Св. Димитрије Ростовски Поука на Вазнесење Господа и спаса нашега Исуса Христа

А Господ пошто им ово изговори, узнесе се на небо
и сједе Богу са десне стране. (Мк. 16, 19).

Љубљени моји слушаоци! Не знам како да назовем данашњи празник Вазнесења Господњег: радосним ли празником, или тужним? Назвао бих га ја радосним празником, али ево видим свете Апостоле како плачу и тугују, о чему свједочи и Црква, која у стихирама на "Господи, возвах" пјева сљедеће: Господи, Апостоли јако видјеша Тја на облацех возносима, риданијем слез, Жизнодавче Христе, скорби исполњајеми ридајушче глаголаху: Владико, не остави нас сирих, ихже за милосредије возљубил јеси, раби Твоја. Назвао бих га тужним празником, али видим исте те Апостоле како се радују, о чему свједочи садашњи тропар, говорећи: Вознеслсја јеси во славе, Христе Боже наш, радост сотвориви учеником, обетованијем Свјатаго Духа. Назвао бих га радосним празником, али видим пречисту и преблагословену Дјеву Богородицу, како точи из очију Својих многе и топле сузе о Својем разлучењу од прељубљеног Сина и говори: Не остављај ме, Сине мој! Назвао бих га тужним празником, али видим исту ту пречисту Богородицу Дјеву како се премного радује о оваковом Божанственом прослављењу Својега Сина и Бога, о чему свједочи Славник црквени, пјевајући: Ученики и рождшују Тја Богородицу радости безчисленија исполњиви во Твоје Вознесеније. Назвао бих ја овај празник радосним, али каква може за дјецу бити радост у томе што их оставља отац; каква утјеха овцама када од њих одлази пастир; у чему може бити весеље и невјесте - цркве, када Жених њезин, Христос, одлази од ње, мада не и заувијек, јер говори: Ја сам с вама у све дане до свршетка вијека (Мт. 28:20), али ипак Он послије тога неће више бити видљив: плотске очи више Га неће видјети, него пак само умне очи? Назвао бих га ја тужним празником, али ево видим Господа мојега свијетлог, радосног, како иде са весељем ка Оцу, видим и све горње силе како неизрециво ликују. Слушам ја још и Цркву, која позива на весеље све који на земљи живе и говори: Вси јазици воплешчите руками, јако изиде Христос, идеже бе первеје. Заиста је ово радост савршена, то је радост свеколика за горње силе; а нама, пак, земаљским, то је - радост са плачем, весеље са сузама, утјеха са сјетом. Ви, света два Ангела, утјешитељи наши, који стадосте пред Апостоле на гори Маслинској у свијетлим хаљинама, утјешите оне који тугују, обрадујте оне који плачу, кажите им нешто радосно. И ево, они говоре: Људи Галилејци, што стојите и гледате на небо? Овај Исус који се од вас вазнесе на небо, тако ће исто доћи као што Га видјесте да одлази на небо (Дјела Ап. 1:11). За вас је то радовање, али за нас грешне то није радовање, него велика жалост, јер нас ви подсјећате на други, страшни Христов долазак, у којем ће Он судити и кажњавати грешне. Зар нам није доста што тугујемо због тога што је од нас отишао Господ? А ви нас још ужасавате страшним судом и на једну жалост надодајете нам нову тугу.
Потражимо зато ми сами, љубљени слушаоци моји, неку другу утјеху у Светом Писму, па ћемо је и наћи, ако размотримо неке радосне разлоге, због којих се Господ наш вазнио од нас на небо.
Господ наш се није вазнио на небо да би нас Својим одласком ражалостио, него да би за нас направио оно што је нама најкорисније. Јер сав Његов живот, сва дјела Његова била су усмјерена према нашој користи; значи, и вазнесење Његово се свршило ради нашег добра. Као што је, нас љубећи, Он сишао са неба, поживио међу људима и душу Своју положио на крсту: тако заволи Бог свијет, тако се Он, љубећи нас и добро нам чинећи, и на небо вазнио, јер рече ученицима Својим: боље је за вас да Ја одем, јер ако Ја не одем, Утјешитељ неће доћи к вама; ако ли одем, послаћу Га к вама (Јн. 16:7). Он овим као да је рекао: Будите разумни, о љубљени ученици Моји! Сваком од вас предстоји посебан пут изласка на проповијед ријечи Божије цијеломе свијету, а у свијету ћете ви заплакати и заридати, а свијет ће се радовати; и ви ћете жалосни бити (Јн. 16:20); у том болу, у тој жалости и ридању вама ће требати да вас неко утјеши, окријепи и подржи; и ево Ја идем Оцу и послаћу вам Утјешитеља, Духа Светога, Који од Оца исходи, да вас Он утјеши у свим вашим патњама и несрећама. Због тога је за вас боље да Ја идем. Одвешће те, Петре, куда не желиш и четири четворке војника ће стражити над тобом, а у Риму је већ и дрво за твој крст спремно. И ти, Јакове, први ћеш угледати над вратом својим мач за Име Моје. Тебе, Јоване, ће послати у прогонство, у далеке земље, на острво Патмос. Тебе, Андреј, чека крст у Ахаји, а тебе, Филипе, у Јерапољу; теби је, Ватроломеј, суђено да будеш разапет у Јерменији, гдје ће и кожу с тебе одрати. Томи је суђено да буде избоден копљима. Матеја са мукама чека Етиопија, а остале - друге земље: свакоме је спремна његова чаша страдања. У свим тим страдањима и мукама неопходна вам је нека подршка, наслада и утјеха. Због тога Ја идем код Оца и шаљем вам Утјешитеља, Духа Светога, Који ће, присуствујући уз вас, учинити да будете без страха и да радосно трпите свакојаке муке и напослијетку и смрт. Због тога је боље да Ја одем. Послије вас многи други ће попут вас морати да претрпе разнолика мучења и смрт за Име Моје: биће каменовани, посјечени мачем, пржени огњем, бацани звијерима на оброк и дробљени на комаде. Други ће, не без мука, бити добровољни мученици за Име Моје из љубави према Мени, презирући свијет и све сладости његове, одрекавши се себе и умртвљујући тијело своје са страстима и пожудама: једни ће поћи у пустиње, други у затворе манастирске - ради страдања и подвига; они ће такође имати нужду за Божанственом помоћи и утјехом. Према томе, поћи ћу код Оца и послаћу им Утјешитеља, јер без тога Он неће доћи; а због тога боље је да Ја идем. Многи који вјерују у Мене и који хоће да благочестиво живе, биће гоњени (2 Тим. 3:12); многи невини људи ће страдати; многи праведници ће трпјети напасти и злобу; многе слуге Моје ће бити подвргнути ужасним несрећама: глади, жеђи, студени, голотињи, ланцима, тамницама, ранама и смрти; све њих ће требати утјешити у њиховим гоњењима, страдањима, злоби и несрећама. Дакле, Ја ћу отићи код Оца и послати им Утјешитеља од Оца. Ако Ја не одем, Утјешитељ неће доћи к вама; зато је боље да Ја одем.
О, колико је благословен разлог вазнесења Господњег на небо: разлог који доноси радост, улива наду радосним очекивањем, обавјештава нас о доласку Утјешитеља. Иди онда, Господе, иди и пошаљи нам Утјешитеља!
Господ наш се вазнио на небо да би нас гледао са висине, као отац дјецу своју, као пастир овце, као орао птиће своје, као војвода своје војнике - да би свакога видио, да би знао нужду и потребу свакога и да би свакоме пружио помоћ. Као што се цар, када окупи мноштво своје војске за бој и када жели да види све своје пукове, попење на неко узвишење, на гору или неку високу утврду, да би са висине све видио и организовао; тако и Господ наш, Цар царева, искупља ратујућу на земљи Цркву, у којој је чинова онолико колико и пукова, и вазноси се на горња небеса, да би са висине видио подвиге свих. Онима који се добро подвизавају Он плете вијенце, онима који изнемажу пружа руку Своје помоћи, оне које падају подиже и чини их јачим за борбу против непријатеља, а онима који нас гоне прави препреке. Подвизава се, на примјер, у страдалничком подвигу свети првомученик Стефан, кога каменују јудејци, а Господ наш са висине славе Своје, отворивши небо, гледа на њега, па страдалник узвикује: Ево видим небеса отворена и Сина Човјечијега гдје стоји с десне стране Богу (Дјела Ап. 7:56).
Ево и Савле, који одише пријетњом и убиством, жури у Дамаск, да би прогонио Цркву Божију, а Господ, видећи ово са висине небеске, препреку му поставља, озаривши га свјетлошћу небеском, ослијепивши његове плотске очи и престрашивши га гласом: Савле, Савле, што ме гониш!? (Дјела Ап. 9:4).
Није један од страстрпаца у својим ужасним страдањима - час изнемагао, час сасвим падао, будући побијеђен, као на примјер Јаков Персијанац; али Господ, призревши изнемогле, поткрепљивао их је; пале је подизао, тако да се и ту обистинило Писмо, које говори: Ако и падне, неће се разбити, јер Господ подржава руку његову (Пс. 36:24). На сличан начин, призирући са висине небеске, Он помаже и нама, слугама Својим.
Вазнио се од нас Господ наш на небо ради тога - да би попут сунца обасјавао све нас Својом благодаћу са висине небеске. Када сунце после заласка свога негдје замакне, сво поднебесје се прекрије тамом; а када изађе и почне да се пење у висину, тада се тама повлачи и бјежи са свим поднебесјем, а сунчеве зраке освјетљавају сву васиону. Док је и мисаоно сунце наше Христос пребивао, као на неком западу, на земљи у нејављању Себе људима и када је био потамњен добровољним страдањем, дотле је по свој земљи владала тама незнања Бога. А када се Он, уставши из запада гробног, успео на небо, истог часа муње Његове освијетлише васељену, истог часа од истока сунца до запада славно постаде Име Његово (Пс. 112:3; 76:19) и познањем Бога освијетли се васељена (Авак. 2:14).
Сунце с неба обасјва и зле и добре (Мт. 5:45). Тако се и Господ наш успео на небеса, да би са висине небеске призирао на праведнике и на грешнике: праведне љубећи и грешне милујући. Сунце са неба својим зрацима отапа зиму и лед, огријева земљу и чини је плодном; тако и Господ наш се вазнио на небо да би отуда зрацима благодати Своје отапао лед замрзлих душа наших, гријао срца наша и учинио их плодним, попут земље, да се пред Њим не бисмо показали јалови, него да у себи узрастемо духовне плодове.
Вазнио се Господ од нас на небо да би нам припремио пут на небо и био водич у горње земље. И нико се није попео на небо, - говори Апостол, - осим Онај који сиђе с неба, Онај који сиђе то је исти који и узиђе више свију небеса. (Јн. 3:13; Еф. 4:10). Прије нико није могао да се попење на небо, макар био он и праведан, и свет. Угодан Богу бијаше Ној, праведни бијаху Аврам, Исак, Јаков, о којима се говори да су они били праведни пред Богом, као што говори Богу цар Манасија: Ниси положио покајање праведним Твојим Авраму, Исаку и Јакову, који не сагријешише пред Тобом (2 Паралип. 36); непорочан и целомудрен бијаше Јосиф Прекрасни и Мојсије, који је провео Израиљ кроз Црно море по сувом; свет је био и Исус Навин, који је задржао сунце да не зађе; не без светости бијаху и други угодници Божији у Старом Завјету, као на примјер Данило, муж духовни, који је заградио уста лавовима, три отрока, који угасише молитвом пећ вавилонску, и остали велики пророци; међутим, нико од њих прије Христа није могао да узађе на небо и нико чак ни чуо није има ли, и хоће ли бити, за људе пута према небесима. А када се Господ наш, обукавши се у човјечију природу, попео на небо, истог часа је свом људском роду показао пут ка небесима. По њему су пошле, по трагу Христовом, из ада изведене душе светих праотаца и пророка; њиме су се попели апостоли, светитељи, мученици и исповиједници; њиме се и данас успињу достојни и праведни људи који слиједе за стопама Христовим; свима је данас познат пут ка небесима, за који се прије ни чуло није, само, о, људи, не будите лијени да се пењете њиме.
Вазнио се Господ наш од нас на небо да би нам отворио врата небеска и да бисмо ми без забрана улазили у небо. Праотац наш Адам је затворио врата рајска за сав људски род, учинио их непроходним за све земнородне, и херувим је са пламеним оружјем стао код врата рајских; затворио је Адам рај и пут ка животу, а отворио само отворе ка смрти и аду. А Господ наш је учинио супротно: затворио је отворе ка смрти и аду, и отворио рај: прво разбојнику, којем је рекао: данас ћеш бити са Мном у рају (Лк. 23:43), а потом је свима, након Свог вазнесења, отворио само небо.
Рекох да је Господ наш затворио отворе ка смрти и аду, а отворио двери небеске. Што се тиче тога да су вазнесењем Господњим на небо била отворена врата небеска, у то ви, љубав ваша, вјерујете: јер су приликом вазнесења Господњег ангели који су Му претходили говорили горњим ангелским чиновима: Подигните врата, кнезови ваши, и уздигните се, врата вечна, и ући ће Цар славе (Пс. 23:9). Али што се тиче тога да су била затворени отвори ка аду и смрти, мени се чини да ви у то сумњате; због тога ћу као потврду тога навести ријечи из Откровења Јовановог.
У једно вријеме Господ наш се јавио Својем љубљеном ученику Јовану и рекао: Не бој се: Ја сам Први и Последњи, и Живи; и бијах мртав и ево жив сам у вијекове вијекова, и имам кључеве од смрти и од пакла. (Ап. 1:17-18). Овдје посебно расуђивање заслужује следећа ствар. Зашто Христос Господ не носи Сам кључеве вјечног живота и царства небеског, него их је предао св. Петру: Даћу ти кључеве царства (Мт. 16:19); исти ти кључеви, којима се отварају и затварају пакао и смрт, Он је почео да носи Сам: Имам, - рекао је Он, - кључеве од смрти и пакла? Није ваљда Господ наш толико суров и немилосрдан, да је спремнији да погуби човјека, него да га спасе, спремнији да отвара људима врата ада и смрти, него ли живота и царства? Али то се о Њему не само не смије казати, него ни помислити, јер је Он благоутробни и премилосрдни Саздатељ наш: јер је добар, јер је до вијека милост Његова (Пс. 117:2). Он искључиво хоће да се сви спасу, смрти он не жели грешнику, јер говори: јер не желим смрти грешнику, него да се обрати он од пута зла и жив да буде (Јез. 18:23). Зашто онда Господ не говори: Имам кључеве живота и царства небеског, него имам кључеве смрти и пакла?
Господ наш је благоизволио да поступи тако, зато што тако поступају и неки господари. Јер кад неки господар види да је његов економ превише расипан, да он превише често отвара врата његових ризница и да траћи његове залихе, тада он од њега узима кључеве и држи их код себе.
Слично овоме и Господ наш је знао нарав људску, знао је да су људи веома брзи за отварање врата смрти и ада, како за себе, тако и за друге. Себи их они отварају честим греховним падовима, према којима су веома склони, јер ни према чему се не приклања тако лако човјек, као према гријеху на који је већ одавно навикао; једни другима људи отварају врата смрти и ада гнијевом, јарошћу и злопамћењем, јер се сваки човјек, када га нешто разгнијеви, толико разјари у гнијеву, да бива спреман да пошаље другог и у ад, и на смрт. Зар ово није истина? Господ наш, видећи такву недобру нарав човјечију, узима кључеве смрти и ада за Себе, Сам их носи и због тога и каже: Имам кључеве смрти и пакла. Овим ријечима Он као да каже сљедеће: "Грешни човјече! По суровости својој и непокајаном срцу твојем ти си давно већ сакупио гнијев за дан гнијева, већ над шијом твојом виси смртна коса, пакао је већ отворио уста своја да те прогута; ипак, Ја још чекам твоје обраћење и покајање, не дозвољавам смрти да те изненада умртви и паклу да те прождере: ад Ја држим закључаним, да те он не би украо, да те не би прогутао: Имам кључеве смрти и пакла. О, човјече! Ја видим још, да ратујеш са ближњим својим и желиш му зла, а не добра; ти би га волио истог часа предати смрти и паклу, ти га проклињеш, предајеш анатеми; међутим, немаш ти такву власт над њим: нису теби дати кључеви за то, и нећу ти их дати. Сам носим и никоме их не дам: Имам кључеве смрти и пакла."
Благодаримо ти, Владико наш, за такво Твоје промишљање, за то што ниси нама дао те кључеве, као нож малом дјетету. О, да ми имамо те кључеве, кључеве смрти и пакла! Већ давно бисмо ми и ближње своје погубили, предавши их смрти и аду, и сами бисмо погинули, будући прогутани смрћу и паклом.
Размотримо сада подробније - због чега Господ носи кључеве смрти и ада, а не носи кључеве живота и царства.
Малоприје смо се сјетили ангела који су приликом вазнесења Господа на небо ишли пред Њим и позивали ангелске чинове овако: Подигните врата, кнезови ваши, и уздигните се, врата вјечна, и ући ће Цар славе (Пс. 23:9). Обратимо сада пажњу на то - због чега ангели који су претходили Господу не говоре горњим ангелима: отворите врата кнезови ваши, него говоре: подигните врата кнезови ваши, то јест - сасвим их уклоните, одстраните, скроз их сломите: подигните. Зар за улазак Господњи не било довољно врата отворити, него је дакле ипак било неопходно сасвим их поломити, уклонити и одбацити? У чему је разлог? Свети Јован Златоусти, размишљајући о разлогу за ово, говори овако: Ангели су видјели да небеса више никада неће бити затворена и да више неће бити потребна врата за небески град; због тога они и не говоре: отворите врата, него: подигните.
Сада нам је јасно због чега Господ наш не носи кључеве царства и живота, као што носи кључеве смрти и пакла: тамо гдје нема врата, тамо не требају ни кључеви, јер приликом вазнесења Господњег небеска врата су сасвим дигнута и више никада послије неће бити затворена, као што о овоме пише у Откровењу: И врата његова неће се затварати дању, јер ноћи ондје неће бити (Откр. 21:25). Због тога ни кључеви тамо нису потребни. Сам Господ их не носи, него их је предао Петру и осталим Апостолима, као да тиме казује: "Мени они не требају, носите их ви и сада већ без труда отварајте отворено, отварајте незатворено, откључавајте незакључано; осим ако је неко сам својом вољом заградио себи небески улазак, томе ви можете помоћи овим кључевима; онима, пак, који за Мном слиједе слободан је улаз и без кључа, јер врата за њих нису затворена и, будући да су дигнута, ни затворити се не могу".
О, како је радостан овај разлог вазнесења Господњег! Он се вазнио на небо да би широко растворио за нас двери небеске, уклонио их ради нашег несметаног уласка на небо. Отвори нам стога, Господе, отвори двери милосрђа Твојега!
Вазнио се Господ наш од нас на небо, да би се за нас заступио пред Богом Оцем. Ево шта говори Богослов: И ако неко сагријеши, имамо Заступника код Оца, Исуса Христа Праведника. А он је жртва помирења за гријехе наше (1 Јн. 2:1-2). А Апостол Павле говори, у посланици Јеврејима: Јер Христос не уђе у рукотворену Светињу, која је предобразац истинске, него у само Небо, да се сада појави пред лицем Божијим ради нас (Јевр. 9:24), а у посланици Римљанима овако: Христос је онај Који умрије, па још и васкрсе, Који је и с десне стране Богу, Који и посредује за нас (Рим. 8:34).
Према томе, нећемо се препадати ни ми, грешни људи, нећемо очајавати за наше спасење, него ћемо имати наде, јер имамо доброга Заступника пред Богом Оцем - Христа Спаситеља нашега, Који се и заступа за нас, показујући Му ране које је примио за нас; само да се не разлијенимо у слању топлих молитава, заједно са Њим, да Господ и Бог Христос буде Заступник пред Оцем, показујући Му ране Своје и умилостивљујући Га њима, као молитвеним устима.
Али, за кога се то Христос заступа? За грешнике. Али за какве грешнике? За оне који се кају. За њих Он умилостивљује Свога Оца, док за оне који се не кају не умилостивљује. Убједљив доказ за то можемо видјети у самом страдању Господњем. Када је прибијен на крст, Господ наш се молио Богу Оцу Својем за убице Своје, говорећи: Оче, опрости им, не знају шта раде (Лк. 23:24). Да ли је овом Својом молитвом, у тешким мукама изреченом, умолио Он Оца за убице Своје? Је ли опростио Отац гријехе злобним архијереју Ани, Кајафи, Пилату и осталим књижевницима, садукејима и фарисејима, који предадоше Исуса на смрт? Није. Само је за оне Он умолио, за које је предвидио, као Свезнајући, да ће се покајати и обратити ка Њему. За непокајане грешнике, који су Га разапели, Он не само да није умолио, него је покренуо Оца на освету, да крв Његова буде распоређена на распинатеље, што је и извршено било руком Римљана који су разорили Јерусалим.
Грешни човјек по други пут разапиње Христа Сина Божијег својим тешким гријесима; он, пребивајући у нерађењу, непокајању и додавајући гријехе на гријехе, својом нераскајаношћу срамно гази по крви Сина Божијег, проливеној за нас. Моли ли се Син Божији Оцу за таквог грешника и умилостивљује ли Он Оца Својег Својим заступништвом? Зар неће тиме прије покренути Оца на гнијев и освету, да се освети Он за крв Сина Својега? Заиста, тако и јесте. Бој се, дакле, грешниче, који тврдоглаво стојиш у својој нераскајаности, да те не сустигне изненада Божија освета, и да не будеш истријебљен из броја живих на земљи и осуђен заједно са убицама који распеше Сина Божијег.
Али о овоме сада прекидам говорити и поново ћу да гледам на вазнесеног Господа.
Вазнио се Господ наш од нас на небо, да би нам на небесима припремио мјесто на којем бисмо ми могли живјети вјечно и заједно царевати са Њим, Господом нашим. Он Сам говори: Идем да вам припремим мјесто. И ако отидем и припремим вам мјесто, опет ћу доћи, и узећу вас к себи да гдје сам Ја, будете и ви (Јн. 14:2-3). Добар је и препун радости и овај разлог. Господ се вазнио од нас на небо да би свакоме припремио на небесима мјесто: људима који љубе Бога мјесто је међу Серафимима, богомудрима - међу Херувимима, богоносним - међу богоносним пријестолима, добрим господарима - међу господствима, храбрим војницима, који су се подвизавали за отаџбину - међу силама, разним властима - међу властима, свим начелницима, који су својим областима управљали по Божијем, њима је мјесто међу началима, онима који другове и ниште тјеше и помажу у несрећама и напастима, њима је мјесто међу Арханђелима, напокон, онима који у плоти на земљи живе као ангели - мјесто је таквима заједно са Ангелима.
Господе! А гдје си онда нама грешнима Ти припремио мјесто? Хоће ли за нас на небу да се нађе барем неко мјесташце? Нас плаши Твој омиљени ученик Јован Богослов, када каже: И неће ући у њега ништа нечисто, ни који чини гадост и лаж, него само записани у Јагњетовој Књизи живота (Откр. 21:27). Он не само да нам пријети, него нас већ и изгони. Још ни ушли нисмо, а он нас већ грозно тјера, говорећи: Напољу су пси и врачари и блудници и крвници и идолопоклоници и сваки који воли и чини лаж. (Откр. 22:15). Није ваљда да ни за нас нема мјеста на небесима? Зар нас ни пустити неће туда, него ће нас истјерати отуда напоље? Али ево Господ наш, са свијетлим и милосрдним Лицем нам се обраћа, и говори: нисам дошао да зовем праведнике но грешнике; само се покајте, и бићете удостојени равне части са светим и праведним. Гдје је мјесто Петру, који Ме се одрекао и потом горко плакао? Гдје је мјесто жени-блудници, која плакаше код нога Мојих, гдје је њој мјесто у царству Моме; гдје блудноме сину, гдје митару, гдје разбојнику? Ето тамо ће бити и ваше мјесто; само се исплачите за своје гријехе горко, као Петар, припадните к ногама Мојим са покајањем, као блудница, обратите се Мени, као блудни син, смирите се, као митар, распните се са Мном, као благоразумни разбојник: само се покајте, и ви ћете се смјестити у наручје Мога милосрђа.
О Божанствени, о љубави преобилни, о сладчајши Исусе! Ти нама грешним, Господе, истинито обећаваш царство Твоје; само кад бисмо се ми покајали!
Вазнио се Господ наш на небо, да би и нас привукао туда са Собом. Ја, - говори Он, - када будем вазнесен, све ћу привући к Себи. А ми пак прије свега управимо ум наш и срце тако да помишљамо о горњем и тражимо вишње, гдје је у Богу нашем скривен и живот наш: Он је благо наше; нека буде тамо и срце наше.
Размотривши све ове радосне разоге вазнесења Господњег од нас на небо, сваки богомислећи може извући за себе довољно утјехе, радовати се духом у Господу Богу својему, Који се вазнио на небо ради нашег општег добра, и назвати овај празник радосним празником, а не жалосним. И нека удостоји Господ наш све нас да будемо заједничари онога празника, о којем је претсказао Давид: Јер ћу проћи кроз мјесто шатора дивног, до дома Божијег, с гласом радости и исповиједања одјека празнујућег. (Пс. 41:5). Амин.

О покајању ПРЕПОДОБНИ АВА ИСАИЈА

1. Питали су аву Исаију: "Шта је покајање или шта је бежање од греха?" Он је одговорио: "Постоје два пута. Један је пут живота, а други - пут смрти. Они који иду по једноме, не иду по другоме. Још није пронађен ни један који иде по оба пута - и по оном који (води) у Царство, и по оном који (низводи) у ад. Уосталом, чак и (кад би постојао такав), суд над њим би био дело Бога, који поседује милост".
2. Ко жели да уђе у Царство, врши дела његова: Царство јесте истребљење сваког греха. Непријатељи свакако сеју, али њихове посмисли не ничу. Јер, кад ум достигне до сагледавања сладости Божанства, њихове стреле више не долазе до њега, пошто је (тада) обучен у свеоружје врлина, које га чува, стара се о њему брижљиво, и не допушта да се смућује (помислима или страстима), већ га заокупља својим сагледавањем како би разликовао два пута, и један избегавао, а други волео.
3. Ко је познао славу Божију, познао је и горчину непријатељску; ко је познао Царство, познао је и геену; ко је познао љубав, познао је и мржњу; ко је познао чежњу за Богом, познао је и мржњу према свету; ко је познао чистоту, познао је и смрад нечистоте; ко је познао плод врлина, познао је и плод зла; онај са киме се радују анђели због дела која чини, познао је како су се радовали демони кад је чинио њихова дела. Јер, ако не побегнеш од њих, нећеш спознати њихову горчину. Како ће онај ко се не одрекне свега и не истраје у великом сиромаштву Бога ради познати шта је среброљубље? Како ћеш познати горчину зависти, ако не стекнеш кротост? Како ћеш познати метежност гнева, ако не стекнеш дуготрпељивост у свему? Како ћеш познати бестидност гордости, ако не стекнеш тишину смиреноумља? Како ћеш познати смрад блуда, ако не познаш слатко благоухање чисте невиности? Како ћеш познати срамоту осуђивања, ако не познаш своје недостатке? Како ћеш познати глупост смеха, ако не познаш плач због грехова? Како ћеш познати смућеност унинија, ако те твоја мука не доведе у поредак и ако не познаш светлост Божију?
4. Све (зле страсти) имају једну главу која се назива злобом непријатељске силе, а врлине имају једну мајку која се зове страх Божији. Код оног који га је стекао, он у чистоти рађа врлине и сече гране зла, као што сам раније рекао. Стекни га, љубљени, и све остало време (живота) ћеш провести у спокојству. Јер, страх Божији је мајка свих врлина. Ко то није прошао, још није (син) Царства небеског. Он још треба да се, мало-помало, подвизава, све док не одсече сваку од наведених страсти. Као знак ономе који се стара да сазна да ли се труди (око тога) или не, нека послужи следеће: све док лева страна пројављује своје дејство, у њему још није умро грех и врлине са десне стране нису у миру са њиме. Јер, написано је: Не знате ли да коме дајете себе за слуге у послушност, слуге сте онога кога слушате: или греха за смрт, или послушности за праведност (Рим.6,16). И опет: Или не познајете себе да је Исус Христос у вама? Сем ако у нечему нисте ваљани (2.Кор. 13,5). И опет Јаков говори: Ако ко од вас мисли да је побожан, а не зауздава језика свога... његова је побожност узалуд (Јак.1,26).
5. Свему овоме учи нас Дух Свети, показујући нам како да се одвојимо од противприродности и како да се чувамо од ње. Јер, покајање се састоји у удаљавању од греха. Но, грех није један, већ се читав стари човек назива грехом. Због тога апостол и говори: Не знате ли да они што трче на тркалишту, трче сви, а један добија награду?(1.Кор.9,24). Који је то ако не онај који се храбро држи и бори са (свима). Апостол је још рекао: А сваки који се бори од свега се уздржава (1.Кор.9,25). Побринимо се, братијо, о себи. Која је то права потреба ако не да се пружимо пред благост Господа нашега Исуса Христа (молећи га да нас заштити од непријатеља). Он је силан против њих и може да пресече њихова зла стремљења против нас. Човек је, међутим, тело и крв.
6. Опет су питали (овог аву): "Шта значи безмолствовати у келији?" Он је одговорио: "Безмолствовати у келији значи пружати се пред Богом и сву своју снагу напрезати како бисмо се одупрли свакој лукавој помисли коју (сеје) непријатељ. То и јесте бежање од света". Питали су га још: "А шта је свет?" Он је одговорио: "Свет је простор греха; свет је радионица противприродности; свет је испуњавање телесних прохтева; свет је мисао да ће се у овом свету увек остати; свет је веће старање о телу, него о души; свет је хваљење оним што ће се (на крају) оставити. Не говорим ја сам тако, већ апостол Јован каже: Не љубите света ни што је у свету. Ако неко љуби свет, љубави Очеве нема у њему; јер све што је у свету: похота телесна, похота очију, и надменост живљења, није од Оца, него је од света. И свет пролази и похота његова; а онај који твори вољу Божију остаје вавек (1.Јн.2,15-17). Дечице, нико да вас не вара: који твори правду праведан је, као што је Он праведан; онај који твори грех од ђавола је, јер ђаво греши од почетка (1.Јн.3,7-8). Пријатељство према свету (јесте) непријатељство према Богу (Јак.4,4). Желећи да своја чеда отуђи од греха света, и апостол Петар говори: Љубљени, молим вас као путнике и странце, да се чувате од телесних жеља, које војују на душу (1.Пт.2,11). Знајући да је греховни свет мучан терет за човека, све док га не напусти, љубљени Господ наш, Исус Христос је храбрио Своје, говорећи: Долази кнез овога света, и у мени ништа нема (Јн.14,30). И опет [је речено]: Свет сав у злу лежи (1.Јн.5,19). За Своје је рекао да их је узео од света (Јн.15,19). Из ког света их је узео, ако не из потока греха?
7. Према томе, ко хоће да буде ученик Исусов, нека бежи од страсти. Јер, он не може да буде станиште Бога уколико их не одсече. Он неће видети сладост Божанства ако се не удаљи од њих. Јер, Он је сам рекао: Светиљка телу је око. Ако, дакле, око твоје буде здраво, све ће тело твоје светло бити. Ако ли око твоје кварно буде, све ће тело твоје тамно бити (Мт.6,22-23). Према томе, ум не може видети светлост Божанства ако не буде здрав од зла. Јер, зло за ум постаје мрачна стена и душу чини празном, као што је написано у Јеванђељу: А нико не поклапа судом светиљку кад је запали, нити је меће под кревет, него се поставља на свећњак да они који улазе виде светлост (Лк.8,16). Говоре да кревет представља неправду света. И тако, све док се налази у противприродности, ум наш у себи не може имати светилник Божанства. У ум који постане високи светилник усељава се светлост Божанства, те он препознаје оне који се налазе у дому. Он избацује онога кога треба да избаци и оставља оне са којима треба да је у миру. Због тога је Господ учио оне чији је ум био просвећен Његовим заповестима: Али говорим вама који слушате: Љубите непријатеље своје, добро творите онима који вас мрзе; благосиљајте оне који вас куну, и молите се за оне који вас вређају. Ономе који те удари по образу, окрени и други; и који хоће да ти узме хаљину, подај и кошуљу. А свакоме који иште у тебе, подај; и који твоје узме, не ишти (Лк.6, 27-30).
8. Ово је Он рекао онима који су побегли од света зато што су оставили све и припремили се да иду за Њим, својим Спаситељем. Заволевши их савршеном љубаљу, Он им је рекао: Устаните, хајдемо одавде (Јн.14,31). Где их то Он води, говорећи им: Устаните, хајдемо одавде! То Он узима њихов ум из овога века и успокојава га у Царству Своме. Због тога Он говори, храбрећи их: Ја сам чокот, а ви лозе... Останите у мени, и ја ћу у вама. Као што лоза не може рода родити сама од себе ако не остане на чокоту, тако ни ви ако у мени не останете (Јн.15,4-5). То Он говори онима који су оставили свет, зато што у њиховим срцима живи Дух. Нећу вас оставити, говори, сиротне; доћи ћу к вама (Јн.14,18). Према томе, онај ко је заволео Бога, ко жели да Он обитава у њему, и ко не (жели) да остане сиротан, нека се најпре постара да испуни оно што му је заповедио Исус. Тада ће Он обитавати у њему. Јер, Он није далеко од нас. Између нас и Њега нема ничега осим страсти.
9. Како ти, брате, кажеш да си се одрекао од света када се показује да чиниш светска дела? [Напротив], ти се ниси одрекао, већ себе вараш. Господ оне који су се одрекли света описује овако: Који чува душу своју, изгубиће је, а који изгуби душу своју мене ради, наћи ће је (Мт.10,39). Како се душа губи ако не одсецањем телесних прохтева? И још: И ко не носи крста свога и за мном не иде, не може бити мој ученик (Лк.14,27). Који је то крст који ми треба да носимо ако не свагдашња будност ума и стојање у врлинама, како се не би сишло са крста? Или - уздржање од страсти све док се не одсеку и ум најзад не постане непобедив. Онима који су се разбудили, Он је дао знамење: Ако зрно пшенице паднувши на земљу не умре, онда једно остане; ако ли умре, род многи доноси (Јн.12, 24). Тешећи оне који умиру слично зрну, Он говори: Ко мени служи томе ће дати почаст Отац мој... Где сам ја онде ће и слуга мој бити (Јн.12,26). Како они служе Исусу ако не мржњом према страсном свету и испуњавајући заповести Његове? Пошто су их испунили, они стичу смелост да пред Њим кажу: Ето ми смо оставили све и за тобом пошли; шта ће дакле, нама бити? (Мт.19,27). И Он им је показао шта ће бити: Заиста вам кажем да ћете ви који пођосте за мном, у новом животу, када седне Син Човечији на престо славе своје, сести и сами на дванаест престола и судити над дванаест племена Израиљевих. И сваки који је оставио кућу, или браћу, или сестре, или оца, или матер, или жену, или децу, или земљу, имена мога ради, примиће сто пута онолико, и наследиће живот вечни (Мт.19,28-29).
10. Знајући да човеков ум не може да се попне на крст уколико не стекне равнодушност према свему, Господ наш, најслађи Исус је заповедио да оставимо све што ум може да свуче са крста. Када му је неко пришао и рекао: Господе, ићи ћу за тобом, али прво ми допусти да одем да се опростим са домаћима својим (Лк.9, 61), љубљени наш Исус није дозволио, знајући да ће се његово срце опет приклонити ономе тамо и да ће га разне случајности задржати. Због тога је рекао: Ниједан које ментнуо руку своју на плуг па се обазире назад, није приправан за Царство Божије (Лк.9, 62). (И после приче о свадби царевог сина), о робовима који су послани да зову званице и о званицама које се због љубави према нечему у свету нису одазвале, Он је са жалошћу рекао: Ако неко дође мени и не мрзи оца свога, и матер, и жену, и децу, и браћу, и сестре, па и живот свој, не може бити мој ученик (Лк.14,26). Он ово говори учећи нас да онај који жели ући у Његово Царство мора најпре да омрзи све што његово срце вуче ка свету. Саветујући нам да се не ослањамо само на веру без дела која јој одговарају, Господ је рекао да је цар, ушавши да види госте, угледао човека необучена у свадбено рухо (Мт.22,11) и наредио да га баце у таму најкрајњу. (На свадбу) долазе са именом хришћанским, а избацују се који немају дела (хришћанских). Знајући да човек не може истовремено да воли и оно што је Божије и оно што је светско, апостол је писао чеду своме, Тимотеју: Ниједан се војник не уплиће у послове обичног живота, да би угодио војводи. Ако се ко и бори, не добија венац ако се не бори по правилу (2.Тим. 2,4-5). Храбрећи га у нади да неће пропасти његов труд, он му је говорио: Земљорадник који се труди треба први да окуси од плодова (2.Тим.2,6). Пишући другима, он је говорио: Ко је неожењен брине се за Господње, како ће угодити Господу; а ко је ожењен брине се за овосветско, како ће угодити жени (1.Кор.7,32-33). Онај ко има такве бриге, чуће страшни глас који говори: Узмите (га) и баците у таму најкрајњу; онде ће бити плач и шкргут зуба (Мт.22,13).
11. Употребимо, братијо, сав напор како бисмо се обукли у одећу врлина, да не бисмо били избачени напоље. Јер, онога дана неће бити никаквог лицемерја. Због тога је апостол и рекао својим чедима: Они који тако нешто чине неће наследити Царства Божијега (Гал.5,21). Знајући да онај ко се пробудио од мртвих страсти више нема противника, он им је показао плод Духа: Љубав, радост, мир, дуготрпљење, благост, доброта, вера, кротост, уздржање. За такве, каже, нема закона (Гал.5,22-23). Показујући нам да ће се у онај дан обелоданити плод наше делатности, љубљени наш Господ Исус је рекао: Многи ће тражити да уђу и неће моћи. Јер, затворивши врата, Домаћин ће рећи онима који куцају: Не познајем вас (Лк.13,24-25). Зар можемо рећи да Бог нешто не зна? Никако. Међутим, пошто они који су куцали и који су говорили: Господе, Господе, отвори нам!, нису знали за врлину, и Он им одговара: Не познајем вас. Он нам је још указао на (удео) оних који имају веру, али не и дела: Ја сам чокот, а ви лозе. Ко остаје у мени и ја у њему, тај доноси многи плод... Ко у мени не остане, избациће се напоље као лоза, и осушиће се, и скупиће је, и у огањ бацити, и спалити (Јн.15,5-6). (Грану) која доноси добри плод (Отац) чисти да више рода роди (Јн.15,2). Показујући нам да не воли оне који испуњавају своје телесне жеље, Он говори у молитви: Не молим се за свет, него за оне које си ми дао, јер су твоји (Јн.17,9). "Ја сам их узео из света" (Јн.15,19), јер свет љуби своје. Најзад говори: Оче свети, сачувај их... Од света нису(]н.1'Ј,16).
12. Испитајмо, братијо, да ли смо од света или не. Ако нисмо од света, Он ће нас сачувати од зла, јер је рекао: Не молим пак само за њиих, него и за оне који због речи њихове поверују у мене: Да сви једно буду, као ти, Оче, што си у мени и ја у теби. И опет: Да и они које си ми дао буду са мном где сам ја (Јн.17,20; 24). Схватимо каквом нас је љубављу заволео - људи који су се подвизавали у овом свету и који су омрзнули своје телесне прохтеве са Њим ће царевати у векове! Сагледавајући ону велику славу, и апостол Јован говори: Знамо да када се открије, бићемо слични Њему (1.Јн.З, 2), уколико сачувамо Његове заповести и учинимо оно што му је угодно. И опет он (говори): Не чудите се, љубљени, ако вас свет мрзи. Ми знамо да смо прешли из смрти у живот, јер љубимо браћу (1.Јн.3,13-14). И још: Сваки који не твори правду није од Бога, ни онај који не воли брата свога (1.Јн.З,10). И још: (Ако знате да је Он праведан, знајте да је) сваки који твори правду од њега рођен (1.Јн. 2,29). И опет: Сваки који је рођен од Бога не чини грех, јер семе Његово остаје у њему, и не може грешити, јер је од Бога рођен (1.Јн.З, 9).
13. Учинимо по снази својој, братијо, имајући утеху у таквим сведочанствима. Може бити да ће се на нас смиловати благост Господа нашег и да ће нам послати силу да са себе збацимо терет овог нечистог света. Јер, наш непријатељ не дрема, већ нас непрестано прати, желећи да улови душе наше. Међутим, са нама је Господ наш Исус који га спречава силом Својих светих речи, уколико их ми сами испуњавамо. Јер, ко омета непријатеља, или ко је моћан пред њим, ако не речи које је против њега изрекао Бог? Оне му се противе и сатиру силу његову, чак и кад човек не зна за то.
14. Учећи нас и показујући нам да дела спасавају човека, апостол Петар говори: Пројавите у вери вашој врлину, а у врлини знање, а у знању уздржање, а у уздржању трпљење, а у трпљењу побожност, а у побожности братољубље, а у братољубљу љубав. Јер кад ово све имате и умножава се у вама то вас неће учинити нерадним за познање Господа нашега Исуса Христа. Јер ко овога нема слеп је, кратковид је, заборавивши своје очишћење од старих греха (2.Пт.1,5-9). Опет и Јован Крститељ говори: Родите, дакле, плодове достојне покајања... А већ и секира стоји дрвећу код корена; и свако дрво које добра рода не рађа сече се и у огањ баца (Лк.3,8-9). И Господ наш Исус говори: Јер се по роду дрво познаје (Мт.12,33). Еда ли се бере са трња грожђе, или са чичка смокве (Мт.7,16). И опет: Неће сваки који ми говори: Господе, Господе, ући у Царство небеско; но који твори вољу Оца мога који је на небесима (Мт.7,21). Опет и Јаков говори: (Али хоћеш ли да знаш)... да је вера без дела мртва?... И ђаволи верују, и дрхте... Јер као што је тело без духа мртво, тако је и вера без дела мртва (Јак.2,20; 19; 26). Утврђујући своја чеда у томе да вера има потребу за делима, и апостол (Павле) строго заповеда, говорећи: А блуд и свака нечистота и лакомство да се не спомиње међу вама, као што и доликује светима... него радије захваљивање. Јер знајте ово, да ниједан блудник, или нечист, или лакомац, који је идолопоклоник, нема наслеђа у Царству Христа и Бога (Еф.5,3-5). Још више потврђујући ову реч, он је опет говорио: Нико да вас не заварава празим речима; јер због тога долази гнев Божији на синове противљења. Не будите, дакле, саучесници њихови. Јер некада бијасте тама, а сада сте светлост у Господу: владајте се као деца светлости. Јер плод Духа је у свакој доброти и праведности и истини (Еф.5,6-9). И опет: Свака горчина и гнев и љутина и вика и хула са сваком злобом, нека су далеко од вас (Еф.4,31). Угледајте се на мене, говорио је још, као ија на Христа (1.Кор.11,1). Јер који се год у Христа крстисте, у Христа се обукосте (Гал.3,27).
15. Испитајмо, братијо, да ли смо се обукли у Христа, или нисмо. Христос се препознаје по чистоти, јер је чист и у чистима обитава. А како се постаје чист? Не друкчије, него престанком да чинимо зло које смо чинили. Благост Божија је таква да са радошћу одмах прима човека, чим се обрати од својих грехова, не помињући раније грехе, као што је написано у Јеванђељу. Најмлађи син, који је блудно расуо свој удео, најзад је пасао свиње и пожелео да се нахрани свињском храном. На крају се покајао за оно што је учинио и схватио да у гресима нема ситости, већ да се човек све више распаљује, што их више чини. Када се, дакле, покајање коснуло његовог срца (тј. кад је покуцало код њега), он није одлагао, већ се (одмах) вратио оцу своме са смирењем, оставивши све своје телесне жеље. Јер, веровао је да је његов отац милостив и да му неће замерити због оног што је учинио. Због тога је и отац одмах наредио да му дају одећу чистоте и залог синовства (тј. прстен) (Лк.15,11-32). Ово је Господ Исус Христос испричао (желећи да нагласи) да је потребно најпре да оставимо свињску храну, ако хоћемо да му се обратимо. Тада ће нас Он примити, јер смо постали чисти. Он је то рекао да наша душа не би пала у униније и говорила: "Када ће ме Бог услишити?" Јер, Он зна време када онај који моли постаје достојан да буде услишен. И тада га Он брзо услишује.
16. Обратимо му се свим срцем и немојмо клонути (Лк.18, 1) молећи га, те ће нас Он убрзо услишити. Јер, Он је сам рекао: Иштите, и даће вам се; тражите, и наћи ћете; куцајте, и отвориће вам се (Мт.7,7). Према томе, братијо, ако будемо просили, искали и куцали, добићемо оно што иштемо или што молимо од Њега. Слично је онај који је дошао у поноћ присиљавао свога пријатеља: Дај ми три хлеба у зајам, јер ми дође пријатељ с пута (Лк. 11,5-6). И овај му је дао што је тражио јер није престајао да лупа. Одбацимо од себе, братијо, лењост и припремимо се за такву бестидност. И видећи наше трпљење, Бог ће нам дати оно што молимо. Јер, Он је милостив и жели да му се човек обрати, као што је написано: Кажем вам да ће тако бити већа радост на небу због једног грешника који се каје (Лк.15,7).
17. Према томе, братијо, имајући такву милост Његову и такво богатство Његове штедрости, одболујмо пред Њим свим срцем док се још налазимо у овом телу. Јер, наш живот брзо тече. Ако се будемо подвизавали, наследићемо вечну радост, а ако се вратимо назад, бићемо слични младићу који је Господу Исусу поставио питање како да се спасе. Њему је Он одговорио: Продај све што имаш и раздај сиромасима; и узми крст свој, па хајде за мном. Тиме нам је показао да се спасење састоји у одсецању своје воље. Међутим, чувши то, он постаде жалостан и удаљи се (Лк. 18,22-23). Он је знао да није толико тешко раздати своје имање ништима, колико носити крст. Дати своје беднима јесте једна врлина, и човек је врши да би (лакше) носио крст. Међутим, крст је истребљење сваког греха и рађа љубав. Без љубави и нема крста. Знајући да има и привидних врлина у којима нема ни љубави, ни савршенства добродетељи, апостол је рекао: Ако језике човечије и анђеоске говорим, а љубави немам, онда сам као звоно које јечи, или кимвал који звечи... И ако раздам све имање своје, и ако предам тело своје да се сажеже, а љубави немам, ништа ми не користи. Љубав дуго трпи, благотворна је, љубав не завиди, љубав се не горди, не надима се. Не чини што не пристоји, не тражи своје, не раздражује се, не мисли о злу (1.Кор.13,1-5).
18. Према томе, ко жели да ступи на пут љубави нека постане спокојан у односу према свим људима, и добрим и рђавим. Када најзад (једна) жеља за Богом остане у његовом срцу, у њему ће се породити гнев који је својствен природи, који ће почети да се противи свему што сеје непријатељ. Тада ће закон (тј. страх) Божији у њему обрести себи пасиште, и кроз њега ће се у њему пројавити љубав. Тада ће такав човек говорити са смелошћу, као апостол: Ја сам готов не само да будем свезан него и да умрем... за име Господа Исуса Христа (Дап.21,13). Блажена је душа која је достигла такву љубав: она је тада бестрасна.
19. Ми смо, братијо, изашли из света, знамо у каквом се стању налазимо и да је милостив Господ наш Исус, те да ће свакога упокојити по делима његовим, чак и малог по његовом малом (труду), као што је рекао: У кући Оца мојега станови су многи (Јн.14,2). И премда је Царство једно, ипак ће свако у њему наћи своје место и [добити] своје дело. Подвизавајмо се, братијо, против лењости, збацимо са себе платно таме и угледајмо светлост покајања. Стекнимо Марту и Марију, тј. злопаћење и плач, које плачу пред Спаситељем да би васкрсао Лазара, тј. ум повезан многим повојима својих жеља. Он им чини милост и буди га, али је даље већ њихово дело да га одвежу и пусте (да иде). По ослобођењу Лазара показује се марљивост Марије и Марте. Ево шта се види после тога: Лазар безбрижно лежи поред Исуса, Марта са усрђем и радошћу врши своје служење, а Марија помазује ноге Господње мирисом из посуде алавастра коју је донела.
20. Почнимо, братијо, да се подвизавамо по силама својим, и Бог ће нам помоћи због велике милости Своје. Ако нисмо успели да сачувамо срца своја, као оци наши, употребимо сву усрдност да макар, како захтева Господ, тела сачувамо безгрешним. И верујемо да ће Он у време глади, која нас је задесила, и на нама учинити милост, као и са свима светима Својим. Јер, премда је једна слава сунца, а друга месеца, и премда се звезда разликује од звезде у слави, ипак се сви налазе на једном своду. И њихова слава и част је Он, од сада и до века. Амин.

Живот у Духу Светоме, живот у Цркви Христовој

Када је Бог створио човека по својој слици и прилици, Он му је усадио и стваралачки потенцијал, могућност да и сам ствара. Да стваралачки обликује и досаздава самога себе и свет у коме пребива, пошто ни стварање света ни човека на известан начин није било довршено.


Божије твораштво је дело отвореног типа, дело које се креће и развија. Свет у коме човек пребива са једне стране је дат – постоји пре човека, независно од њега, и уме да буде немилосрдно незаинтересован за човека. Са друге, пак, сам човек стваралачки улази у свој свет и мења га. Он није задовољан светом и жели нешто више и дубље од њега и у њему. Осећа да је непотпун, недовршен. Он утискује свој печат у тело света, оставља на њему трагове свога бића. Своје жеље, потребе, визије, очекивања – оно што воли и оно чему стреми. Човек, такође, није задовољан собом и жели себе другачијег, вишег, потпунијег, целовитијег. Он је гладан и жедан дубљег и аутентичнијег постојања, воде живе од које се не жедни до века.


Сваки такав покушај да се доради свет и догради човек, ма како он био сложен, дубок и узвишен, ипак не чини човека до краја испуњеним и задовољним. И ма шта чинио и ма колико се трудио, човек сведен само на стварност од овога света и своје, људске одвише људске, напоре, увек на крају крајева остаје поражен и горак. Жеђ остаје неутажена.


Ту горчину краја – а она почиње много пре њега самог – што је умније и осетљивије људско биће, то је пре наслути и доживи – људски род покушава да избегне и завара на многе начине. Ево неких од њих. Ако погледамо историју људског рода са спољашње стране видећемо смењивања великих цивилизација, технолошки и друштвени напредак, научна достигнућа у различитим сферама људских интересовања – непрекидни низ настојања да се живљење учини функционалнијим, лакшим и квалитетнијим. Уживајући плодове ових достигнућа – и гутајући горке пилуле разнородних злоупотреба на овим пољима, човечанство бива свесно да ма какав и ма колики спољашњи напредак у материјалном свету био у питању, он не може да задовољи све људске потребе, поготово оне које припадају узвишенијим сферама људског постојања.


Зато се човек, по природи ствари – незадовољан ограничењима спољашњег напретка, која је осећао од најранијих времена свога постојања, окреће ка сопственој унутрашњости да у њој покуша да открије одговор на питања која га муче. У њој се бави тзв. духовним активностима – уметношћу и философијом, којима настоји да протумачи и промисли стварност, да певајући продре у тварне дубине сопственог бића и бића света, стичући при томе високо развијене психичке и интелектуалне функције, али га све то, ма колико било узвишено, лепо, префињено, дубоко, истинско, потресно, заводљиво, на крају крајева оставља незадовољним и жедним истинског живота. Јер је ова духовност тварне природе, створена и ограничена. Потиче из дубина створенога света али је њима и окована и у њима умире. У њој нема непролазног и вечног и зато није довољна. У њој нема Духа Божијег те стога, у крајњој линији, она није духовна. „Кад кажемо духовно треба да знамо да је то од Духа Светога,“ рекао је Свети Јован Златоусти једном за сва времена.


Пошто одговора нема нити га може бити само у људском свету, људски род га је потражио у божанском – стварајући различите религије. Све оне, од прве до последње, од најједноставније до најсложеније, имају један заједнички именитељ: дело су људских руку, људског ума, људскога срца, људске чежње, људске потребе да досегне, дотакне, види, чује, послуша, следи, умилостиви, разуме, воли, живи и сједини се са Богом. И као такве, људске, ма како монументално изгледале, ипак остају несавршене и ограничене.


Треба рећи и ово: погрешно би било сваки овакав напор назвати бесплодним, свако аутентично религиозно осећање бесмисленим, све милионе људских живота проведених у труду да се живи у складу са наслућеним Божијим законом јаловим. Међутим, погрешно је и све то сматрати довољним. 


Све док се Бог и човек једном и за увек не сретну и загрле и сједине на такав начин да њихов загрљај и сједињење буде истинско, вечно и непомењиво, али да при том и остану очувана својства сваке природе, људска глад за смислом и жеђ за животом није могла бити задовољена.


Да би се ово десило није била довољна људска иницијатива. Она је морала доћи одозго или свише. Да бисмо досегли Бога, Бог је морао да пружи руку ка нама. Наше људске руке подигнуте на молитву, једноставно, нису биле довољне. Зденац воде живе морао је да нам открије и дарује Бог. Њега није могао да пронађе и ископа сам човек.


Та пружена Божија Рука, тај извор воде живе, испуњење и крај сваке религије и почетак новог живота Бога и људског рода био је Емануил, Бог који је са нама, нови пуни и прави човек, зато што је Богочовек – Исус Христос. Христос извор – Дух Свети вода жива, вода побожности, вода благочешћа како певамо у тропару празника Преполовљења. О томе говори познати библијски догађај разговора Господа Исуса Христа са женом Самарјанком, где њој Господ говори: „Кад би ти знала дар Божији и ко је тај који ти говори: дај ми да пијем, ти би тражила од њега и дао би ти воду живу... Сваки који пије од ове (мисли: обичне) воде опет ће ожеднети; а који пије од воде коју ћу му ја дати неће ожеднети до века, него вода коју ћу му дати постаће у њему извор воде која тече у живот вечни. Рече му жена: Господе дај мени ту воду да не жедним и не долазим овамо да захватам“ (Јн 4,10.13-15).


Да би човек могао да буде довршен, испуњен, да би могао да трансцендентира своје постојање, да постоји на виши начин – а боље је рећи на начин свише – морао је да се прво сједини са Богом.


То сједињење је остварио Богочовек Исус Христос, Нови Адам, који је узимајући у себе људску природу њу преобликовао и довршио, дао јој нову форму и пуноћу, структуру и начин функционисања. Она при томе није постала нељудска или надљудска, њена природна својства нису била укинута или промењена. Напротив. Постала је истински људска, њене су снаге преусмерене и исцељене, њени потенцијали остварени. 


Да је то сједињење остварено само у Христу и за Христа, да није било Духа Светога који је сишао на апостолску заједницу у Јерусалиму, нама та стварност не би била доступна, ми бисмо и даље остали сирочићи. Али је сам Господ рекао и обећао у опроштајној беседи ученицима: „Ја ћу умолити Оца, и даће вам другог Утешитеља да пребива с вама вавијек. Духа Истине, кога свијет не може примити, јер га не види нити га познаје; а ви га познајете, јер са вама пребива и у вама ће бити. Нећу вас оставити сиротне: доћи ћу к вама. Још мало и свет ме више неће видети, а ви ћете ме видети јер ја живим и ви ћете живети“ (Јн 14,16-19).


Педесетнички догађај је суштински повезан са тајном Христа, он је усмерен на њега и у њему има свој прави дубоки смисао. Силазак Духа Светога је својеврсна антиципација другог доласка Христовог али овога пута у Телу Цркве којој је Он Глава. То је смисао речи Господњих: Нећу вас оставити сиротне: доћи ћу к вама. Још мало и свет ме више неће видети, а ви ћете ме видети. Свети Кирило Јерусалимски у свом Тумачењу на Јованово Јеванђеље пише како је смрћу Христос за кратко нестао из вида својих ученика, испразнио пакао и сокрушио врата ада, да би потом „... поново саздао Храм свога Тела. Опет се појавио пред ученицима и обећао да ће бити са њима до краја света, како је записано у Писму. Јер, иако одсутан телом, седећи, нас ради, са десне стране Оца, он ипак обитава Духом Светим и са онима који су га достојни и има вечно и непрекидно општење са својим Светима, јер нам је обећао да нас неће оставити неутешнима“ (Тумачење Св. Јеванђеља по Јовану 11, 2.).


У новом животу Тела Христовог Духом Светим можемо сви да учествујемо захваљујући Светим тајнама Цркве. У томе је смисао Крштења, чија молитва вели: „И испуни га силом Светога Духа Твога ради сједињења са Христом Твојим да не буде више дете тела него дете Царства Твога.“ У Молитви Св. Мира видимо продубљење црквеног учења о духовном животу у Христу. Поред Крштења и Миропомазања као свештених обреда иницијације у нови живот појављује се и Света тајна Евхаристије као простор и извор духовног живота. У њој се, констатујући да је Бог већ дао поновно рођење водом и Духом, моли да новокрштеном подари „печат дара Светога свемоћнога и обожаваног Духа Твога и причешће Светога Тела и часне Крви Христа Твога.“


Свети Григорије Богослов, говорећи о Педестници, учи да је у истој јерусалимској Горњици било и установљење Свете Евхаристије на Велики Четвртак и Силазак Духа Светога на Апостоле – све са циљем да људи узићу к Богу и да настане заједница Бога са људима (Беседа на Педесетницу). Обратимо пажњу на то да се оба ова догађаја тичу Тела Христовог (као Хлеба који са Небеса силази и као Тела Цркве) и да су повезана са деловањем Светога Духа у конституисању односно настанку, претварању Тела Христовог.


Евхаристија је центар духовног живота и његов извор. Захваљујући Духу Светоме Црква је стална Педесетница. У Светој тајни Миропомазања она је лична Педесетница сваког крштеног човека а у Светој Литургија општа и трајна Педесетница свих верујућих. Због тога се овај празник не слави само у онај дан када пада његово календарско прослављање. Он је, као и Васкрсење Христово, стални празник Цркве, њен основни нерв. Тако учи и велики Златоуст: „Ми овај празник празнујемо зато што је Дух Свети к нама сишао. Као што смо видели да јединородни син Божији свагда са вернима пребива тако са њима пребива и Дух Свети“.




Као што видимо, Дух Свети овде истовремено и претходи и последује Христу. Он омогућује да Христов Домострој буде слободан од окова историје и као Дух заједнице омогућује = конституише заједницу Тела Христовог. Црква је жива захваљујући Духу Светоме. Она није хладна институција једном давно установљена, која траје кроз векове као неки мање-више неопходни оквир унутрашњих духовних збивања, него је конституција, стварност која се увек и поново оживаљава и саздаје. Зато су њене институције харизматичне и зато је њена структура благодатна. С друге стране, Дух Свети се кроз Сина = Цркву, у Светим тајнама и врлинском животу, дарује свету. Дух Свети не преображава и уводи у нове односе само човека. То бива и са светом, са његовим основним категоријама – простором и временом. Педесетничко изливање Духа је, у правом смислу речи, почетак новог живота, нове творевине, оног што ће Златоусти назвати даном када земља небом постаде. Литургијско време, превазилази линеарну фрагментираност природног тока времена и све његове димензије сабира и чини доступнима у садашњем искуству, у оном чувеном литургијском данас. Два основна литургијска тока први анамнетички – спомен историјских спасоносних догађаја из Живота Христовог и други епиклетички који помиње и будуће догађаје, Свети Дух у евхаристији чини могућим. Нешто што се некада негде одиграло – на пример, Рођење Христово у Витлејему Јудејскоме, и нешто што ће се тек збити – на пример, Други долазак Господа Бога и Спаса нашега Исуса Христа, у Литургији постају стварни садашњи феномени у којима се може учествовати, заједничарити. Литургијски простор, опет, показује крајњу истину материјалног аспекта Божије творевине – а то је да она, уместо да буде препреком, отежавајућим фактором на путу ка Богу, постане средство којим се човек сједињује са Богом, богојавна и богоопштећа, и сама испуњена Духом.


Само срце литургијског простора је Храм, који је, пре свега, Тело Христово, заједница верних којима је Он глава. Христос је Свештенослужитељ Светиње и истинске Скиније коју постави Господ а не човек (Јевр 8,2), Првосвештеник Новога Завета који истовремено седи са десне стране престола Величанства на небесима (Јевр 8,1) и приноси сваки евхаристијски принос своје Цркве; Он је такође и сам тај Принос, Он је и Онај Који га са Оцем и Духом Светим прима; Он је на евхаристијском престолу живота, Он је у икони, Он је у срцу, Он је у уму; Њему позајмљујемо своје биће – Он држи у постојању наше. Али то није све. Његово Тело је још обухватније, оно може да загрли и у себе прими сав свет. Зато шири оквири организовања црквеног живота: парохија и епархија, показују ново функционисање простора, његово преображавање, као космичког Тела Христовог. Парохија тако постаје простор нових односа, проистеклих из крштења, нова духовна породица, неспутана социјалним факторима и неокована биолошким везама и односима. Епархија је, опет, као већа територијална структура, икона искупљеног света који живи по обећањима Божијим а не по инстинктима и нагонима овога света.


Пошто смо видели да је Свети Дух – Дух Цркве, покушајмо да одговоримо и на следеће питање: Где у Цркви Он почива и како се до Њега стиже? Људи су, генерално, склони да духоносцима сматрају оне који су, на известан начин, слободни од сваке институционалне условљености, својеврсни пророчки тип човека. Речи Христове: „Дух дише где хоће, и глас његов чујеш, а не знаш откуда долази и куда иде: тако је сваки који је рођен од Духа“ (Јн 3,8) – упућене Никодиму фарисеју, на први поглед говоре у корист таквог разумевања, супротстављања Духа и институције. Историја Цркве, знамо, није сиромашна примерима сукобљавања пророчке харизме и институционалних структура. Да ли је то неизбежно? Да ли је тај сукоб онтолошке или феноменолошке природе? Да ли он извире из самих структура ових феномена? Да ли он – који је евидентан и несумњив у дохришћанским и нехришћанским религијама – и у хришћанству има свој разлог постојања? Оваква питања можемо ређати у недоглед. Пробајмо да предложимо одговоре.


Пошто је најопштија слика ванинституционалног харизматика у највећим броју верских система – мистик, сагледајмо нашу дилему на примеру могућности или немогућности, односно, природе аутентичног хришћанског мистицизма. 


Генерално треба рећи да сви облици мистицизма имају везе са жељом човека да премости јаз између онога што он у ствари јесте или доживљава и онога што га надилази. Поставља се питање: шта је за нас хришћане аутентично мистичко искуство? Да ли је оно привилегија неких – особито, субјективно и индивидуално искуство – или право и могућност свих чланова Цркве, њихово заједничко искуство?


Постоји дубока унутрашња веза између појмова мистик и света мистерија, Света тајна. За велике оце Цркве четвртог столећа свете тајне (µυστήριον: мн. Ιερά Μυστήρια) су заједничка искуства, доступна свим њеним члановима. Зато су Епископи у то време – али и касније – називани мистагозима - тајноуводитељима. Овде је на сцени један еклисиолошки мистицизам. Светотајински. Мистицизам тајне вечере (το µυστικόν δείπνον), која није тајанствена јер је скривена, него је светотајинска пошто је на њој установљена основна Тајна хришћанске вере – преласка из смрти у живот обедовањем за есхатолошком трпезом Царства Божијег – највишег, најсавршенијег и најпотпунијег мистичког искуства.


Педесетничко изливање Духа које, једном започевши никада не престаје, не сме се свести на даривање индивидуалних дарова појединцима, оно је увек црквено и пролази кроз заједницу. Духовни дар не бива изазван природним или етичким одликама човека: он увек долази одозго, свише. Црквени мистицизам није заокупљен оним што се дешава у свести појединца, ма ко он био – он није мистички индивидуализам – него оним што се дешава између човека и оног Другог. Због тога је овако схваћено мистичко искуство засновано на односу, на љубави.


Тога ради, у хришћанском искуству се духовни живот Цркве, живот вођен у Светим Тајнама, изједначава са аутентичним мистичким искуством. У њему нема места за било какав нездрави духовни елитизам. Он је намењен свим њеним члановима, без обзира на разлике у формама и облицима њихових живота. Пуноћа духовног живота, поновимо, може се живети у светотајинском животу Цркве без промене спољашњих околности у којима се налазимо, иако је и њихово мењање могуће и духовно оправдано за једну врсту живота у њој. Можда је то најтачније сажео Никола Кавасила, велики богослов 14. столећа, рекавши да духовни живот не мора, нужно и увек, да претпоставља промену места постојања али увек мора да подразумева промену начина постојања.


Није на одмет рећи и следеће: овакво разумевање духовног живота Цркве не негира и не одбацује значај подвижништва за сваког њеног члана. Па и сам светотајински живот утемељен је на Крсту и Васкрсењу и протиче у знаку те две стварности: људског труда који никада не бива укинут, јер је увек потребан као знак и позив љубави и верности, пут богопознања и самопознања и Божије благодати и љубави која на крају крајева спасава.


Живот у Духу Светоме, живот у Цркви увек подразумева једну фину динамику датог и задатог, примљеног и очекиваног, већ окушаног а тек долазећег. Томе животу, зато што овде није реч о безличној сили или кавој инхерентној стихији, него о живоме Богу, по речима Христовим, учи нас сам тај Дух (Јн 14,26).
Аутор: протојереј-ставрофор др Владимир Вукашиновић, Број 1060, Рубрика Духовност

Ореолска завештања роду!

На 417- годишњицу од спаљивања моштију Светог Саве и 341 годину од упокојења Светог Василија Острошког 
     Нису се Турци обазирали на дугу поворку уцвељеног српског народа која се кретала за својим светитељем Савом 
     Свети Василије Острошки је преко дана довлачио камен на рамену са својом монашком сабраћом никада не заборављајући на бригу о народу 
      Од спаљивања моштију Светог Саве прошло је 417 година. Наша црква један од најтужнијих дана у историји српског рода обелелажа 10. маја (по новом календару), два дана касније, 12. маја је празник посвећен Св. Василију Острошком чудотворцу. У једној седмици српски народ се сећа два велика светитеља, две блиставе личности у прошлости, пуној страдања. Времена националног распећа и васкрсавања. Захваљујући нашим светитељима Срби су у оно време били поштеђени претећег сигурног нестајања са својих древних простора. У време Светог Саве, некако све је било лакше нашем народу који је духовно очврснуо, постао самосвеснији и просвећенији, али за невољу неслога српских властодржаца била је неумољива. Тешко се наш највећи син и светитељ мирио са тим, са толико љубави и наде колико се и Богу молио, онда када је у Студеници оне сурове зиме мирио завађену браћу Стефана и Вукана поред одра оца им почившег монаха Симеона. Свети Василије Острошки исписао је својим делом и животом једну од најзлатнијих страница историје наше духовности, али и осветлио године, деценије тадашње тешке српске прошлости. Омеђао је Чудотворац Василије, рођен у старој Херцеговини, љубављу наше стазе ка будућности. Стамено. И за сва времена! Питамо се, после толико векова, колико смо се као народ у Србији, Црној Гори, у српским земљама БиХ удаљили од светлих стаза отачких? Колико смо у стању да их бранимо од нових „потурица”? Поново корачамо погурено, поново смо понижени! У Србији је народ обесправљен и го! Неки нови Агарјани нас унесрећују и поново српска неслога. Опет би да нас касапе, да Србије поново нема. 
      Теку мајски дани. Смењују се варљиво лето, хладна киша јесени и зимска изненадна студен. Ветрови развејавају Савом и Дунавом врачарски јаук! Звоне звона Светосваког Храма. Нису громког и волшебног звука и не чују их наша браћа са друге стране велике реке, тамо у Банату! А требало би! Страдалачко време светачког огња на Врачару остало је записано у нашим генима. Листајући старе књиге, оживљавамо га, да се не заборави! Да нам снаге да! Да као народ заувек не потонемо! 
      Свилене гаће, турбани и јатагани на сваком кораку сејали су те 1595. страх и смрт за очајне и себи препуштене Србе. 
      „Синан-паша, зверски мрзијаше хришћане, а нарочито се острви на њих после велике срамоте, коју му као султановом чиновнику надлежном за Банат, учинише српски хришћани својим војним успесима. Огорчен је био непојмљивом верношћу и вековним, до тада невиђеним, поштовањем свеца. Из поколења у поколење, Срби вољаху и чуваху чудотворне мошти Светитеља Саве. Увек и изнова Срби су се снажили својим светитељем, одолевши пропасти које им се приближаваше, не једном. Синан-паша беше још већма узнемираван сазнањем да су и сами мухамеданци почели, из искрене захвалности за примљена чуда, излечења, чак и да се крстом крсте и веру хришћанску да примају”. Тако је записао у то време презвитер Авраам из села Болехнића, близу Чајнича. 
      Према речима католичког бискупа Мрнавића :„Паша објави рат Моћима Светога бискупа (Светог Саве) и полетје до градине Милешевске, гдје су те Моћи с највећом побожношћу слављене...” Додаје, да је турски паша „упутио у помами своје бијесне улаке да отму” мошти српског чудотворца Светитеља Саве, те да их донесу да се „спале у Белиграду”. 
      Описани су захваљујучћи хроничарима, писменим калуђерима ти тужни историјски моменти у Милешеви. Преносимо краће текстове, лексички и стилски прилагођене савременом српском језику. 
     „Предвођени Ахмет бег Оћузом, улаци упадоше у манастир на Велики Петак, 1595. године и светињу попалише и похараше а часне мошти светитељеве, на зор Богу и свим противним знамењима која су у Милешеви пратила ово светогрђе”. 
      Једнан рукопис непознатог казује:„Учинише то за инат ојађеним калуђерима и окупљеној раји и опљачкану светињу на коњима пут Београда однесоше. Нису се Агарјани обазирали на дугу поворку уцвељеног српског народа која се кретала за својим светитељем Савом плачући. Народ је у бескрајној колони, вели хроничар, „узбуњивао сву земљу ридањем”. 
     „Стигоше тужни Срби у Белиград на Поље Врачарско на коме је силом догнан од обесјних Турака да гледа тужан, мучан призор. Беше се скупило чудо од свијета, огроман народ на челу са својим епископима, свештеницима, калуђерима”. 
      Моћни и зли пламеном осветом мислили су да су пресудили су српском светитељу и народу. Огањ и турска мржња куљали су врачарским узвишењем. 
      Један историјски запис казује да је ломача за „рајинскога свеца” најприје била наложена од обичних дрва, али, када су је потпалили, „Није хтјела да гори”. Тада се крвници са демонском виспреношћу досетише да по виноградима Београда и Шумадије, посеку све „гиџе” (чокоте винове лозе), да тиме подложе. „Ужежоше огањ, и сукну до неба!” 
      Католички бискуп Мрнавић забележио је велико знамење које је пропратило спаљивање моштију светог Саве! 
      „Још се упорно одржава глас утврђен турском и србском свједоџбом, да се, чим је пламен обузео Свето тијело, са онога Светога Стога (ломаче) па све до неба, на велику пометњу варвара, подиже се и дуго се одржа у висини облак танак као дуга, у хиљаду красних боја, да ли као знак небеске зештите Светим Моћима или као слутња за злокобни пораз турски...” 
      Написано је и ово у старим списима:„Спаљивање моштију светитеља Саве сврши се 27. априла (по јулијанском календару) по свој прилици 1595. године, али и на дан Светог Симеона, сродника Господњег и свештеномученика, а на месту посмртног мучеништва Свечевог, зби се истога дана и друго знамење; наиме, са неба просу се оштри лед и олујни ветар сјури и бес неба бејаше толики да се ишчуђаваху многи, једва успјевши да се домогну домова својих”. 
      Из малобројних историјских црквених записа, народних казивања остало је забележено :„Мухамеданци починише додатни злочин, пошто од чума затреше винограде и нестакном вина у Србији и њеним ћаурима покушаше да онемогуће служење Литургије Свете и тако двоструко скрнавише Христову веру”. 
      После спаљивања моштију Светог Саве „страшном казном казнише светога владику банатскога и вршачкога Теодора, кога на превару намамише из Ердеља и ухватише и одраше га живог! ” 
      Трећа жртва био је српски патријарх Јован који је остао једини преживели вођа устанка 1594. Остављен од западних земаља и савезника на милост и немилост султану, Турци су 1614. након дугог трагања ухапсили часног храброг српског патријарха Јована! Одвели су га у ондашњи Стамбол, где су га мучили и погубили! 
      Срби у Банату убијани су без милости. По свим српским земљама и реч српска била је затирана. Остао је и краћи калуђерски запис из 1602. из манастира Завала, који о томе говори. Монах Лука је написао: „Веома мучно бијаше у вријеме ово чувати свете цркве од звјерообразних и немилостивих на свете цркве и хришћане оних чеда исмаилћанских. И мени мучно бијаше који писах књигу ову и смућен ум имађах, слушајући и гледајући насиље турско на митрополите, игумане, калуђере, на хришћане, које капиџија, које чауша, и јањичара...” 
      Велики је био зулум турски и страх српски. Др Едвард Браун, енглески путописац, боравећи око 1650. у српским змљама, како каже, од Срема до динарских крајева, описао је, на велико згражавање, како Срби живе са својим породицама под турском камом. У равничарским крајевима, пише Браун „живе углавном, по земуницама, са једним или више одељења, укопаваним у пешчане брегове или у равници, које су једва вириле из земље, а у крајевима динарским, по маленим каменим колибама са земљаним подовима и прозорима при крову или рупама на самом крову. Када смо туда пролазили ти јадни хришћани склањаху се у своје рупе као питоми зечеви... Жао ми их беше сиротих, у каквом страху живљаху у тим крајевима. Склањали би се чим би нас видели да идемо према њима...” 
      Несагледиве су духовне и националне мисије Светог Саве и Св. Василија Острошког Чудотворца. И испреплетане! 
      Место рођења чудотворца са Острога је село Мркоњоћи, а шири завичај Попово Поље водоплавно у кршевитој старој Херцеговини. Стојан Јовановић, односно Свети Василије Острочки Чудотворац од мајке Ане и оца Петра свет је угледао 28. децембра 1610. године. То је она иста фамилија која је дала јеромонаха Серафима, игумана завалског, рођеног стрица Стојановог. Велики расадник духа светогорског у оближњој Завали у то време био је јеромонах Георгије Митрофановић, чувени живописац који је украсио Добрићево, Морачу, Пећку Патријаршију, Хиландар... Живописао је и цркву у Завали, и данас постоји његов рукопис у тешко оштећеном запису на црквеном зиду. 
     „Стојан, касније, нови дијак завалски, кротки и ћутљиви од почетка искушеничког живота установљеног строгим монашким правилима, показиваше се као веома бистар, вредан и тачан у вршењу различитих послушања. Прву подуку на црквено-словенком језику, различитом од говорног језика простог народа, дао му је стриц игуман”. Потом, је од 1625. био у манастиру Тврдош код Требиња, где је учио и напредовао у богословском образовању. Тврдош је тада био богат манастир с пуно њива и винограда, винских подрума, амбара, имања, стоке. Имао је школу која је била на гласу, са преко 30 калуђера и исто толико ђака „књижевника”. Сви оближњи манастири из епископске катедре имали су бројна монаштва, драгоцне библиотеке, развијену преписивачку школу, иконописну, резбарску, златарску. Од свега је остао понеки скромни писани траг. 
      Имао је Стојан 23 године када је примио монашки постриг и постао монах Василије! Потоњих година је рукоположен у ђакона, па у свештеника. Прву службу свештеничку добио је баш у својим Поповцима. Поред турских зулума, пустошења окућница, убијања и отимања нејачи, пљачкања цркава и манастира, Свети Василије Острошки се још тада суочавао са још једним злом! У подмуклом таласу насртљиве и вечито православља гладне Римокатоличке цркве, као печурке после кише, појављивале су се латинске мисионарске „агентуре” предвођене Пиетром Мазарецием. Циљ таквих „мисионарења” и преговора са водећим људима Српске православне цркве, као и услов њихове западне помоћи (која никада није стигла) била је вековима, а ево и остала:„ Да се православни Срби одрекну источне шизме и признају власт римског папе!” Ту су и језуитске резиденције смештене у Дубровнику, коју је 1620. основао Бартол Кашић са Пага, доктор филозофских и теолошких наука, писац прве српске граматике на латинском језику. Кашић је био задужен од Римске курије за „мисионарски” рад међу православцима под Отоманском империјом, (у садашњем политичком жаргону, за ватиканско лобирање). Јеромонах Василије стоички је одолевао вишеструким притисцима. Наредни црквени историографски редови, мада се тичу живота светитеља необично подсећају на данашњицу! 
      Под великим духовним притиском јеромонах Василије 1635. одлази у Цетиње у манастир Рождества Пресвете Богородице у седиште Црногорско-приморског митрополита Мардарија Корнећанина, пореклом са Коринта, који је у народу остао упамћен по неприличном монашком животу и наопакој црквеној политици проунијатског зближавања са Римом! Митрополит Мардарије је због нечисте савести, зависти и кукавичлука, оклеветао скромног, храброг, постојаног јеромонаха Василија. Оптуживао га је Корнећанин јавно за све што је заправо сам чинио. Од тада је у црногорском народу настала подсмешљива изрека:„Казује истину као корнетски владика!” Јеромонах Василије се вратио у манастир. Убрзо је добио чин архимандрита. Обилазио је велике светиње, одлазио на Атос и тамо највише времена проводио у Хиландарској Лаври. И архимандрит тврдошки, као некада Свети Сава, тугујући крену после годину дана са Свете Горе „И дуго се осврташе на пустиње светогорске, оштре путеве камене”. Потом се упутио у Русију за помоћ свом православном народу и манастиру Тврдош. „Да за херцеговачки народ сакупи прилоге од богатих добротвора молдавско-влашких и руског цара Михаила Романова, дједа Петра Великог. Вративши се из Русије, оснажен силом светиња и разговора са великим подвижницима Православља, прикупи дарове, новац, богослужбене и монашке књиге”. Предстојале су најтеже године, славни дани када ће херцеговачки архипастир повести судбоносну битку за народну душу, спасавајући православни народ од потурчавања и унијаћења! Бранио је Светосавско православље! 
      „Свети Синод Пећке Патријаршије на челу са патријархом Пајсијем га постави у западнохерцеговачку епархију за архимандрита Тврдошког и плати за њега султану мири-пешкеш око пет хиљада акчи, за берат без кога ниједан црквени или државни службеник у турској царевини није могао да ступи на дужност. Рукополаган је на Преображење 1638. за вековним мермерним столом патријараха српских.” Седиште митрополита Василија било је у околини Никшића у манастиру Светог Димитрија у Попинама. Односи племена и њихових старешина према Оногошком митрополиту чије су подвижништво и молитвено чудотворство одмах прочуше, заснивали су се на дубоком поштовању. Народ га убрзо прозва за светог владику. Иако је као владика у веома опасним временима имао право на оружану пратњу, никада је није користио! 
      Унијатска потрчакала и клеветела прљали су чисте, народу и цркви одане црквене великодостојнике. Хвалећи иноверје, поткупљујући претежно „главаре” роварили су и побуњивали народ против митрополита. Иако су га многи прозвали необоривим стубом православља, постао је мета жестоке клевете Папиних изасланика, истих оних који га лично сматраху „човјеком веома побожним и религиозним, али окорјелим шизмнатиком и противном реду фратарском!” Шта је све Свети Василије Острошки подносио, какве клевете, интриге, могло би да се напише у неколико књига. Чак је лаж и дрскост „браће” у Христу са „оне” стране мора, постала таква да су, по папином налогу, да би га оцрнили у очима верног народа, сами себи у Ватикан писали „митрополитова писма”. Без иоле самопоштовања тадашњи папа био је прилично „разигран” допуштајући и форсирајући причу „тајним везама матрополита са њим”. Било је много пометње и скандала када се реазоткрила истина. Св. Василије Острошки је решио да настави својим путем. Сам по трњу и камењу! Обнављао је цркве, манастире, крштавао народ, просвећивао, завађена племена мирио. Молитвама лечио! Штитио нејач од турског зулума. Није дозвољавао осипање српске пастве у римокатолицизам. Због тога је био врло омражен у Ватикану и католичком клеру! 
     „Изложен све већим пакостима са сваке стране, па чак и од појединаца из сопствене пастве непрестано штитећи народ од насртаја, унијаћења и турчења био је жељан тихог монашког живота. Упутио се поново у Хиландар у нади да тамо заврши свој овоземањски живот. Али утицајни Срби никшићке околине нису га пуштали док није обећао да ће се вратити да чува свој народ... За своје митрополитско седиште, неколико година пре упокојења, одабра тешко приступачни и сиромашни острошки манастирчић Ваведења Пресвете Богородице, изнад бјелопавлићке равнице, на Острошкој Гори, са црквицом и испосницом преподобног Исаије”, тада без икаквог имања! Митрополит је дао свој благослов унуку преподобнога да испосничку ћелију озида у цркву Часнога Крста. После две године фрескописана је нова и обновљена стара пећинска црква. Свети Василије Острошки је постао приложник манастира, али је учествовао у самом спољашњем и унутрашњем зидању. Данима је на рамену довлачио камен са монашком сабраћом, никада не заборављајући на богослужење и бригу о свом народу. 
     Сав свој владичански иметак уградио је у срце, у душу Острошког манастира не слутећи да ће постати, кроз потоње векове, неосвојива тврђава Православља. 
      Цитирамо завештање Светог Василија Острошког због „брижних” који својатају оно што припада светитељу и његовом православном народу :„ Ја Василије, милошћу Божјом Митрополит Захумски и Херцеговачки. Пишем увјерења ради истине да знају христијани како бих неко вријеме у Острогу у пустињи. И приложих овдје усрдно свој труд и имање своје не поштедјех, Бога ради и Свете Богородице милости ради. Многи ми пакост чинише, али Бог ми помоћник би у сваком добром дјелу. И пишем на сазнање службеницима црквеним, који послије мене будете служили Богу и Светој Богородици у Острогу, у студеној стијени, топлине ради Божје, да знате и ви верни христијани који после мене будете, да купих Вељи До за 12 гроша и по, и Спижића Земљу у Добром Пољу, од пута до ријеке, и са јазом за два гроша, а што је његово било под лозом, то је приложио цркви; и да сам купио Зануглицу у Милановића, у Раича и Вумила, за грош и букилу пшенице, а пшеница скупа бијаше; и у Петра Живковића да сам купио Зануглицу за два гроша, а више што сам му дао, види Бог и Света Богородица. То све приложих и дах цркви у Острогу за прехрањивање и утјешење братије. Гдје ми је тамо други труд и имање, које приложих и потроших за душу своју од свога усрђа, ту и заједно да је и ово писано. Све предадох у руке Вишњега и Светој Богородици. Љето 1666. Тако да се зна. И ко би покушао да нешто одузме од манастира, однио Господ Бог таквом разоритељу његов дом, кућу и стоку са синовима и све његово имање да му Господ порази и распе изненада у вијеке. Амин.” 
      „Светитељ Острошки упокоји се 29. априла ( 12. маја по новом календару) 1671. два дана послије празника спаљивања моштију Светога Саве, у својој Острошкој ћелији”, записа један монах Острошког манастира. Из стене живе, у висини, под којом је испустио душу и на којој, иначе, нема нимало земље, убрзо је израсла винова лоза која и данас рађа. 
      Светитељева чудеса су толико бројна да би био потребан један људски век да би се сва на једном месту записала. 
     
Литаратура:




     Свети Сава издање СПЦ (1986); Житије и слава Светог Саве првог српског архиепископа Манастир Ђурђеви Ступови, (2006); Српско наслеђе (1998); Свети Василије Острошки Чудотворац; живот, служба и чуда, Манастир Острог, Светигора (2005).
Приредила Биљана Живковић

Икона у Литургији

Слово о књизи архимандрита Tихона Ракићевића „Икона у Литургији – смисао и улога
Аутор: протојереј-ставрофор др Владимир Вукашиновић, Број 1063, Рубрика Духовност
Не смемо заборавити да се и класичне иконе и библијске речи у православном богословском и богослужбеном искуству увек посматрају у њиховом литургијском контексту.


Овај текст започећемо питањем: како је дошло до тога да један монах напише књигу о икони у Литургији? О неким, назовимо их историјским, конкретним поводима и путевима одговор би могао да дâ само аутор. Ми ћемо настојати да покажемо који би то унутрашњи замајац, дубоки стваралачки покретач, могао довести до рађања ове теме и појаве ове књиге. Другим речима, о томе како је ова тема нашла свог писца, јер, као што је познато, најзначајније теме о којима пишемо нисмо изабрали ми сами – оне су одабрале нас.


У личности монаха узајамно се прожимају иконички и литургијски феномени. У њему се укидају границе овога и горњега света и преплићу начини постојања историјске и есхатолошке стварности. Целокупан монашки живот у свим његовим аспектима, када је аутентичан, у ствари је иконописање Царства Божијег које тек треба да дође. Испуњење таквог живота, његова круна, је Света Литургија као тајна која открива стварност будућега века, Горњега Града, Јерусалима Јагњетовог. Ту се иконична функција монашког живота ставља у шири, космички, контекст Литургије као иконе. Због тога постоји органска повезаност монаха, иконе и Литургије. И зато монах, када пише о икони и Литургији, односно икони у Литургији, пише о нечему што му је суштински блиско, што га најдубље прожима и на чему он себе темељи.


Отац Тихон, као што знате, о Литургији не само да говори и пише – он је служи, носи у своме бићу. Живи да би је служио и жив је због тога што је служи. Зато је његова литургијска реч, и изговорена и записана, аутентична, те са страница ове књиге не сија само могућношћу говора о Литургији него још пре стварношћу говора из Литургије. Отац Тихон не само да созерцава иконе и пред њима се моли, него их сам и слика. Његов пут до Литургије, водио је, једним делом, управо преко иконе, преко ликовних уметности. Због тога он пред иконама не стоји замишљено, удубљен у њихову естетску анализу него се, попут библијског Јакова, хрве са њима – оне обликују њега а он изображава њих. Стога је његова реч о иконама увек пажње вредна јер произлази из једног целовитог, рецимо и том, помало девалвираном речју, егзистенцијалног односа са изображеним ликом.


Није без значаја ни чињеница да је игуман Тихон духовно потекао, сазревао и формирао се у древној српској лаври, матици и материци наше Цркве – студеничкој архимандрији. Управо је кроз овај Манастир, по први пут, на наше просторе продрла срећна симбиоза љубави ка иконама, верности и посвећености Светој Литургији и начинима на које се ови феномени могу узајамно повезивати и тумачити. Студеница је, својим богослужењем и канонско правним текстовима на којима је утемељена представљала директну везу наше Цркве са престоним градом Византијске империје и његовим најважнијим монашким центром – Студитским манастиром у којем су цветали најзначајнији теолошки и духовни покрети и учења онога доба.


Литургијска мистагогија коју студитско предање доноси у Студеницу утемељена је на делу Светог Германа Цариградског: Црквена историја или мистичко сагледавање из средине 8. века. У доба иконоборства – време Германа Цариградског – долази до блиског повезивања (различити аутори наводе разне разлоге који су довели до тога – овде није ни време ни место да их узимамо у разматрање), тумачења Свете Литургије са теологијом иконе, тако да Литургија почиње да бива тумачена као циклус икона које осликавају – речју, гестом и литургијским окружењем – одређене догађаје и просторе, односно феномене како из историјског живота Христовог, тако и из сфере тзв. Небеске Литургије. Литургијске радње и гестови, као и сама структура службе, почињу да се третирају као сликовни символи, својеврсни облици свештених призора, односно икона. Овакво тумачење, засновано на учењу о Оваплоћењу Бога Логоса (као и цело иконопоштовање уосталом), блиско повезује Библију, икону и Литургију као симболе (у богословском смислу те речи), Христовог присуства. Ту на пољу богослужења видимо један од основних принципа теологије икона – оприсутњење спасоносних догађаја описаних у Светом Писму, како оних који су се десили тако и оних који ће тек настати, а који управо на тај и такав начин, литургијски и иконички, сада и овде у мери у којој је то могуће постоје. Не смемо заборавити да се и класичне иконе и библијске речи у православном богословском и богослужбеном искуству увек посматрају у њиховом литургијском контексту. Светописамска реч се не посматра и анализира сама за себе, издвојено, него се увек слуша и прима, а потом разумева, у контексту литургијског читања – благовештења. Са друге стране и иконе се не доживљавају ванлитургијски него као саставни и битни део култа. Такву теологију иконе и Литургије баштинио је и овај писац од својих претходника и њу нам, на упечатљив начин, пренео на страницама свога дела.


Допринос савременом богословљу који ова књига доноси, као и њен значај за разумевање и тумачење црквене уметности, могуће је сагледавати у два основна правца:


1. За аутора је црквена уметност уопште а икона посебно један од језика којим црква благовести своје богословље, својеврсни – језик теологије. Овакво разумевање црквене уметности утемељено је у вековном црквеном библијском и предањском искуству. Подсетимо се само једног од најстаријих примера – беседе Јевсевија Кесаријског на освећењу катедрале у Тиру у Финикији:


„Када смо слушали оно што је читано из Светог Писма научили смо како су чудесна знамења Божија, и како су добротворна била за људе она чуда која учини Господ. Говорено нам је да славимо Бога кроз песме, и у стању смо да запевамо и ово: Боже ушима нашим слушасмо, и оци наши јавише нам дело које си учинио у дане њихове у дане старе (Пс 43,1). А сада, када с висине мишица и небеска десница преблагога цара нашег Бога даде нам да не само речима него и својим очима гледамо правду и истину од свега онога што је дошло до нас од памтивека, сада нам је добро запевати и другу победничку песму: Као што чусмо тако и видесмо у граду Господа над војскама, у граду Бога нашега; Бог га је утемељио до века“ (Пс 47,9) (Јевсевије Памфил, Историја Цркве, X, 4).


Кроз највећи део ове књиге Тихон Ракићевић тумачи икону као богословски феномен. Он тиме не искључује друге методе и начине њеног објашњавања. Као што се вербални богословски искази могу књижевно-језички вредновати и оцењивати, на исти, феноменолошки начин можемо оцењивати уметничко богословље. Овакве, легитимне и потребне, анализе и оцене ипак не исцрпљују стварни смисао и значење, поруку, оних који су их изговарали и записивали, планирали и наручивали, пројектовали, градили, сликали – скривене намере поручиоца, како их је својевремено назвао Војислав Ђурић.


2. Савремена богословска наука на питање црквене уметности гледа другачије него што је то био случај у неким претходним временима. Оно што се раније издвајало у засебне сфере научног интересовање, дисциплине и гране, данас се сагледава на један интегралан начин. Као саставни и органски делови тог сагледавања третирају се и Света Литургија као примарно дело Цркве али основни елементи литургијског окружења, литургијски простор (храмови и све што се налази у њима, на првом месту свете иконе) и литургијско време. На то је својевремено указао Роберт Тафт, рекавши да пуноћа литургијског живота Цркве не обухвата само (...) литургијски систем, него и архитектонске и декоративне системе намењене да га окруже, као и мистагогије које га тумаче. „Инсистирам на све три, писао је Тафт, јер византијску синтезу не представља само први елемент, ритуал узет у неком вакууму... византијски обред је блиска симбиоза литургијског симболизма (ритуала) литургијског окружења (архитектуре – иконографије) и литургијског тумачења (мистагогије). Свака истинска историја византијског обреда мора рачунати на њихов узајамни утицај у развоју предања.“


На овакав начин богословље се данас ослобађа анахроног разумевања Литургије као својеврсног разоваплоћеног феномена. Литургија и сав светотајински и молитвени живот Цркве се не састоје само из текстова свештенодејстава и обреда као и начина на који се они врше. Литургија је феномен који се оваплоћује у једној култури, узима одређено тело културе, од ње преузима средства којима ће се изражавати и утиче на њу. Међу њима истакнуто место заузима ликовна уметност. Суштинско јединство обреда и окружења у коме се он врши, као и теологије наведених појава и њихових односа, у савременом богословљу има аксиоматски карактер и то ова књига успешно потврђује.


Пред сам крај, треба рећи и ово – теолог о коме пишемо, Архимандрит Тихон студеничанин, своје бављење богословљем није завршио овом књигом. Наставио је изучавање свештене теологије, овога пута на тему историјског развоја и богословског смисла олтарске преграде – потоњег иконостаса, продуживши тиме основна тематска интересовања ове књиге: Светињу Литургије и Светост Иконе у једном узајамном, органском, суштинском и нераздељивом односу.


Због свега овде реченог, са поуздањем можемо да кажемо – један монах је написао књигу о Икони у Литургији зато што је то најприроднија ствар коју је могао да учини!