Ko meni služi, za mnom neka ide (Jn 12,26), reči su Gospodnje. Svaki hrišćanin, zavetima položenim na svetom krštenju, primio je na sebe obavezu da bude rab i sluga Gospoda Isusa Hrista: svaki hrišćanin je neizostavno dužan da sleduje Gospodu Isusu Hristu.
Kada je nazvao sebe pastirom ovaca, Gospod je rekao da ovce glas Pastira slušaju... i ovce idu za njim, jer poznaju glas njegov (Jn 10, z4). Glas Hristov je nauka Njegova; glas Hristov je Jevanđelje; sledovati Hristu putem zemaljskog stranstvovanja - to je delatnost potpuno usmerena prema Njegovim zapovestima.
Da bi sledili Gospoda moramo poznavati Njegov glas. Izuči Jevanđelje i moći ćeš da ga slediš svojim životom.
Onaj koji od rođenih telom uđe u novo rođenje (v. Tit 3, 5), svetim krštenjem, i koji sačuva stanje u kom se našao posle krštenja, živeći po Jevanđelju - taj će se spasiti. On će ući u bogougodno polje zemaljskog života duhovnim rođenjem, i izaći će blaženim upokojenjem, i u večnosti pašu će naći (Jn 10,9), večnu, najizobilniju, najsladosniju, duhovnu.
Ko meni služi, za mnom neka ide, i gdje sam ja, ondje će i sluga moj biti; i ko meni služi tome će dati počast Otac moj (Jn 12,26). Gde je bio Gospod kada je ovo rekao? Čovečanstvom sjedinjen sa Božanstvom, On se nalazio na zemlji među ljudima, u dolini njihovog izgnanstva i stradanja, ujedno prebivajući Božanstvom tamo gde je bio od bespočetnog početka. Logos bješe u Boga (Jn 1,1) i u Bogu. Slovo je govorilo o sebi: Otac je u Meni, i Ja u Njemu (Jn 10,38). Tu dospeva i onaj koji sledi Hrista: ako ispoveda ustima, srcem i delima da je Isus Sin Božiji, Bog u Njemu prebiva i onu Bogu (1 Jn4,15).
Ko Meni služi, tome će dati počast Otac moj (Jn 12,26): "Onome koji pobijedi svet i greh, sledeći mene u zemaljskom životu, daću da u večnom životu sjedi sa mnom na prijestolu mome, kao i ja što pobijedih i sjedoh sa Ocem mojim na prijestolu Njegovom" (Otk. 3.21).
Pre nego što pođeš za Hristom moraš se odreći sveta. Ako se to ne dogodi, u duši za Njega neće biti mesta. Ko hoće, kako je Gospod rekao, za mnom da ide neka se odrekne sebe i uzme krst svoj, i za mnom ide. Jer ko hoće život svoj da sačuva, izgubiće ga, a ko izgubi život svoj mene radi i jevanđelja onaj će ga sačuvati. (Mk 8,34-35). Ako neko dođe meni i ne mrzi oca svojega, i mater, i ženu, i djecu, i braću, i sestre, pa i život svoj, ne može biti moj učenik. I ko ne nosi krsta svojega i za mnom ne ide, ne može biti moj učenik (Lk 14,26-27).
Mnogi prilaze Gospodu - malo njih bira da ga sledi. Mnogi čitaju Jevanđelje, naslađuju se, oduševljavaju uzvišenošću i svetošću njegovog učenja - mali je broj onih koji se odluče da utemelje svoj život na zakonima koje postavlja Jevanđelje. Svima koji mu pristupaju i traže da ih primi, Gospod objavljuje: "Ako neko dođe meni, a nije se odrekao sveta i sebe samoga, ne može biti moj učenik'.
Ovo je tvrda besjeda, govorili su o nauci Spasitelja čak i oni ljudi koji su naizgled bili Njegovi sledbenici i smatrali se Njegovim učenicima: Koje može slušati? (Jn 6, 60). Ovako o reči Božijoj sudi ubogo telesno mudrovanje, iz očaja u kom se nalazi. Reč Božija je - život (Jn 6.63), život večni, život suštinski. Ta reč umrtvljuje tjelesno mudrovanje (Rim 8,6), proisteklo iz večne smrti, koje tu smrt u čoveku održava: reč Božija je ludost za one koji su radi tela poginuli i koji su pristali da ih ono pogubi. Ali ona je sila Božija nama koji se spasavamo (1 Kor 1,18).
Posle pada, greh je toliko ovladao nama da nema osobine niti pokreta duše koji nije duboko prožet njime. Odbacivanje greha, sjedinjenog sa dušom, značilo je odbacivanje duše. Takvo odbacivanje duše neophodno je radi njenog spasenja. Da bi se usvojilo biće obnovljeno Hristom, neophodno je prethodno odreći se bića zaraženog grehom. Hranu koja je otrovana, svu prosipamo; pažljivo peremo sud i u njega, zatim, stavljamo hranu koju ćemo upotrebiti. I sama hrana koja je otrovana, opravdano se naziva otrovom.
Da bismo sledili Hrista, pre svega se moramo odreći svog razuma i svoje volje. I razum i volja palog bića potpuno su oštećeni grehom; oni nikako ne mogu da se usaglase sa razumom i voljom Božijom. Razum Božiji moći će da usvoji onaj koji odbaci svoj razum, volju Božiju ispunjavaće onaj ko se odrekne ispunjavanja svoje volje.
Da bismo išli za Hristom, moramo uzeti krst svoj. Pod uzimanjem svog krsta smatra se dobrovoljno, i strahopoštovanjem ispunjeno predavanje sudu Božijem u svim tegobama, koje su dopuštene po promislu Božijem. Roptanje i negodovanje u nevoljama i iskušenjima jeste odbacivanje krsta. Sledovati Hristu može samo onaj koji uzme krst svoj: pokoran volji Božijoj, spreman da pretrpi prekor, osudu, izobličavanje.
Gospod koji nam je zapovedio samoodricanje, odricanje od sveta i nošenje krsta, daje nam snagu da ispunjavamo Njegove zapovesti. Oni koji izaberu da ih ispunjavaju i koji se trude da to čine, odmah uviđaju koliko je to neophodno. Učenje koje deluje tako surovo, iz ugla površnog i pogrešnog telesnog mudrovanja, postaje jedino razumno, blagošću preispunjeno: ono poziva pale na spasenje, poginule - u život, pogrebene u adu - na nebo.
Oni koji ne izaberu dobrovoljno odricanje od sebe i sveta, bivaju primorani da to učine. Kada se približi neumoljiva i neizbežna smrt - tada se oni rastaju od svega za šta su bili vezani; samoodricanje ide dotle, da se napušta i samo svoje telo, pokopava i ostaje u zemlji, kao hrana crvima i truleži.
Samoljublje i privezanost za propadljivo i sujetno - plod je samozavaravanja, slepila, duševne smrti. Samoljublje je izopačena ljubav prema sebi, ljubav bezumna i pogubna. Onaj koji je samoljubiv, vezan za sujetno i prolazno, grehovne naslade, on je neprijatelj sam sebi. On je samoubica: misleći da voli sebe i ugađa sebi, on sebe mrzi i uništava, ubija sebe večnom smrću.
Osvrnimo se na zavedene, pomračene, obmanute sujetom! Urazumimo se, opijene sujetom ona lišava pravilnog rasuđivanja! Naučimo se na iskustvima koja se neprekidno odvijaju pred našim očima. Dešavaju se pred nama, neizbežno će se dogoditi i nama samima.
Onaj ko je proveo čitav život stičući počasti, hoće li ih poneti sa sobom u večnost? Zar neće ovde ostaviti zvučne titule, odlikovanja i sav sjaj svog okruženja? Neće li u večnost otići samo čovek sa svojim delima, sa osobinama koje je stekao u toku zemaljskog života?
Onaj koji je proveo život stičući bogatstva, prikupio mnogo novca, osvojio ogromna prostranstva, osnovao brojne ustanove sa velikim prihodima, živeo u dvorcima, u zlatu i mermeru, posedovao konje i raskošne kočije - hoće li poneti sve to u večnost? Ne! On ostavlja sve na zemlji i, za poslednju potrebu tela, zadovoljava se najmanjim delićem zemlje, koji je jednako potreban i jednako dovoljan bilo kom mrtvacu.
Ko se u toku života bavio uveseljavanjem tela i nasladama, provodio vreme sa prijateljima u igrama i drugim zabavama, pirovao za raskošnim trpezama - na kraju će se, neminovno, odvojiti od načina života na koji je navikao. Jer, nastupiće vreme starosti, bolesti, a za njima i trenutak odvajanja duše i tela. Tada će shvatiti, ali kasno, da je služenje pohoti i strastima samoobmana, da je život radi tela i greha - besmislen život.
Glad za zemaljskim uspehom je tako strašna i čudovišna! Ona je nezasita. Tek pronađeno zadovoljenje ubrzo gubi vrednost, i glad se ponovo javlja sa novom snagom. Ništa postojeće joj nije dovoljno: ona živi za buduće, želi samo ono što nema. Predmeti želje primamljuju srce čoveka, budeći maštu i nadanja o zadovoljenju: obmanut, i trajno obmanjivan, on juri za njima čitavog svog života, dok ga ne iznenadi neočekivana smrt. Kako i čime objasniti tu trku u kojoj je svako bezočno prevaren, koja vlada svima i zavodi svakog? - U naše duše je usađena potreba za beskonačnim dobrima, ali srce, oslepljeno padom, traži u vremenskom i zemaljskom ono što pripada večnosti i nebu.
Sudbina koja je zadesila oce i braću moju, stići će i mene. Oni su umrli: umreću i ja. Ostavljam moju keliju, u njoj ostavljam i moje knjige, i moje odežde, i moj radni sto, za kojim sam proveo mnoge sate; ostavljam sve što mi je bilo potrebno ili sam mislio da mi je potrebno u ovom životu. Iz tih soba u kojima sam živeo, izneću samo svoje telo, kao u predvorje drugoga života i sveta; izneću svoje telo i predaću ga zemlji, koja je od početka poslužila za telo ljudsko. Istina je da to čeka i vas, braćo, koji čitate ove redove. I vi ćete umreti: na zemlji ćete ostaviti sve što je zemaljsko; samo ćete dušama svojim preći u večnost.
Duša čovekova postaje onakva kakva su joj dela. Kao što se na ogledalu odslikavaju predmeti koji se postave pred njega, tako se i duša uobličava prema onome čime se bavi i što radi, prema svom okruženju. Kada se predmet udalji od ogledala, koje ne zna za osećanja, njegov odraz nestaje; ali na slovesnoj duši ostaju tragovi. Oni mogu biti ublaženi i zamenjeni drugima, ali za to je potreban i trud i vreme. Otisci koje duša nosi u trenutku svoje smrti, oni ostaju njeni za večnost, i postaju zalog njenog večnog blaženstva ili večne muke.
Ne možete služiti Bogu i mamonu (Mt 6,24), rekao je Spasitelj palim ljudima, razotkrivši im stanje u koje su dospeli padom. Kao kad lekar saopštava bolesniku stanje u kom se nalazi zbog bolesti i koje bolesnik ne može sam razumeti. Zbog našeg duševnog rastrojstva, nama je neophodno za spasenje da se na vreme odreknemo samih sebe i sveta.
Niko ne može dva gospodara služiti; jer ili će jednoga mrziti, a drugoga ljubiti; ili će se jednoga držati, a drugoga prezirati (Mt 6,24).
Iskustva nepobitno potvrđuju opravdanost gledišta o moralnoj slabosti čoveka, koje je Svesveti Lekar jasno izrazio u navedenim rečima, izrečenim veoma određeno: ako udovoljiš svojim sujetnim i grešnim željama, one će te obavezno zavesti; zanos vodi u porobljavanje koje umrtvljuje sve duhovno. Oni koji su dopustili sebi da krenu za svojim željama i telesnim mudrovanjem, koji su zavedeni i porobljeni njima, oni su zaboravili Boga i večnost, uzalud su protraćili zemaljski život i umrli večnom smrću.
Nije moguće istovremeno ispunjavati i svoju volju i volju Božiju: jer ispunjavanje prve narušava ispunjavanje druge, ona postaje suvišna. Kao što miomirisno dragoceno miro gubi svoju lepotu pred ništavnom primesom smrada. Na to Bog samo kaže, preko svoga velikog proroka: Ako hoćete dobrovoljno slušati, dobra zemaljska ješćete. Ako li nećete, nego budete nepokorni, mač će vas pojesti, jer usta Gospodnja rekoše (Is 1,1920).
Nemoguće je steći razum Božiji baveći se telesnim mudrovanjem. Jer je tjelesno mudrovanje smrt, kako je rekao apostol. Jer je tjelesno mudrovanje neprijateljstvo Bogu, pošto se ne pokorava zakonu Božijem, niti pak može. (Rim 8,67). Šta je to telesno mudrovanje? To je način mišljenja, proistekao iz stanja u koje su ljudi dospeli padom, koji ih upućuje da deluju na zemlji kako bi bili večni na njoj, tako što veliča sve što je propadljivo i prolazno, a unižava Boga i sve što je Bogu ugodno, oduzimajući ljudima spasenje.
Odrecimo se duša naših kako bi, po zaveštanju Spasitelja, zadobili duše naše! Dobrovoljno se odrecimo poročnog života, u koji smo upali dobrovoljnim odricanjem Boga, kako bi dobili od Boga sveto stanje obnovljene ljudske prirode kroz Boga koji se očovečio! Svoju volju i demonsku volju, kojoj se naša volja potčinila i sa kojom se sjedinila, zamenimo voljom Božijom, koja nam je objavljena u Jevanđelju; telesno mudrovanje, zajedničko palim duhovima i ljudima, zamenimo razumom Božijim, koji sija iz Jevanđelja.
Odrecimo se svega što imamo kako bismo mogli da sledimo Gospoda Isusa Hrista! Odricanje od zemaljskih dobara odvija se na osnovu pravilnog shvatanja o tome. Pravilno shvatanje o materijalnom bogatstvu objavljeno je u Jevanđelju (Lk. 16, 1-31); kada se ono saopštava razum čoveka i nehotice uviđa svu njegovu ispravnost. Zemaljska imovina nije naša svojina, kako pogrešno smatraju oni koji o tome nikada ne razmišljaju: jer, kada bi tako bilo, ona bi uvek i zasvagda ostala naša. Ona međutim, prelazi iz ruke u ruku, i na taj način sama o sebi svedoči to da se ona samo daje na korišćenje. Dobra pripadaju Bogu; čovek njima samo privremeno raspolaže. Kada je onaj koji raspolaže odan, on na pravi način ispunjava volju onog koji mu je poverio da to čini. Tako i mi, upravljajući materijalnim bogatstvom koje nam je dato na određeno vreme, trudimo se da njime upravljamo po volji Božijoj. Nemojmo ga koristiti kao sredstvo za zadovoljavanje naših prohteva i strasti, kao sredstvo naše večne pogibli: upotrebimo ga na korist čovečanstva, kome je ono tako mnogo potrebno i koje toliko strada, upotrebimo ga kao sredstvo svog spasenja. Oni koji žele hrišćansko savršenstvo u potpunosti ostavljaju zemaljsko sticanje (Mt 19,16-30); oni koji žele spasenje dužni su da daju milostinju koliko god je to moguće (Lk 11,41), i da se čuvaju od zloupotrebe bogatstva.
Odrecimo se slavoljublja i častoljublja! Nećemo juriti počasti i titule, koristeći pritom nedozvoljena i ponižavajuća sredstva koja stoje nasuprot zakonu Božijem, savesti i dobru naših bližnjih. Takvi su načini koje najviše koriste oni koji žele da steknu zemaljsku slavu. Zaražen i zaveden sujetom, nezasiti tragalac za ljudskom slavom, nesposoban je da veruje u Hrista: Kako vi možete vjerovati, rekao je Hristos častoljupcima, Njegovim savremenicima, kada primate slavu jedan od drugoga, a slavu koja je od jedinoga Boga ne tražite? (Jn 5,44) Ako nam je promislom Božijim prepuštena zemaljska sila i vlast: onda, koristeći ih, postanimo dobročinitelji čovečanstva. Odbacimo ljuti otrov toliko opasan za ljudski duh: glupi i prezreni egoizam, koji pretvara ljude koji su njime zaraženi u zveri i demone, i čini ih napastima čovečanstva, koji čine zločin prema sebi samima.
Zavolimo pre svega volju Božiju, stavimo je iznad svega; a sve što se njoj protivi zamrzimo blagočestivom i bogougodnom mržnjom. Kada se naše grehom iskvareno biće usprotivi jevanđelskom učenju ispoljimo mržnju prema njemu tako što ćemo prezreti njegove želje i potrebe. Što odlučnije pokažemo tu mržnju, odlučnija će biti pobeda nad grehom i bićem kojim je greh ovladao; time će i naše duhovno napredovanje biti brže i snažnije.
Kada ljudi koji su nam bliski po telu pokušaju da nas odvoje od sledovanja volji Božijoj, pokažimo prema njima svetu mržnju, poput one koju pokazuju jagnjad prema vukovima, tako što se ne pretvaraju u vukove i ne brane se zubima od vukova (Mt 10,16). Svetom mržnjom prema bližnjima ostaje se veran Bogu, ne prihvatajući poročnu ljudsku volju, čak i kad su ti ljudi naši najbliži srodnici. Velikodušno podnosimo ožalošćenja koja nam nanose i molimo se za njihovo spasenje - nikako im ne upućujući oštre reči i njima srodna dela, jer to je mržnja palog bića, mržnja koja je Bogu protivna.
Spasitelj je rekao: Ne mislite da sam došao da donesem mir na zemlju; nisam došao da donesem mir nego mač. Jer sam došao da rastavim čovjeka od oca njegovo! i kćer od matere njezine, i snahu od svekrve njezine (Mt 10,3435). Jer sam došao kako ove reči Gospodnje tumači sveti Jovan Lestvičnik - da rastavim bogoljupce od svetoljubaca; telesne od duhovnih, slavoljubive od smirenoumnih: Bog se raduje odvajanju i rastavljanju, onda kada se ono čini iz ljubavi prema Njemu.
I prorok je nazvao zemlju mestom svoga dolaska (v. Ps 118, 19), a sebe došljakom i strancem u njoj: Jer ja sam došljak kod Tebe i prolaznik, kao svi oci moji (Ps 38, 13), kako kaže u svojoj molitvi Bogu. Kako očigledna i opipljiva istina! Istina koju su ljudi zaboravili, bez obzira na svu njenu očiglednost. Ja sam - došljak na zemlji; rođenjem sam došao, smrću ću otići. Ja sam - propaznik na zemlji: preseljen sam na nju iz raja, gde sam sebe ukaljao i oskvrnio grehom. Biću preseljen i sa zemlje, iz tog mog privremenog izgnanstva u koje me je moj Bog poslao, kako bih se pokajao, očistio od greha i ponovo postao sposoban za život u raju. Zbog svoje uporne, krajnje nepopravljivosti trebalo je da budem večno gurnut u adsku tamnicu. Ja sam - stranac na zemlji, stranstvovanje počinjem u kolevci, a završavam u grobu: stranstvujem od detinjstva do starosti, u različitim okolnostima i zemaljskim situacijama. Ja sam - došljak i prolaznik, kao svi oci moji. Moji oci su bili došljaci i stranci na zemlji: došli su na nju rođenjem, a smrću su je napustili. Izuzetka nije bilo: još niko od ljudi nije ostao zauvek na zemlji. Otići ću i ja. Moj odlazak već počinje: snaga me napušta, starost me savlađuje. Otići ću, otići odavde, jer je to nepobitna činjenica i nepromenjivi zakon Tvorca i Boga mog.
Treba da shvatimo da smo mi stranci na zemlji. Jedino sa takvim shvatanjem možemo nepogrešivo razmišljati i odlučivati u svom zemaljskom životu; samo sa takvim shvatanjem ga možemo pravilno usmeriti i iskoristiti za sticanje blažene večnosti, a ne na prazno i sujetno, na uništenje sebe. Naš pad nas je oslepeo i oslepljuje nas! Zato smo primorani da nasilno, i tokom dugo vremena, uveravamo sebe u najočiglednije istine, koje su toliko jasne da je svako ubeđivanje suvišno.
Stranac koji se nađe na putu, u domu koji prima prolaznike, ne obraća mnogo pažnju na taj1 dom. Zašto bi to činio kada će u njemu vrlo kratko boraviti? On brine samo za jedno: trudi se da ne potroši previše novca koji mu je potreban da bi nastavio put i da bi opstao u velikom gradu u koji se uputio; sve nedostatke i neudobnosti rado će pretrpeti, znajući da su to nepredviđenosti kojima su izloženi svi putnici, i da ga nenarušivo spokojstvo očekuje tek na mestu kome stremi. On se ne vezuje srcem za bilo kakav predmet u toj gostionici, čak i ako je izuzetno primamljiv. Neće gubiti vreme na sporedne poslove, jer mu je vreme potrebno kako bi dovršio naporno putovanje. Neprekidno je udubljen u razmišljanja o velelepnoj carskoj prestonici, u koju se uputio, o ozbiljnim preprekama koje treba savladati, o načinima koji mogu olakšati putovanje, o razbojničkim zasedama koje ga očekuju uz put, o nesreći onih koJima se nije dalo da srećno završe taj put, i srećnim okolnostima onih koji su u tome uspeli. Kada provede neophodno vreme u gostionici, on zahvaljuje domaćinu na ukazanom gostoprimstvu, i odlazi, a gostionicu zaboravlja ili je se samo površno seća, jer je njegovo srce bilo hladno prema njoj.
Imajmo i mi takav odnos prema zemlji. Ne gubimo uzalud snage duše i tela, nemojmo ih prinositi na žrtvu sujeti i truležnosti. Čuvajmo se od privezanosti za prolazno i materijalno, kako nam to ne bi bila prepreka u sticanju večnog, nebeskog. Čuvajmo se od udovoljavanja svojim neudovoljivim i nenasitim pohotama, jer udovoljavanje njima produbljuje naš pad i dovodi ga do strašnih razmera. Čuvajmo se onoga što je suvišno, zadovoljavajući se samo suštinski neophodnim. Usmerimo svu pažnju na zagrobni život koji nas očekuje, koji neće imati kraja. Poznajmo Boga koji nam je zapovedio da ga poznamo i koji nam je to poznanje darovao Svojom rečju i Svojom blagodaću. Primimo Boga za vreme svog zemaljskog života. On nas je predodredio za najtešnje sjedinjenje sa sobom i dao nam rok da to ostvarimo - zemaljski život. Ne postoji drugo vreme, osim vremena zemaljskog života, u kom bi se moglo dogoditi to neobično primanje: ako se ne dogodi tada, neće se nikada ni dogoditi. Zadobijmo društvo žitelja neba, svetih angela i počivših svetih ljudi, kako bi nas oni uveli u vječna obitališta (Lk 16,9). Naučimo da prepoznamo pale duhove, te ljute i podmukle neprijatelje roda ljudskog, kako bismo izbegli njihove podvale i kako ne bismo sa njima otišli u oganj večni. Svetilnik je nogama mojim reč Tvoja (Ps 118,105). Proslavimo i zablagodarimo Bogu za izobilna dobra, kojima je preispunjen i koja zadovoljavaju naše potrebe u ovom prolaznom utočištu - zemlji. Jedino čistim umom možemo sagledati značaj tih dobara: ona su - blede kopije večnih dobara. Ona odražavaju nebeska blaga tako slabo i nedovoljno, kao što senka odslikava predmete koji je bacaju. Dajući nam zemaljska blaga, Bog nam, na tajanstven način, govori: "Ljudi! Vaše prolazno utočište je snabdeveno raznovrsnim i neizbrojivim dobrima, koja osvajaju i ushićuju i pogled i srce, i udovoljavaju vašim potrebama do preizobilja: zaključite na osnovu toga, kakvim dobrima tek izobiluje večno obitalište." Uvidite beskonačnu, nepojmljivu dobrotu Božiju prema vama, i poštujući zemaljska blaga, blagočestivo razmišljajući i sozercavajući ih, nemojte postupati nerazumno: nemojte se porobiti njima i ne dozvolite im da vas pogube. Treba ih koristiti koliko je potrebno i neophodno, ali se svim silama ustremiti na sticanje nebeskih blaga.
Uklonimo se od lažnih učenja i nemojmo ih ispunjavati: ovce Hristove za tuđinom neće poći, nego će pobjeći od njega, jer ne poznaju glas tuđinaca (Jn 10,5). Odlučno se upoznajmo sa glasom Hristovim, kako bismo ga odmah prepoznali kada ga čujemo i kako bi smesta poslušali reč Njegovu. Stičući u duhu osećaj za taj glas, mi stičemo u duhu i otuđenje od glasa tuđina, koji u raznolikim tonovima dolazi od telesnog mudrovanja. Čim čujemo taj glas - bežimo, bežimo od njega kao ovce Hristove, koje se spasavaju od glasa tuđina bekstvom: čvrstom rešenošću da se na njega ne obaziru. Obratiti pažnju na njega je vrlo opasno: to vodi u iskušenje, a iskušenje u - pogibao. Pad naših praroditelja počeo je kada je pramajka obratila pažnju na glas tuđina.
Naš pastir ne zove nas samo Svojim glasom, nego nas i rukovodi primerom Svog života: On pred Svojim ovcama ide (v. Jn 10,4). Zapovedio nam je da se odreknemo sveta i sebe, da uzmemo svoj krst i krenemo: sve je to On izvršio pred našim očima. Hristos postrada za vas, ostavljajući vam primjer da idete njegovim stopama (1 Pet 2 ,21). On je blagoizvoleo da primi na Sebe ljudsku prirodu, i iako je bio carskoga roda, spustio se u položaj prostog naroda.
Njegovo rođenje se dogodilo u vreme stranstvovanja Njegove Presvete Majke, za koju se tada nije našlo mesta u domovima ljudi. Rođen je u štali, u kojoj se nalazila domaća stoka, a kao kolevka za novorođenče poslužile su jasle. I samo što se pronela vest o Njegovom rođenju, dogovoreno je i ubistvo. Mladenac se već progoni! Traži se mladenac da se ubije! On beži od razjarenog ubice kroz pustinju u Egipat! Svoje detinjstvo Bogočovek je proveo u poslušnosti roditeljima, narečenom ocu i Majci po telu, pokazujući primer smirenja ljudima, koji stradaju od gordosti i neposlušanja koje od nje dolazi. U zrelim godinama Gospod se posvetio propovedi jevanđelja, prohodeći od grada do grada, iz sela u selo, nemajući ništa svoje. Nosio je samo hiton[3] i rizu. U vreme kad je On objavljivao ljudima spasenje, i izlivao na njih božansku blagodat, ljudi su ga zamrzeli, želeli Njego vu smrt i više puta pokušali da ga ubiju. Na kraju su ga kaznili kao najvećeg zločinca. On im je dopustio da izvrše najužasnije zlodelo, koje je želelo njihovo srce, jer je želeo da stradanjem Svesvetog izbavi od večne kazne i stradanja grešni rod ljudski. Zemaljski život Bogočoveka je bio mučenički: mučeničkom smrću je i završen. Za Gospodom su u blaženu večnost prešli i svi sveti, prošli su uskim i bolnim putem, odričući se slave i svetskih naslada, podvizima zauzdavajući telesne prohteve, raspinjući duh na krstu Hristovom, a to su za palog čoveka zapovesti Jevanđelja, podvrgavajući se mnogim lišavanjima, proganjani palim duhovima, proganjani i od svoje braće - ljudi. Krenimo za Hristom i svetima koji su ga sledili! Bogočovek pošto sam izvrši očišćenje grijehova naših, sjede sa desne strane Veličanstva na visinama (Jev 1, 3). Tamo On poziva i one koji ga slede: Hodite blagosloveni Oca mojega; primite Carstvo koje vam je pripremljeno (Mt 25,34). Amin.
Kada je nazvao sebe pastirom ovaca, Gospod je rekao da ovce glas Pastira slušaju... i ovce idu za njim, jer poznaju glas njegov (Jn 10, z4). Glas Hristov je nauka Njegova; glas Hristov je Jevanđelje; sledovati Hristu putem zemaljskog stranstvovanja - to je delatnost potpuno usmerena prema Njegovim zapovestima.
Da bi sledili Gospoda moramo poznavati Njegov glas. Izuči Jevanđelje i moći ćeš da ga slediš svojim životom.
Onaj koji od rođenih telom uđe u novo rođenje (v. Tit 3, 5), svetim krštenjem, i koji sačuva stanje u kom se našao posle krštenja, živeći po Jevanđelju - taj će se spasiti. On će ući u bogougodno polje zemaljskog života duhovnim rođenjem, i izaći će blaženim upokojenjem, i u večnosti pašu će naći (Jn 10,9), večnu, najizobilniju, najsladosniju, duhovnu.
Ko meni služi, za mnom neka ide, i gdje sam ja, ondje će i sluga moj biti; i ko meni služi tome će dati počast Otac moj (Jn 12,26). Gde je bio Gospod kada je ovo rekao? Čovečanstvom sjedinjen sa Božanstvom, On se nalazio na zemlji među ljudima, u dolini njihovog izgnanstva i stradanja, ujedno prebivajući Božanstvom tamo gde je bio od bespočetnog početka. Logos bješe u Boga (Jn 1,1) i u Bogu. Slovo je govorilo o sebi: Otac je u Meni, i Ja u Njemu (Jn 10,38). Tu dospeva i onaj koji sledi Hrista: ako ispoveda ustima, srcem i delima da je Isus Sin Božiji, Bog u Njemu prebiva i onu Bogu (1 Jn4,15).
Ko Meni služi, tome će dati počast Otac moj (Jn 12,26): "Onome koji pobijedi svet i greh, sledeći mene u zemaljskom životu, daću da u večnom životu sjedi sa mnom na prijestolu mome, kao i ja što pobijedih i sjedoh sa Ocem mojim na prijestolu Njegovom" (Otk. 3.21).
Pre nego što pođeš za Hristom moraš se odreći sveta. Ako se to ne dogodi, u duši za Njega neće biti mesta. Ko hoće, kako je Gospod rekao, za mnom da ide neka se odrekne sebe i uzme krst svoj, i za mnom ide. Jer ko hoće život svoj da sačuva, izgubiće ga, a ko izgubi život svoj mene radi i jevanđelja onaj će ga sačuvati. (Mk 8,34-35). Ako neko dođe meni i ne mrzi oca svojega, i mater, i ženu, i djecu, i braću, i sestre, pa i život svoj, ne može biti moj učenik. I ko ne nosi krsta svojega i za mnom ne ide, ne može biti moj učenik (Lk 14,26-27).
Mnogi prilaze Gospodu - malo njih bira da ga sledi. Mnogi čitaju Jevanđelje, naslađuju se, oduševljavaju uzvišenošću i svetošću njegovog učenja - mali je broj onih koji se odluče da utemelje svoj život na zakonima koje postavlja Jevanđelje. Svima koji mu pristupaju i traže da ih primi, Gospod objavljuje: "Ako neko dođe meni, a nije se odrekao sveta i sebe samoga, ne može biti moj učenik'.
Ovo je tvrda besjeda, govorili su o nauci Spasitelja čak i oni ljudi koji su naizgled bili Njegovi sledbenici i smatrali se Njegovim učenicima: Koje može slušati? (Jn 6, 60). Ovako o reči Božijoj sudi ubogo telesno mudrovanje, iz očaja u kom se nalazi. Reč Božija je - život (Jn 6.63), život večni, život suštinski. Ta reč umrtvljuje tjelesno mudrovanje (Rim 8,6), proisteklo iz večne smrti, koje tu smrt u čoveku održava: reč Božija je ludost za one koji su radi tela poginuli i koji su pristali da ih ono pogubi. Ali ona je sila Božija nama koji se spasavamo (1 Kor 1,18).
Posle pada, greh je toliko ovladao nama da nema osobine niti pokreta duše koji nije duboko prožet njime. Odbacivanje greha, sjedinjenog sa dušom, značilo je odbacivanje duše. Takvo odbacivanje duše neophodno je radi njenog spasenja. Da bi se usvojilo biće obnovljeno Hristom, neophodno je prethodno odreći se bića zaraženog grehom. Hranu koja je otrovana, svu prosipamo; pažljivo peremo sud i u njega, zatim, stavljamo hranu koju ćemo upotrebiti. I sama hrana koja je otrovana, opravdano se naziva otrovom.
Da bismo sledili Hrista, pre svega se moramo odreći svog razuma i svoje volje. I razum i volja palog bića potpuno su oštećeni grehom; oni nikako ne mogu da se usaglase sa razumom i voljom Božijom. Razum Božiji moći će da usvoji onaj koji odbaci svoj razum, volju Božiju ispunjavaće onaj ko se odrekne ispunjavanja svoje volje.
Da bismo išli za Hristom, moramo uzeti krst svoj. Pod uzimanjem svog krsta smatra se dobrovoljno, i strahopoštovanjem ispunjeno predavanje sudu Božijem u svim tegobama, koje su dopuštene po promislu Božijem. Roptanje i negodovanje u nevoljama i iskušenjima jeste odbacivanje krsta. Sledovati Hristu može samo onaj koji uzme krst svoj: pokoran volji Božijoj, spreman da pretrpi prekor, osudu, izobličavanje.
Gospod koji nam je zapovedio samoodricanje, odricanje od sveta i nošenje krsta, daje nam snagu da ispunjavamo Njegove zapovesti. Oni koji izaberu da ih ispunjavaju i koji se trude da to čine, odmah uviđaju koliko je to neophodno. Učenje koje deluje tako surovo, iz ugla površnog i pogrešnog telesnog mudrovanja, postaje jedino razumno, blagošću preispunjeno: ono poziva pale na spasenje, poginule - u život, pogrebene u adu - na nebo.
Oni koji ne izaberu dobrovoljno odricanje od sebe i sveta, bivaju primorani da to učine. Kada se približi neumoljiva i neizbežna smrt - tada se oni rastaju od svega za šta su bili vezani; samoodricanje ide dotle, da se napušta i samo svoje telo, pokopava i ostaje u zemlji, kao hrana crvima i truleži.
Samoljublje i privezanost za propadljivo i sujetno - plod je samozavaravanja, slepila, duševne smrti. Samoljublje je izopačena ljubav prema sebi, ljubav bezumna i pogubna. Onaj koji je samoljubiv, vezan za sujetno i prolazno, grehovne naslade, on je neprijatelj sam sebi. On je samoubica: misleći da voli sebe i ugađa sebi, on sebe mrzi i uništava, ubija sebe večnom smrću.
Osvrnimo se na zavedene, pomračene, obmanute sujetom! Urazumimo se, opijene sujetom ona lišava pravilnog rasuđivanja! Naučimo se na iskustvima koja se neprekidno odvijaju pred našim očima. Dešavaju se pred nama, neizbežno će se dogoditi i nama samima.
Onaj ko je proveo čitav život stičući počasti, hoće li ih poneti sa sobom u večnost? Zar neće ovde ostaviti zvučne titule, odlikovanja i sav sjaj svog okruženja? Neće li u večnost otići samo čovek sa svojim delima, sa osobinama koje je stekao u toku zemaljskog života?
Onaj koji je proveo život stičući bogatstva, prikupio mnogo novca, osvojio ogromna prostranstva, osnovao brojne ustanove sa velikim prihodima, živeo u dvorcima, u zlatu i mermeru, posedovao konje i raskošne kočije - hoće li poneti sve to u večnost? Ne! On ostavlja sve na zemlji i, za poslednju potrebu tela, zadovoljava se najmanjim delićem zemlje, koji je jednako potreban i jednako dovoljan bilo kom mrtvacu.
Ko se u toku života bavio uveseljavanjem tela i nasladama, provodio vreme sa prijateljima u igrama i drugim zabavama, pirovao za raskošnim trpezama - na kraju će se, neminovno, odvojiti od načina života na koji je navikao. Jer, nastupiće vreme starosti, bolesti, a za njima i trenutak odvajanja duše i tela. Tada će shvatiti, ali kasno, da je služenje pohoti i strastima samoobmana, da je život radi tela i greha - besmislen život.
Glad za zemaljskim uspehom je tako strašna i čudovišna! Ona je nezasita. Tek pronađeno zadovoljenje ubrzo gubi vrednost, i glad se ponovo javlja sa novom snagom. Ništa postojeće joj nije dovoljno: ona živi za buduće, želi samo ono što nema. Predmeti želje primamljuju srce čoveka, budeći maštu i nadanja o zadovoljenju: obmanut, i trajno obmanjivan, on juri za njima čitavog svog života, dok ga ne iznenadi neočekivana smrt. Kako i čime objasniti tu trku u kojoj je svako bezočno prevaren, koja vlada svima i zavodi svakog? - U naše duše je usađena potreba za beskonačnim dobrima, ali srce, oslepljeno padom, traži u vremenskom i zemaljskom ono što pripada večnosti i nebu.
Sudbina koja je zadesila oce i braću moju, stići će i mene. Oni su umrli: umreću i ja. Ostavljam moju keliju, u njoj ostavljam i moje knjige, i moje odežde, i moj radni sto, za kojim sam proveo mnoge sate; ostavljam sve što mi je bilo potrebno ili sam mislio da mi je potrebno u ovom životu. Iz tih soba u kojima sam živeo, izneću samo svoje telo, kao u predvorje drugoga života i sveta; izneću svoje telo i predaću ga zemlji, koja je od početka poslužila za telo ljudsko. Istina je da to čeka i vas, braćo, koji čitate ove redove. I vi ćete umreti: na zemlji ćete ostaviti sve što je zemaljsko; samo ćete dušama svojim preći u večnost.
Duša čovekova postaje onakva kakva su joj dela. Kao što se na ogledalu odslikavaju predmeti koji se postave pred njega, tako se i duša uobličava prema onome čime se bavi i što radi, prema svom okruženju. Kada se predmet udalji od ogledala, koje ne zna za osećanja, njegov odraz nestaje; ali na slovesnoj duši ostaju tragovi. Oni mogu biti ublaženi i zamenjeni drugima, ali za to je potreban i trud i vreme. Otisci koje duša nosi u trenutku svoje smrti, oni ostaju njeni za večnost, i postaju zalog njenog večnog blaženstva ili večne muke.
Ne možete služiti Bogu i mamonu (Mt 6,24), rekao je Spasitelj palim ljudima, razotkrivši im stanje u koje su dospeli padom. Kao kad lekar saopštava bolesniku stanje u kom se nalazi zbog bolesti i koje bolesnik ne može sam razumeti. Zbog našeg duševnog rastrojstva, nama je neophodno za spasenje da se na vreme odreknemo samih sebe i sveta.
Niko ne može dva gospodara služiti; jer ili će jednoga mrziti, a drugoga ljubiti; ili će se jednoga držati, a drugoga prezirati (Mt 6,24).
Iskustva nepobitno potvrđuju opravdanost gledišta o moralnoj slabosti čoveka, koje je Svesveti Lekar jasno izrazio u navedenim rečima, izrečenim veoma određeno: ako udovoljiš svojim sujetnim i grešnim željama, one će te obavezno zavesti; zanos vodi u porobljavanje koje umrtvljuje sve duhovno. Oni koji su dopustili sebi da krenu za svojim željama i telesnim mudrovanjem, koji su zavedeni i porobljeni njima, oni su zaboravili Boga i večnost, uzalud su protraćili zemaljski život i umrli večnom smrću.
Nije moguće istovremeno ispunjavati i svoju volju i volju Božiju: jer ispunjavanje prve narušava ispunjavanje druge, ona postaje suvišna. Kao što miomirisno dragoceno miro gubi svoju lepotu pred ništavnom primesom smrada. Na to Bog samo kaže, preko svoga velikog proroka: Ako hoćete dobrovoljno slušati, dobra zemaljska ješćete. Ako li nećete, nego budete nepokorni, mač će vas pojesti, jer usta Gospodnja rekoše (Is 1,1920).
Nemoguće je steći razum Božiji baveći se telesnim mudrovanjem. Jer je tjelesno mudrovanje smrt, kako je rekao apostol. Jer je tjelesno mudrovanje neprijateljstvo Bogu, pošto se ne pokorava zakonu Božijem, niti pak može. (Rim 8,67). Šta je to telesno mudrovanje? To je način mišljenja, proistekao iz stanja u koje su ljudi dospeli padom, koji ih upućuje da deluju na zemlji kako bi bili večni na njoj, tako što veliča sve što je propadljivo i prolazno, a unižava Boga i sve što je Bogu ugodno, oduzimajući ljudima spasenje.
Odrecimo se duša naših kako bi, po zaveštanju Spasitelja, zadobili duše naše! Dobrovoljno se odrecimo poročnog života, u koji smo upali dobrovoljnim odricanjem Boga, kako bi dobili od Boga sveto stanje obnovljene ljudske prirode kroz Boga koji se očovečio! Svoju volju i demonsku volju, kojoj se naša volja potčinila i sa kojom se sjedinila, zamenimo voljom Božijom, koja nam je objavljena u Jevanđelju; telesno mudrovanje, zajedničko palim duhovima i ljudima, zamenimo razumom Božijim, koji sija iz Jevanđelja.
Odrecimo se svega što imamo kako bismo mogli da sledimo Gospoda Isusa Hrista! Odricanje od zemaljskih dobara odvija se na osnovu pravilnog shvatanja o tome. Pravilno shvatanje o materijalnom bogatstvu objavljeno je u Jevanđelju (Lk. 16, 1-31); kada se ono saopštava razum čoveka i nehotice uviđa svu njegovu ispravnost. Zemaljska imovina nije naša svojina, kako pogrešno smatraju oni koji o tome nikada ne razmišljaju: jer, kada bi tako bilo, ona bi uvek i zasvagda ostala naša. Ona međutim, prelazi iz ruke u ruku, i na taj način sama o sebi svedoči to da se ona samo daje na korišćenje. Dobra pripadaju Bogu; čovek njima samo privremeno raspolaže. Kada je onaj koji raspolaže odan, on na pravi način ispunjava volju onog koji mu je poverio da to čini. Tako i mi, upravljajući materijalnim bogatstvom koje nam je dato na određeno vreme, trudimo se da njime upravljamo po volji Božijoj. Nemojmo ga koristiti kao sredstvo za zadovoljavanje naših prohteva i strasti, kao sredstvo naše večne pogibli: upotrebimo ga na korist čovečanstva, kome je ono tako mnogo potrebno i koje toliko strada, upotrebimo ga kao sredstvo svog spasenja. Oni koji žele hrišćansko savršenstvo u potpunosti ostavljaju zemaljsko sticanje (Mt 19,16-30); oni koji žele spasenje dužni su da daju milostinju koliko god je to moguće (Lk 11,41), i da se čuvaju od zloupotrebe bogatstva.
Odrecimo se slavoljublja i častoljublja! Nećemo juriti počasti i titule, koristeći pritom nedozvoljena i ponižavajuća sredstva koja stoje nasuprot zakonu Božijem, savesti i dobru naših bližnjih. Takvi su načini koje najviše koriste oni koji žele da steknu zemaljsku slavu. Zaražen i zaveden sujetom, nezasiti tragalac za ljudskom slavom, nesposoban je da veruje u Hrista: Kako vi možete vjerovati, rekao je Hristos častoljupcima, Njegovim savremenicima, kada primate slavu jedan od drugoga, a slavu koja je od jedinoga Boga ne tražite? (Jn 5,44) Ako nam je promislom Božijim prepuštena zemaljska sila i vlast: onda, koristeći ih, postanimo dobročinitelji čovečanstva. Odbacimo ljuti otrov toliko opasan za ljudski duh: glupi i prezreni egoizam, koji pretvara ljude koji su njime zaraženi u zveri i demone, i čini ih napastima čovečanstva, koji čine zločin prema sebi samima.
Zavolimo pre svega volju Božiju, stavimo je iznad svega; a sve što se njoj protivi zamrzimo blagočestivom i bogougodnom mržnjom. Kada se naše grehom iskvareno biće usprotivi jevanđelskom učenju ispoljimo mržnju prema njemu tako što ćemo prezreti njegove želje i potrebe. Što odlučnije pokažemo tu mržnju, odlučnija će biti pobeda nad grehom i bićem kojim je greh ovladao; time će i naše duhovno napredovanje biti brže i snažnije.
Kada ljudi koji su nam bliski po telu pokušaju da nas odvoje od sledovanja volji Božijoj, pokažimo prema njima svetu mržnju, poput one koju pokazuju jagnjad prema vukovima, tako što se ne pretvaraju u vukove i ne brane se zubima od vukova (Mt 10,16). Svetom mržnjom prema bližnjima ostaje se veran Bogu, ne prihvatajući poročnu ljudsku volju, čak i kad su ti ljudi naši najbliži srodnici. Velikodušno podnosimo ožalošćenja koja nam nanose i molimo se za njihovo spasenje - nikako im ne upućujući oštre reči i njima srodna dela, jer to je mržnja palog bića, mržnja koja je Bogu protivna.
Spasitelj je rekao: Ne mislite da sam došao da donesem mir na zemlju; nisam došao da donesem mir nego mač. Jer sam došao da rastavim čovjeka od oca njegovo! i kćer od matere njezine, i snahu od svekrve njezine (Mt 10,3435). Jer sam došao kako ove reči Gospodnje tumači sveti Jovan Lestvičnik - da rastavim bogoljupce od svetoljubaca; telesne od duhovnih, slavoljubive od smirenoumnih: Bog se raduje odvajanju i rastavljanju, onda kada se ono čini iz ljubavi prema Njemu.
I prorok je nazvao zemlju mestom svoga dolaska (v. Ps 118, 19), a sebe došljakom i strancem u njoj: Jer ja sam došljak kod Tebe i prolaznik, kao svi oci moji (Ps 38, 13), kako kaže u svojoj molitvi Bogu. Kako očigledna i opipljiva istina! Istina koju su ljudi zaboravili, bez obzira na svu njenu očiglednost. Ja sam - došljak na zemlji; rođenjem sam došao, smrću ću otići. Ja sam - propaznik na zemlji: preseljen sam na nju iz raja, gde sam sebe ukaljao i oskvrnio grehom. Biću preseljen i sa zemlje, iz tog mog privremenog izgnanstva u koje me je moj Bog poslao, kako bih se pokajao, očistio od greha i ponovo postao sposoban za život u raju. Zbog svoje uporne, krajnje nepopravljivosti trebalo je da budem večno gurnut u adsku tamnicu. Ja sam - stranac na zemlji, stranstvovanje počinjem u kolevci, a završavam u grobu: stranstvujem od detinjstva do starosti, u različitim okolnostima i zemaljskim situacijama. Ja sam - došljak i prolaznik, kao svi oci moji. Moji oci su bili došljaci i stranci na zemlji: došli su na nju rođenjem, a smrću su je napustili. Izuzetka nije bilo: još niko od ljudi nije ostao zauvek na zemlji. Otići ću i ja. Moj odlazak već počinje: snaga me napušta, starost me savlađuje. Otići ću, otići odavde, jer je to nepobitna činjenica i nepromenjivi zakon Tvorca i Boga mog.
Treba da shvatimo da smo mi stranci na zemlji. Jedino sa takvim shvatanjem možemo nepogrešivo razmišljati i odlučivati u svom zemaljskom životu; samo sa takvim shvatanjem ga možemo pravilno usmeriti i iskoristiti za sticanje blažene večnosti, a ne na prazno i sujetno, na uništenje sebe. Naš pad nas je oslepeo i oslepljuje nas! Zato smo primorani da nasilno, i tokom dugo vremena, uveravamo sebe u najočiglednije istine, koje su toliko jasne da je svako ubeđivanje suvišno.
Stranac koji se nađe na putu, u domu koji prima prolaznike, ne obraća mnogo pažnju na taj1 dom. Zašto bi to činio kada će u njemu vrlo kratko boraviti? On brine samo za jedno: trudi se da ne potroši previše novca koji mu je potreban da bi nastavio put i da bi opstao u velikom gradu u koji se uputio; sve nedostatke i neudobnosti rado će pretrpeti, znajući da su to nepredviđenosti kojima su izloženi svi putnici, i da ga nenarušivo spokojstvo očekuje tek na mestu kome stremi. On se ne vezuje srcem za bilo kakav predmet u toj gostionici, čak i ako je izuzetno primamljiv. Neće gubiti vreme na sporedne poslove, jer mu je vreme potrebno kako bi dovršio naporno putovanje. Neprekidno je udubljen u razmišljanja o velelepnoj carskoj prestonici, u koju se uputio, o ozbiljnim preprekama koje treba savladati, o načinima koji mogu olakšati putovanje, o razbojničkim zasedama koje ga očekuju uz put, o nesreći onih koJima se nije dalo da srećno završe taj put, i srećnim okolnostima onih koji su u tome uspeli. Kada provede neophodno vreme u gostionici, on zahvaljuje domaćinu na ukazanom gostoprimstvu, i odlazi, a gostionicu zaboravlja ili je se samo površno seća, jer je njegovo srce bilo hladno prema njoj.
Imajmo i mi takav odnos prema zemlji. Ne gubimo uzalud snage duše i tela, nemojmo ih prinositi na žrtvu sujeti i truležnosti. Čuvajmo se od privezanosti za prolazno i materijalno, kako nam to ne bi bila prepreka u sticanju večnog, nebeskog. Čuvajmo se od udovoljavanja svojim neudovoljivim i nenasitim pohotama, jer udovoljavanje njima produbljuje naš pad i dovodi ga do strašnih razmera. Čuvajmo se onoga što je suvišno, zadovoljavajući se samo suštinski neophodnim. Usmerimo svu pažnju na zagrobni život koji nas očekuje, koji neće imati kraja. Poznajmo Boga koji nam je zapovedio da ga poznamo i koji nam je to poznanje darovao Svojom rečju i Svojom blagodaću. Primimo Boga za vreme svog zemaljskog života. On nas je predodredio za najtešnje sjedinjenje sa sobom i dao nam rok da to ostvarimo - zemaljski život. Ne postoji drugo vreme, osim vremena zemaljskog života, u kom bi se moglo dogoditi to neobično primanje: ako se ne dogodi tada, neće se nikada ni dogoditi. Zadobijmo društvo žitelja neba, svetih angela i počivših svetih ljudi, kako bi nas oni uveli u vječna obitališta (Lk 16,9). Naučimo da prepoznamo pale duhove, te ljute i podmukle neprijatelje roda ljudskog, kako bismo izbegli njihove podvale i kako ne bismo sa njima otišli u oganj večni. Svetilnik je nogama mojim reč Tvoja (Ps 118,105). Proslavimo i zablagodarimo Bogu za izobilna dobra, kojima je preispunjen i koja zadovoljavaju naše potrebe u ovom prolaznom utočištu - zemlji. Jedino čistim umom možemo sagledati značaj tih dobara: ona su - blede kopije večnih dobara. Ona odražavaju nebeska blaga tako slabo i nedovoljno, kao što senka odslikava predmete koji je bacaju. Dajući nam zemaljska blaga, Bog nam, na tajanstven način, govori: "Ljudi! Vaše prolazno utočište je snabdeveno raznovrsnim i neizbrojivim dobrima, koja osvajaju i ushićuju i pogled i srce, i udovoljavaju vašim potrebama do preizobilja: zaključite na osnovu toga, kakvim dobrima tek izobiluje večno obitalište." Uvidite beskonačnu, nepojmljivu dobrotu Božiju prema vama, i poštujući zemaljska blaga, blagočestivo razmišljajući i sozercavajući ih, nemojte postupati nerazumno: nemojte se porobiti njima i ne dozvolite im da vas pogube. Treba ih koristiti koliko je potrebno i neophodno, ali se svim silama ustremiti na sticanje nebeskih blaga.
Uklonimo se od lažnih učenja i nemojmo ih ispunjavati: ovce Hristove za tuđinom neće poći, nego će pobjeći od njega, jer ne poznaju glas tuđinaca (Jn 10,5). Odlučno se upoznajmo sa glasom Hristovim, kako bismo ga odmah prepoznali kada ga čujemo i kako bi smesta poslušali reč Njegovu. Stičući u duhu osećaj za taj glas, mi stičemo u duhu i otuđenje od glasa tuđina, koji u raznolikim tonovima dolazi od telesnog mudrovanja. Čim čujemo taj glas - bežimo, bežimo od njega kao ovce Hristove, koje se spasavaju od glasa tuđina bekstvom: čvrstom rešenošću da se na njega ne obaziru. Obratiti pažnju na njega je vrlo opasno: to vodi u iskušenje, a iskušenje u - pogibao. Pad naših praroditelja počeo je kada je pramajka obratila pažnju na glas tuđina.
Naš pastir ne zove nas samo Svojim glasom, nego nas i rukovodi primerom Svog života: On pred Svojim ovcama ide (v. Jn 10,4). Zapovedio nam je da se odreknemo sveta i sebe, da uzmemo svoj krst i krenemo: sve je to On izvršio pred našim očima. Hristos postrada za vas, ostavljajući vam primjer da idete njegovim stopama (1 Pet 2 ,21). On je blagoizvoleo da primi na Sebe ljudsku prirodu, i iako je bio carskoga roda, spustio se u položaj prostog naroda.
Njegovo rođenje se dogodilo u vreme stranstvovanja Njegove Presvete Majke, za koju se tada nije našlo mesta u domovima ljudi. Rođen je u štali, u kojoj se nalazila domaća stoka, a kao kolevka za novorođenče poslužile su jasle. I samo što se pronela vest o Njegovom rođenju, dogovoreno je i ubistvo. Mladenac se već progoni! Traži se mladenac da se ubije! On beži od razjarenog ubice kroz pustinju u Egipat! Svoje detinjstvo Bogočovek je proveo u poslušnosti roditeljima, narečenom ocu i Majci po telu, pokazujući primer smirenja ljudima, koji stradaju od gordosti i neposlušanja koje od nje dolazi. U zrelim godinama Gospod se posvetio propovedi jevanđelja, prohodeći od grada do grada, iz sela u selo, nemajući ništa svoje. Nosio je samo hiton[3] i rizu. U vreme kad je On objavljivao ljudima spasenje, i izlivao na njih božansku blagodat, ljudi su ga zamrzeli, želeli Njego vu smrt i više puta pokušali da ga ubiju. Na kraju su ga kaznili kao najvećeg zločinca. On im je dopustio da izvrše najužasnije zlodelo, koje je želelo njihovo srce, jer je želeo da stradanjem Svesvetog izbavi od večne kazne i stradanja grešni rod ljudski. Zemaljski život Bogočoveka je bio mučenički: mučeničkom smrću je i završen. Za Gospodom su u blaženu večnost prešli i svi sveti, prošli su uskim i bolnim putem, odričući se slave i svetskih naslada, podvizima zauzdavajući telesne prohteve, raspinjući duh na krstu Hristovom, a to su za palog čoveka zapovesti Jevanđelja, podvrgavajući se mnogim lišavanjima, proganjani palim duhovima, proganjani i od svoje braće - ljudi. Krenimo za Hristom i svetima koji su ga sledili! Bogočovek pošto sam izvrši očišćenje grijehova naših, sjede sa desne strane Veličanstva na visinama (Jev 1, 3). Tamo On poziva i one koji ga slede: Hodite blagosloveni Oca mojega; primite Carstvo koje vam je pripremljeno (Mt 25,34). Amin.
