживали корупције, али и што је дозволио црнцима да живе у градском комплексу заједно са белцима. Нажалост, истрага је дуго тапкала у месту, да би од ње убрзо потпуно дигли руке, никад не откривши ко стоји иза овог гнусног чина.




Споро се опорављао


Лекари су се дуго борили за Билов живот. Успели су некако да га отргну из канџи смрти, али нису могли да му спасу десну ногу. Споро се опорављао. Време је пролазило, а несносни болови у остатку ампутиране ноге нису престајали. Просто је горела као у пламену. Мењала се и боја коже. Неуролози описују тај тип бола као бол од опекотина који се шири кроз мишиће. Променио је неколико протеза, али су све проузроковале инфекције и хематоме. Лекари су покушали све могуће методе контроле болова: хипнозу, акупунктуру, лекове, неколико нових операција. Ништа. Болове нису могли да смање ни морфијум, нити најбоље протезе.


Једини тренуци предаха од несносних болова су били кад би уснио тај необични сан. Од тренутка кад су га после атентата, целог у крви, у бесвесном стању донели у болницу, тај сан је увек био исти. Као, пење се он ка високој стени у чијем средишту се налази мала, бела црква. Стигавши пред улаз богомоље, видео је старца беле косе и браде, у дебелим, руком плетеним чарапама, како се упутио некуд напуштајући храм. Пратећи у сну овог необичног старца, амерички сенатор је видео много тешких болесника како под додиром старчеве руке бивају исцељени. Старац би се потом окретао према самом Бару, додиривао га и говорио му нешто на неком непознатом језику.


О том необичном сну Бил је причао својој супрузи Дојни, али она тада није знала за Острог, нити о ком светитељу је реч.


Онда му је један ортопед рекао да би протеза са потпуним контактом са делом ампутиране ноге можда побољшала циркулацију и самим тим му олакшала кретање и тегобе. Обавестио га је и да само у Ленсингу, у Мичигену, постоји старији човек под именом Андреј, пореклом Југословен, познат по томе што истражује и израђује модерне протезе које чак омогућавају његовим пацијентима да учествују у готово свим спортским такмичењима.


Распитујући се о овом чаробњаку који олакшава људску патњу, Бил Бар је чуо да је он, нажалост, умро, али да га је у протетичарском послу успешно наследио син Јан.


Чим је ушао у Јанову пријемну канцеларију, Бил се укочио од изненађења. На зиду је видео слику белог манастира сраслог са стеном и иконом светог Василија Острошког поред. Призори које је много пута до тада видео само у сну. Схватио је да то није случајност. Протетичар Јан му је тада рекао:


- Сенаторе, не могу ти обећати да ће се болови смањити, али ћеш моћи боље да ходаш, чак и да возиш бицикл или да се вратиш падобранству јер знам да је то спорт који си волео. Твојим боловима само Божје чудо може да помогне…




Чудно преображење


И био је у праву. Протеза је заиста била савршена и Бил се после дужег времена осећао као човек, али болови су и даље били несносни. Од Јана је много сазнао о Острогу.


- Све што сам чуо о светом Василију је невероватно и просто не могу да верујем у постојање таквих чуда – рекао је Бил једном Дојни. – Можда ја у очајању тражим последње решење да зауставим болове, али је тачно да ме опседа Светитељев лик. Покушаћу да посетим манастир. Разговараћу са Јаном да пођемо заједно са осталима, који, такође, имају болове.


Јан је пристао да на пролеће наступајуће 1980. године поведе групу пацијената са ампутираним екстремитетима у манастир Острог у Црној Гори.


Вилијем Бил Бар се озбиљно припремао за предстојећи дуг пут. Са Дојном је читао све што су могли да пронађу о историји манастира и о многим чудесним исцељењима. Пред одлазак је чак четрдесет дана постио по обичајима православне вере. Није јео месо, сир, јаја, није пио млеко, али, што га је посебно изненадило, није осећао глад. Научио је и „Оче наш“ на српском језику.






По доласку у Острог, Бил је с видним напором свакодневно одлазио до Горњег белог манастира. Вукао је ногу. Мислио је да ће да изгуби равнотежу, да ће да се онесвести од болова, али је био упоран. Решио је да манастир свакодневно походи све дотле док се бол не смањи.


О томе је, између осталог, писао Дојни:


„Никад нисам доживео такво ходање по узбрдици које траје око један сат, али је мени требало више времена. Нисам марио, ни осетио даљину, пошто ме је нешто вукло као да идем себи. Први пут сам ушао у манастир, а и сама знаш да нисам одлазио у цркве ни у Америци, нити када смо путовали по свету. Ти си се молила за све нас.“


У Горњем острошком манастиру, суочавајући се са самим собом уз дубоку молитву, Бил је схватио и о кога се све у животу огрешио. Дојни је касније поверио:


„Не могу да ти опишем то преображење јер се, до сада, ништа није слично догодило у мом животу: ни моји сусрети са психоаналитичарима, нити моји напади исповедања у фамилији или пред сестром, нити сеансе у анонимним алкохоличарским скуповима. Ништа од тога није било истинито у поређењу са походом овом манастиру, у туђој земљи.“






Причао је и како је по уласку у стену прошао кроз једну собу са зидовима украшеним фрескама где људи пристигли из далека могу да преноће. Онда је ушао у један мали простор, сужено удубљење у стени где је светитељ Василије почивао. Сазнао је да је у тој пећини он живео, постио и молио се Богу пре три века. Ковчег са светим моштима је био отворен само ако је ту био присутан неко од свештеника. Болови у Биловој нози су постајали све мањи, нарочито кад се молио клечећи пред Светитељевим моштима.


- Признајем, био сам скептик – причао је после. – Чак сам мислио да је то можда аутосугестија. И више од тога. Запао сам у искушење јер ми је све одавало утисак магијског ритуала. Мисли које су ме спопадале и које су се смењивале учвршћивале су ме у уверењу да у овом обраћању има само сујеверја. Али кад лично доживиш чудо излечења као што сам га ја доживео, онда схватиш да је ово феномен који је изван Цркве несхватљив. Видео сам слепе, глуве, неме, болеснике ношене на носилима, децу и одрасле, дуге колоне које се крећу узбрдо пешице или превозним средствима. Веруј у Божја чуда, јер ја сам сведок.




Иконица на свежњу кључева


Ту, у Острогу, Вилијем Бил Бар је прешао у Православље и узео славу Свети Василије Острошки. Заклео се Светитељу и да ће живот посветити помагању особама са ампутираним деловима тела свуда у свету, и да ће ширити знање о предностима нових материјала у модерној протетици.


Кући се вратио са три освећене иконе. Једну малу је поклонио Дојни, док је већа била за кућу. Најмања је стално била уз њега, на привеску за кључеве.


- Све док носим иконицу светог Василија на привеску за кључеве, нећу бити у опасности – говорио је родбини и пријатељима.


Баш како је обећао пред Светитељевим ћивотом, Бил Бар је основао Институт за протетику у којем раде најбољи лекари и техничари. Организовао је и покретне клинике које су постављане и у најудаљенијим забитима не само Америке, већ и средњег Истока или Африке. Нажалост, број унесрећених цивила, посебно деце у терористичким нападима, било је све више. Бил је често био пилот у овим хуманитарним походима. Из једног се никад није вратио кући.


Дојну су телефоном обавестили из Вашингтона да је хеликоптер којим је летела екипа клинике имао квар у близини града и да су сви изгинули захваћени пламеном. Међу страдалима су била и два пријатеља, сенатор Бил и протетичар Јан. Делови њихових тела нису пронађени. Дојни су донели само комад метала од хеликоптера. Скрхана болом, однела га је у мужевљеву радну собу. Тек тада је на Биловом столу спазила свежањ кључева са иконицом светог Василија Острошког.


Извор: Радио Светигора

ПОЉСКИ КРИНОВИ - Свети ПАЈСИЈЕ Величковски

О томе, да треба претрпети сваку клевету, прекор и непријатност.
Строго се чувај и буди пажљива душо моја, јер последња времена већ наступају; потребан ти је нарочити подвиг и трпљење, и када су у питању демони и када су у питању људи – међу људима пази се видљивих, а у пустињи невидљивих непријатеља. Нико никад не добија венац живота без страдања, без победе над ђаволом; ко изађе против нападача и победи га својом храброшћу и јунаштвом, добија час и славу и светли венац.
Тако и ти, душо, треба да будеш јака и отрпиш сваку непријатност и понижење, а сваки прекор да примиш с радошћу, не само без охолости и самооправдања, него и уз тражење опроштаја, јер свака увреда, неугодност, поруга, клевета, прекор, и сваки презир и лажна оптужба даје човеку смирење и блгодат. Ако то не поднесеш, него се жалостиш, гордиш или гневиш у односу према ономе ко те је повредио, нећеш доспети у савршенство и спасти се, јер тако чине неискусни, који су обузети страстима, малодушни и слабоумни; савршенима је својствено да све то приме с радошћу и поднесу с благодарењем. Кад ђаво не може сам да напакости неком од нас, и да стане на пут добром животу, он ствара невоље које превазилазе наше снаге – хушка на нас некога од оних који су му подложни, да би преко њих, као преко својих оруђа, постигао циљ. Ако ради Царства небеског истрпимо патње које нам људи наносе кроз непријатности, клевете и понижења, наша ће победа имати врдност као да је извојевана против самог ђавола. Сети се светих од давнина, којих је свет био недостојан, како су подносили немаштину, муке и гоњења. Зар хоћеш да установиш неки нови пут, којим се желиш спасити? Ако већ ен можеш да се трудиш као Оци, онда бар разумн подноси, угледајући се на њих. Ова добродетељ није мала, пре би се рекло – већа је од свих: ако неко Бога ради с благодарењем подноси недаће и клевете – велико дело чини. У томе је смирење и љубав – да се трпи жалост којој је узрок брат. Тако су се многи спасли; а поменути пут припада нарочито јуродивима, јер управо они подносе мнге клевете. Јуродство је велико дело Бога ради, зато што обухвата све добродетељи; јуродиви, осим трпљења, око кога се усрдно труде и којим свају недаћу превазилазе, ништа од обичних ствари немају. Дакле, душо, данас нема бољег пута од овога.
Буди глув, нем и слеп; не обраћај пажњу на свакодневне проблеме које носи живот, а од људи се, као какав безумник, удаљуј, и сматрај себе неспособним за било шта, тј. Бога ради јуродивим. Онај ко жели да буде пред Богом мудар и разуман, нека свима у овом неразумном свету буде слуга. Соломон, корећи себе због излишне мудрости, рекао је да је она сујетна и да је блажен човек који је стекао страх Божији, смириње и љубав, односно непрестану молитву: такав је стекао истинску мудрост и богатство. Нас спассава вера без икаквог порока. Као што је вера без дела мртва, тако је мртво и дело без вере, где је права вера и добра дела, тамо је потпуна праведност. Сада човек треба самог себе да поучава, сам над собом да бди у сваком добром делу. Онај ко један час уздише над својом душом, учинио је више од онога ко је задобио цео свет. Ако спасемо себе – то нам је довољно. Свако ко упражњава добродетељи – спасава се; ако неко цео свет спасе, а себе погуби, каква му је корист од тога? Сви знамо како да се спасемо, но то због лењости нећемо. Спасавај самог себе! Неће свако одговарати што није поучавао друге, већ само они којима је то било дато: они су дужни до смрти да пострадају и душу своју да положе за стадо; а свако ће дати одговор за себе. Ако су се и велики монаси, како сведоче свештене историје, по смирењу уклањали од духовног руковођења, од славе и од тога да поучавају друге и носе њихово бреме, онда тим пре ми грешни и недостојни треба да избегавамо тако нешто, јер ћемо повредити и себе и ближње. Уместо о многима, о себи се старајмо. Данас неки људи не прихватају добру науку и правила остављена од Отаца; такви чак исмевају оне који се добро подвизавају: живе по својој вољи и бирају учитеље који им одговарају. Стога су неки, поучавајући друге, себе повредили – јер овакав однос према другима може да доведе до разарања сопствених темеља и хлађење душе. За нас је довољно да се старамо о себи, о свом спасењу. Према братовљевом недостатку односи се као да си слеп, глув и нем – не гледај, не слушај и не говори, не покушавај, као простоуман, да разумеш и не прави се мудар; пази на себе, буди разуман и опрезан. Ако неко ко жели да се спасе обраћа пажњу на сваку љутиту реч и ако се не труди да око начини слепим, ухо глувим и језик немим, нее моћи да без узнемирења пребива у душевном покоју. Ако те неко буде испитивао, не допусти себи да се правдаш или противречиш, већ са смирењем реци: ‘’Опрости ми Бога ради’’ и даље ћути. Јер је Господ наш Исус Христос показао пример смирења – како је писано: као јагње на заклање вођен би и као овца нем пред оним који стриже не отвори уста Својих. Од тескобе и од стида узе се, а род његов ко ће исказати ? (Ис. 53, 7-8). Треба да се угледаш на свог Саздатеља човече; тако ти треба без речи да стојиш пред оним ко ти пркоси, као да имаш воду у устима, или као да немаш језик; само говори: ‘’Праштај’’, сматрајући притом себе достојним сваке муке и мислећи овако: ‘’Ако цео свет устане против тебе, непрестано те понижавајући и огорчавајући, зашто ти је покварењаче, стало до људи (њиховог мишљења)?’’ Не помишљај да ће ти брат нанети какво зло. Зло ће устати на нас и без њега – само од себе. Ако због будуће награде претрпиш било коју невољу, не криви за њу брата, ни себе. У свакој ствари труди се да себе укореваш, знајући и показајући себи да си земља и да ћеш у земљу опет отићи. Заувек научи три речи: ‘’праштај’’, ‘’благослови’’ и ‘’помоли се за мене грешног’’. Никога не питај за неку ствар која ти није заиста потребна. Нвикни да о сваком човеку говориш добро, а себе да унижаваш. У томе је – велико смирење које душу уздиже из ада, одсецање страсти, и велика победа против ђавола. Нека нас Бог оснажи да поднесемо лажну оптужбу.






О томе да псалме и молитве треба узносити са великом усрдсређеношћу.


Што твориш, гледај да сачуваш, тј. моли се с пажњом, чувај се како би псалме и молитве произносио са страхом и ватреном ревношћу, чинећи пред светом иконм поклоне до земље. Јер у псалмима ћеш наћи и молитву и поуку. Молитве не изговарај само језиком, него се моли од свег срца: сједини тело, душу и ум. Ко се труди без расуђивања, тј. не пази на себе, неће примити награду, већ напротив, разгневиће Бога. Као што неће успети онај, ко напрслу посуду пуни водом, тако ни онај ко се моли без усрдсређености неће примити награду. Потребно је не просто изоворити псалам или сатворити молитву, као да се ипуњава уобичајни задатак, већ се псалмом и молтвом од свег срца треба обратити Богу, постојано, са умиљењем душе и чистог ума. Богу није потребан одређен број установљених псалама или молитвословља – Он гледа на наш смирени и непоколебљиви ум. Јер се језиком савршавају многе хиљаде молитава, док су истовремено помисли сујетне, скверне и нечисте; и како Бог такве да услиши и послуша? Човече, не знаш шта чиниш! Неће Бог од нас мноштво молитава, већ да се молимо са страхом Божијим и умиљењем, како је и Анђео Господњи заповедио великом Пахомију. Да би Бог примио твоју молитву, треба да се стараш не о количини речи, него о дубоком расуђивању и усредсређености. Није све мало – мало, нити је све велико – велико и савршено. Пости и бој се Бога, прихвати убог и јадан изглед, стој на молитви с умиљењем, скромно, као да стојиш пред престолом Божијим; сматрај себе за зељу и пепео, паука и мрава, а своје дело – за паучину; доживљавај себе као онога коме Бог суди због преступања заповести Његових и онога ко је починио свако зло. Ноге треба држати усправно, стопала саствљена и не померати се с места на место, док руке ваља пложити на груди. Као што осуђеник на смрт сотји пред судијом и не сме да погледа ни лево ни десно, тако и ти треба да стојиш пред Богом, пред којим и Анђели стоје са страхом, прослављајући га непрестаним песмама. Јер неспавајуће Око дан и ноћ гледа шта радимо и како живимо, на кога полажемо наду у свакој невољи и нужди – да ли на човека или на Бога. И како год пожели Велики Владика и праведни Господ наш, Исус Христос Син Божији, истински Бог – тако нас и може избавити од сваке напасти и беде. Себе сматрај грђим од сваког човека и сваког створења, а дело своје неугодним Богу. Без овога, тајна одважност ће побудити холно високоумље. По вери нашој, Бог нам помаже у свакој нужди. Што је јача наша нада и уздање, више ће нам Бог и помоћи.

ПОЉСКИ КРИНОВИ - Свети ПАЈСИЈЕ Величковски

О молитви Исусовој...
Она је заједничко дело људи и анђела, овом се молитвом људи брзо приближавају анђелском животу. Молитва је источник сваког доброг дела и добродетељи, она из срца људског изгони таму страсти. Стекни је и твоја ће душа пре смрти пстати равноанђелска. Она је јединствени и драгоцени мач, нема другог таквог оружја које би боље до ње секло демоне, она их пржи као што би огањ спалио трње. Ова молитва попут огња разгорева целог човека, доносећи му неописиву радост и весеље, тако да он од радости и сладости заборавља на овај живот, а све што је од овог света сматра за ђубре и пепео.


О помрачењу ума, тј. о немогућности расуђивања.
До помрачења ума долази услед страсти: многоглагољивости, сујете, прекомерних узнемирења, туге, маштања, преједања, дугог спавања; често узроком бивају демони, однсно смутња коју доноси њихово приближавање. Кад ове страсти уђу у нас, наше духовно око се склапа, тј. сужава се умно сагледавање и ум више ништа духовно не види, нити је у стању да расуђује, као кад неко здравим телесним оком не види у ноћној тами, него се спотиче а понекад и падне у јаму; тако и човек који има помрачен ум упада у јаму различитих страсти: очајава, предаје се маштању, дугом спавању и потпуно заборавља да иде путем вечне пропасти.


О Исусовој молитви, која брзо усељава благодат и с лакоћом спасава душу
Господе Исусе Христе, Сине Божији, помилуј ме ! Ако неко са жељом, непрестано, као дисање из ноздрва твори ову молитву, у њега ће се брзо уселити Света Тројициа: Отац, Син и Свети Дух начиниће у њему стан свој; и молитва ће прогутати срце, а срце молитву човек ће стати да је твори дан и ноћ, и ослободиће се свих замики ђавољих. Исусову молитву треба говорити овако: „Господе Исусе Христе, Сине Божији, помилуј ме!“ Било да стојиш или седиш, да обедујеш, путујеш или радиш нешто друго – постојано изговарај ову молитву, усрдно примораваај себе на њу, јер она побеђује невидљиве непријатеље, као ратник убојитим копљем. Чувај је у мислима својим, не устручавај се да је тајно твориш на сваком месту. Кад изнемогну језик и уста, моли се само умом. Од молитве која се дуго времена произноси само устима рађа се умна, а од умне срдачна (која се обавља у срцу) Кад ум изнемогне од непрестаног понављања, а срце онемоћа, појањем их је могуће мало опустити. Исусову молитву (ваља) произносити наглас, али тихо, тек колико да сам себе чујеш. У време молитве не треба лутати мислима на све стране, по пролазним стварима живота, него треба у сећању, без лењивости, с пажњом држати само молитву. Јер молитва није ништа друго до удаљавање како од видљивог тако и од невидљивог света. Зато треба затварати ум у молитву. Где је тело, тамо и ум треба да буде у време молитве, немајући никаккве помисли. Свети Оци говоре: „Ако се ко устима моли, а ум пренебрегава, тај се узалуд труди, јер Бог гледа на ум, а не на многоречивост; умна молитва не дозвољава да у уму постоји било какво маштање или нечиста мисао“. Онај ко не навикне на умну Исусову молитву, не може да има непрестану молитву. Ако се неко навикне на молитву Исусову и ако се она сједини са срцем, онда ћета молитва попут извора да потече на сваком месту, уз свако дело, у свако бреме, и увек ће подизати човека, било да бди или спава. Кад тело усни или задрема, она га и тада, отргнувши се изнутра, подиже, јер њу је немогуће искоренити. Ова молитва, које никад није довољно, велика је зато што уз њу, и кад уста изнемогну и тело клоне, душа никад не спава. Кад се приљежно обавља неодложан посао, или снажно наилазе помисли, или оваладава сан, треба се усрдно молити устима и језиком, да би ум пазио на глас; кад је пак ум у тишини и спокојан од помисли, тада је могуће молити се само њим. Овај молитвени пут води ка спасењу брже но читање псалама, канона и обичних молитава. Оно што је савршени човек у поређењу са дететом, то је ова молитва у поређењу са писаним молитвама. Умно – срдачна молитва је за узнапредавале, појање је за средње, а за оне које су на почетку, ту су послушање и труд. Ова молитва захтева трезвеност, уздржање, удаљавање од људи, одустство сваке бриге и узнемирености – тако узраста и утврђује се истинска молитва. Онај ко не одбаци поменуте препреке, неће достићи непрестану молитву.

ПОЉСКИ КРИНОВИ - Свети ПАЈСИЈЕ Величковски

О бдењу

Са расуђивањем о мери, они који су одскора монаси половину ноћи треба да остау будни, а другу половину, до јутра, да спавају, тј. шест сати да буду будни, и шест или пет сати да спавају. Средњима је мера – четири или три сата да спавају а осам да буду будни. Савршенима – један сат да спавају, а остатак ноћи – да стоје и пажљиво бдију. Преко дана сви треба један сат да спавају. Разумно бдење очишћује ум од расејаности помисли, чини га лаким и узводи на молитву. Као што чулне очи просвећују тело и освећују све његове удове, тако неуморна пажња и пребивање у будном стању просвећују душу духовним сагледавањем, јер подсећају човека на неизрецива блага која је Господ припремио онима који га љубе, а уз то показују и вечне муке које су припремљене за грешнике. Човек који пребива у будном стању, уз свагдашње дивљење творцу прати како се смењује дан и ноћ, како светле сунце, месец и звезде, како се смењују мраз, снег, врућина, грмљавина и киша, што све човека опомиње на пролазност овог живота, на смрт, и изазива код њега обиље суза. Бдење, као стража на високом месту, јасно осветљава духовном оку стање човека, тј. како живи и иде ли правим или кривим путем. Бдење с мером весели срце.


О чистоти срца и душе.
Уз свакојаке напоре, кроз духовне подвиге, улазимо у чистоту срца, ума и душе, јер срце се очишћује патњом, тешким духовним и телесним подвизима као што су гладовање, жеђ, бдење и други! Од прљаве похоте рађа се телесна страст, тј. блуд. Од чистоте срца и поста праћеног молоитвом, ум се очишћује од скверних помисли и маштања. Кроз чистоту ума, душа се ослобађа од својих страсти и просвећује се. Од чистоте душе долази умно сагледавање. Без чистоте срца, ума и душе, тј. бестрашћа, демони дрско улазе у нас, узнемиравају нас и уместо истине показују нам обману. Јер само се чистим срцем, душом и умом може саглдавати Умно Сунце. Нрочито треба прибегавати посту и непрестаној молитви, да би она сишла у дубину срца и очистила га од душевних и телесних страсти, окрепила га, смекшала, увеселила и, изагнавши прљаве помисли и маштања ума, просветила душу. Кад се на тај начин код човека очисте срце ум, душа и тело, у њега се усељава благодат, улаз демонима и страстима се затвара, и он почиње да осећа духовну сладост. Док у човековом телу не ослабе природни пориви који у срцу буде греховне сласти, док се не очисте телесна чула, док се ум не ослободи мрачних и скверних маштања и душа не избави од похоте, све до тог часа у човеку се неће пробудити благодатна сладост и он неће моћи да види оно Божанско у својој души. Почетак чистоте је непристајање на греховну помисао, а њен крај – умртвљење тела за грех. Нечистота срца оглда се у наслађивању блудном помишљу и распаљивању срца на грех, а нечистота тела у паду у грех на делу. Нечистота ума, то су скверне помисли, а нечистота душе различите душевне страсти, тј. кад душа нешто прекомерно воли и наслађује се тиме. Онај ко се телом труди и савршава неке добродетељи, али занемарује расположење срца, не бави се усрдно умним делањем, усрдсређивањем, и не брине о трезвености духа, тај је налик оном, који једном руком сабира, а другом расипа, јер су телесни напори тек почетак духовног пута, док је унутрашња трезвеност срца, умно делање и расоложење духа његов крај. Телесни напори без унутрашње надградње и пажње слични су сувом лишћу. Стога и не достижемо савршенство и не задобијамо благодат јер не знамо где да положимо темељ духовном животу, не знамо шта је његова средина, а шта крај, и у чему је суштинаи основа добродетељи. Све док то не сазнамо, истовремено ћемо градити и рушити. Човече! Све док то не сазнамо, истовремено ћемо градити и рушити. Човече! Схвати од чега почиње подвижнчки живот, одакле се рађају добродетељи и кроз шта лако од нас одлазе страсти, па ћеш брзо души својој добити просвећење, без те основе, као да у море сејеш семе и оно бива изгубљено.

Свети ПАЈСИЈЕ Величковски ПОЉСКИ КРИНОВИ

Беседа 1. Кратко излагање мисли које наводе на покајање. Сети се душо моја, ужасног и страшног чуда – да је Творац твој тебе ради постао човек и изволео да пострада ради твог спасења. Пред њим анђели дрхте, херувими се ужасавају, серафиме обузима страх и све силе небеске непрестано му узносе славословља, а ти, несрећна душо и даље пребиваш у лењости; устани сад, душо моја драга и не одлажи свето покајање, смирење срца и удовољење (епитимијама ) за грехе своје. Одлажући ово из године у годину, из месеца у месец, из дана у дан, уопште више нећеш моћи од срца да се покајеш и наиђеш на сажаљење. О, с каквом муком почињеш да се кајеш, али без успеха. Ако си у могућности да данас учиниш неко добро, не одлажи, душо. Не одлажи за сутра свето покајање, јер не знаш шта ће породити сутрашњи дан, или какв аће ти се несрећа догодити ноћас; јер не знаш шта ће ти донети дан или ноћ, и да ли те очекује дух живот, или ће те неочекивано задесити бедна и брза смрт. Сада је, драга душо моја, време светог покајања, сад је врреме светог трпљења, сада је време подношења мука, сад је време да се чувају заповести и упражњавају добродетељи, сад је време слатког плача и ридања суза. Ако уистину желиш да се спасеш, заволи патње и јауке као што си раније волелла спокојство. Живи као да умиреш свакодневно; брзо ће, као сен облачка пред сунцем, минути живот твој и ишчезнућеш без трага. Дани нашег живота расплињују се као ваздух. Не уступај ни пред најтежим патњама. У односу према људима, када је у питању не само необјашњива него и разумљива нелагодност (тј. кад се осећаш повређено – прим. Прев), нека те не обузима туга, немој се смућивати, не повлачи се, него себе једноставно сматрај за прах под њиховим ногама. Без тога се не можеш спасти и избећи вечне муке. Јер се наш живот брзо завршава, и пролази као један дан. Човек се не може спасти ако се кроз добродетељи благочестиво не смири, или ако не жртвује свој живот због испуњења Божијих заповести и отачких предања. Стога се сети, драга душо моја, светих пророка, апостола, мученика, светитеља, преподобних и праведних , јуродивих и свих који су од века благо угодили Богу. Где си видела светитеља, који тело није покорио духу, или није пострадао у најтежим невољама и патњама? Они су прихватали безбројне невоље, подносили глад и жеђ, савршавали даноноћна бденија и молитве, имали смирење и скрушеност срца, дечију незлобивост и свако милосрђе, помагали су невољнима у свакој потреби, творили према могућности дарове и милостињу. Шта себи нису желели и шта нису подносили, то ни другима нису чинили, а све с послушањем, радећи као купљени робови, али не као (што се ради) човеку, но као Богу, уз мудру простоту – иако се нису представљали као мудри, већ као они који ништа не знају, него их интересује само соопствено спасење. О, човече! Смрт ти предстоји: будеш ли се подвизавао, вечним ћеш животом бити дариван у будућем веку. На сваки начин принуди се да стекнеш добродетељ. Зато, ако желиш да победиш страсти – отсецај уживања; јуриш ли за храном, живот ћеш проводити у стратима; неће се смирити душа, ако тело не лишиш хлеба; немогуће је душу избавити од пропасти, ако тело ограђујеш од непријатности (тј. ако му угађаш). Вратимо се на почетак: желиш ли, душо моја, да се спасеш, да прођеш тешким путем на који смо указали, да уђеш у Царство небеско и задобијеш вечни живот, онда пригуши прохтеве тела, слободно окуси горчину, поднеси најтеже патње, као што су сви светитељи окусили и поднели. Када се човек припреми и да завет себи да ће, Бога ради, отрпети све невоље које на њега наиђу, тада ће лако и безболно поднети све муке и непријатности, све нападе демона и људи. Такав се не боји смрти и ништа га не може раздвојити од љубави Христове. Слушала си, драга душо моја, о таоме како су живот проводили свети Оци! Ах, душо! Бар мало им подржавај: нису ли они лили сузе? И више, душо моја! Нису ли били тужни, сиромашни и измученог тела? И више, душо моја! Нису ли и њихова тела била немоћна, баш као и наша? И више, душо моја! Нису ли и они пожелели диван, сладак и лагодан живот у овом свету, и мири телесни. Јесу; тела њихова заиста су их приморавала (на то); но они су заменили жеље (тела) за муке и патње (које су подносили) због будуће радости. Они су се једном заувек одрицали свега, и сматрајући себе за мртве, немилосрдно су се мучили у духовним подвизима. Видиш ли како су се трудили свети Оци, немајући мира у безбројним страдањима својим, како су тело покорили духу, испунили све друге заповести Божије и спасли се? А ти, туго, никако нећеш да принудиш себе; услед малих напора изнемогнеш, клонеш духом, и никако да се сетиш смртног часа па да заплачеш због својих прегрешења. Навикла си, несрећна душо моја, да се преједаш, опијаш и да ленствујеш; зар не знаш да си својом вољом одабрала муке? И никако да претпиш – па како онда да се спасеш? Зато устани овог тренутка, драга моја душо, и учини оно што ти говорим. Ако не можеш као свети Оци, почни макар да се трудиш по својој моћи. Послужи свакоме са смирењем и у простоти срца. Презирући своју немоћ и обличавајући зло у себи, говори: јао теби душо моја проклета, јао теби гнусна; јао теби свепокварена, лењива , немарна, поспана, свадљива; јао теби јер ћеш погинути. Тако, мало – помало, она ће се умилити, засузиће, доћи ће к себи и покајаће се. Беседа 2. Борба против унинија, лености и раслабљености Кад се ово деси, умом се посвети размишљању о смрти. У мислима дођи на гроб и погледај мртваца који је тамо четврти дан: како црни, отиче, испушта несносан смрад, како га црви иједају, како гуви лепоту и облик. Погледај и около: ту у гробу леже кости младих и старих, благообразних и безобразних; докучи ко је био добар а ко зао, ко је постио, уздржавао се и подвизавао, а ко био немаран, и да ли је богаташима користило што су били безбрижни и што су уживали на овом свету. Сети се потом бесконачних мука о којима говоре свештене књиге, огња пакленог, таме најцрње, шкргута зуба, ада преисподњег, неуморних црва и представи себи грешнике како кроз горке сузе дозивају оданде, а избаљења им нема, како ридају и оплакују себе, а нико да се сажали, како уздишу из дубине срца, а нема никог ко би имао самилости, како моле за помоћ, жале се на муке, но то никог не занима. Помисли на то, како свако створење без ралике, у своје време , служи Господу, Творцу свом. Размисли о преславним чудесима Божијим која су се од почетка века догодила на слугама Његовим, а нарочито о томе како је Он, смривши се и пострадавши ради нашег спасења, облагородио и осветио род људски, и за све то узнеси хвалу Човекољубцу Богу. Сети се будућег бесконачног живота и Царства небеског, мира и неисказане радости. Држи и не остављај молитву Исусову. Ако све то будеш памтио, ако будеш расуђивао о томе, ако испуниш све речено, онда ће униније, лењост и раслабљеност нестати, а душа ће твоја оживети благодаћу Христовом као да је из мртвих устала.

Чудо Мајке Божије Лепавинске

ИЗБАВЉЕЊЕ ОД ЦРНЕ МАГИЈЕ ПРЕД ИКОНОМ МАЈКЕ БОЖИЈЕ ЛЕПАВИНСКЕ

"У манастир Лепавину сам први пут дошао 1993. године, након што сам био тешко настрадао Све је почело некако наивно и безазлено, још док сам радио у школи. Једна девојка која је такође предавала у школи стално ме опседала, стално ишла замном говорећи: "Ти се мораш за мене оженити, мораш!" Ја тада уопште нисам размишљао о женидби, то ми није ни на крај памети падало. Али, она је постајала све насртљивија: долазила је пред зграду у којој сам становао, улазила за мном у трамвај и слично. То је већ почело да ми смета. Нон-стоп за мном! Дођем кући, легнем, па размишљам о њој. Онда погледам кроз прозор, хоће ли бити доле или неае. Врхунац је био кад сам отишао куии у Лику, и матер мени вели: "Гле, нека жена стоји испред куие, ко је то?" Кад - она! У Лику дошла за мном и стоји испред куће! Изашао сам ван и рекао јој да је то што ради несхватљиво. "Ја сам само дошла да ти дам до зпања да сам озбиљна". И пет дана је она стајала тамо вани, да докаже неку љубав. То је веи почело да ме растројава, мозак ми се био помутио: ко је више ту нормалан, шта се то догађа? Ипак, све је то било још како-тако подношљиво, све док нисам... напустио школу.

Тог јутра сам сасвим нормално дошао у школу у пола осам, а у пола десет сам се само подигао са свог радног места, децу оставио у разреду... Све је на столу остало, именик, оловке, све,узео сам само дневне новине и отишао горе до директора, да му кажем да дајем отказ. Он се зачудио: "Па шта ти је?" Рекао сам му: не желим ништа да објашњавам, одлазим! Ишао је за мномкроз ходнике, звао ме да станем, ма какви, залупио сам вратима. И никад више нисам ушао у ту школу. Али, тада се одмах и она створила пред школским вратима. "Куда ћеш ти без мене? Ја безтебе не могу, како ти то мислиш тек тако отићи? Запамти, нећеш се добро провести у животу, већ ти ни сада више није добро. Ниси ни свестан шта ћу ти направити!" Биле су то неке претње, које јауопште нисам сматрао озбиљним. Ионако ми је то био лош дан, само ми је још она требала. Отишао сам...

У то време сам био заљубљен у музику, њоме сам се и бавио. Имао сам пријатеље са којима сам свирао, у плану је било и снимање плоче. Она девојка се почела појављивати и око куће у којој смо ми вежбали. Тада сам ја већ знао и попити коју чашицу. Увек је ту било друштво, попије се ракије мало по мало, и тако. Кад мало више нопијем, ја њу позовем у кућу: хајде, дођи, немој ту стајати, прехладићеш се пред кућом. И чим би завршиланастава, она би из школе долазила у ту кућу, где су се окупљали музичари, снимале се плоче... По целе дане је била са нама. Ником није сметала, са сваким је била пристојна, са сваким нашла тему за разговор. 
Међутим, мало-мало па би мени говорила: "Ниси ни свестан шта ће се теби догодити, запамти, ниси ни свестан. Видећеш кад дође моја мама!" Ја сам све то окретао на шалу, одговарао јој: позови маму овамо, да и њу унознамо. Кад, ето један дан њене маме. Донела цело печено јаре, па сарму, колаче, јабуке... Било је то пред Нову год-ину, па као - да се почасти то наше друштво. Свакидан се у кући окупљало доста мојих пријатеља и пријатељица, знало нас је бити и по 20-30 тамо... И тако, док се то месо јело - ја сам га био само мало узео - њена мајка је почела да изводи неке плесове око нас и изговара неке речи. Ја сам одмах дохватио гитару, почео да се шалим: такав ми глас треба, такав препознатљив глас, то ћу снимити, дајте овамо микрофон! Бићеш звезда Америке, говорио сам јој у шали. Али није то баш била шала, једна девојка је то брзо приметила; рекла је: "Ово није добро", и побегла је из куће. А она жена би опет заплесала; тај плес је трајао по 15-20 минута. Сва се она озноји и буде мокра од зноја... И те речи, како их је изговарала... Као да то уопште нијебила она, као да нешто друго из ње говори. Никад нећу заборавити тај глас, ни те њене покрете. Тек сам касније схватио каква је то сила била у њој. Она је дошла још једанпут, после Нове године. Два пута је била у кући са тим својим плесовима.

Једне вечери зазвони телефон. Нисам се ја јавио, него мој пријатељ, сада покојни. Била је назвала та девојка, и пита га она преко телефона за мене: "Је ли му присела новогодишња сарма,проклета му била?! Нека запамти да ће га алкохол у гроб отерати! Ја му то кажем, да види с ким ће се он зезати!" Вели мени мој иријатељ покојни: "Шта она то прича, нека сарма, неко проклетство? Није она нормална, окани се ти ње". Како да сеоканем, ја њој никад нисам ни хтео да се приближим!? Не могу се оканути кад је она нон-стоп ту. И мајку ми је касније била називала, она десет дана није могла да спава кад је чула шта је све ова извикала за мене. Рекао сам матери: ако се буде опет јавила, ти немаш шта са њом разговарати. Каже ми мама: "Она кад назове као да ме нешто одузме, ја по сат времена будем на телефону укочена, само слушам шта она прича".

С временом сам почео све више и више пити. Друштво је почело да се распада, све се мање-више сводило на пијанчење. Никакве ту више музике није било, нити икакве приче... Ако се на столу није нашла ракија, то је био пролао дан. Без алкохола више нисмо имали шта да разговарамо. Тада су се са мном почеле дешавати неке чудне ствари. Дође ноћ, а ја се једноставио не могу сетити где сам уопште био, где сам провео дан. И почео сам да бежим сам од себе. Рецимо, уђем у трамвај и онда се возим, возим... Сам са собом, од прве до последње станице, по два-три пута тако од краја до краја. Често пута сам такве вожње одспавао. Кад ми је топостало монотоно, кад сам пожелео нешто да променим, онда сам се почео возити аутобусом. Седнем у аутобус, и пробудим се у Ријеци, или Делницама, или неком другом месту. Тако и у возуисто, пробудим се у Осијеку, или Сплиту, или... Пуно пута сам размишљао о себи: како то да ја сад идем да седнем у тај воз и одем у Сплит ? Напросто ни сам не знам како уопште дођем до станице, узмем карту, уђем у воз и - седнем и спавам. Пробудим се, а да други дан уопште не знам кад сам ја ушао у тај воз, како сам ушао, због чега сам уопште стигао ту. Морам сести да бих дошао к себи. И прва ми је реакција била да потражим алкохол, то је било прво и основно. Тада сам имао мало или ништа новаца, па бих посуђивао од пријатеља или негде. Посудим за флашу коњака или ракије, и све испочетка. А кад год дођем у Загреб, у ону кулу, то се знало: она је била ту. Звучи невероватно, али би она по две-три ноћи знала престајати испред куће. По целе ноћи! Вани зима,ниске температуре, она - испред куће! Ништа ја од свега тога нисам могао у то време схватити, ника ко ми није ишло у главу како је то могуће... Све док нисам настрадао. 
Већ сам имао тада проблема и са полицијом. Чак ме више ни на Хитну нису хтели возити. Стално сам правио проблеме, тукао се... Стварно сам био незгодан, и за себе и за људе око мене. Мало-мало па бих завршио у полицијској станици, тамо би ме истукли, чак ми је један полицајац запретио: "Ако будеш још једном у мом рејону моје људе узнемиравао, у лудницу у Врапчу ћу те слати. Нећеш више иаи к мени у полицију, да узнемираваш моје људе". Толико изазовем инцидената у граду да ником није јасно шта се и како догодило. Знао сам створити такву гужву у дискотеци "Салун" да сви ван изађу. Направим такву сплетку да се унутра потуче по 30-40 људи. Није се знало зашто, ко, с ким, због чега; такву збрку направим унутра. И све до те 92. године, то се тако дешавалоједно две године, живео сам само за алкохол и ништа нисам размишљао, нисам гледао ни иза себе ни испред себе. Живиш само за тај дан... Касније ми је постало јасно колико су сви ти дани били бескорисни. Осим тога, и данас се чудим кад се сетим какав сам тада био. Јер, ја у животу пре тога никада нисам пио. Ако сам за Нову годину попио чашу вина или пива... А коју сам количину алкохола улио у себе у том периоду! Или, никад се нисам у животу потукао, нисам такав човек, да сам агресиван... А знао сам се тада потући са седам-осам људи, и био сам у стању да их све претучем. Кад уђем у диско-клуб, већ су ме знали свиизбацивачи, одмах се њих пет-шест окупи око мене. Одмах, чим ме виде, јер кажу да ће бити гужве. После ми нису дозвољавали ни да улазим. Тукао сам се и са полицијом... Ех, Сама Богородица ме је чувала... Био сам почео да изазивам војску и полицију, баш су ми они постали мерак, што више њих истучем ја ћу, мислио сам, бити већи. Па се побијем са њих четири-пет, и сви остану лежати на земљи. А кажем, пре се уопште нисам тукао, ма да сам се поречкао са неким, а камоли се потукао... Колика сила, деструктивна, може да буде у човеку! Касније, у манастиру Лепавини, сазнао сам и каква је то била сила.


Те фаталне ноћи сам се вралао кући. Био сам пре тога у кафани. Пио сам, избила је туча, мало сам се потукао и - кренуо кући. Стигао сам до зграде и пошао горе уз степенице, у стан... Ни сам не знам како, али као да ме нешто одједном подигло кад сам се пењао, то је био трећи спрат. Сећам се веома добро, знам да сам се ухватио за онај гелендер и почео викати, тачно се сећам свог вриска, нешто као: Оооо... Као да ме је нешто дигло у ваздух и - доле! И дан-данас размишљам како сам ја то са девет метара пао на главу у подрум. Јесам био попио, али нисам био толико пијан да бих се тако превалио преко гелендера. А имао сам тај осећај да ме је нешто подигло са степеништа и бацило доле на бетон. Вилицу сам сломио, главу слупао... Хвала Богу да сам жив остао.

Лежао сам у том подруму, моја пријатељица С. је била горе у стану на четвртом спрату. Онда је дошла полиција, па кола Хитнепомоћи, и одвезли су ме у болницу. Био сам најпре у шок-соби, а онда сам лежао у болници петнаестак дана. Изашавши, опет ме је нешто вукло ка оној девојци. Чуо сам се с њом и након месец данаод мог изласка из болиице ми смо се видели. Кад ме је угледала, свег сломљеног, она је целу ноћ плакала. Били смо вани, у неком кафеу, па отишли код ње, и она је цело време плачули говорила да је њена мама крива, да је уствари она све то радила, да сам се ја превише играо а да је она превише веровала својој мами. На неки начин се кајала, било јој је жао због оног што се догодило.Мени испочетка није баш било јасно зашто се она каје, нисам то ни узимао превише озбиљио. После сам се сетио да ми је она раније, пре мог пада, претећи пренела речи своје мајке да ћу ја гол-голцат лежати плахтом прекривен и да ме моја рођена матер неће нрепознати. То се управо тако и догодило: након што сам пао лежао сам у шок-соби гол-голцат, плахтом прекривен. И лик ми је био сасвим промењен; дуго ми је после пада требало да схватим, заправо прихватим чињеницу да сам пре тога сасвим другачије изгледао.

Све је, ето, од оне вечере и оног плеса кренуло низбрдо, и то не само за мене, било нас је неколико, четворица-петорица, који смо заједно свирали у групи и требали снимити плочу. И сви смо ми јели оно месо које је њепа мајка донела. Ја га и нисам баш много појео, али ови су га јели два дана, давили су се у њему. Један од тих мојих пријатеља је умро након три месеца, једноставно се срушио; од срца је умро. Други пријатељ, он је био продуцент тог нашег пројекта, сасвим се окренуо алкохолу, а што је још горе, почео је да верује да га прогања ФБИ, да га прогањају ЦИА и КГБ, прича да му свемирске летелице лете изнад куће, да кочије некакве долазе по њега... То је већ годинама тако. Скренуо... Од свакога ко му дође тражи куну или две, за алкохол; нико му више не даје. И свакоме прича да га прогањају... Трећи пак пријатељ, и он се одао пићу. Стално је у кафани, и иста прича: прате га, сви су криви... Некад је имао нормалан живот, децу, фамилију, радио је; ево, већ десет година он ништа није привредио... Сећам се једне претње оне девојке. Били смо у кући и вероватно сам јој добацио нешто непријатно или био нељубазан према њој, па ми је она рекла да је била са мамом код хоџе, на највишем минарету у Босни, да је она тамо клела и да је хоџа правио некакве записе замене и моје пријатеље. Говорила је да би она чеиње била са мном да нисам отишао из школе и ухватио се музике и својих пријатеља, па да ће ми зато и другове сравнити са земљом. И, ето, успела је... Што се тиче њене мајке, она је пола живота и више провела уинвалидским колицима. Памтим да јој је ћерка причала, још док смо заједно радили у школи, да им је бог - или као неки светац - дошао у кућу, да је тада мајка наједанпут из колица устала, па пала на под, окретала се по њему, ударала... Углавном, колица јој више нису требала. Не верујем да је лагала, јер у школи је брујала по целе дане да се у њеној кући догодило чудо, неки људи су и ишли к њој да то виде...

Кратко време после мог изласка из болнице, не знам како и зашто, силно сам зажелео да што пре видим једну своју побожну познаницу. Нешто ме вукло да обавезно одем до ње. И отишаосам... Морао сам најпре да јој објасним ко сам. Није ме одмах препознала, појавио сам се пред њом сасвим отечен. Дао сам јој личну карту, онда и одговарао на њена питања: јел знаш овог? јел знаш оног? док се није уверила да сам то ја. Кад је чула целу причу, рекла ми је да се морам спасавати и да одем у манастир Лепавину. Кад је споменула ма настир, само сам одмахнуо: ма какав манастир, само ми још го треба у животу. Нисам хтео ничути за то. Она је била упорна, долазила ми је у стан, по С. поручивала да идемо у манастир. Мени је та идеја била смешна... Једанпут смо ипак кренули, нас троје. Дошли смо до Главног колодвора и кад сам ја видео кафану - имао сам нешто новца - отишао сам да пијем. Њих две су, међутим, отишле у манастир.

После, кад су се вратиле назад, С. ми је причала где је је била и како је тамо. То ме је мало смекшало, стекао сам неко поверење, али је још увек било отпора. На крају, ипак сам отишао. Био сам, први пут, у манастиру на молитви пред чудотворном иконом Мајке Божје Лепавинске. И онда, кад сам се вратио кући... не знам како бих то рекао, не могу то да опишем. Дошао сам кући, било је тачно пет сати послеподне, то је до тада било моје време, кад се иде у кафану. И први пут се у мени тада јави глас савести: како можега ићи да пијеш, па био си тамо, у манастиру, намолитви? Почео сам сам са собом да разговарам. Био је то први дан да нисам отишао ван, у кафану! Други дан сам опет имао искушење, хоћу ли отићи да пијем или нећу. А трећи дан послеподне, био сам прилегао... да ли је то био сан или је то билајава - стварно не бих могао рећи шта је то могло да буде - али испред мене се појавио - лик Богородице! Отворио сам очи, па онда рекао С: "Знаш шта ми се догодило? Не знам да ли је то био сан" -али нисам сањао, нисам био спавао! - "испред мене се појавио лик Пресвете Богородице". И од тада ја више нити један једини пут нисам дошао у искушење да одем у кафану! Од тада па све до дан данас, хвала Богу. Да не причам о томе како сам цели начин живота променио. Заправо, вратио сам се у стање у којем сам био пре десетак година, јер пре оних чудних догађаја ја никад нисам ни пио. Исто тако, никад више нисам дошао у искушење да некога преварим, или слажем, или да некога повредим, било физички било психички. А колико сам само пре тога људи повредио, и не знајући да сам их повредио! Не могу се сетити да ли сам то негде прочитао или ми је то о. Гаврило рекао, ализапамтио сам да кад се искушење врати, онда је седам пута јаче. Не дај, Боже, да је приближно ономе какво је било, а камоли седам пута јаче!


Отишао сам матери у Лику, њу је она девојка раније називала телефоном. Тада сам јој испричао да посећујем манастир, тада сам можда први пут у животу био искрен према мајци. Испричаосам јој шта се мени догађало, шта сам све преживљавао, колико сам пио... Матер је плакала док је то слушала. Тад сам донео кући копију чудотворне иконе Пресвете Богородице Лепавинске, и освећену воду. Читао сам молитве, кућу осветио водом... Више никад она девојка није назвала, иити је мене више прогањала. Престали су сви контакти, није ми више долазила пред кућу, звала, досађивала... Нестала је...

У мом садашњем послу се нон-стоп ради, велики је притисак, треба током целог дана, од седам ујутро, задржати концентрацију и бити пријазан. Понекад осећам да у тој радној напрегнутости иградској ужурбаности нешто није у реду... Сам себи постављам питања: куда све то води, зашто све то? Онда ми је потребна молитва, она ме смирује. А откад постим петком - у задње време петком ништа не једем, само воду попијем и узмем једну кашичицу меда ујутро - приметио сам да на послу цели дан у мени има много енергије. Толико радим, а навече уопште не осећам умор. И тако,трудим се да будем смирен кад радим са људима, кад разговарам са њима, желим да их саслушам до краја, изађем им у сусрет, избегнем неке непријатне ситуације...

Сада, са овим искуством које сам стекао, свима онима са којима разговарам о животу - и ако нису верници и не знају ништа о Цркви - причам о овоме што ми се догодило, да би из тога могли извући неке закључке. Из властитог примера знам какав човек може да буде, и како може да настра-да. Зато им стално говорим о манастиру Лепавини, где сам се ја спасио. Причам им како сам се спасио, и о чудотворној икони Пресвете Богородице, и о молитви пред њом..."

М.Б.

Чуда Мајке Божије Лепавинске, манастир Лепавина, 2000, стр.36-50.

Аутор блога са архимандритом Гаврилом у манастиру Лепавини 2002.г. 

ЉУБАВ Св. Нектарије Егински

Старајте се да имете љубав. Иштите свакодневно од Бога љубав. Заједно са љубављу долази сво богатство добара и врлина. Волите, да бисте били вољени од других. Дајте Богу читаво срце ваше, да бисте остали у љубави. “Ко пребива у љубави, у Богу пребива и Бог у њему” (I Јн. 4,16). Дужни сте да имате велику пажњу у међусобним односима и да поштујете један другога као свештена лица, као иконе Бога. Не гледајте никада на тело или на лепоту његову, него на душу. Пазите на осећање љубави, зато ако се срце не загрева чистом молитвом, љубав је у опасности да постане телесна и неприродна; у опасности је да помрачи ум и да сагори срце.

Треба да испитујете свакодневно јер можда љубав наша не истиче из свеже заједничке наше љубави према Христу; можда не извире из пуноће наше љубави према Господу. Онај који бди да би сачувао чисту љубав, сачуваће се од замки Лукавога који покушава мало-помало да преобрати хришћанску љубав у љубав заједничку и сентименталну.